Nisam bila u toj kafani od marta prošle godine, a pre sam dolazila relativno često – kad završim sa poslom na ručak ili pred izlazak na špricer ili rakiju, u zavisnosti od toga da li je leto ili zima. Nisam bila redovna kao moje kolege, koje sam tamo sretala gotovo svaki put. Pozdravili bismo se, razmenili koju u prolazu, možda jednom nazdravili, a posle gledali svako svoja posla, kao i ostali gosti. Živeli moji Prvoprogramaši, pronaći ćete se sami, jedva čekam opet da se sretnemo. Tuđa posla u Mornaru umeju da postanu svačija – jednom je počela rasprava o politici, konobari se smejali, gosti se smejali, a učesnici se zamalo pobili. Ubrzo je svako otišao svojim putem i za par trenutaka kao da se ništa nije ni desilo – konobari pitaju za još jednu turu, gosti nešto mrmljaju, svi piju i razgovaraju.
Priznajem, priznajem – jednom sam namerno gledala tuđa posla – Ceca Bojković je sedela sama za stolom odmah pored prozora, jela teleću čorbu i gledala u pravcu Doma omladine, a ja sam razmišljala kako će zauvek ostati lepa i ženstvena. Često ćete u Mornaru sresti i mnoge pisce, novinare, razne skribomane… Nekada i Cobija, verovatno najpoznatijeg Prokupčanina u Beogradu i jednog od najboljih muzičkih producenata, kako gleda dnevni meni razmišljajući šta će da ruča.
Nedavno sam išla u Mornar na čorbu sa koleginicom. Veoma zbijeno raspoređene stolove sada dele stakleni paravani. Zapitala sam se koliko imaju efekta u zaštiti od širenja virusa. Sigurna sam da nemaju nikakve. Ipak, zbijenost stolova me je podstakla da joj prepričam scenu koju nikada neću zaboraviti, a koja se odvila dva stola dalje.
Jele smo pečene paprike, kiseo kupus i nešto sa dnevnog menija. Pile smo crno vino. Ćelavi, punačak čovek i žena koja bi mogla da mu bude ćerka sedeli su tik do nas. Pili su vinjak ili viski, nisu jeli ništa. Taman kada nam je stigla hrana, a pre nego što smo, gladne, skoro do kraja pojele salate poslužene ranije, ćelavi čovek poplavi u licu. Delovalo je kao da se zagrcnuo, ali smo brzo ustanovili da nije, jer nije jeo. Posle nekoliko sekundi je ustao, pa pao na pod. Mornarsko mrmljanje je stalo, svi su podigli glavu. Konobar se relativno sporo prošetao do stola i potpuno smireno pitao da li treba da zove hitnu pomoć. Žena sa istom smirenošću odgovara da nema potrebe. Gledam u lice svoje drugarice koja već preplašena ustaje, dok žena okreće ćelavog i lupa ga po leđima. Ništa. Malobrojni srećnici, koji sede iza zida, ne vide šta se dešava. I dalje ručaju, čuje se lupkanje escajga o tanjire. Okreće ga ponovo i udari u lice od čega ćelavi naprasno počinje da diše i fokusira pogled ka njoj. Diž’se, kaže žena. Ćelavi ustaje, pa seda. Konobar je već otišao do šanka, gosti su tihi još koji trenutak, pa nastavljaju da lupaju escajgom po tanjiru i govore relativno tiho. Daj račun prodra se možda supruga, možda ćerka, možda prijateljica Ćelavog. Brzo završiše piće i odoše. Nas dve sedimo sa piletinom i pirinčem na tanjirima koji čekaju da budu pojedeni. Šta bi bilo da je umro zapita se, retorički, moja drugarica.
I danas nekad pomislim na to – šta bi bilo da je neko na pola metra od nas samo umro? Ne bi bilo ništa. Čovek bi umro. I smrt bi bila deo Mornarskog mikrouniverzuma u kom su se verovatno mnogi verili i razvodili, svađali i mirili, sretali i rastajali, plakali i smejali se, sedeli u miru ili u nervozi, videli nekoga prvi ili poslednji put. Ne bi onda trebalo da nas čudi što se umrlica sa likom jednog od stalnih gostiju (koji, razume se, nije preminuo tu, već drugde) našla na ulaznim vratima Mornara – druge kuće, prostora za gledanje samo svog posla, privremenog predaha za špricer, rakiju, teleću čorbu ili nešto drugo sa dnevnog menija.
0 Comments