U životu duže nisam pisala nijednu kolumnu. Kao jedna tipična prokrastinatorka, kada mi je do nečega stalo, uvek odlažem da to uradim, nekako stidljivo, anksiozno, i onda uvek, po pravilu, u poslednjem trenutku radim najvažnije stvari u životu. Ovo nije baš ta situacija, ali jeste situacija u kojoj treba da pišem o svom omiljenom gradu (ne najlepšem, to je Rim, već omiljenom) i neverovatnom iskustvu življenja nekoliko meseci u njemu. A u pitanju je grad koji u sebi ima toliko toga, da uopšte ne znam ni kako da ga opišem, kako da ga obuhvatim, a da nešto važno o njemu ne izostavim. Da li da krenem od arhiterkture, znanja, ljudi, umetnosti, prevoza, politike, ljubavi, prijateljstava? Ili možda jednostavno – od onoga što je moj omiljeni, prvi utisak.
Retko pišem o gradovima, a možda bi trebalo ipak više, jer mislim da svaki grad predstavlja svet za sebe i da ima svoje, uvek vrlo specifične, vrline i mane, kao i ljudi. Volim da se zaljubljujem u gradove i mislim da svaki donese nešto novo u tvoj život (opet, kao i ljudi, ha-ha). Da li su to nova iskustva, novi prijatelji, nove reči, novi pogledi na svet, nove ljubavi, nova znanja – svaki grad zaista donosi svoje, potpuno nove.
Sasvim sam sigurna da pri evropskom kontinentu ne postoji histeričniji i luđi grad od Londona. A mislim da nema mnogo ovakvih ni u svetu, možda dva-tri: Njujork, i neki od gradova u Aziji.
Stepen brzine, glasnoće (sirena koje se čuju non-stop, pogotovo ako živite u južnom Londonu kao ja), gužve, znanja, raznovrsnosti i haosa, prosto je neverovatan. I to je, apsolutno i zasigurno, stvar koja mi se u ovom gradu najviše dopada. Kao Beograd, samo veći, gori, luđi, multikulturalniji i daleko histeričniji. Taj izraziti momenat životnosti, nadmenosti i mnoštva je apsolutno prisutan – i izbija iz svake pore ovog grada.
London ima različite oblike – prvo zbog činjenice da je u pitanju grad koji se prostire na ogromnoj površini, i u kome živi preko devet miliona ljudi svih mogućih religija, godina, nacionalnosti, etniciteta, boje kože, veličina i oblika. Južni i severni London nisu isti gradovi, kao što nisu ni istočni, ni zapadni. Čak, ponekada, ako se provozate samo nekoliko stanica metroom, svet iz koga ste ušli u metro i svet u koji ste izašli, kao da nisu isti. To je jedna od velikih lepota Londona. Kao i njegov besprekorno razvijeni – metro. E, o njemu pišem danas.
Ako je verovati seriji How I Met Your Mother, Njujorčanin postaješ tek onog trenutka kada se rasplačeš u metrou. Ja sam, bogami, u londskom metrou do sada plakala nekoliko puta, ali ne samo to – lakirala nokte, jela, dremala, ljubila se, smejala. Mislim da u londonskom metrou svako može da bude Londonac, jer ovaj grad, a posebno metro, nikoga ne odbacuje, pa se tako i ja u njemu osećam kao neko ko mu pripada.
U Londonu, ono u čemu posebno uživam jeste posmatranje ljudi. I to ne na jeziv način (da se odmah ogradim), već volim da uživam u primećivanju njihovih različitih ponašanja i interakcija. London je grad u kome ima toliko ljudi, da su svi ljudi u njemu (ili većina, hajde) – svoji. Toliko je ljudi da više nikoga ni ne zanima šta druga osoba radi, što ima oslobađajući efekat – možeš da budeš šta hoćeš i da radiš šta hoćeš i niko te neće osuđivati. Naravno, nije poenta biti destruktivan i neprijatan, već upravo suprotno – slobodan, posebno lišen socijalnih stega. I interakcije ljudi su zbog toga drugačije, često opuštenije i nežnije od onih na koje sam ja u Srbiji navikla. Evo, dok sedim, pored mene sede čovek i žena u tišini, ali ne onoj neprijatnoj. Ona čita kindl, a on već pola sata žmuri, kao da meditira. I niko, niko ga ne posmatra čudno zbog toga.
Uprkos gomili ljudi i histeriji kretanja (dolaženja, odlaženja i stizanja), ljudi u Londonskom metrou su predivni. Čini mi se, prilikom vožnje u metrou, svi ljudi su nekako iskreno ogoljeni, čak i sirovi, a ljudske interakcije su najjednostavnije i najlepše. Na primer, jednom mi se desilo da sam se vozila linijom Overground nekih četrdeset minuta, a preko puta mene je sedelo dvoje ljudi, jedno pored drugog i njihova interakcija mi je jedan od omiljenih prizora iz ovog grada. Bili su to momak i devojka, mada ne znam tačno u kom odnosu, relativno mladi, on nešto stariji od nje. On je čitao nešto na telefonu, veoma ozbiljan i udubljen u svoj tekst, a ona sedela pored njega, nežno naslonivši glavu na njegovo rame. Prvo je pratila ono što on čita, on joj je pokazivao neke delove teksta, a zatim je, malo po malo, počela da žmuri, da bi ubrzo utonula u san, tako lako i rasterećeno, na njegovom ramenu. Sve to se dešavalo nekako sporo i nežno, kao u nekom odvojenom vremenskom prostoru. Ta cela interakcija, njen sanjivi pogled i nežno spuštanje glave na njegovo rame, njegov ozbiljan izraz lica dok čita, ali što tako blagi smešak, što ona, baš na njegovom ramenu, koja tako iskreno opušteno spava, predstavljali su jedan potpuno izolovani univerzum za sebe. Izašli su stanicu pre mene iz voza, i ne znam kuda su otišli i kako im se odnos razvio dalje, ali za mene, ta jedna vožnja predstavlja savršenu ljubavnu sliku u malom. Neprenaglašenu, iskrenu i beskrajno nežnu.
Jednom mi se desilo da je pored mene, otac koji je vodio malo dete koje je sedelo u kolicima, prekrio uši deteta rukama zbog glasnog vrištanja metroa (Victoria linija je pozanta po tome). I on i ja i žena koja je sedela preko puta mene, učestovali smo pogledima saosećajno u tom dešavanju, i osmehom singalizirali jedni drugima kako je ta situacija beskrajno slatka, i da ga u potpunosti razumemo u nameri da zaštiti svoje očigledno obožavano dete. Pritom, meni je vožnja tom linijom uvek izrazito smešna, jer dok se vozite bukvalno zvuči kao da neko urla, vrišti na vas, i taj zvuk vas sve vreme prati, od stanice do stanice.
Jednom se desilo i da je jedan pijanac dao čoveku koji je prosio 10 penija (ovaj je toliko tražio, i pre toga urlao po metrou pitajući ko će da mu da 10 penija). Pijanac je, veselo, ali i oštro, rekao momku da prestane da gnjavi ljude u javnom prevozu i izvadio 10 penija iz džepa, a momak je zatim izašao na sledećoj stanici iz metroa. Na istoj stanici sam izašla i ja, pa sam prisustvovala sceni u kojoj je taj isti momak veselo ubacio svojih 10 penija u džep od kaputa koji je evidentno bio pun, i krenuo da zvecka istim, veselo cupkajući i polu-đuskajući uz stepenice. Boga pitaj za šta mu je trebalo tih 10 penija.
Jednom sam posmatrala opet dvoje ljudi, par, koji su se se tako ljubavno gledali i držali za ruke, da mi je bilo jasno da je u pitanju sveža zaljubljenost, i da nisu zajedno duže od mesec dana. Jednom sam prisustvovala susretu dvoje ljudi koji su se prepoznali i javili jedno drugom, a onda ostali da sede jedno pored drugog u maksimalnoj tišini, čačkajući telefone kako bi izbegli bilo kakvu dalju interakciju (pritom, u metrou nema dometa). Jednom mi se desilo da me je radnik iz Londonskog prevoza opomenuo jer ne smem da nosim otvorenu limenku pića u metrou i rekao mi da moram da je bacim, da bi se to završilo udvaranjem po savršenom receptu meet cute-a. Jednom se desilo da je pevač u hodniku metroa svirao, u 10 uveče, samo za dečaka koji je vidno imao neku formu autizma, dok je dečak igrao iz sve snage, srećan i ozaren zbog ovog performansa, a njegovi roditelji pored njega tapšali i radovali se tom jednostavnom trenutku sreće. Život koji se dešava u londonskom metrou zaista je poseban svet za sebe, koji beskrajno, ali beskrajno obožavam.
Doduše, kada smo kod metroa, videla sam skoro neki video u kome neki mladi tiktoker, u duhovitom maniru, poredi ljude koji žive u Londonu sa pacovima, jer su stalno ispod zemlje i stalno negde žure. Zaista, kada dođete prvi put u ovaj grad, to trčanje i žurenje, guranje u prevozu, i ceo koncept rush hour-a, deluju potpuno besmisleno. Ali, kada provedete malo više vremena u ovom gradu, oni potpuno dobiju smisao. I odjednom, samo nađete sebe u situaciji kako trčite sa njima, nestrpljivo, kao i svi ostali (pacovi), potpuno uživljeni u tu novu dinamiku koju živite. Uprskos svim internet forama koje se odnose na londonski prevoz (a TikTok ih je prepun i sve ih obožavam), činjenica je da javni prevoz u ovom gradu funkcioniše – besprekorno. Zapravo, ako bolje pogledate, uz sve mane jedne ultrametropole, u Londonu sve funkcioniše besprekorno (pa i ekonomska kriza u kojoj se nalazi ceo svet). Imperativ funkcionalnisti i vrednovanja znanja koji dominira ovim gradom, prisutan je u njegovoj svakodnevici i probija kroz sve pore ovog grada. I to me potpuno oduševljava.
Je l’ sada razumete zašto mi je trebalo ovoliko vremena da uopšte išta napišem? Jer samo o metrou, čiji zvuk i izgled obožavam, mogu da pišem beskonačno mnogo, a tek o svim drugim stvarima! O prijateljstvima, interakcijama, zaljubljivanjima, učenju, hrani, arhitekturi, umetnosti, muzejima… I hoću, obećavam, u daljim kolumnama, tačnije zapisima iz Londona. Pa tako, umesto zaključka, tačke, ovde ću staviti zarez, koristeći umesto svojih reči ime filma, o kome sam čula toliko reči hvale i koji se radujem da i sama pogledam – za danas, toliko.
0 Comments