O lažnim vestima se u poslednje vreme govori kao negativnom trendu u novinarstvu koji je sve više uzeo maha i pažnje medijskih radnika i eksperata. Čini se da su se tako lažne vesti pozicionirale pri samom vrhu negativnih trendova u medijima, koji zahtevaju hitno iskorenjivanje. Iako imaju mnogo definicija, ovde ćemo se koristiti onom najuobičajnijom – lažne vesti su lažne ili obmanjujuće informacije predstavljene kao vesti, koje često imaju za cilj narušavanje reputacije neke osobe ili entiteta ili zaradu novca putem reklamiranja.
Ipak, iako deluje da fake news vezujemo za Trampovsku eru, lažne vesti datiraju mnogo, mnogo ranije. Stiče se utisak da je biviši američki predsednik zaslužan za popularizaciju ovog termina, s obzirom na to da je, prema bazi podataka The Washington Post Fact Checker-a, tokom svoje četiri godine na funkciji izneo 30.573 lažnih ili pogrešnih tvrdnji. Na lažne vesti od tada počinje sve više da se ukazuje kao na veliki problem prisutan na medijskim scenama širom sveta, a 2017. godine, reč fake news postaje i reč godine po Kolinsovom rečniku. Neko će reći da laž postoji koliko i sam čovek, što bi donekle moglo i da bude tačno. Tako i kada govorimo o lažnim vestima, u nekim njenim oblicima, primere možemo uočiti još u doba antike.
Antika i srednji vek
Da lažne vesti datiraju još od drevnog Rima, govori često navođeni primer građanskog rata u Rimu između Oktavijana Avgusta i Marka Antonija. Ono što je u ovom sukobu ubrzo usledilo, bio je rat dezinformacijama u kojem su se koristili poezijom i retorikom kako bi širili propagandu protiv svojih protivnika. Oktavijan se, prema mnogim izvorima, pokazao oštroumnijim, pa je tako i odneo pobedu u ovom nadmetanju.
Još jedan od primera manipulacije i fabrikovanja podataka je i primer Konstantinove donacije – najslavnijeg srednjovekovnog falsifikata, za koji se tvrdilo da ga je izdao rimski car Konstantin Veliki papi Silvestru I i njegovim naslednicima. Donaciju je sastavio nepoznati pisac u 8. veku, na bazi legende iz 5. veka, da bi tek 1440. godine Lorenzo Valla jasno dokazao da je falsifikat – za korišćene reči u ovom dokumentu se ispostavio da su bile nepoznate u Konstantinovo vreme (poput pojma „feud”), kao i rečenične konstrukcije koje su bile neuobičajene za Konstantinov govor latinskog jezika.
Štamparija – nekome majka, nekome maćeha
Izumom štamparije, osim što je stvoren prostor beskrajnih mogućnosti, otvorila se i Pandorina kutija u kojoj se kriju najmaštovitije lažne informacije i manipulativni sadržaj. Već iz tog perioda imamo riznicu kreativnih primera, osmišljavanih u korist određene osobe, ideje ili političke ideologije.
Tako je lažno objašnjenje katoličke crkve o zemljotresu u Lisabonu 1755. godine, koji su oni objasnili kao božansku osvetu grešnicima, podstaklo Voltera da progovori protiv verske dominacije. Verovatno jedan od najočiglednijih primera desio se 1782. godine, kada je Bendžamin Frenklin, u improvizovanoj štampariji u predgrađu Pariza, smislio potpuno lažno izdanje pravih bostonskih novina, Independent Chronicle, u kom je preneo priču sa, navodno, njujorške granice.
The NewYork Sun je 1835. godine objavio šest članaka o otkriću (nepostojećeg) života na Mesecu, tvrdeći da prepričava nalaze astronoma Ser Džona Heršela, koji su se kasnije pokazali kao potpuna izmišljotina. Tokom 1890-ih, rivalski izdavači novina Džozef Pulicer i Vilijam Herst, nadmetali su se oko publike kroz senzacionalizam i izveštavanje o glasinama kao da su činjenice, praksa koja je u to vreme postala poznata kao „žuto novinarstvo“.
Polako, ali sigurno, ruku pod ruku sa tabloidizacijom i senzacionalističkim izveštavanjem, lažne vesti ulaze na velika vrata.
Ratovi – plodno tlo za širenje fake news-a
Ratovi se pokazuju kao plodno tlo za različite vidove manipulacija i širenja lažnih vesti. O tome svedoči i najnoviji primer sukoba između Rusije i Ukrajine, o kom smo svakodnevno mogli da pročitamo veliki broj lažnih vesti. S druge strane, nije novina da se lažne vesti svakodnevno koriste u geopolitici, a pojavom novijih tehnologija otišlo se korak dalje, pa danas, osim lažnih informacija, svedočimo i ubedljivim slikama i video zapisima koji imaju za cilj širenje određene propagande.
Iz ove „ratno-huškačke“ oblasti, verovatno je prvi primer nacistička propagandna mašina, koja je radila u korist antisemitističke ideologije. Za uspon Trećeg Rajha velikim delom je zaslužna Hitlerova propaganda u kojoj je kao glavno sredstvo korišćen upravo medij – i to radio.
Za ovim primerom ne zaostaju ni Prvi svetski rat, Vijetnamski, Hladni rat, ratovi u Južnoj Africi, 30. septembarski puč u Indoneziji, Burski rat, sukobi u Iraku i Siriji i mnogi drugi koji beleže manipulativne kampanje, korišćene za diskreditovanje političkih protivnika. Sama reč „dezinformacija“, kako navodi Gardijan u svom članku, je verovatno izvedena iz ruske dezinformacije i potiče iz najranijih godina Hladnog rata. Značenje koje je tada imala je sejanje laži među neprijateljima kako bi ih zbunili o sopstvenim sposobnostima ili namerama, ali opštiji termin „dezinformacije“ – širenje neistine – postoji, kako navode u tekstu, još od kasnog 16. veka. Semjuel Džonson, koji je pisao o kralju Pruske 1756. godine, rekao je da se njegov podanik „sa velikim žarom izjašnjava protiv upotrebe mučenja, i nekim dezinformacijama optužuje Engleze da ga još uvek drže”.
Post-truth era iliti umetnost laži u 21. veku
Još jedan termin koji je izbran za reč godine, ali ovog puta po Oksfordskom rečniku, je post-truth ( post-istina, post-činjenično). Sudeći po mnogim teoretičarima, naše generacije trenutno žive to post-činjeničnom dobu. Kako objašnjava američka profesorka Kathleen Marie Higgins, termin „post-istina“ ne opisuje samo povećanje učestalosti laži u javnoj sferi, već se odnosi na svet u kome istina više nije očekivanje.
I zaista – da li smo ikada bili skeptičniji u u vezi sa bilo čim što pročitamo u medijima? Mislim da nismo. A opet, određeni medijski eksperti i radnici i dalje biju bitku kako bi svojim čitaocima skrenuli pažnju na pojavu lažnih vesti, izvrtanje činjenica i manipulaciju koja je i te kako prisutna u medijima. Masovni mediji, ali i društvene mreže, svakako igraju veliku ulogu u tome. Tako ste na Fejsbuku mogli da vidite vest koja je, prema sajtu Valecia Collage, šerovana preko 934 000 puta, da je Joko Ono sedamdesetih imala aferu sa Hilari Klinton. Ubrzo se ispostavilo da je u pitanju satirični sajt koji objavljuje satiričan sadržaj. Bliže našim prostorima, svi pamtimo čuvenu vest o Srbinu koji je ubio ajkulu, koju je preneo naš satirični portal Njuz net. Tako društvene mreže, poput domino efekta, postaju platforma za širenje neproverenih činjenica „brzinom svetlosti“.
I šta ćemo sad?
Američki predsednik Donald Tramp je 2018. godine osnovao Nagrade za lažne vesti, kako bi istakao medije i njihove tekstove, za koje je tvrdio da su odgovorni za njegovo lažno predstavljanje i/ili proizvodnju lažnih izveštaja pre i tokom njegovog predsedavanja. Čovek koji je, ako ne prvi, onda verovatno u prvih top 5 osoba koje su doprinele širenju fejk njuza i popularizaciji ovog termina je nekome „dodelio nagradu“ za broj proširenih dezinformacija, koristeći se tipičnom backlash taktikom. Nije novost da manipulativne strategije idu korak dalje i postaju sve prljavije, ali nije ni to da su izum savremenog doba. Ipak, razlozi za lažne vesti su različiti – neke su tu radi političke koristi, dok su druge radi finansijske dobiti. Neke su tu kao pokušaj zabave, neke priče nastaju greškom, dok su druge čin očaja.
Ipak, bez obzira na razlog, sasvim je sigurno da lažne vesti nisu nove vesti. One nisu izum sadašnjice, niti obeležje isključivo digitalne ere. Prisutne su vekovima unazad, ako ne u istom, onda u veoma sličnom obliku. Samo ih iz decenije u deceniju malo drugačije definišemo. I malo drugačije zovemo.
Naslovna ilustracija: Frederick Burr Opper
0 Comments