Beloruski post-pank trio, poznat po tome što hladne, brutalističke zvučne pejzaže pretvara u globalni kultni fenomen, nastupiće u Luci Beograd Open Air Corner 7. jula 2026. godine. Spajajući sintove sovjetske ere sa pokretnim bas linijama i udaljenim, eho vokalima, Molchat Doma su izgradili zvučni svet koji istovremeno deluje retro i izrazito savremen. Od viralnog uspeha pesme „Sudno“ do albuma Etazhi, Monument i Belaya Polosa, njihov uspon bio je jednako atmosferičan kao i njihova muzika – spor, imerzivan i prepoznatljiv.

Uoči povratka u Srbiju, razgovarali smo sa bendom o inspiraciji, razvoju zvuka, nastupima uživo i tome šta za njih znači ponovni dolazak u Beograd nakon prethodnih koncerata.

Vaša muzika se često povezuje sa arhitekturom i gradskim pejzažima. Postoje li danas mesta koja vas inspirišu na sličan način kao Minsk nekada?

Molchat Doma: Naša muzika se često povezuje sa arhitekturom i urbanim pejzažima, posebno brutalizmom, što se odražava i u omotima albuma. Danas nas više inspirišu emocije i iskustva povezana sa različitim životnim događajima – i pozitivnim i negativnim – nego konkretna mesta. Ipak, arhitektura i urbani prostori su ranije igrali veoma važnu ulogu za nas.

Među gradovima koji su nas inspirisali možemo pomenuti Beograd sa svojom brutalističkom arhitekturom, Berlin, Tbilisi, Kijev, Minsk, Sao Paulo i Njujork. Svaki od njih ima svoj karakter, atmosferu i vizuelni jezik koji je, na ovaj ili onaj način, uticao na naš rad.

Nakon godina međunarodnih turneja, šta vas i dalje iznenađuje na nastupima pred novom publikom?

Putujemo u mnogo gradova i uvek je zanimljivo posmatrati reakcije nove publike. Za njih je to prvi susret sa našom muzikom, a za nas svaki put deluje kao nešto novo – u drugačijem kontekstu i prostoru.

Postoji osećaj sveže energije: različiti ljudi, različiti prostori i potpuno različite reakcije. Najvredniji deo je upravo ta raznolikost. Reakcije se nikada ne ponavljaju i gotovo uvek se razlikuju od onoga što smo doživeli u drugim gradovima.

Da li je postojao trenutak kada ste shvatili da je bend postao veći nego što ste očekivali?

Taj trenutak se desio prilično davno, oko 2019. godine, kada smo mogli da napustimo prethodne poslove i u potpunosti se posvetimo muzici. Tada je postalo jasno da je projekat dostigao novi nivo i da zahteva punu posvećenost i pažnju.

Da li postoji pesma čiji vas je prijem iznenadio?

Pesme „Toska“ i „Kletka“ su neočekivano postale veoma popularne za nas. Nismo očekivali da će te numere izazvati toliku reakciju i tako snažnu vezu sa publikom.

Kada se osvrnete na diskografiju, da li vidite jasnu evoluciju?

Kada gledamo našu diskografiju, vidimo prilično jasnu priču i razvoj od albuma do albuma u različitim aspektima, uključujući i evoluciju zvuka. Istovremeno, to je i dalje kolekcija različitih životnih faza i ideja, od kojih je svaka bila važna na svoj način.

Koja emocija je, po vašem mišljenju, često zanemarena u vašoj muzici?

Naša muzika nije u potpunosti melanholična – tu su i energične, pa čak i plesne numere. Uopšteno, najbolje je doživeti je uživo, gde se prolazi kroz ceo spektar emocija.

Kako biste opisali Molchat Doma bez muzike?

Rekli bismo da sviramo elektro-rok.

Kako znate kada je pesma završena?

Postoji intuitivan osećaj završetka – jednostavno osetite kada više ništa ne treba dodati. Naravno, to dolazi sa iskustvom: i iz sopstvenog rada i iz slušanja i analiziranja tuđe muzike.

Kako doživljavate to što se vaša muzika tumači kroz post-sovjetsku estetiku?

U redu nam je da se naša muzika tumači kroz prizmu istočnoevropske ili post-sovjetske estetike. Post-sovjetski brutalizam je oduvek bio snažna inspiracija za nas i to je nešto sa čim smo odrasli.
Mi smo iz Minska i taj grad je u velikoj meri oblikovao našu percepciju i vizuelni jezik, koji se kasnije odrazio i u našoj muzici.

Kako se osećate povodom povratka u Srbiju nakon nekoliko godina?

Veoma smo srećni što se vraćamo u Srbiju i radujemo se kako onima koji su već bili na našim koncertima, tako i novoj publici. Nadamo se da ćemo ih ponovo iznenaditi. Zaista nam je nedostajala Srbija.

Fotografije: Alina Pasok i Karim Belkasemi.

Članak Inspiriše nas Beograd sa svojom brutalističkom arhitekturom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Foto: Privatna arhiva

Kako je izgledao trenutak kada si shvatio da priču o Superdevojci želiš da smestiš baš u dolinu Jadra?

Uroš Dimitrijević: Otkako sam saznao za projekat Superdevojka: Svet, počeo sam da razmišljam koja bi to tema Superdevojku dovela u Srbiju. I prvo sam samo u glavi imao neke vizuelne delove, lokacije, poput spomenika na Kosmaju koji ima takav naučnofantastični izgled da sam pomislio kako apsolutno moram da nađem način da ga ubacim u priču, međutim ništa od toga nije bilo dovoljno tematski jako i opravdavajuće. Zatim, tokom jednog tuširanja, setio sam se priče od pre dvadesetak godina, priče o „pravom“ kriptonitu koji je pronađen u Srbiji. U pitanju je bio element koji po hemijskoj formuli odgovara formuli kriptonita iz filma Superman Returns Brajana Singera iz 2006. godine -NATRIJUM-LITIJUM-BOR-SILIKAT-HIDROKSID. I kada sam uzeo malo više da istražujem o tom elementu, shvatio sam da je taj kriptonit zapravo litijum pronađen u dolini reke Jadar. Tada su se sve kockice složile za ovu kratku priču.

U stripu koristiš motiv kriptonita i jadarita, ali priča vrlo brzo postaje i priča o ljudima koji brane svoj kraj. Kako si pronašao balans između superherojskog i političkog/društvenog narativa?

Ako pogledate, najbolje superherojske, SF i fantasy priče zapravo u sebi sadrže političko/društveni narativ. X-Meni su inspirisani ličnostima poput Martina Lutera Kinga, Malkolm X-a i pokretom za ljudska prava, Lukas je za Ratove zvezda delimično bio inspirisan ratom u Vijetnamu, Nadzirači su kritika paranoje ekstremne desnice, Niksonove administracije itd. Dakle, superherojske priče su savršena podloga za mnogo veće teme od proste makljaže ljudi u kostimima. Tako da nije bilo naročito teško uspostaviti taj balans. Najvažnije mi je bilo da dolazak Superdevojke u Srbiju bude logičan, uverljiv, u okvirima stripa. A kada se već našla tu, stvari su same krenule svojim tokom.

Rekao si da priče nisu smele da budu samo „razglednice” zemalja iz kojih autori dolaze. Šta ti je bilo najvažnije da strani čitaoci saznaju o Srbiji kroz ovu priču?

Bilo mi je važno da saznaju priču o onome što rudarski magnati nazivaju „Projekat Jadar“. Naravno, na osam strana je nemoguće pokriti sve što se tu odigralo, ali verujem da će oni koje to bude zanimalo istražiti malo više. Takođe, ideja ovakve antologije je da autori iz više zemalja pokažu zbog čega određena priča može da se smesti samo u njihovu zemlju. A priča o litijumu i srpskom kriptonitu je, sa jedne strane, samo naša, ali opet, planeta je toliko postala mala da ovakav, ili sličan, scenario može da se desi i drugima. Zato sam smatrao da je bitno pokazati da postoji način da se tome stane na put.

Koliko ti je bilo važno da ljudi iz doline Jadra budu predstavljeni kao aktivni akteri priče, a ne samo kao pozadina za dolazak Superdevojke?

Kao što sam već rekao, meni je važno bilo da ima smisla za Superdevojku da se ona tu pojavi. Međutim, stanovnici ove regije zaista nisu samo pasivni posmatrači u priči. Oni je nisu dozvali, barem ne direktno, i izašli su na protest ne računajući da će im iko doći u pomoć. Na kraju, Superdevojka je više poslužila kao inspiracija ljudima tamo, dokazala im da mogu sami, ali hajde da ne otkrivam previše.

U jednom trenutku kažeš da su priče o superherojima zapravo priče o strahovima i borbama običnih ljudi. Šta te u savremenim superherojskim pričama danas najviše zanima?

Najviše me zanimaju njihove ljudske strane. Što sam stariji, letenje, kosmički ratovi i specijalni efekti me sve manje zanimaju, ali ljudske priče u svetu superheroja su moj poseban soft spot. Okej, znam ko je Supermen, odakle dolazi, kakve su mu moći, sve je to neosporivo kul. Ali ko je on kao čovek, koji su njegovi problemi koje, uprkos moćima, ne može da reši, to je ono što me suštinski zanima. Upravo zbog njegovih ljudskih osobina možemo da se poistovetimo sa Supermenom, pa i sa gomilom drugih likova, a Superdevojka je svakako jedna od njih.

Šta te je najviše iznenadilo kada si prvi put video Stevanove crteže za priču?

Otkrio sam da u radu na stripu postoji više nivoa uzbuđenosti i iščekivanja. Prvo iščekuješ crno-bele table, da vidiš kako je uopšte tvoja vizija sa stranica scenarija preneta u vizuelni medij. Onda se oduševiš kada to vidiš, pa čekaš stranice u koloru, pa zatim idu oblačići sa tekstom, i tako se svaki put dogradi nešto novo i priča postane kompletnija. Stevan je imao neka bolja vizuelna rešenja od onoga što sam ja zamislio, i to je bilo dosta lepo videti.

Da li je bilo scena ili ideja koje su se značajno promenile kroz saradnju sa Stevanom Subićem?

Osim toga što sam majku u stripu zamislio kao Sigurni Viver, ne sećam se nekih krupnijih promena (smeh).

Koliko se razlikuje pisanje romana od pisanja scenarija za strip?

Zanimljivo je, zato što je izdaleka deluje isto – sediš za kompjuterom, opisuješ scene, pišeš dijaloge, ali zapravo je proces dosta drugačiji, možda čak i teži. Kada pišem roman, okej, mislim o čitaocima, uredniku i ne znam kome već, ali na kraju imam koliko god prostora mi je potrebno da napišem scenu. Sa ovim stripom nije bilo tako, postojali su jasno utvrđeni okviri. Imao sam osam strana da ispričam priču i morao sam da je podelim po stranama, zatim po kadrovima. Morao sam da pazim da ne preopteretim stranicu, da ne bude previše sitnih kadrova, pa da izgleda kao da čitamo stari novinski strip. Zatim, morao sam mnogo više da pazim o dijalogu, koji je takođe bio prostorno ograničen. Bio je to lep, ali izuzetno mučan proces. Ali svaka ljubav ponekad boli, izgleda.

Šta za tebe lično znači činjenica da si postao deo zvaničnog DC univerzuma?

Prvo je to ispunjenje nekog klinačkog sna, koji možda nije ni čvrsto postojao kada sam bio klinac, jer nisam znao kako nastaju stripovi, mislio sam da sve radi jedna osoba. Ali takođe je i pokazatelj da se neka usredsređenost i ludačka upornost ponekad isplati. Ne bih davio detaljima, ali nikada nisu postojali veliki izgledi da neki moj strip bude objavljen, i bilo je tu puno prepreka, nekada direktnih „Ne“, a nekada „Nismo sigurni da bi to moglo“ odgovora na mejlove. Ali pomeriš tako planinu-dve, i na kraju nekako uspe.

Za kraj, kada bi mogao da pokažeš ovaj strip sebi iz vremena kada si kao klinac čitao stripove, šta misliš da bi ti taj dečak rekao?

Bilo bi mu zanimljivo, siguran sam, ali bojim se da bi imao mnogo više pitanja o putovanju kroz vreme i fiksnoj protezi koju treba da stavi nego o samom stripu.

Članak Kako je borba za dolinu Jadra postala priča za DC strip se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ono na šta svodim svoj odgovor na to pitanje su zapravo treća mesta – moji omiljeni prostori i omiljeni prostori meni dragih ljudi. Mesta koja nisu ni kuća, ni posao, ni fakultet, mesta na koja ne odlazim zato što moram, već zato što želim. Prostori koje biramo sami i u kojima ostajemo duže nego što smo planirali.

Treća mesta su fizički prostori, ili su bar tako dosada interpretirani – poput biblioteka, kafića, parkova ili drugih javnih mesta okupljanja.. Ipak sa porastom digitalne komunikacije, čini se da i to malo slobodnog vremena što imamo boravimo u svojoj virtuelnoj zajednici. Istovremeno, sve više javnih mesta funkcioniše po logici potrošnje i brzog zadržavanja, pa ostaje otvoreno pitanje – gde su zapravo naša treća mesta i da li im preti opasnost da postanu sve ređa?

Posao – kuća – kuća – posao – a šta je između?

„Treće mesto“ je termin koji je uveo Rej Oldenburg, američki sociolog, da bi opisao prostore koji ne pripadaju ni domu (prvom mestu), ni poslu ili školi (drugom mestu), već nečemu između – mestima na koja ljudi odlaze da bi bili deo društvenog života van svojih osnovnih obaveza.

To su prostori u kojima prisustvo nije obavezno, niti je vezano za neku jasnu funkciju ili zadatak. Ne dolazi se zato što se mora, već zato što postoji mogućnost da se tu bude, da se zastane, ostane ili vrati. Ray Oldenburg ih opisuje kao mesta koja omogućavaju neformalne, dobrovoljne i redovne susrete ljudi van doma i posla.

Prema Oldenburgu, u takvim prostorima uloga pojedinca nije unapred određena. Ljudi ne ulaze u njih isključivo kao kupci, posetioci ili prolaznici u formalnom smislu, već kao učesnici u društvenoj situaciji koja se odvija kroz boravak i razgovor.

U idealnom slučaju, to su mesta koja nisu primarno definisana potrošnjom, već boravkom i interakcijom. Ljudi u njima ulaze u kontakt jedni sa drugima spontano – kroz ponovljene susrete, neplanirane razgovore i situacije koje nastaju bez jasne organizacije.

Treća mesta su zato manje fizički određena, a više društveno proizvedena – ona postoje kroz način na koji ih ljudi koriste i kroz odnose koji se u njima razvijaju.

Osećaj pripadanja

Kada pronađemo treći prostor koji odgovara našim potrebama, razvija se i ono što se može nazvati psihološkim osećajem pripadanja – osećaj da imamo neki uticaj na prostor i da on postaje deo našeg identiteta. Kako Emily McGowan piše za The Good Trade, ona omogućavaju ljudima da se izraze, da učestvuju u prostoru i da se u njemu zadrže dovoljno dugo da postanu njegov deo, a ne samo prolaznici.

Takvi prostori podstiču fokus, ali i prisustvo – ne u smislu produktivnosti, već u smislu aktivnog boravka u zajednici. Na taj način jačaju osećaj povezanosti koji je često teško održati u svakodnevici koja je ubrzana.

Imati treći prostor u kojem te neko prepoznaje, makar po licu ili imenu, kako ističe McGowan u svom tekstu,  ima konkretan efekat na osećaj povezanosti. Lako je povući se i ostati izolovan u sopstvenom ritmu, ali upravo mali, svakodnevni susreti, razmena nekoliko reči sa ljudima koje srećemo, podsećaju nas na to da ostanemo prisutni i u odnosu sa drugima.

Treći prostori nas na neki način izlažu spoljašnjem svetu na nenametljiv način. Oni otvaraju prostor da preispitamo kako se odnosimo prema drugima, ali i kako stojimo iza sopstvenih vrednosti u kontaktu sa ljudima koje ne poznajemo.

Da li gubimo treća mesta?

Treća mesta su važna, ali postaju sve ređa u mnogim zajednicama. Promene u načinu na koji živimo poslednjih decenija utiču i na to koliko uopšte imamo prostora van kuće i posla. Robert Putnam, autor knjige Bowling Alone, u razgovoru za The Atlantic navodi da su streaming platforme i društvene mreže promenile način na koji provodimo vreme i održavamo odnose. U tom kontekstu, pojavljuje se i ideja da je internet u određenoj meri preuzeo funkciju trećeg prostora, iako to ostaje otvoreno pitanje.

U isto vreme, više izvora ukazuje na to da se menja i sama priroda povezanosti među ljudima. Forbes opisuje paradoks u kojem je Generacija Z konstantno prisutna u digitalnom prostoru, ali istovremeno sve više društveno izolovana u fizičkom svetu. Digitalna komunikacija proširila je načine na koje smo u kontaktu, ali nije u potpunosti zamenila potrebu za direktnom, fizičkom interakcijom.

Newport Healthcare, jedna od vodećih zdravstvenih ustanova u Sjedinjenim Američkim Državama specijalizovanim za lečenje mentalnog zdravlja, ukazuje da se u savremenoj kulturi sve više naglašava individualizam umesto zajedništva, gde se uspeh meri ličnim postignućima, a manje odnosima sa drugima. U takvom okviru, iskustva koja nude treća mesta gube na važnosti i postaju manje prisutna u svakodnevici. Istovremeno, kako Newport navodi, razvoj digitalnih tehnologija, društvenih mreža i striming servisa stvorio virtuelne zamene za fizička mesta okupljanja, što dodatno menja način na koji provodimo vreme i održavamo društvene kontakte.

Uz to, mnoga tradicionalna treća mesta teško opstaju zbog ekonomskih pritisaka, kao što su rast kirija i konkurencija velikih lanaca i digitalnih alternativa. Na promene, sudeći po Newport-u, utiče i urbana organizacija koja često favorizuje automobilsku mobilnost umesto pešačenja, čime se smanjuje dostupnost ovih prostora, posebno za mlađe ljude. Pandemija je ovaj proces dodatno ubrzala, kako kroz zatvaranje fizičkih prostora, tako i kroz jačanje navika digitalne socijalizacije koje su ostale prisutne i nakon restrikcija.

Paralelno sa tim, i sama funkcija trećih prostora se menja. The Atlantic navodi da su mnogi prostori koji su ranije bili namenjeni neformalnom boravku – poput kafića – danas ili finansijski nepristupačni, ili strukturisani tako da ne podstiču duže zadržavanje. To se povezuje sa širim kulturnim obrascem u kojem dominira produktivnost, ali nedostaje vreme za „neproduktivno” prisustvo.

Zato se pitanje trećih prostora ne tiče samo toga kako izgledaju gradovi, već i toga kako danas živimo. Ako se prostor između doma i posla sužava, sužava se i prostor za sve one usputne, spontane susrete koji ne dolaze iz obaveze, nego iz toga da smo jednostavno tu.

Oaze svakodnevice  

U današnjem ritmu, koji je uglavnom organizovan oko posla i stalne dostupnosti, sve je manje vremena za boravak bez cilja. Čak i kada takva mesta postoje, često su prilagođena brzom dolasku i odlasku, ili potrošnji, a manje stvarnom zadržavanju.

Slično tome, i javni prostori postaju manje „zajednički” u praksi. Sve više se podrazumeva da ih koristimo na određeni način, ili da naš boravak ima neku svrhu. Tako se polako gubi ideja da postoje mesta na kojima jednostavno možeš da budeš, bez objašnjenja zašto si tu.

U tom smislu, treća mesta nisu samo pitanje arhitekture ili urbanizma, već i pitanje vremena i načina života. Koliko uopšte imamo prostora u danu koji nije već unapred ispunjen, i koliko imamo mesta u gradu koja nisu vezana za produktivnost ili potrošnju.

I možda se sve na kraju svodi na to – gde danas uopšte možemo da se zadržimo, a da ne moramo da idemo dalje.

Zato je važno da čuvamo svoje treće prostore, jer su oni ti koji nam omogućavaju predah. Tamo negujemo zajednice čiji smo članovi dobrovoljno, jer nam prijaju i jer dele naše vrednosti. Oni su naše male oaze u kojima je dovoljno samo naše prisustvo, i to ih čini i više nego dragocenim i retkim u okviru liberalno-kapitalističkog sveta u kom živimo.

Ilustracije: Olga Đelošević

YOU(th) CARE for Change is a project co-funded by the #euDEARprogramme, supporting Youths across 12 countries in tackling global challenges.

Članak Gde nestaju naši treći prostori se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na tri sprata i kroz sedam pažljivo osmišljenih soba, deca zajedno sa umetnicima prolaze kroz proces građenja priče: osmišljavaju likove, kreiraju scenografiju, rešavaju zadatke i donose odluke koje direktno utiču na tok i završetak predstave. Svaka grupa oblikuje sopstveni narativ, pa se nijedno izvođenje ne ponavlja na isti način. Tokom devedeset minuta, pozorište postaje prostor timskog rada, mašte i odgovornosti, bez ekrana i bez takmičenja.

Kaboo je nastao iz želje da se deci vrati osećaj autorstva i slobodne igre, ali unutar pažljivo vođenog umetničkog i pedagoškog okvira. Prve realizovane grupe i reakcije dece i roditelja potvrđuju da ovakav format ima svoje mesto u savremenoj dečijoj kulturi – kao prostor u kome dete ne dobija gotovu priču, već priliku da je samo izgradi.

O tome kako je nastala ova ideja, šta znači radikalno pomeriti odnos moći između odraslih i dece i kako izgleda pozorište u kome su najmlađi autori, razgovarali smo sa osnivačicom Kaboo-a, filmskom rediteljkom Katarinom Živanović.

Kako je nastala ideja za Kaboo? Da li je postojao neki konkretan trenutak koji te je pokrenuo?

Katarina Živanović: Mislim da je Kaboo nastao mnogo pre nego što sam ga imenovala. Živimo u konzumerskom društvu u kojem je sve dostupno odmah – sadržaj, emocija, reakcija. Navikli smo na kratku formu, na brze rezove, na stimulaciju koja traje nekoliko sekundi i odmah biva zamenjena novom. Priče se samo konzumiraju a retko razvijaju. U takvom svetu, igra postaje proizvod. Deca imaju više sadržaja nego ikada, ali manje prostora da ga sama izmisle. Sve je unapred osmišljeno i zapakovano.

Sa druge strane setila sam se kako smo se mi igrali. Postajala je dosada. Postajao je prazan sto koji može da postane brod, ćebe koje može da postane planina. Nismo dobijali gotovu priču. Gradili smo je i samim tim igra nije bila rezultat, već proces. Kaboo je nastao upravo iz toga da se deci pruži mesto da budu ko god požele, da stvaraju zajedno, da mogu da promene kraj i da naprave nešto svoje, originalno. Kaboo je mali ali važan otpor kulturi instant sadržaja.

Dolaziš iz filma, kako si stigla do imerzivnog pozorišta za decu?

Film me je naučio da volim proces. Scenario nikada nije konačan. Menja se zbog prostora, budžet, okolnosti… Na kraju dobiješ delo koje je rezultat stotinu malih odluka. U tome leži ono što najviše volim u filmu – proces je suština.

Rad sa decom na filmu bio je za mene presudan. Njihova autentičnost ne dobija se instrukcijom, već kroz igru i osećaj važnosti. Kada dete zaista udje u ulogu, to je trenutak potpune prisutnosti – bez performansa, bez spoljnog pritiska. Počela sam da razmišljam: šta ako umesto da režiram gotovu formu, gradim strukturu u kojoj proces ostaje otvoren i živ. Imerzivno pozorište je iz toga izašlo kao prirodan nastavak. U Kaboo deca nisu konzumeri, niti realizatori nečije ideje. Oni su autori sopstvene.

Katarina Živanović, osnivačica Kaboo teatra, foto: Nebojša Bašić, ustupljeno

Šta ti je bilo najvažnije da postaviš kao temelj ovog projekta?

Najvažnije mi je bilo da Kaboo od samog početka jasno postavim kao prostor koji odbija logiku performansa.

Kaboo nije predstava za publiku. To je proces koji pripada deci.

Mi ih teramo da maštaju, ali još važnije – da preuzmu odgovornost za svoju maštu.

Drugi temelj je radikalno pomeranje odnosa moći između odraslih i dece. U našem prostoru odrasli nemaju pravo da vode priču. Mi postavljamo okvir, ali ne upravljamo sadržajem. Ne menjamo njihove odluke da bi bile „lepše”, „logičnije” ili „ispravnije”. Zato roditelji ne prisustvuju procesu. Detetu je potreban prostor bez posmatrača da bi moglo zaista da odlučuje. Onog trenutka kada je dete svesno pogleda odraslog, počinje da igra za njega. Mi želimo da igra za sebe. Kaboo nije mesto gde dete dobija aplauz. To je mesto gde shvata da njegova odluka ima težinu.

Kažeš da deca kod vas ne gledaju predstavu, već je stvaraju. Šta se menja kada dete postane autor, a ne posmatrač?

Kada dete postane autor, menja se odnos prema svetu. U klasičnom pozorištu dete sedi i prati tok koji je neko drugi već definisao. U Kaboo-u nema unapred zadate strukture. Dete ne reaguje na priču, ono je oblikuje. Prva promena je u odgovornosti. Kada zna da njegova odluka menja tok događaja, dete shvata da izbor ima posledicu. To je mnogo snažnije od bilo kakve pouke.

Druga promena je u samopouzdanju. Autorstvo podrazumeva rizik – predložiti ideju, stati iza nje, pregovarati sa drugima. U tom procesu dete uči da je njegovo mišljenje vredno. Treća promena je u percepciji moći. Dete shvata da svet nije samo nešto što mu se dešava, već nešto na šta može da utiče. Kada dete izađe iz Kaboo-a sa sobom nosi osećaj da je učestvovalo u njenom nastanku. I to iskustvo je dugotrajnije od svake gotove predstave.

Kaboo funkcioniše bez ekrana. Koliko je danas izazovno ponuditi deci alternativu digitalnom sadržaju?

Izazovno je samo ako verujete da je pažnja izgubljena. Deca nisu „navučena na ekrane” – ona su gladna sadržaja koji ih zaista uključuje. Ekran daje brz stimulus i gotovu priču. Kaboo traži njihovu odluku. Kada dete shvati da njegov izbor menja tok događaja, da je njegova ideja važna – fokus se prirodno vraća. Mi ne oduzimamo nešto. Mi vraćamo prostor u kome dete može da misli, predlaže, pogreši, promeni i ponovo pokuša. I tada se desi nešto zanimljivo – niko ne pita za telefon.

Koliko je odraslima danas teško da puste kontrolu i dozvole deci da vode priču?

Mislim da odraslima nije teško zato što ne žele, već zato što su navikli da štite. Kontrola dolazi iz brige. Mi odrasli navikli smo da vodimo, objašnjavamo, ispravljamo, ubrzavamo. A deci je potreban prostor da pokušaju, da zastanu, da pogreše i da sami smisle rešenje. U Kaboo-u je za mnoge roditelje najveći izazov upravo taj trenutak kada treba da se povuku. Ali zanimljivo je, čim to urade, deca se oslobode. Kada osete da ih niko ne ocenjuje, postaju hrabrija, glasnija, kreativnija. Mi odraslima ne oduzimamo kontrolu. Mi im nudimo priliku da vide koliko njihovo dete zapravo može.

Da li te je nešto iznenadilo u načinu na koji deca grade narative i donose odluke?

Najviše me je iznenadilo to koliko se deca brzo organizuju kao tim kada osete da je proces zaista njihov. Radimo u jako malim grupama od 4 do 12 godina, bez direktnog vođenja odraslih, oni prirodno preuzimaju uloge. Stariji često postaju nosioci strukture i logike, dok mlađi unose hrabrost, spontanost i neočekivane ideje. Konflikti su retki, jer razumeju da, ako ne reše zadatak zajedno, priča ne može da ide dalje. Ta zajednička odgovornost ih ujedinjuje. Mislim da je upravo u tome snaga koncepta – prostor u kome dete od 4 i dete od 12 godina mogu da funkcionišu ravnopravno, svako na svom nivou, ali sa istim ciljem. A ono što nam je bio cilj od početka jeste da se mašta probudi toliko snažno da se iskustvo ne završi izlaskom iz prostora. Kada deca odu kući i nastave da igraju „Kaboo” po sopstvenom nahođenju.

Kako zamišljaš razvoj Kaboo-a u narednim godinama?

Kaboo ne doživljavam kao pojedinačnu predstavu, već kao metod rada sa decom. U narednim godinama želimo da produbimo ono što smo započeli kroz format Kaboo Lab-a – višenedeljno iskustvo u kome se proces stvaranja ne završava za 90 minuta, već se razvija kroz radionice, istraživanje, građenje scenografije, likova i sopstvene dramaturgije. Želimo da deca ne samo učestvuju u jednoj priči, već da nauče kako se priča gradi od početka do kraja.

Pored toga, planiramo tematske letnje programe i edukativne cikluse koji će koristiti isti imerzivni format, ali sa fokusom na različite razvojne teme – timski rad, donošenje odluka, samopouzdanje, kreativno rešavanje problema. Verujemo da je deci danas potreban prostor u kome mogu da misle, predlažu i utiču. Kaboo želimo da razvijamo kao dugoročni kreativno-edukativni sistem, a ne samo kao kulturni događaj.

Šta si ti lično naučila od dece kroz ovaj proces?

Od dece sam naučila koliko je važno vratiti prostor za igru. Ne igru kao razonodu, već igru kao način mišljenja. Deca su danas preplavljena sadržajima, brzim slikama, gotovim herojima i unapred napisanim pričama. U tom svetu lako zaborave da mogu da budu originalna. U Kaboo prostoru, bez ekrana i bez gotovih odgovora, dešava se nešto drugačije – nastane tišina u kojoj počinju da misle. Ne imitiraju. Ne ponavljaju. Postavljaju pitanja. I tada više ne traže idole. Postaju svoji.

To me je možda najviše podsetilo koliko je važno stvoriti mesto gde dete ne mora da bude „kao neko”, već ima dozvolu da bude autentično.

Fotografije: Usutupljene fotografije Kaboo teatra

Članak Kaboo – otpor kulturi instant sadržaja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

MENT nije samo festival, već i susret regionalne i evropske nezavisne scene, mesto na kojem se otkrivaju nova imena, ali i potvrđuje zašto je važno graditi male, posvećene zajednice oko muzike. Svake godine donese drugačiji ritam, drugačije razgovore i nove bendove koji ostanu da žive mnogo duže od tih nekoliko februarskih dana.

Možda je baš u tome njegova posebnost – u osećaju kontinuiteta. U tome što se vraćaš ne samo programu, već i ljudima, prostoru i energiji koja se iznova sklapa. MENT je za mene postao svojevrsni kompas za godinu pred nama: pokazatelj kuda se kreće scena, ali i podsetnik zašto je uopšte volimo.

Prvo veče

View this post on Instagram

A post shared by Oblakoder (@oblakodermagazin)

Prvi dan festivala, u sredu 18. februara, počeo je tradicionalno u Kino Šiški energijom koja je najavila da će ovo biti još jedno nezaboravno izdanje MENT-a. Headlineri večeri bili su Shabjdeed & Al Nather, palestinski duo koji predvodi novi talas arapskog hip-hopa. Njihov nastup je bio sirov, i iako nisam razumela o čemu pevaju, bilo je lako prepustiti se ritmovima i prelepom arapskom jeziku. Verujem da bi ovaj duo bio još impresivniji u manjem i intimnijem prostoru, gde bi svaki detalj njihove muzike mogao da se upije punim intenzitetom, iako je Katedrala u Kino Šiški prostor sa verovatno najsavršenijim zvukom. Sve što ostaje je nada da će možda uskoro posetiti i Srbiju, a iz pouzdanih izvora znam da postoji poprilično zainteresovana grupa ljudi da se to i desi!

Tokom prve večeri publika je imala prilike da čuje i druge zanimljive izvođače. Na stage-u Katedrala nastupili su Madru Salach i Kabeaushe, dok je Komuna stage bio domaćin Gruntu, Min Taka i Max Baby, gde su se redovi ispred ulaza neretko protezali i u holu Kino Šiške.

Drugo veče

View this post on Instagram

A post shared by Oblakoder (@oblakodermagazin)

Drugi dan MENT-a donosi potpuno drugačiju, ali jednako uzbudljivu energiju. Veče sam započela u Staroj mestnoj Elektrarni, gde je nastupala Gaia Banfi, čija je muzika savršeno balansirala između eksperimentalnog, pop i elektronskog izraza. Banfi, pevačica, tekstopisac, muzičarka i producentkinja, koristi svoj glas kao centralni instrument, spajajući akustične elemente, elektroniku i suptilnu distorziju, često pomerajući granice tradicionalnog pevanja. Njeni setovi su meditativni i slojeviti, a na MENT-u je njen prozračni vokal savršeno ispunio Elektrarnu, pružajući iskustvo koje je istovremeno sofisticirano i emotivno.

Neposredno nakon Banfi, nastupio je Gordan, čiji zvuk gradi most između mistike balkanskih legendi i savremene eksperimentalne scene. Posebno se ističe vokal Svetlane Spajić, koju lokalna publika možda najbolje pamti po saradnji sa Lenhart Tapes. Njeni izražajni, visceralni glasovi stvaraju most između tradicije i avangarde, dok Andi Stecher na bubnju i Guido Möbius na basu i elektronici uvode elemente minimalizma, noise-a i neočekivanih muzičkih pravaca.

Stejdž u Menzi pri Koritu otvorio je hrvatski sastav kaleido, okarakterisan kao emo, indie i post-rock. Ipak, stigla sam na sam kraj njihovog nastupa, ali bih rekla da su bili dobar intro za Menzu te večeri, pa je čak i tih nekoliko minuta bilo dovoljno da osetim kako bend ume da oblikuje prostor.

Iz Menze se selimo u Gromku gde je publiku osvojila Beaks, bečka pesnikinja koja kako je njen opis glasio „svoju poeziju pretvara u lucidne, fragmentirane pesme gde je jezik sam po sebi snažan instrument.” Njena muzika nosi primese shoegaze stila na sceni, ali je snažna i prisutna, a nastup ima hipnotišuću teatralnost koja podseća na energiju Lucy Kruger koju sam pre koju godinu i otkrila baš na MENT-u.

Za kraj večeri, u Gala Hali, slušali smo Meral Polat, bend koji kombinuje anatolian rock, blues i jazz elemente. Šta reći osim da je energija benda bila odlična, a obe vokalistkinje, i lead vokal, kao i prateći, sa svojim izrazitim prisustvom i jako različitim energijama činile nastup posebnim. Nije ni čudo što je publika potpuno odlepila, i držala sve u transu do kraja večeri.

Treće veče

View this post on Instagram

A post shared by Oblakoder (@oblakodermagazin)

Početak treće večeri na MENT-u je tradicionalno rezervisan za Ljubljanski zamak, gde se koncerti odvijaju na četiri različite lokacije unutar kompleksa. Veče počinje jedinstvenim iskustvom – gondolom se penjete do zamka, a potom imate prilike da slušate koncerte u nesvakidašnjim prostorima, među kojima se posebno ističe stejdž u Kapeli, sa svojom akustikom i istorijskim ambijentom.

Veče na Ljubljanskom zamku započela sam nastupom Dominik Prok u Kapeli. Frontmen slovačkog post-punk benda 52 Hertz Whale, Prok svoj solo debitantski album there is no rescue mission, we are safe pretvara u intimno iskustvo, sa minimalističkim folk aranžmanima, nežnim gitarama i tihošću koja nosi emotivnu težinu. Njegova muzika, spoj slovenske iskrenosti i duha američkog i britanskog indieja, stvara melanholičnu, ali delikatno nadujuću atmosferu, savršenu za početak treće večeri.

U okviru stejdža Hribarjeva Hall nastupio je Tristwch Y Fenywod, trio iz Leedsa sastavljen od tri queer žene. Njihova muzika kombinuje gothic rock, avant-pop i folk, a tekstovi su u potpunosti na velškom jeziku (Cymraeg). Tristwch Y Fenywod kroz svoje pesme istražuju teme sapphijske ljubavi i želje, egzistencijalne tame, političke i ekološke zabrinutosti, paganski misticizam i psihogeografske fantazije inspirisane keltskom istorijom i mitologijom. Njihov zvuk je istovremeno misteriozan i hipnotišući, sa naglascima na groovy ritmove i eksperimentalne aranžmane.

Kao i svake godine, treća veče je iz mog subjektivnog osećaja i najposećenije, a Metelkova te večeri postaje centralno mesto zbivanja u celoj Ljubljani. Mi smo kao i prave lokal patriote se odmah uputili na koncert srpskog sastava Suplexx, koji je skromno rečeno, naš hajlajt večeri (svetski, a naše hehe!). Suplexx je publici u Gromki pružio iskustvo koje se ne zaboravlja. Bend, poznat po svom spoju thrash metala, hardcore-a, noise-a i eksperimentalnog punka, donosi energiju koja je istovremeno sirova i teatralna.

Suplexx se izdvajaju na domaćoj sceni, spajajući članove sa dugogodišnjim iskustvom u indie, shoegaze, garage punk i DJ-ing projektima, a njihov moto “VIOLENCE = ELEGANCE” savršeno opisuje energiju koju unose u svaki nastup. Hemija unutar benda čini da svaki njihov koncert postaje sve luđi i opušteniji, a rezultat je visceralno i nezaboravno iskustvo za publiku.

Buka u modi

Tri dana MENT-a 2026. prošla su u zvucima, ritmovima i atmosferama koje ostavljaju trag i dugo nakon što se svetla ugase. Od intimnih solo nastupa i hipnotišućih eksperimentalnih zvukova, preko shoegaze trenutaka, do sirovih i energičnih nastupa koji drže publiku u transu, festival je još jednom pokazao raznovrsnost i snagu nezavisne scene. Svaki prostor, od Kapela u Ljubljanskom zamku do Gromke i Gala Hale, nosio je svoju priču i energiju.

Ove godine, možda je najveći hajlajt festivala došao iz pravaca noise, punk i hip hopa, pokazujući da sirovost i buka ponovo imaju svoje mesto u fokusu scene i da publika još uvek traži intenzitet, iskrenost i energiju koja pogađa direktno. Taj spoj neukroćene energije i muzike koja ne pristaje na kompromis bio je simboličan podsetnik da je nezavisna scena živa i da se stalno transformiše, ali da srž – sirovost, neposrednost i zajedništvo – ostaje ista.

I dok poslednji tonovi i dalje odjekuju, razmišljajući o svemu što smo videli, čuli i iskusili tokom ovogodišnjeg izdanja, ostaje samo jedno: hvala i vidimo se sledeće godine, MENT!

Naslovna fotografija: Edin Suljić, ustupljena fotografija

Članak MENT 2026: Muzika koja ne zna za kompromis se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako je album objavljen pre više od pola godine, čini se da Mitsko Biće tek sada ulazi u novu fazu – onu u kojoj se muzika, vizuelni identitet i koncertna energija stapaju u celinu. U susret velikoj beogradskoj koncertnoj promociji albuma, zakazanoj za 7. februar u SKC Bazi, razgovarali smo sa frontmenom Jovanom Ilićem o promenama, radu na albumu, spotovima kao prostoru umetničkog izraza i ambijentu u kom se Mitsko Biće najlepše sluša.

Mitsko Biće

Za početak, recite mi zašto je došlo vreme da se Biće menja i kakve su promene u pitanju?

Jovan Ilić: Promena dolazi u momentima kada je ono staro neodrživo, kad je novo nužno. Album najviše govori o promenama u dimenziji shvatanja stvari, interpretaciji života i ljudskih odnosa. Pesme govore o težini i lakoći takvih promena. 

Pre više od pola godine objavili ste debi album, sada je došla na red i njegova promocija, kako ste odlučili da je sada pravi tajming za ovaj veliki beogradski koncert?

Spot za pesmu „Prijatelji” je posle skoro godinu dana napokon završen… Osim toga, bend je u međuvremenu počeo saradnju sa nama dragom Nastjom, menadžerkom koja nam predlaže svakakve strategije, te je ovo jedna od njih.  

Nedavno ste objavili spot za pesmu „Prijatelji” koji je pun simbolike i sa samim vašim imenom, kako je došlo do te ideje da baš ovaj album bude i vizuelno simboličan sa imenom benda?

Ja sam zaista srećan kada imam uslova da radim umetnost. Za pesmu je bio potreban spot i tu sam shvatio da imam mogućnost da ponovo radim ono što volim. 

Pesma „Prijatelji” meni predstavlja najvažniju poruku na albumu. Priča istovremeno o individualnoj promeni, ali kroz druge, kroz bliske odnose. Za takvu stvar ključno je poverenje, te se iz tog pojma rodilo puno raznih ideja koje ljudi mogu da uoče gledajući na YouTubeu pomenuti spot.

Šta vam je generalno ideja sa spotovima? Kojom logikom se vodite, šta je ono što zapravo jedan spot treba da predstavlja za bend – da li ima samo promotivnu svrhu ili je i nešto više?

Svakako ima svrhu promocije naše muzike koju stvaramo, ali meni lično ima i dimenziju novog prostora u kojem imam prilike da stvaram, te taj prostor ja jednako vrednujem kao i svaki koji mi je dat da u njemu budem prisutan kao kreativno stvorenje. Ovo bi trebalo da bude deo trilogije spotova sa uvezanom naracijom i karakterima.

Kako je izgledao proces rada na ovom albumu?

Uh, pa suštinski, bazirao se na izgradnji pesama od demo snimaka, tj. projekata. Oni su započeti kao demo snimci, često samo nekakvih harmonija i gruva, pa bi procesom bivali dovedeni do kompleksnijih aranžmana. Stalno sviranje tih pesama i slušanje započetih ideja, dovodilo bi nas iznova i iznova u komunikaciju s novim idejama. Zbog toga smo se vremenski ograničili, inače verujem, proces bi trajao duže i aranžmani bi bili još produbljeniji i ne znam koji bi kriterijum tada bio tu da nas spreči u daljem radu na istim pesmama. 

Šta su vam bili najveći uticaji i inspiracija u radu na njemu?

Od kad sam počeo da pišem pesme, uvek je tu negde postojala ideja o tome da snimim dobar alt indie rock album koji bi podrazumevao rad pod uticajima Stereolab, My Bloody Valentine, Pixies, Animal Collective, Beach House, naših Jarbola… sa nekom mojom poezijom i sa nekim mojim viđenjem takve muzike. Intenzivna nežnost je verovatno to što vidim da povezuje bendove koje sam naveo… Kompleksna, pevljiva, melanholična i intenzivna nežnost.

Na kakav je prijem album naišao kod publike, odnosno kakvi su komentari dolazili do vas i koji su vam bili najzanimljiviji?

Kada sam svojoj babi Caci pustio „Prijatelje”, rekla mi je: „Ne razumem, tekst ima samo tri reči…?!” Pustio sam joj sledeću stvar sa albuma. „Ova je bolja, ima više reči.”

Kako zamišljate savršeni ambijent za slušanje Mitskog Bića i vašeg novog albuma?

Šetnja po Zemunu.

Koliko vam znači što ćete u februaru nastupati i na MENT-u gde će imati priliku da vas sluša i neka nova publika? 

Boris, basista u bendu, imao je iskustva sa showcase festivalima. Koliko sam pokupio od njega i drugih kolega, to može da bude kul, a može da bude i bezveze.

Ne dopada mi se sama pozicija benda koji je tu da se nudi na prodaju, mada to možda i ne bi bio problem da postoji neka ravnopravnost nakon svega toga. Hoću da kažem, deluje da neki ljudi ipak žive od muzike, ali to izgleda nisu bendovi. Stara priča o odnosu trgovine i stvaranja. 

S druge strane, nadam se da ovo jeste prilika da neki normalni ljudi kontaktiraju sa nama i da nam ponude neke nove prilike. Najvažnija stvar je da svakako ponovo sviramo u Ljubljani, radujem se veoma da sviramo pred ljudima koji se tamo nađu!

Za kraj, šta publiku očekuje 7. februara?

Pa evo, cimamo se ko ludaci… Svirka će biti u SKC Bazi (Cetinjska 15, nekadašnji Subbeerni Centar), vrlo interesantnom prostoru, izgleda kao nekakva katakomba pod zemljom. Igraćemo se sa svetlom, bićemo u kostimima i na svakojake načine ćemo izražavati ono što smatramo da su ideje koje mogu biti jasno razmenjene sa publikom u okviru ove faze Mitskog Bića.

Fotografije: Miloš Radovanović

Članak Došlo vreme da se Mitsko Biće menja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival donosi duh najvećih evropskih i svetskih festivala, otvarajući prostor za susret filmskih profesionalaca i publike kroz ekskluzivne premijere, razgovore sa autorima i tribinski program. 

Ovogodišnji festival otvara „Otac majka sestra brat“ Džima Džarmuša, dobitnik Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji 2025. Projekcija otvaranja je rasprodata.

U programu su i dela renomiranih autora kao što su: Park Čan-vuk, Fransoa Ozon, Tarik Saleh, Mišel Franko, Kler Deni, Naomi Kavaze, Fatih Akin, Pablo Traper, kao i rediteljski klasici braće Darden, Agnješke Holand i mnogih drugi. Uz njih, festival predstavlja i novi talas autora u usponu: Kristen Stjuart sa debitantskim dugometražnim filmom, Haris Dikinson, Eva Viktor, Meri Bronstin, Maks Voker-Silverman i drugi mladi filmski glasovi.

Među najzvučnijim naslovima su i: „Couture“ sa Anđelinom Džoli i Lujem Garelom, „Snovi“ sa Džesikom Čestejn, „Kasna slava“ sa Viljemom Defoom, „Krik stražara“ sa Metom Dilonom, „Pernato stvorenje“ sa Benediktom Kamberbačom i „Privatan život“ sa Džodi Foster. Na BFF-u nas očekuje i film „Je l’ ovo čudo radi?“ u režiji Bredlija Kupera.

Francuski film „Krik stražara“ u režiji Kler Deni vodi nas u Zapadnu Afriku, u svet gradilišta pod opsadom, gde duh iz prošlosti menja živote Hornove porodice i mladog inženjera Kala, dok se pred njihovim očima odvija noćna drama puna napetosti i neizvesnosti.

Film „Snovi“ Mišela Franka donosi priču o ljubavi između bogate američke naslednice i meksičkog baletana, isprepletenu kroz različitost njihovih života i kultura, u kojoj su emocije i odluke svakodnevno iskušavanje identiteta i pripadnosti.

Kadar iz filma Snovi, foto: TEOREMA

„Kasna slava“ u režiji Kenta Džonsa prati zaboravljena dela legendarnog njujorškog pesnika Eda Saksbergera, koja osvajaju grupu mladih kreativaca i ponovo rasplamsavaju umetničku strast, dok prisustvo ekscentrične glumice razotkriva tajne prošlosti.

„Je l’ ovo čudo radi?“ Bredlija Kupera istražuje izazove braka u srednjim godinama, roditeljstva i lične promene, dok se protagonist Aleks upušta u stand-up scenu i zajedno sa svojom suprugom Tes pronalazi novi oblik ljubavi i zajedništva.

Ostvarenje „Couture“ Alis Vinokur prati američku rediteljku Maksin u Parizu, u svetu mode i života koji se pretvara u bitku za opstanak i samospoznaju.

„Privatan život“ Rebeke Zlotovski prati poznatu psihoterapeutkinju Lilijan Štajner, koja pokreće privatnu istragu o smrti jednog od svojih pacijenata, uverena da je reč o ubistvu, dok Džodi Foster unosi dubinu i napetost u ovaj francusko-engleski triler.

„Pernato stvorenje“ Dilana Saderna donosi neobičnu priču o ožalošćenom ocu koji pokušava da odgaja sinove dok se istovremeno suočava sa nepredvidivim, misterioznim gostom u kući, u kojoj se tuga i humor prepliću kroz snažnu izvedbu Benedikta Kamberbača.

Celokupan program Beograd Film Festivala dostupan je na sajtu: https://belgradefilmfestival.rs/

Naslovna fotografija: Kadar iz filma Kasna slava, credits: Late Fame LLC

Članak Objavljen program Beograd Film Festivala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Hanin roman je onaj tip knjige za koji bih volela da jednog dana bude obavezna lektira za tinejdžere – knjiga sa kojom mogu da se poistovete, a ujedno i da iz nje mnogo toga nauče.

Promocija romana zakazana je za 22. januar u CZKD-u, a ja sam tim povodom iskoristila priliku da sa Hanom razgovaram o njenim junakinjama Luči i Savini, ali i o inspiraciji i samom procesu pisanja ovog romana.

foto: Vedrana Vukojević

Tematizovala si mnogo stvari u romanu, a jedna od glavnih je i sećanje, odnosno koliko je zapravo neka situacija drugačija u sećanju dve osobe, zašto ti je to važna tema?

Hana Piščević: Moja sestra i ja se maltene svega iz detinjstva sećamo drugačije. Jedan događaj postoji u onoliko varijacija koliko ima ljudi koji ga se sećaju. To mi je dosta pomoglo da razumem i sebe i druge i da shvatim da nas iste stvari ne bole i ne uzbudjuju na isti način. Postoji ona vežba u kojoj se deci pokaže ista fotografija, a sutradan ih pitaju šta su na njoj videli. Neko se seti crvene kuće, neko konja ispred nje. Zašto se neko seća konja, a neko kuće, to je ono što me zanima.

Tvoj roman je podsetnik (i hvala ti na tome) koliko su važna ženska prijateljstva i da zapravo mnoga osećanja i razgovore koje incijalno vezujemo za partnerske odnose, zapravo prvo proživljavamo sa svojim drugaricama – u kom trenutuku si odlučila da će se ovaj roman baviti i tom temom?

Nisam znala da će roman biti o tome, niti da će biti roman, ali pretpostavljam da mi je bilo potrebno da pišem o toj temi. Većinu toga prvo sam doživela sa drugaricama, a ne momcima. Čini mi se da, kada govorimo o ljubavi, uglavnom govorimo o ljubavnim vezama, a retko o prijateljstvima. Na engleskom je to čak i lingvistički izjednačeno. Reči girlfriend/boyfriend koriste se za partnera/partnerku. Kao da prijateljstva nisu dovoljno važna. Ja bih rekla da je mene više formiralo prvo kampovanje s društvom nego prvi seks. Na kraju dana, i prijatelji mogu da ti slome srce i to je baš lepo.

Porodični odnosi i odnos sa roditeljima je dosta tematizovan u tvom romanu i znam da i sama voliš da čitaš romane sa tom tematikom, šta ti je zanimljivo i inspirativno u tome? 

Fascinira me kompleksnost jedne porodice. To što uključuje toliko različitih ljudi i različitih odnosa koji postoje i svaki za sebe, ali i svi zajedno. Kao neka složena mašina na kojoj, ako li se samo jedan točkić pokvari, sve odlazi dođavola, makar na neki način. Iliti, ako mašina dobro radi, i sve je u pogonu, nema ničeg snažnijeg. Osim moje porodice, koja mi je večita inspiracija, tu je i Selindžer i njegova porodica Glas. Freni, Zui, Bu-Bu, Badi, Simor, blizanci, Les i Besi. To  su moji omiljeni izmišljeni likovi, a rukopis koji trenutno pišem je u velikoj meri o porodici.

Videla sam na Goodreads-u da postoji komentar da je ovo još jedan roman o ženskom prijateljstvu, kao da na svetu treba da postoji jedan roman o toj temi i to je to. Kako generalno gledaš na takve komenatre kada je reč o romanima koji se, između ostalog, bave tom temom? Da li imaš utisak kao da nakon Elene Ferante niko ne sme da se bavi tom temom, kao da je to nešto što je jednom ispričano i to je to?

Da, takvi komentari su mi poprilično smešni. To je kao da kažeš da je neka žena ’još jedna majka’. Razumem da imamo potrebu da klasifikujemo knjige, filmove, pesme, da sve guramo u određene fioke da bismo se lakše snašli, ali dodeliti samo jednom piscu ili muzičaru pravo na korišćenje određene teme je suludo. Stvar je u tome da žensko prijateljstvo i dalje nije najčešća oblast savremene književnosti i onda kada neko piše o tome, postoje ljudi koji bi brže-bolje da prijave Eleni Ferante da ju je neko pokrao.

Kad napišeš ljubavni roman, niko neće reći da je to još jedan ljubavni roman. Sećam se kada su Lanu Bastašić poredili sa Elenom Ferante, kada je objavila Uhvati zeca, tada me je to nerviralo jer, osim što su obe sjajne spisateljice, nema sličnosti u njihovom pisanju. Ne volim kada se za domaće pisce govori da su srpska verzija nekog tamo stranog uspešnog pisca kao da je priznanje moguće tek onda kada ličimo na nekoga iz sveta koji se smatra relevantnijim od našeg. Sada kada i mene porede, shvatam da je ljudima prosto tako lakše da se orijentišu, ako ništa, onda makar da znaju gde u biblioteci da smeste knjigu.

Deluje mi da si neka svoja iskustva prenela u roman, koliko ti je to bilo teško i kako ti je sada kada ljudi čitaju knjigu? Koliko ti je generalno dobro/loše da čitaš komentare ljudi o knjizi?

Za mene je to svojevrsna psihoterapija, kao da ti ljudi ubacuju mala pisamca u poštansko sanduče. Volim da čitam prikaze i komentare, jer čitaoci uglavnom drugačije shvataju stvari od autora i to je baš uzbudljivo. Naravno, čak i najlepši komentari umeju da budu i pomalo zastrašujući prosto zato što su to često ljudi koje ne poznaješ, a oni tebe odjednom poznaju i spoj ta dva mu dođe kao ona šok terapija toplom-hladnom vodom. Sada, kada je knjiga izašla iz mene, deluje mi da više nije toliko moja, kao da je kuća iz koje sam se iselila. Osim toga, trenutno sam toliko zaigrana sa svojim detetom da se osećam kao da mi se cela knjiga dešava u nekoj drugoj zemlji ili kao da je moja najbolja prijateljica napisala roman i ja se jako radujem zbog nje, ali ipak se malo više radujem što je Eni svojevoljno zagrlila nekog džukca na ulici. 

Dosta se provlači i odnos prema životinjama, koliko ti je bilo važno da to bude deo ovog romana?

Pretpostavljam da je to jedna od onih stvari koje sam prosto Ja i koje same nađu svoje mesto u svemu što radim. Kao nepozvana mačka kad ti se ugnjezdi u krilu. Nije mi nikad bio plan da neko od likova ima psa, šta više u prvoj ruci ga nisu ni imale. Uvela sam ih skoro mehanički, intuitivno baš onako kako ih i udomiš kad ih nađeš na ulici. Sada kada su tu, shvatam da ja moram da budem okružena životinjama, i u stvarnosti i u fikciji.

Kada je reč o samoj kompoziciji romana, kako su se tu stvari slagale? Pretpostavljam da si kraj, odnosno sadržaj pisma znala od starta?

Da, znala sam kraj, ali ne i onaj plottwist kraja, to je i i mene iznenadilo, jedno veče nisam mogla da zaspim do pet ujutru kada sam shvatila da se pismo tako završava. Što se svega drugog tiče, nisam pisala hronološki, već kao sećanja, kako mi nešto dođe, ja ga zapišem. Onda sam na kraju, kao film, premeštala scene i montirala do besvesti.

foto: Vedrana Vukojević

Znam da se baviš dramaturgijom, baš zbog toga me i zanima da li bi mogla da ovaj roman vidiš kao film?

Previše sam dugo pisala knjigu i sada ne mogu drugačije da je sagledam nego kao reči na papiru. Neki ljudi su mi rekli da bi voleli da pogledaju film i pitali me da li ću napisati scenario. Mislim da mora da prođe još neko vreme da bih mogla da odgovorim na to pitanje. Ali iz nekog razloga, trenutno je više vidim kao predstavu i to bih baš volela da se desi.

Spojluj nam da li su Luča i Savina nastavile svoje prijateljstvo?

Uf! To zavisi od trenutka u kom mi ovo pitanje postaviš. Nekad bih rekla da su se ponovo vratile jedna drugoj, a nekad, recimo sad dok ovo pišem, da su se vratile sebi. S ljubavlju i poštovanjem  prepuštam taj odgovor čitaocima. 

Naslovna fotografija: Vedrana Vukojević

Članak Jedan događaj postoji u onoliko varijacija koliko ima ljudi koji ga se sećaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U takvoj atmosferi, mediji su postali jedno od glavnih bojišta, a govor mržnje sredstvo za dodatno produbljivanje društvenih podela. Umesto prostora za dijalog, javni prostor sve češće je pretvaran u poligon za targetiranje neistomišljenika, pri čemu se jezik vređanja i demonizacije postupno pooštravao. Posebno zabrinjava što se ovakva retorika nije zadržala samo u tabloidima i na društvenim mrežama, već je postala prisutna i u medijima sa nacionalnom frekvencijom, čime je njen domet višestruko uvećan.

Mediji kao glavna meta i izvor govora mržnje

Jedna od najalarmantnijih posledica političke krize, kako pokazuje istraživanje Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, ogleda se u učestalosti napada na novinare i novinarke. Umesto da budu posmatrani kao profesionalci koji informišu javnost, oni su sve češće predstavljani kao politički protivnici. Takvo targetiranje otvorilo je prostor za ozbiljnije posledice na terenu, pa su novinarska udruženja upozorila na porast fizičkih napada prema onima koji su izveštavali sa protesta. Posebno zabrinjava činjenica da su u nekim slučajevima novinari i novinarke dobijali i direktne pretnje smrću, što pokazuje da govor mržnje u javnom prostoru ne ostaje na nivou retorike, već prerasta u realnu opasnost.

Monitoring Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da su mediji sami, paradoksalno, glavni izvori govora mržnje. Od ukupno 102 zabeležena slučaja u periodu od januara 2024. do jula 2025. godine, čak 41,5% dolazi upravo iz medijskih sadržaja. Ovo je poražavajući podatak koji ukazuje na sistemsku zloupotrebu javnog prostora od strane onih koji bi trebalo da građanima pružaju proverenje i relevantne informacije. Na drugom mestu po zastupljenosti izvora govora mržnje nalaze se političari i javni zvaničnici, sa udelom od 21,5%, što dodatno osvetljava vezu između političkih tenzija i načina na koji se oblikuje javni diskurs.

Uloga tabloida i televizija sa nacionalnim frekvencijama u ovom procesu posebno je problematična. Umesto da ispunjavaju svoju odgovornost prema javnosti i obezbeđuju balansirano informisanje, oni su se neretko pretvarali u saučesnike u širenju štetnih narativa. Senzacionalistički naslovi, agresivne kampanje i konstantno targetiranje određenih grupa doprineli su dodatnoj polarizaciji društva i produbljivanju nepoverenja u medije. 

Kombinacija političkih interesa i medijske moći stvorila je zatvoreni krug u kome govor mržnje postaje normalizovan i svakodnevno prisutan u javnom prostoru. Kada novinari, opozicija i građani budu označeni kao neprijatelji, a etikete poput „izdajnik” ili „strani plaćenik” pređu u svakodnevnu upotrebu, granica između kritike i otvorene demonizacije gotovo da nestaje. Upravo zato se sve češće postavlja pitanje – da li medijski prostor u zemlji još uvek funkcioniše kao prostor slobodne debate ili je pretvoren u megafon političkih obračuna?

Rodno zasnovano nasilje u javnom prostoru

Prema izveštaju Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, u proteklih godinu i po dana oko 40 od 102 zabeležena slučaja govora mržnje imalo je elemente nasilja zasnovanog na polu. Seksistički i mizogini narativi i dalje dominiraju u medijima, naročito kada je reč o femicidima, akušerskom nasilju ili deljenju intimnih fotografija žena bez njihovog pristanka. Izveštavanje je često senzacionalistično i neprofesionalno, uključujući detalje iz domova žrtava ili lične informacije o porodicama, čime mediji sami doprinose reprodukciji štetnih stereotipa.

Izveštaj takođe ističe da je akušersko nasilje dugo bilo tabu tema, ali je tokom poslednjih godina postalo vidljivije zahvaljujući ženama koje su svoje priče počele da dele na društvenim mrežama. Jedan od primera navedenih u izveštaju je slučaj s početka 2024. kada je sestra žene koja tvrdi da je pretrpela fizičko i emocionalno nasilje tokom porođaja podelila njenu priču na Fejsbuku. Umesto da mediji pruže kontekst ili podršku, portal Novosti je postavio pitanje verodostojnosti svedočenja i prebacio krivicu na majku preminule bebe, dok je TV Prva stav ministrke o ženama koje govore o akušerskom nasilju predstavila kao „deo globalne agende protiv rađanja u Srbiji“.

Osim toga, izveštaj beleži da su žene u javnom prostoru, posebno političarke i aktivistkinje, često meta seksističkih napada. Dnevni list Kurir, prema izveštaju, senzacionalistički je pratio deljenje intimnih fotografija na Telegramu, kriveći žrtve i podržavajući patrijarhalne narative. Ovakvo izveštavanje, kako pokazuje monitoring, ne samo da reprodukuje rodne stereotipe već i normalizuje seksualno nasilje nad ženama.

Politički protivnici u žiži napada

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da je politička retorika u Srbiji tokom prethodnog perioda doživela drastičan porast ciljanih napada na političke i ideološke protivnike. Poseban okidač bila je politička kriza izazvana urušavanjem nadstrešnice u Novom Sadu, što je dovelo do masovnih protesta i anti-korupcijskih pokreta. Od ukupno 102 zabeležena slučaja govora mržnje, čak 42 su uključivala elemente političkog targetiranja, a 30 od njih desilo se u periodu od osam meseci nakon incidenta sa nadstrešnicom. Poređenja radi, u prvih deset meseci prethodne godine zabeleženo je samo 12 takvih slučajeva.

Izveštaj ističe da su glavne mete bili aktivisti, civilno društvo, opozicija i nezavisni mediji. Dalje, masovni protesti krajem 2024. godine doveli su do porasta ovakvog jezika u medijima, gde su demonstranti redovno etiketirani kao „teroristi“, „fašisti“ ili „nacisti“. Tabloidi i televizije sa nacionalnim pokrivanjem, poput TV Prva i TV Pink, koristili su dokumentarce i priloge da diskredituju studente i aktiviste, prikazujući ih kao ekstremiste i političke agitatore.

Etnički i kulturni narativi kao oruđe mržnje

Etnička i kulturna mržnja bila je treći po učestalosti oblik govora mržnje u Srbiji, prema izveštaju IMD-a. Od ukupno 102 slučaja, 26 se odnosilo na etničke i rasne napade, najčešće na Bošnjake (26,9%), Hrvate (23,1%), Albance (19,2%) i Rome (19,2%). Izveštaj beleži da su ove narative često koristili mediji i zvaničnici kako bi dodatno stigmatizovali političke protivnike, pogotovo studente, aktiviste i opozicione političare.

Slično, narativi mržnje prema Albancima i Kosovu često su bili povezani sa sportskim i kulturnim događajima. Festival „Mirëdita, dobar dan“ u Beogradu iz 2024. godine, koji promoviše saradnju kosovskih i srpskih kulturnih scena, bio je otkazan pod pritiskom vlasti. Pre otvaranja, organizatori su bili meta tabloida i online napada, a pretnje su se manifestovale čak i fizički – Sofija Todorović, jedna od organizatorki, dobila je paket sa polovinom svinjske glave i pretnjom.

Jedan od medijski najpropraćenijih slučajeva rasne diskriminacije tokom prošle godine desio se u januaru 2025. godine, kada je pevačica Jelena Karleuša podelila fotografiju „crnog studenta“ sa jednog protesta, uz rasistički komentar nazivajući ga svojim „dostavljačem“ i tvrdeći da ne govori srpski. Student Brahim Dieye je snimio video u kojem je demantovao ove tvrdnje, potvrđujući da je student Univerziteta u Beogradu. Karleuša je tada imala dva miliona pratilaca na Instagramu, a njen nalog je kasnije uklonjen zbog govora mržnje. Tabloid Informer dodatno je ciljao studenta, tvrdeći da je Karleuša „otkrila lažnog protestanta“.

Smanjen, ali i dalje prisutan pritisak na LGBTIQ+ zajednicu

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan beleži značajno smanjenje homofobičnih i anti-LGBTIQ+ narativa u poređenju sa prethodnim periodom, ali i dalje postoje konkretni slučajevi ciljanja queer osoba i njihovih nastupa u kulturi. Od ukupno 102 zabeležena slučaja, 19 je imalo elemente mržnje prema seksualnim manjinama, često u kombinaciji sa rodnim ili političkim komponentama.

Kultura i mediji i dalje igraju ključnu ulogu u oblikovanju narativa mržnje. Na primer, nakon Evrovizije 2024, tabloidi su queer izvođače predstavljali kao deo „gej agende“, dok su njihove performanse opisivali kao „satanističke“ i „demonizovane“. Podsećamo da je pobednik, non-binarni umetnik Nemo, bio predmet nacionalne televizijske kritike, gde su narativi o njegovoj seksualnosti ili rodnom identitetu predstavljani kao negativni uticaj na uspeh.

Slični napadi desili su se i na lokalnom nivou. Drag performans u Novom Sadu u kulturnom centru Crna Kuća 13 izazvao je talas homofobičnih komentara i pretnji. Far-right grupe i tabloidi, poput Informera, povezivali su izvođače sa studentskim protestima, nazivajući ih „blokaderima“ i „satanistima“. Pored medija, izveštaj naglašava zabrinjavajuću ulogu pojedinih javnih zvaničnika, uključujući premijera Đura Macuta, koji je u intervjuu za TASS tvrdio da LGBT agenda ide protiv tradicionalnih vrednosti Srbije.

Govor mrženje kao svakodnevica

Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan jasno pokazuje da govor mržnje u Srbiji više nije izolovani problem, već postaje svakodnevna praksa koja produbljuje podele i ugrožava javni prostor. Bilo da su mete novinari, političari, žene, manjinske grupe ili LGBTIQ+ osobe, sve češće se koristi isti jezik demonizacije, stigmatizacije i zastrašivanja, često potpomognut tabloidima i medijima sa nacionalnom pokrivenošću. U toj atmosferi granice između kritike, političkog protivljenja i otvorene mržnje gotovo nestaju.

Poseban izazov leži u kombinaciji političkih interesa i medijske moći, gde režimski narativi, senzacionalizam i selektivno targetiranje stvaraju zatvoreni krug. Kao što izveštaj pokazuje, ovakva praksa ne ostaje samo u retorici – pretnje, fizički napadi, online uznemiravanje i javna stigmatizacija postaju realnost svakodnevnog života. Na ovaj način, medijski prostor često funkcioniše više kao megafon političkih obračuna nego kao prostor slobodne debate i proverenih informacija.

S druge strane, iako je vidljiv pad homofobičnih narativa i neki napredak u vidljivosti rodno zasnovanih problema, jasno je da društvo još uvek nije razvilo mehanizme koji efikasno štite ranjive grupe. Izveštaj naglašava da je neophodno kontinuirano jačati medijsku pismenost, profesionalne standarde novinarstva i institucionalne odgovore, kako bi govor mržnje prestao da bude normalizovan i kako bi se javni prostor vratio funkciji informisanja, a ne zastrašivanja.

Članak Govor mržnje kao sredstvo za produbljivanje društvenih podela se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vremenom sam stekla utisak da smo Lana i ja prijateljice – pratim svaku njenu objavu, rekonstruišem je u svom umu, a kada izbije neki konflikt sa Ethel Chain, sklapam delove te sage braneći moju prijateljicu Lanu pred drugima. Kad isproziva Morgana Wallena, za koga do juče nisam ni znala da postoji, pomislim: „Kakav li je grozan lik taj čovek.”

Iako zvuči kao tipično fandom ponašanje, (što i jeste!) koje zaista nije izum 21. veka, društvene mreže su pojačale intenzitet tog odnosa. One nam omogućavaju osećaj „prisnije“ veze sa ljudima koje pratimo – poznatim ličnostima, influenserima, jutjuberima i TikTok kreatorima. Kada se trenutak obožavanja određenog kreatora podigne na viši nivo, nastaje parasocijalna interakcija – jednoosmerna veza koju razvijamo sa ljudima na mrežama, a koja postaje deo naše svakodnevice, oblikujući osećaj bliskosti, poverenja, pa čak i znanja o svetu oko nas.

Šta je parasocijalna interakcija?

Parasocijalna interakcija (PSI) odnosi se na vrstu psihološkog odnosa koji publika doživljava u svojim medijskim susretima sa izvođačima u masovnim medijima, posebno na televiziji i online platformama. Gledaoci ili slušaoci počinju da medijske ličnosti smatraju prijateljima, iako sa njima nemaju ili imaju vrlo ograničenu interakciju. PSI se opisuje kao iluzorno iskustvo, pri čemu publika komunicira sa osobama (npr. voditeljima emisija, poznatim ličnostima, fiktivnim likovima, influenserima na društvenim mrežama) kao da je reč o recipročnom odnosu. 

Prva istraživanja parasocijalnih odnosa pojavila su se 1950-ih, kada su psiholozi pokušavali da razumeju kako gledaoci televizije reaguju na voditelje, MC-eve i TV ličnosti koje im se direktno obraćaju kroz ekran – što je tada bila novina. Postojala je zabrinutost da gledaoci kod kuće neće moći da razlikuju odnose koje imaju sa televizijskom ličnošću od onih koje imaju sa „stvarnim“ ljudima. Gledaoci su „žrtve magijskog ogledala“, kako su to opisali Richard Horton i Donald Wohl u radu iz 1956. godine, u kojem se i pojavio izraz „parasocijalna interakcija“ po prvi put.

Parasocijalne interakcije vs. parasocijalni odnosi

Nisu svi parasocijalni odnosi isti, a njihova priroda i oblik mogu značajno varirati u zavisnosti od medijskog konteksta, vrste medijske ličnosti i emocionalnih potreba posmatrača. Kako navodi online platforma posvećena mentalnom zdravlju VeryWell Mind, takvi odnosi mogu varirati od jednostavnog uživanja u utešnom iskustvu gledanja omiljenog lika u televizijskoj seriji do intenzivne odanosti pop-idolu ili fiktivnom liku iz knjige.

Jedan od najpoznatijih slučajeva opsesivnog fanatizma desio se 1996. kada je Ricardo López, fan islandske pevačice Björk, godinama vodio dnevnik i snimao videe o svojoj opsesiji. U jednom trenutku poslao je pevačici pismo bombu i izvršio samoubistvo. FBI je presreo pismo pre nego što je stiglo do nje, ali slučaj je ostao zabeležen kao ekstreman primer kako parasocijalni odnos može prerasti u nasilje.  

Horton i Wohl (1956) definišu parasocijalnu interakciju (PSI) kao jednostrani oblik komunikacije, dok, kada osećaj bliskosti i interpersonalnosti sa medijskom figurom traje i van same interakcije sa medijem, govorimo o parasocijalnom odnosu (PSR).

Na primer, ako imate osećaj da ste „deo ekipe“ dok gledate likove iz serije Friends kako provode vreme zajedno u Central Perku, doživljavate parasocijalnu interakciju. Ako nastavite da razmišljate o Rachel, Chandleru, Monici ili nekom od ostalih članova grupe i nakon što završite epizodu, pa čak i komentarišete njihovo ponašanje u seriji kao da su ljudi koje poznajete, tada ste razvili parasocijalni odnos sa tim likom.

Ovi odnosi često se produbljuju kroz fandom kulture – posebno u Americi, gde fanovi organizuju konvencije, maskiraju se u omiljene likove, kreiraju i dele mimove, a čak se i fizički okupljaju. Takve prakse pojačavaju osećaj pripadnosti zajednici i interakcije sa medijskom figurom, čineći parasocijalni odnos živim i društveno angažovanim iskustvom, iako i dalje ostaje jedno­stran.

Zašto se razvijaju parasocijalni odnosi?

Iako su parasocijalni odnosi jedno­strani, oni često imaju mnogo sličnosti sa stvarnim odnosima i vezama. Prema portalu Find a Psyhologist, parasocijalni odnosi su dobrovoljni i pružaju osećaj društva. Gledaoci i pratioci medijskih ličnosti mogu osećati naklonost, zahvalnost, podršku, pa čak i lojalnost prema njima, iako u stvarnom svetu nemaju direktnu interakciju.

Jedan od razloga zbog kojih se parasocijalni kontakti razvijaju je psihološka potreba za povezanošću i sigurnošću. Kada omiljeni kreator ili poznata ličnost pruža osećaj utehe, podrške ili zabave, mozak prepoznaje tu emocionalnu vezu slično kao i stvarnu socijalnu interakciju. Čak i ako nikada nismo imali stvarni susret sa tom osobom, osećamo da je ona deo našeg svakodnevnog života.

„Mi, kao ljudi, imamo mozak koji je u osnovi programiran za preživljavanje i razmnožavanje,“ ističe Gayle Stever, profesorka na SUNY Empire. Ona dodaje da ako neki lik ili poznata ličnost pruža osećaj utehe, sigurnosti i zaštite, „mozak ne mari da li poznajete tu osobu u stvarnom životu ili ne – on će automatski formirati trajnu vezu.“

Stever naglašava da usamljeni ljudi češće  razvijaju parasocijalne odnose, ali da to čine i oni koji nisu usamljeni, te zaključuje da smo svi podjednako skloni da uspostavimo vezu sa osobom na ekranu.

Parasocijalni odnosi u digitalnoj eri

Društvene mreže su dodatno pojačale intenzitet parasocijalnih odnosa. Omogućavajući pristup sadržajima 24 sata dnevno, oni stvaraju osećaj stalne prisutnosti ličnosti u životu fanova. Pored toga, interaktivne funkcije – lajkovanje, komentari, deljenje sadržaja, pa čak i mogućnost direktnih poruka – stvaraju iluziju recipročnog odnosa, čineći parasocijalnu vezu emocionalno intenzivnijom i „prisnijom“ nego što je to bio slučaj sa tradicionalnom televizijom ili filmom. One pružaju osećaj „direktnog uvida“ u intimu, čak i kada je ona pažljivo inscenirana, što dodatno jača iluziju prisnosti i poznavanja – kao da smo ušli u nečiji život, iako ta bliskost u stvarnosti ne postoji.

Studije pokazuju da parasocijalni odnosi mogu biti i pozitivni i negativni. S jedne strane, oni mogu pružiti utehu, motivaciju i osećaj pripadnosti zajednici istomišljenika. S druge strane, preterana identifikacija sa medijskim ličnostima može dovesti do isprepletanja stvarnog i virtuelnog sveta, smanjenja društvenih kontakata u stvarnom životu i, u ekstremnim slučajevima, osećaja zavisnosti od online sadržaja.

Kada je pop pevačica Chappell Roan progovorila o nametljivom ponašanju fanova koje je iskusila otkako je ranije ove godine iznenada postala popularna – proganjanje, neželjeni dodiri, nametljiv kontakt sa njenim prijateljima i članovima porodice – pokrenula je veliku diskusiju o odnosu između poznatih ličnosti i njihove publike, kao i o negativnim stranama tzv. parasocijalnih odnosa.

Kako je pokazala Chappell Roan, to može da se obije o glavu. „Kada [fanovi] dobijaju pristup poznatoj ličnosti putem objava na društvenim mrežama, povećava se percepcija intime. Ljudi misle da zaista imaju više veze nego što zapravo imaju,“ kaže Mel Stanfill, profesorka digitalnih humanističkih nauka na Univerzitetu Centralne Floride i autorka nedavno objavljene knjige Fandom Is Ugly.

Digitalna interakcija komplikuje parasocijalne veze. Kreatori na YouTube-u, TikToku i Instagramu aktivno razvijaju ove odnose sa publikom kao deo svog poslovnog modela, oslanjajući se na percepciju autentične dvosmerne veze kako bi osigurali lojalnost pratilaca. To može stvoriti iluziju veće bliskosti nego što zaista postoji – fanovi često misle da imaju dublju vezu sa poznatom ličnošću nego što je realno.

Fenomen parasocijalnih odnosa, iako prirodan za ljudsko ponašanje, znatno je pojačan društvenim mrežama. Tradicionalni model, gde fan nema stvarni kontakt sa poznatom ličnošću, sada je narušen – poznate ličnosti mogu videti poruke fanova ili čak odgovoriti na njih. „Mozak obrađuje medijski prikazane slike na isti način kao i slike iz stvarnog života, što dodatno pojačava osećaj prisnosti i intenzitet parasocijalnog kontakta,“ ističe Gayle Stever, profesorka na SUNY Empire.

Između iluzije i stvarnosti

U prošlosti, parasocijalne interacije su se pretežno javljale sa televizijskim ličnostima. Danas se, ti odnosi ostvaruju i između pojedinaca i njihovih omiljenih blogera, korisnika društvenih mreža i gejmera. Priroda i intimnost parasocijalnih odnosa takođe su evoluirale. Reality televizija omogućava gledaocima da prate najintimnije i najličnije delove života televizijskih ličnosti, dok poznate ličnosti otvoreno dele svoja mišljenja i aktivnosti putem različitih društvenih mreža, poput Twittera i Facebooka.

Pored toga, internet omogućava pristup medijskim ličnostima 24 sata dnevno, a veća zavisnost od interneta može dovesti do povećanja parasocijalnih interakcija. Iako, kako u svom tektu navodi portal Find a Psychologist, parasocijalni odnosi i dalje ostaju jedno­strani, oni su se transformisali u interaktivnije okruženje, omogućavajući pojedincima da komuniciraju sa svojim medijskim ličnostima i povećavaju intimnost i snagu parasocijalnog odnosa.

Ovi odnosi, iako jedno­strani, oblikuju način na koji doživljavamo svet, utiču na naše emocije i socijalne stavove, te mogu pružiti osećaj pripadnosti i podrške. Istovremeno, važno je biti svestan granica između virtuelne i stvarne interakcije, kako bi parasocijalni kontakti ostali izvor inspiracije i uživanja, a ne zamene za stvarne društvene veze.

U digitalnoj eri, gde su medijske ličnosti stalno prisutne i lako dostupne, razumevanje i kritičko promišljanje ovih fenomena postaje ključno – ne samo za naše emocionalno zdravlje, već i za sposobnost da gradimo autentične, smislene veze u stvarnom svetu. Parasocijalni odnosi nas podsećaju koliko važno iskustvo komunikacije i identifikacije sa drugima može biti, ali i koliko je važno čuvati granicu između iluzije i stvarnosti.

Članak Prijatelji sa ekrana se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Međutim, stručnjaci za privatnost upozoravaju da većina korisnika zapravo nije svesna koje informacije deli kada aktivira ovakve funkcije. Lokacija može otkriti gde živite, gde radite, sa kim provodite vreme, pa čak i lične ili političke podatke. Pored toga, deljenje lokacije može izazvati socijalni pritisak, FOMO efekat, ljubomoru ili neželjenu pažnju. Stručnjaci preporučuju da funkciju uključuju samo oni koji su potpuno svesni rizika ili da je u potpunosti isključe.

Kako funkcioniše Instagram Map funkcija?

Instagram Map je nova funkcija koja je odnedavno dostupna i u Srbiji, a pomoću koje možete podeliti svoju lokaciju u realnom vremenu sa svojim pratiocima. Kada je aktivirana, funkcija koristi GPS, Wi-Fi i Bluetooth tehnologiju kako bi precizno odredila korisnikovu lokaciju i prikazala je na mapi unutar aplikacije. Ova funkcija je dostupna putem Direct Messages (DMs), gde se nalazi kartica „Map“ koja prikazuje lokacije prijatelja koji su takođe omogućili deljenje svoje lokacije. Korisnici mogu odabrati sa kim žele da dele svoju lokaciju, uključujući sve prijatelje, samo „Close Friends“ listu ili prilagođenu grupu.

Kada korisnik podeli svoju lokaciju, svi sadržaji koje objavi, kao što su postovi, storiji ili Reels, koji sadrže oznaku lokacije, biće prikazani na mapi tokom narednih 24 sata. Korisnici takođe mogu pregledati sadržaje koje su njihovi prijatelji podelili sa oznakom lokacije, što omogućava otkrivanje novih mesta i aktivnosti u njihovoj blizini.

Instagram Map funkcija je isključena po defaultu, što znači da korisnici moraju ručno omogućiti deljenje svoje lokacije. Međutim, važno je napomenuti da čak i ako korisnici isključe deljenje svoje lokacije, aplikacija može i dalje prikupljati podatke o njihovoj lokaciji putem drugih metoda, kao što su Wi-Fi mreže i Bluetooth uređaji u okolini. Ovi podaci mogu biti korišćeni u svrhu oglasa ili analizu korisničkog ponašanja.

Potencijalni rizici i zabrinutost

Deljenje tačne lokacije u realnom vremenu može predstavljati značajan rizik po privatnost korisnika. Stručnjaci za privatnost upozoravaju da takvi podaci mogu biti zloupotrebljeni od strane neovlašćenih lica. Pored toga, deljenje lokacije može dovesti do socijalnog pritiska, gde korisnici osećaju potrebu da stalno dele svoje aktivnosti kako bi se uklopili u društvene norme ili očekivanja.

Takođe, postoji zabrinutost da bi deca i tinejdžeri mogli biti posebno ranjivi na ove rizike. Zakonodavci u Sjedinjenim Američkim Državama izrazili su zabrinutost zbog mogućnosti da predatori koriste ovu funkciju za praćenje i ciljanje mladih korisnika. Neki su pozvali kompaniju Meta da onemogući ovu funkciju za korisnike mlađe od 18 godina ili da uvede strože mere zaštite privatnosti. 

Robbie Torney, viši direktor programa veštačke inteligencije u organizaciji Common Sense Media, koja daje preporuke u vezi zabave i tehnologije za porodice, rekao je da funkcije deljenja lokacije mogu biti posebno rizične za mlađe korisnike aplikacija.

„Ove funkcije mogu delovati zabavno i društveno, ali stvaraju nepotrebne rizike koje tinejdžeri i mnogi odrasli ne shvataju u potpunosti“, rekao je za CBS MoneyWatch.

Iako roditelji mogu da prate podešavanja deljenja lokacije svoje dece kroz aplikaciju, Torney ističe da i dalje postoje značajni socijalni pritisci na mlade. Prema istraživanjima Common Sense Media, deljenje lokacije često stvara osećaj obaveze da pokažu gde su i s kim provode vreme, kako bi izgledali „kul“.

Torney upozorava da time tinejdžeri „potencijalno otkrivaju nepoznatim osobama gde se nalaze u realnom vremenu“. Ako nisu pažljivi oko toga s kim dele ovu informaciju, to može dovesti do uznemiravanja, praćenja ili čak ozbiljnijih problema. Zbog činjenica da aplikacija Snapchat već godinama nudi opciju mape pomoću koje, kao sada na Instagramu, možete da vidite gde se nalaze vaši Snap prijatelji, kao i da Snapchat najviše koriste mladi, rizici upotrebe ovakve mape po ovu grupu već su poznati i u najvećoj meri usmereni su na vršnjačko nasilje i neprimereno praćenje. 

Backlash u SAD: reakcije nakon tužbe protiv Flo aplikacije

Oprez u vezi sa tim da li Instagram čuva privatnost korisnika dolazi nakon nedavne tužbe u Americi, o kojoj je Oblakoder već pisao, kada je federalni sud u San Francisku stao na stranu žena koje su optužile Metu za zloupotrebu podataka o zdravlju prikupljenih putem aplikacije Flo, koja prati menstruaciju i pokušaje začeća. Porota je zaključila da je Meta koristila osetljive zdravstvene podatke žena radi boljeg targetiranja reklamama koje donose profit. 

Ovaj incident dodatno je uzdrmao poverenje javnosti u Metu, posebno među ženama i ranjivim grupama koje su već izložene riziku od praćenja, uznemiravanja i zloupotrebe podataka. U društvenim mrežama korisnici su izražavali zabrinutost da se kompanija, uprkos višegodišnjim obećanjima o većoj transparentnosti, i dalje igra sa granicama privatnosti zarad profita.

Iako se ovaj slučaj odigrao u Americi, ista Instagram funkcija je sada dostupna i korisnicima u Srbiji, što dodatno pokreće pitanja o privatnosti i bezbednosti. Kritičari u Americi su isticali da iako Instagram tvrdi da je deljenje lokacije opcionalno i da korisnici sami biraju kome će informacije biti vidljive, mnogi su prijavili da je funkcija u početku bila aktivirana bez njihovog znanja. 

U svetlu svih navedenih kontroverzi, jasno je da Instagram Map, iako zamišljen kao alat za povezivanje i otkrivanje novih mesta, otvara ozbiljna pitanja o granicama privatnosti u digitalnom dobu. Ova funkcija ponovo pokreće raspravu o tome koliko su korisnici zaista svesni načina na koji društvene mreže prikupljaju i koriste njihove podatke, ali i koliko su spremni da rizikuju sopstvenu bezbednost zarad društvene vidljivosti. Dok Meta tvrdi da je sve pod kontrolom korisnika, iskustva i reakcije pokazuju suprotno – da svaka nova opcija koja „olakšava povezivanje“ zapravo produbljuje nepoverenje između korisnika i platforme koja bi trebalo da ih štiti.

Članak Instagram Map: nova funkcija, novi rizici privatnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O međunarodnom iskustvu, ličnim temama koje oblikuju njegove filmove, radu na muzičkim spotovima i planovima za prvi dugometražni film razgovarali smo sa ovim mladim i perspektivnim rediteljem.

Nikola Stojanović

Tvoji filmovi su prikazani na preko 100 festivala širom sveta. Kako je iskustvo međunarodne publike uticalo na tvoj rad i pristup filmovima?

Nažalost ne možeš baš da putuješ svuda gde film prođe, uglavnom je, makar za kratki film, film jedini koji vidi te zvučne egzotične lokacije, ja sam putovao najviše po festivalima u regionu i malo šire. Svakako je zanimljivo iskustvo sedeti sa publikom koja ne razume jezik kojim se priča u filmu i osećati salu kako ona čita tvoj film. To iskustvo nekako dodatno iskristališe koji elementi filma, atmosfere, filmskog jezika su prepoznatljivi svima, i šta neko iz malo drugačije kulture vidi kao nešto autentično ili lokalno autenično u filmu. Sa druge strane kada radim film trudim se da se ne opterećujem time i da ne razmišljam o takvim stvarima, ali me je definitivno dodatno poguralo u želju da što više elemenata filma budu preneti vizuelno, kroz slike i zvuke i atmosferu, jer mislim da je to zapravo najčistiji i najkomunikativniji vid filmskog jezika.
A kad ne možeš da odeš na festival na kom je film, možeš na leterboxdu da uhvatiš neki komentar, posle kog budeš u fazonu je l’ su oni uopšte gledali isti film kao onaj koji sam snimio, a ta konfuzija te samo dodatno pogura u to da treba samo da snimaš ono što želiš i osećaš.

Kadar iz filma Biang Biang Exspress

Kadar iz filma Mi smo videli leto

Kadar iz filma Šerbet

Imaćemo prilike da vidimo tvoje filmove u okviru selekcije Svetla budućnost Pančevo film festivala. Koliko ti to znači kao mladom autoru?

Jako je lepo dobiti takvu validaciju i nekako kada se na jedno mesto stavi sav dosadašnji rad, stvarno imaš osećaj kao da je to ipak nešto bitno što si napravio. Mi smo uložili jako mnogo truda i strasti i iskrenosti i dali sebe skroz za svaki film koji smo pravili, i jako je lep osećaj da iako su kratki filmovi u pitanju, da znaš neće biti zaboravljeni tek tako. Radujem se da pogledam filmove jedan za drugim, a posebno mi je drago što će projekcija početi sa mojim prvim ikada filmom, za prijemni, koji je bio spoj mojih najvećih interesovanja u tom trenutku – parkura i filma. Takođe mi je baš zanimljivo da vidim kako su se stvari razvijale i menjale kroz godine rada.

U tvojim kratkim filmovima, poput „Mi smo videli leto“ i „Duhovi na mojim leđima“, često istražuješ intimne i lične teme. Kako biraš priče koje želiš da ispričaš?

Uglavnom su to neke slike, ideje, priče, atmosfere, koje ti se stalno vraćaju, kao da traže od tebe da postanu film. Neki filmovi su više ostvarivanje nekih fantazija, a neki su direktnije bavljenje sa realnošću, ali svaki film je miks trenutnih problema, želja, misli, nadanja. Meni često krenu ideje od atmosfere neke pesme, nekog osećaja koji je uhvaćen, pa se dalje razvijaju na razne načine.

Scenaristkinja Nađa Petrović i ja pred svaki film dođemo sa nečim što znamo da želimo da bude stvar kojom se bavimo u sledećem filmu. Tako na primer za “Sve kako treba” smo želili da se bavimo odnosom majke i ćerke, za “Duhovi na mojim leđima” je to bila anksioznost i strah od smrti i nestajanja, pa od te osnovne misli gradimo svet, likove, priču, istražujemo zašto nas to zanima i na koji način da to prenesemo na platno.

Kadar iz filma Duhovi na mojim leđima

Kadar iz filma Mi smo videli leto

Režirao si i muzičke spotove za Konstraktu, KOIKOI, Repetitor i druge umetnike. Kako se tvoj pristup razlikuje između kratkog filma i muzičkog spota?

Razlikuje se poprilično, ali u poslednje vreme pokušavam da smanjim te razlike i spojim dva poprilično drugačija pristupa i stila u jedan. Spot sam uvek video kao slobodan i bezbedan teren za eskperimentisanje, poigravanje sa formom i jezikom, za igru, a u filmu sam se strožije pridržavao nekih samonametnutih pravila. Tako se ispostavilo da je rad na spotu uvek bio manje stresan, uzbudljiv, nov, osvežavajuć, a film je nosio mnogo više tenzije, stresa, i svega, što ume da te iscrpi. Tako sam razvio dva dosta različita stila i shvatio da nema baš smisla da ne budu u većoj korelaciji, tako da sada pokušavam da pronađem način kako da spojim te dve stvari, na neki zanimljiv i neočekivan način.

Kadrovi iz spota Evo obećavam

Koji su ti planovi za budućnost? Razmišljaš li o dugometražnom filmu, s obzirom na to da „Svetla budućnost“ prati autore koji još nisu snimili svoj prvi dugometražni film?

Razmišljam o dugometražnom filmu već godinama, i to što osećam ogroman pritisak povodom toga mi baš i ne pomaže mnogo, razvijam paraleleno par ideja, ali je trenutno sve to dosta sumanuto znajući da ove godine Filmski Centar Srbije nije raspisao konkurs i pomalo se brinem koliko će mesta ostati za neke pomalo drugačije filmove.
No, ne treba očajavati i sedeti i čekati, već uzeti stvar u svoje ruke, i nekako se snaći, samoorganizovati i pokrenuti priču, što može doneti razna zanimljiva rešenja. Nadam se da ću uskoro to i uspeti.

Članak Svaki film je miks trenutnih problema, želja, misli i nadanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

1. Iskulirali ste se – čestitamo, uspešno ste izbegli navlakušu.
2. Ostavili ste komentar – dobrodošli u svet rage-bait-a!

U julu 2025. godine, 23-godišnja Alessia iz Nju Džersija postavila je TikTok video u kojem pokazuje svoju žutu šljokičastu haljinu i pita pratioce da li je previše bridal-adjacent odnosno previše slična venčanici za venčanje njene rođake. Iako je želela savete, video je izazvao veliki broj negativnih komentara korisnika koji su je optuživali da pokušava da zaseni mladu. Njena reakcija na ove kritike je bio sarkastičan odgovor u jednom od svojih sledećih videa čime je dodatno podstakla bes i povećala angažman i takozvani reach, odnosno broj pregleda, na postu. Alessia je kasnije izjavila da je njena reakcija bila namerno izazivanje besa kako bi povećala interakciju i vidljivost videa odnosno da je maestralno odradila takozvani rage-bait.

Šta je rage-bait i rage-farming?

Rejdž bejt (eng. rage bait), iliti u prevodu „mamac na bes“, je medijski sadržaj kreiran sa namerom da izazove jaku negativnu reakciju kod publike, obično bes i/ili frustraciju, kako bi privukao pažnju i izazvao angažovanje. Članak u Westside Seattle Herald-u, objavljen u maju 2016. godine ga opisuje kao „zlog blizanca klikbejt-a“. 

Verovatno prvo na šta pomislimo su šok naslovi u tabloidima, ali danas se rage-bait sve više pojavljuje i na društvenim mrežama, gde influenseri i kreatori sadržaja plasiraju provokativne objave i klipove sa ciljem da izazovu raspravu, ljutnju ili šok kod svojih pratilaca. Na primer, objava sa namernom kontroverznom tvrdnjom ili fotografija sa dramatičnim komentarom često generiše stotine komentara, deljenja i reakcija, što direktno povećava vidljivost i angažman.

Bes u ovom slučaju je istovremeno i sredstvo i cilj, tvrdi ekspertkinja za digitalne komunikacije Marija Jovanović za platformu Mladi:

„Kada gledamo slatke video snimke mačića, razumemo zašto osećamo leptiriće u stomaku, ili ako gledamo potresne snimke iz zaraćenih zona, nema dileme zbog čega smo uznemireni. Problem sa rage-bait-om je da on uglavnom prođe neprimećen, desi se u prvih nekoliko sekundi i nakon toga nailazi potpuno drugačiji sadržaj koji nije nužno uznemiravajući, ali osećaj teskobe, nemira, gnušanja – ostaje”.

Dok rage-bait izaziva neposrednu reakciju kod publike, rage-farming (ili rage-seeding) ide korak dalje. Ovaj fenomen podrazumeva „gajenje“ besa kako bi se reakcije publike koristile za povećanje angažmana i vidljivosti sadržaja. Drugim rečima, bes korisnika se manipuliše i „gaji“ tako da generiše što više komentara, deljenja i pregleda.

Kako objašnjava John Scott-Railton, viši istraživač u Citizen Lab-u, ljudi su „rage-farmovani“ kada njihovi zapaljivi komentari dodatno pojačavaju originalni sadržaj koji izaziva bes. Algoritmi društvenih mreža poput Facebook-a, Twitter-a, TikTok-a, Instagram-a i YouTube-a nagrađuju svaki oblik angažmana, pozitivnog ili negativnog, usmeravajući saobraćaj ka objavama i povećavajući njihovu vidljivost. Na taj način, kreatori sadržaja ne samo da izazivaju bes, već ga i strateški koriste za širenje svog uticaja i potencijalnog profita.

Kako kreatori koriste bes publike za profit?

Kreatori rage-bait-a ciljano koriste bes publike kako bi povećali vidljivost svojih objava i ostvarili profit. Simon Copland, počasni istraživač na Australijskom nacionalnom univerzitetu, specijalizovan za istraživanje online ekstremizma, ističe da se ovakav sadržaj kreira od banalnih tema, poput loših recepata, do opasnijih oblika poput dezinformacija i sadržaja koji je rasistički, seksistički ili homofobičan. Motivacija se najčešće svodi na finansijsku dobit i uticaj na verovanja publike, pri čemu svaka interakcija – klik, lajk, komentar ili deljenje – dodatno pojačava efekat i širi sadržaj.

Algoritmi društvenih mreža „nagrađuju“ angažman korisnika, pa kreatori ne samo da dobijaju pažnju publike, već i dodatnu vidljivost svojih objava. Tako bes, po rečima Copland-a, postaje „strateško oružje, a politički ili manipulativni sadržaji mogu uticati na percepciju i stavove ljudi“. Samo jedan od takvih primera je influenser Andrew Tate, poznat po seksitičkom i provokativnom sadržaju koji često izaziva bes, rasprave i snažne reakcije korisnika na društvenim mrežama. Njegove objave su tipičan primer rage-baita – kreirane tako da polarizuju publiku i povećaju angažman, dok istovremeno negativne reakcije dodatno čine njegov sadržaj vidljivijim.

„Ljudi poput Andrew-a Tate-a koriste oblik rage-baita u svojim sadržajima. Ja bih ih nazvao prevarantima koji kreiraju lažne proizvode i lažne kurseve“, ističe Copland, a potom i objašnjava da, iako Tate možda veruje u ono što govori, njegov sadržaj je specifično dizajniran da izazove bes, posebno prema ženama, i usmeri publiku ka njegovim kursevima i načinima na koje zarađuje.

Postoji više vrsta rage-baita: dok jedan oblik jednostavno izaziva reakciju i povećava vidljivost sadržaja – što može služiti kao reklama za proizvod – drugi, kao što radi Tate, ide i korak dalje. On okuplja ljude u skladu sa njihovim unutrašnjim besom, podstiče ga i kultiviše, a cilj je isključivo profit. Ovo je posebno opasno jer manipulacija nije uvek očigledna, pa publika često ne shvata manipulaciju dok je već uključena.

Kako prepoznati i odbraniti se od rage-bait-a?

U digitalnom svetu smo svakodnevno izloženi velikom broju informacija, pa nije iznenađujuće da neretko naletimo na sadržaj koji nas iznervira ili razljuti. Često ni ne osvestimo emociju koju kod nas izazove neki post ili video, a već smo se uključili u sekciju komentara – čitamo celu raspravu koja se povela oko Alessie iz Nju Džerzija i njene žute haljine slične venčanici i smišljamo svoj argument i reakciju na to. A algoritmi i kreatori sadržaja vrebaju li vrebaju, računajući baš na tu reakciju. 

Uobičajene taktike rage-baita, kako objašnjava psiholog Brad Brenner, uključuju provokativne naslove koji odmah privuku pažnju, selektivne citate ili slike prikazane van konteksta. Po njegovim rečima, u komentarima se često nalaze botovi ili plaćeni trolovi koji podstiču raspravu, koja, opet, povećava angažman što ide u prilog samom kreatoru. 

Prepoznavanje ovih taktika pomaže korisnicima da svesnije biraju kako će reagovati i da zaštite svoje mentalno zdravlje u digitalnom okruženju. Da bismo izbegli da budemo deo rage-bait taktike, od koje interes i profit imaju isključivo pojedinci, IT kompanija Transcendit savetuje da pre nego što reagujemo, proverimo činjenice – pročitamo ceo tekst i oslonimo se na pouzdane izvore i da napravimo pauzu ako primetimo da nas sadržaj previše uznemirava. Ipak, najvažnije je da prestanemo da komentarišimo ili delimo provokativni sadržaj – jer što manje reagujemo, to manje algoritmi prepoznaju sadržaj kao relevantan odnosno kao vredan širenja i promovisanja drugim korisnicima.

,,Sedi, ne nasedaj’’

Digitalni svet je pun izazova i provokacija koje u nama bude „ono najgore“, odnosno pokreću naše negativne reakcije. Iako je virtuelni svet besplatan prostor za sve, neki su njemu jednakiji od drugih – materijlano profitirajući od njega. Svaki naš korak, reakcija, komentar, share ili follow itekako su monetizovani. Profit i korist od naših besnih reakcija ne idu nama u prilog – osim što štete našem mentalnom zdravlju, donose korist onima koji ih svesno izazivaju.

Zato je ovo slučaj kada se ona čuvena ,,sedi, ne nasedaj’’ taktika možda jedino i pokazala korisnom. Nije loše sesti, razmisliti i zapitati se da li je negativan sadržaj koji gledamo na ekranu zaista iskren, ili je svesno kreirana manipulacija njegovih autora. Virtuelni prostor nije  besplatan „javni prostor“ na koji imamo neograničeno pravo – on funkcioniše po pravilima koja često rade u korist drugih, a ne nas samih. I toga se s vremena na vreme nije loše podsetiti – ko, kada, kako i pre svega zašto nam nešto servira na ekranu. 

U lancu korisnik – kreator sadržaja – kompanija, u kojem naši klikovi, komentari i reakcije direktno hrane profit kreatora i platforme na kojoj se nalazi sadržaj, nije teško primetiti ko nema svoj interes. Jer, dok oni zarađuju na našem besu, mi gubimo naše vreme, mir i zdrav razum.

Članak Rage bait – zli blizanac klikbejt-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

OpenAI je, kako prenose mediji, priznao nedostatke u reagovanju na ozbiljan emocionalni stres i najavio jače bezbednosne mehanizme, posebno za maloletna lica, dok advokati porodice upozoravaju da je problem upravo u „prevelikoj empatiji“ alata koji deci i mladima može stvoriti osećaj lažnog odnosa i izolacije od stvarnog sveta.

Ova zabrinjavajuća vest ujedno osvetljava i širu pojavu – da sve češće i sami koristimo, ili čujemo od drugih, da se veštačka inteligencija koristi ne samo za saznavanje i proveru informacija već i za razgovore o ličnim osećanjima i emotivnim problemima.

Zašto mladi razgovaraju sa ChatGPT-om?

Sve češće možemo da primetimo da mladi koriste veštačku inteligenciju ne samo za rešavanja praktičnih zadataka, već i kao platformu za razgovor o osećanjima i deljenje ličnih problema. Oblakoderova anketa pokazuje da najveći broj ispitanika – dve trećine njih, koriste– ChatGPT za savete u vezi sa školom i poslom, dok trećina angažuje AI da obavi neki zadatak umesto njih. Zanimljivo je da čak 35% mladih koristi ovaj alat za razgovor o ličnim osećanjima, što otkriva da AI postaje važan za emotivnu podršku mladima.

Sudeći po rezultatima Oblakoderove ankete 27,5% ispitanika nikada ne koristi ChatGPT za lične razgovore, dok 25% koristi AI jednom u nekoliko meseci. Jednom nedeljno se za ovaj vid komunikacije odlučuje 21,3% mladih, a čak 26,2% priznaje da to čini često, više puta nedeljno. Mnogi dele svoja osećanja, pričaju o nedoumicama u vezama, neki traže savete za učenje, pa čak i za zdravlje, dok drugi čitaju horoskop. Ono što je sigurno i što navodi i većina ispitanika naše ankete je da u komunikaciji sa AI imaju utisak da ih neko sluša i da nikoga ne opterećuju svojim brigama i pitanjima, kao i da je ovakav razgovor „besplatan“ i dostupan u svakom trenutku. Evo kako oni opisuju svoj odnos prema AI alatu:

„U svakom trenutku mogu da se ispovedim nekome i odmah ću dobiti odgovor i podršku.“

„Osećanja mi dođu u trenutku i odmah imam potrebu da ih izbacim, drugačije je kad imam zakazan termin kod psihoterapeuta, ali me sve prođe do tad.“

„Uvek je tu, lako dostupan, bez okolišanja i uvoda. Samo napišem šta me muči, i čim dobijem ono što želim, mogu da se isključim.“

Psihijatar Mihailo Ilić objašnjava da je jedan od razloga popularnosti ovakve komunikacije sa AI platformama upravo to što je razgovor sa AI „potpuno neutralan, neosuđujući i poverljiv, i nema nikakvih posledica“. 

Sličan stav iznosi i njegov kolega dečiji psihijatar Roberto Grujičić, koji dodaje da je ChatGPT „isplativ „terapeut“, dostupan na svakom koraku, a u svojoj suštini nekonfrontirajući i neugrožavajući“, što ga čini primamljivom opcijom za mnoge mlade ljude. On dodajde da ChatGPT, zahvaljujući svojoj „slatkorečivosti“ i prilagodljivosti, lako može da stvori osećaj da razgovor ide upravo u smeru koji korisnik priželjkuje.

Upravo tu slatkorečivost i spremnost da se uvek složi sa korisnikom primećuju i mladi koji su odgovarali na našu anketu. Neki su zbog toga odlučili i da prestanu da koriste ChatGPT. 

 „Najviše sam ga koristila kada bih se iznervirala na poslu, GPT mi je služio kao podrška i filter za izbacivanje besa. Onda sam shvatila da se previše oslanjam na njega, a da je on programiran da mi udovolji ma šta ja rekla, tako da sam u potpunosti prestala da ga koristim.”

 „Ne pridajem značaju razgovoru sa ChatGPT-em, jer uvek govori u prilog onom što ti kažeš, ali valjda nekima i to znači kada nemaš pristup stručnoj pomoći ili bliskim ljudima.”

Kada se mladi poveravaju ChatGPT-u, najčešće izražavaju osećanja zabrinutosti i anksioznosti, neretko i tuge i stresa, kao i frustracije i besa prema nekome ili nečemu. Najređe se poveravaju kada je reč o osećanjima ljubavi i sreće. Ovi podaci pokazuju da mladi najčešće pribegavaju razgovoru sa ChatGPT-em kada ih muče negativna osećanja, dok su trenuci radosti ređi povod za razgovor sa AI.

Može li AI da zameni terapeuta?

Važno pitanje koje se nameće je da li ChatGPT ili slični AI alati mogu zameniti podršku koju pruža licencirani terapeut. Psihijatar Mihailo Ilić ističe da, iako AI može pružiti nešto što liči na podršku i ponuditi korisne savete, ono što ne može zameniti je topli i podržavajući odnos sa stvarnom osobom, koji je često ključan za dublje promene i psihološki napredak. Komunikacija sa AI četovima može olakšati površinske poteškoće, ali ne vode ka istinskom razumevanju i promeni ličnosti.

Skoro polovina mladih navodi da se najradije poverava stvarnoj osobi, dok trećina njih ističe da ipak pre bira stvarnu osobu nego ChatGPT. Svaki deseti ispitanik više bira da se poveri ChatGPT-u nego stvarnoj osobi, dok jedan u deset kombinuje oba načina poveravanja.

Zanimljivo je da ipak određeneo poverenje u veštačku inteligenciju postoji, pa polovina ispitanika u Oblakoderovoj anketi smatra da ChatGPT ponekad i može biti koristan kao digitalni psihoterapeut, dok trećina veruje da nikada nije koristan, a mali broj njih smatra da je uvek koristan.

Iako većina i dalje preferira ljudski kontakt, nije zanemarljiv broj onih koji se odlučuju za AI ili kombinaciju oba – što pokazuje da digitalni alati postaju značajan, iako ne dominantan, deo emocionalne podrške mladih.

Dečiji psihijatar Roberto Grujičić naglašava da AI može biti koristan u momentima krize ili za praktičnu podršku, ali da softver ne može zameniti terapijski proces. 

„Svrha većine psihoterapijskih tehnika jeste korenita i suštinska promena ličnosti ili uverenja za koju ne smatram da može pružiti softver. Ove promene se najčešće dešavaju u interakciji terapeuta i klijenta koji kroz svoj odnos mogu doći do mnogih odgovora upravo analizom sopstvenih grešaka i nesavršenosti koje čak ne moraju biti ni izrečene”, naglašava Grujičić.

Rizici i opasnosti „digitalne terapije“ 

AI alati, poput ChatGPT-a, nesumnjivo imaju pozitivne aspekte  – olakšavaju dostupnost različitim informacijama, kao i da lakše proverimo relevantnost podataka koje nalazimo na internetu. Međutim, najveći rizik je u tome što,  kako ističe Mihailo Ilić, korisnici često razvijaju „odnos” sa AI koji je,, dvodimenzionalna karikatura pravog međuljudskog kontakta. 

„ChatGPT, koji nije ni ličnost, glumi nekog ko je uvek tu za nas, ko nam pruža bezrezervnu podršku šta god mi rekli i uradili, i koji nikad neće da izazove ili preispita nijedno naše mišljenje, što dovodi do još većeg oštećenja naših socijalnih života”, naglašava Ilić.

ChatGPT uvek potvrđuje ono što korisnik želi da čuje, što može dovesti do daljeg udaljavanja od stvarne komunikacije i socijalnog života. Roberto Grujičić upozorava da su ljudi počeli da imaju preveliko poverenje u ChatGPT, softver koji često ostavlja utisak „osobe“ ili „ličnosti“ koja zavređuje naše poverenje i sa kojom možemo izgraditi neki autentičan odnos.

„Manjkavosti AI alata su poznate, ali me brine što ih, iz gore navedenih razloga, često previdimo ili zanemarimo. Stoga, nekritička upotreba AI alata može biti potencijalno vrlo opasna. Pored toga, ChatGPT u svakom momentu možemo istrenirati da bude onakav kakvim mi želimo da bude (npr. kritikujući, nežan, podržavajući), što može upravo dovesti do toga da takva očekivanja imamo i „uživo“ bilo od ljudi u okruženju ili od edukovanih terapeuta koji svakako to ne treba da budu”, ističe Grujičić.

ChatGPT – sredstvo, a ne zamena za ljudski kontakt ili stručnu pomoć

Kada je nedavno izašao novi model ChatGPT-a, mnogi korisnici su primetili promenu u načinu komunikacije – delovao je hladnije, distanciranije i manje empatično nego što su navikli. Na mrežama su se odmah pojavile reakcije ljudi kojima je nedostajao „topliji ton“ prethodnih verzija. Neki su to opisivali kao da su izgubili sagovornika koji ih razume i dobili profesionalnog asistenta koji govori ispravno, ali bez trunke bliskosti. 

Ovaj primer otvara važnu dilemu: ako nas već pogađa ton mašine, šta to govori o našoj potrebi da u njoj pronađemo razumevanje? ChatGPT nikada nije bio zamišljen kao terapeut, a ipak je deo korisnika reagovao na promenu kao da je reč o prijatelju koji ih je izneverio. To jasno pokazuje da AI može biti koristan alat, ali i da u nedostatku stvarnog ljudskog kontakta lako projektujemo osećanja na njega. Veštačka inteligencija ne sme biti tretirana kao zamena za stvarnu osobu i profesionalnu psihološku podršku, jer upravo međuljudski odnos omogućava dublje razumevanje i trajne promene. 

„Dobro edukovan i posvećen terapeut je više nego dovoljan za najveći broj psihičkih problema. Ukoliko osetimo da nam je potrebna „dopuna“ terapije, možda je potrebno o tome porazgovarati sa terapeutom ili razmotriti promenu terapijskog pristupa. S druge strane, ukoliko osećamo blaže tegobe i treba nam pomoć u npr. boljoj organizaciji vremena, promeni životnog stila ili lakšeg nalaženja stručne pomoći, tu mislim da ChatGPT alati imaju smisla”, ističe Roberto Grujičić.

Mihailo Ilić dodaje da je važno imati u vidu šta je to sa čime razgovaramo i ne razvijati zablude ili preterana očekivanja. 

„Koristiti ChatGPT za pribavljanje informacija i pomoć oko jednostavnijih konkretnijih stvari. Ali ne smatrati za terapeuta, i možda još važnije – ne smatrati ga za prijatelja. ChatGPT je divan alat koji nam takav kakav je može olakšati život na mnoge načine, ali hajde onda da ga ne smatramo za nešto što nije i time kvariti sve te načine na koje nam može pomoći”, zaključuje Ilić.

Iako veštačka inteligencija može pružiti brzu pomoć i olakšati svakodnevne zadatke, pravo emotivno i psihološko razumevanje i dalje ostaje u domenu ljudskog kontakta, pa bi AI trebalo da posmatramo kao podršku, a ne zamenu za stvarne ljude. AI može biti koristan saveznik u svakodnevnim izazovima, ali istinsku podršku i razumevanje nam i dalje pružaju ljudi oko nas.

Članak Da li je ChatGPT naš psihoterapeut?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako mi ne prija, prst mi sam ide na „scroll down”. Znam da mi od toga neće biti bolje, ali opet ne odustajem. Ispostavilo se da ono što sam mislila da je moja lična psihoza i autodestruktivno ponašanje zapravo ima ime – i da, nisam jedina koja to radi. To beskonačno skrolovanje loših vesti poznato je kao doomscrolling. 

Šta je doomscrolling i zašto je privlačan?

Doomscrolling (od engleskog doom – „propast“ ili „nesreća“) nije samo još jedna izmišljena internet-reč, već stvaran fenomen koji su mnogi od nas osetili na sopstvenoj koži. Označen kao jedna od reči godine po izboru Oksfordskog rečnika 2020, doomscrolling je u žižu javnosti došao tokom pandemije, kada je svet potresao COVID-19. Tada smo svi svakodnevno, gotovo opsesivno, pratili najnovije podatke o žrtvama, ali i informacije o vakcinama, praznim rafovima u prodavnicama i svemu što se ticalo virusa.

Kako piše Mayo Clinic Press, „nijedna količina informacija nije mogla da smiri osećaj nesigurnosti, pa smo ostajali zarobljeni u začaranom krugu  – traženje, pronalaženje negativnih vesti, a potom i dalje traženje”.

Četiri godine kasnije, i dalje živimo u vremenu ogromnih društvenih, političkih i ekonomskih nemira, a doomscrolling se, prema rečima stručnjaka sa Harvarda, pokazuje kao podmukla pretnja našem umu i telu. 

Iako je pandemija sada iza nas, doomscrolling je ostao deo naše svakodnevice. Ljudi i dalje besomučno listaju negativne vesti na društvenim mrežama, pokušavajući da razumeju svet oko sebe i pronađu osećaj kontrole. Stručnjaci objašnjavaju da naš mozak prirodno obraća pažnju na pretnje jer je to vekovima bila strategija preživljavanja. Ali ono što nam je nekada pomagalo da se sklonimo od opasnosti, danas nas na internetu uvlači u vrtlog loših vesti iz kog je teško izaći.

Kako beskrajno skrolovanje utiče na nas?

Nakon pandemije, postalo je jasno da doomscrolling utiče na mentalno zdravlje. Istraživanje, objavljeno u Applied Research in Quality of Life u aprilu 2023. godine, analiziralo je tri studije sa oko 1.200 odraslih i pokazalo da beskonačno skrolovanje negativnih vesti može smanjiti mentalno blagostanje i životno zadovoljstvo.

Novija istraživanja potvrđuju ove nalaze. Studija iz avgusta 2024. na 800 odraslih, objavljena u Computers in Human Behavior Reports, pokazala je da doomscrolling povećava osećaj egzistencijalne anksioznosti – unutrašnjeg straha ili panike kada shvatimo koliko je naš život ograničen. Još jedno istraživanje iz aprila 2024. sugeriše da zaposleni koji doomscrolluju na poslu postaju manje fokusirani i angažovani u svojim zadacima.

Praktično gledano, dr Aditi Nerurkar, predavačica na Odeljenju za globalno zdravlje i društvenu medicinu na Harvard Medical School koja istražuje uticaj digitalnih medija na mentalno zdravlje, upozorava da doomscrolling može izazvati ono što ona naziva „popcorn brain“ – osećaj da ti mozak „pucketа“ zbog prevelike stimulacije online. Posle toga je teško pratiti realni svet, koji se kreće mnogo sporije, i osećati se prisutno u svakodnevnim stvarima.

Fizički efekti takođe nisu zanemarljivi. Doomscrolling može izazvati poremećaje sna, glavobolje, napetost u mišićima, ubrzan rad srca i povećan nivo stresa. Erika Langley, docentkinja psihologije za Whitman Wire objašnjava: „Ako doomscrolluješ pre spavanja, stvaraš kaskadu kortizola u telu, što otežava uspavljivanje i može negativno uticati na kogniciju, emocije i društvene odnose.“

Kako ističe Forbes, „može biti teško razumeti zašto bi iko svesno upuštao u ponašanja koja ga vode samo ka tuzi ili bolu. U trenutku, doomscrolling može delovati kao pokušaj da se naoružamo znanjem – u nadi da ćemo se osećati sigurnije, zaštićenije ili spremnije. Ipak, dok nastavljamo da skrolujemo kroz beskonačan tok negativnih vesti, samo perpetuiramo ciklus razmišljanja i krivice.“

Drugim rečima, iako osećamo da pratimo svet i informišemo se, zapravo upadamo u začarani krug – pratimo svaku strašnu vest i osećamo krivicu jer ne možemo ništa da promenimo. Taj osećaj nemoći je ono što doomscrolling čini toliko zamornim i psihički iscrpljujućim.

Kako se osloboditi zamke doomscrollinga?

Iako smo svesni štetnih efekata doomscrollinga, navika opstaje. Za studente, posebno u vreme političkih nemira i globalnih katastrofa, doomscrolling je ozbiljna distrakcija. Erika Langley dodaje: „Biti u studentskom okruženju može pojačati značaj normi vršnjaka i društvene validacije“, što dodatno otežava prekidanje ovog ciklusa.

Međutim, moguće je postaviti zdrave granice i smanjiti negativne efekte. Lisa Honold, osnivačica Centra za bezbednost na internetu, savetuje: „Pratite vesti iz različitih, proverenih izvora, a ne samo one koji su pristrasne u jednu ili drugu stranu.“ Takođe, važno je osluškivati sopstvene emocije i fizičke signale – ukočenost, ubrzan puls, naprezanje očiju – i praviti pauze kada osetimo preplavljenost negativnim sadržajem.

Čak i male promene mogu napraviti razliku. Držanje telefona u drugoj sobi dok učimo ili nešto radimo i svesno odvajanje vremena za odmor pomaže da se fokusiramo. Honold predlaže i da se angažujemo u stvarnim akcijama oko tema koje nam znače: „Umesto da samo konzumiramo loše vesti i osećamo se paralizovano, bitno je da odaberemo temu koja nam je važna i delujemo. Uključimo se na smislen način i osetićemo da možemo da napravimo razliku.“

Kako ističe Psychology Today, potpuno izbegavanje loših vesti nije rešenje, ali razvijanje zdravijih digitalnih navika može značajno smanjiti negativne efekte doomscrollinga. Takođe, kako navode, važno je birati pouzdane izvore i izbegavati naloge koji se hrane skandalom, strahom ili preterano subjektivnim stavovima. Čitanje celih članaka, kako ističe ovaj magazin, a ne samo naslova, pomaže nam da informacije obradimo bez preterane reakcije, dok balansiranje negativnog sadržaja sa inspirativnim ili edukativnim može osvežiti perspektivu. 

Između katastrofa i svakodnevnog života: gde postaviti granicu?

U poslednjih godinu dana, dok smo svedoci političkih nemira i protesta širom Srbije, mnogi od nas upleli su se u obrazac opsesivnog praćenja vesti. Naš feed je preplavljen informacijama o sukobima, demonstracijama, tenzijama i krizama u našoj zemlji. Iz ostatka sveta ne stiže mnogo bolja slika – genocid u Gazi, protesti u Indoneziji, razoreni domovi, ratovi i prirodne katastrofe koje pogađaju milione ljudi. Teško je odvojiti pogled i praviti se da se ništa ne dešava, a pritisak da budemo „u toku“ dodatno iscrpljuje.

Ipak, ponekad je važno napraviti pauzu, zastati i dati sebi predah. To ne znači ignorisanje ili ravnodušnost – ostajemo informisani i povezani sa stvarnošću – ali svoju energiju možemo usmeriti na konkretne akcije: razgovor sa prijateljima, podršku lokalnim inicijativama, volontiranje ili bilo koji oblik angažmana koji nam omogućava da doprinesemo promeni. Osećaj odgovornosti i briga o sopstvenom mentalnom zdravlju mogu ići zajedno – doomscrolling možemo pretvoriti u svesno biranje informacija i akcija koje nas osnažuju, umesto da nas samo iscrpljuju.

Na kraju, cilj nije potpuno se zatvoriti od sveta, već naučiti kako pratiti realnost bez da nas ona proguta – birajući informacije i akcije koje nas čine prisutnim, ali i angažovanim i osnaženim. Tako, umesto da nas negativne vesti potpuno preplave, učimo kako da biramo šta nas pokreće, a šta iscrpljuje, i kako da ostanemo deo sveta bez da se izgubimo u njemu.

Članak Doomscrolling – zašto ne možemo da prestanemo da skrolujemo loše vesti? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Maus je izuzetno zanimljiv umetnik – njegov zvuk kombinuje sintisajzere i ritmove osamdesetih sa post-pank energijom, filozofskim idejama i jedinstvenim vokalom. Njegovi albumi, od debitantskog Songs (2006) do hvaljenog We Must Become the Pitiless Censors of Ourselves (2011) i Screen Memories (2017), učvrstili su ga kao kultnu figuru nezavisne scene. Osim što je studirao muziku na CalArts-u i sarađivao sa Arielom Pinkom, Maus je doktorirao političku filozofiju, a upravo ta kombinacija akademskog i muzičkog iskustva čini da njegove pesme deluju istovremeno introspektivno i eksplozivno.

Njegov opus obeležava stalno preispitivanje i istraživanje. Dok Love Is Real (2007) spaja melodične sint-pop obrasce sa gotovo himničnom emocijom, We Must Become the Pitiless Censors of Ourselves donosi njegov najpoznatiji materijal i pesme koje su postale himne jedne generacije. Posle višegodišnje pauze, Maus se vratio sa mračnijim i distopijskim zvukom na albumu Screen Memories (2017), da bi godinu kasnije objavio i Addendum – svojevrsni nastavak koji pokazuje njegovu opsesiju stalnim traganjem i redefinisanjem sopstvenog izraza.

Povodom njegovog dolaska u Beograd pripremili smo i našu ličnu plejlistu omiljenih pesama – numere koje najviše volimo i koje, po našem mišljenju, najbolje oslikavaju njegov jedinstveni svet. Od melodičnih himni do mračnijih, distopijskih tonova – ovo je mali vodič za sve koji žele da se podsete ili otkriju zašto je John Maus umetnik koji se ne propušta uživo.

Članak Vodič kroz svet Johna Mausa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ali šta to zapravo znači? I koliko uopšte znamo šta se dešava sa podacima koje svakodnevno delimo?

Šta se zapravo dogodilo?

Kompanija za deljenje fajlova WeTransfer objavila je da ne koristi sadržaj koji korisnici postavljaju na platformu za treniranje modela veštačke inteligencije. Ova izjava usledila je nakon talasa kritika na društvenim mrežama, izazvanih izmenama u uslovima korišćenja, koje su neki korisnici protumačili kao potencijalno dozvoljavanje upotrebe njihovih fajlova za AI obuku.

Za BBC News su iz kompanije poručili da „ne koriste mašinsko učenje niti bilo koji oblik AI za obradu sadržaja deljenog putem WeTransfer-a, kao i da sadržaj ili podaci nisu prodavani trećim stranama.”

WeTransfer je, po rečima BBC-a, zatim ažurirao spornu klauzulu u svojim uslovima korišćenja, navodeći da je tekst sada jasniji kako bi se izbegle pogrešne interpretacije. Prvobitno je ta klauzula uvedena radi potencijalnog korišćenja AI tehnologije u svrhe moderacije sadržaja i detekcije štetnih materijala.

Ipak, deo korisnika, posebno iz kreativne industrije, izrazio je zabrinutost da bi se njihovi fajlovi mogli koristiti ili deliti bez dozvole, pa su razmatrali prelazak na druge platforme. Iz WeTransfer-a su potvrdili da su izmene u klauzuli izvršene upravo zbog ovih reakcija korisnika.

Nova verzija uslova korišćenja stupa na snagu 8. avgusta i navodi da korisnici daju dozvolu za korišćenje sadržaja isključivo u svrhe funkcionisanja, razvoja i unapređenja servisa, u skladu sa politikom privatnosti.

Kako kompanije koriste naše podatke za treniranje veštačke inteligencije

Od 27. maja, Meta, kompanija koja stoji iza Instagrama i Facebooka, počela je da koristi javne objave i fotografije korisnika u Evropi za treniranje svoje nove veštačke inteligencije. To uključuje informacije koje ste podelili javno, kao što su ime, profilna fotografija i objave u javnim Facebook grupama ili na javnim Instagram profilima. Poruke u privatnim grupama i na privatnim profilima nisu obuhvaćene ovim korišćenjem. Prema Meti, ovaj korak je neophodan kako bi njihova AI bolje razumela evropske jezike i kulturne specifičnosti.

Slične prakse koriste i druge velike tehnološke kompanije. Na primer, Google, Microsoft i OpenAI prikupljaju ogromne količine podataka sa interneta kako bi trenirali svoje modele veštačke inteligencije. Ti podaci uključuju javno dostupne informacije, tekstove, slike, a često i korisnički generisani sadržaj s različitih platformi. Ovo prikupljanje izaziva brojne kontroverze, posebno u pogledu zaštite privatnosti i poštovanja autorskih prava.

Prema tekstu Euronews-a, Britani Kajzer, uzbunjivačica iz slučaja Cambridge Analytica i aktivistkinja za zaštitu podataka, ističe da Evropljani imaju snažniju pravnu zaštitu zahvaljujući GDPR-u (Opštoj uredbi o zaštiti podataka) u poređenju sa korisnicima u većini drugih delova sveta. Iako ostvarivanje ovih prava može biti komplikovano, građani Evrope ipak imaju mogućnost da se zaštite i kontrolišu na koji način se njihovi podaci koriste.

Dok neke kompanije omogućavaju korisnicima da se isključe iz procesa prikupljanja podataka, često je nejasno koliko se tačno prava poštuju i kako se ti podaci kasnije koriste. Takođe, često godinama nakon što se deši povreda prava korisnika saznamo da su zapravo naši podaci bili korišćeni na određeni način, a da mi nikada nismo dali saglasnost ili bili obavešteni o tome. Upravo zbog ovoga raste zabrinutost javnosti, ali i regulatora, da se nejasnoće oko upotrebe podataka mogu zloupotrebiti, što može ugroziti privatnost korisnika.

Zaključak – šta znači „ne koristimo fajlove“, a šta nije rečeno?

Iako je WeTransfer potvrdio da ne koristi sadržaj fajlova koje korisnici šalju za treniranje AI modela, postavlja se pitanje – da li to znači da su naši podaci u potpunosti bezbedni? Privatnost ne zavisi samo od onoga što eksplicitno šaljemo, već i od svega što se automatski beleži o tom procesu. Kada pričamo o fajlovima, obično mislimo na njihove sadržaje, fotografije, videe, dokumente, ali često zaboravljamo na metapodatke, odnosno podatke o samim fajlovima: vreme slanja, veličinu, IP adresu pošiljaoca, uređaj sa kog je poslat, lokaciju, e-mail adrese pošiljaoca i primaoca i slično, koji po izveštaju časopisa International Journal of Computer Techniques, mogu sa sobom nositi mnogobrojne izazove. Ovi podaci su na prvi pogled nevidljivi, ali i te kako vredni u kontekstu analize korisničkog ponašanja.

Većina digitalnih platformi u svojim politikama privatnosti ostavlja prostor za korišćenje upravo tih metapodataka, najčešće uz formulacije poput „radi unapređenja usluge“ ili „u analitičke svrhe“. Iako to zvuči bezazleno, kako navodi online portal Security Boulevard, analiza metapodataka može otkriti obrasce ponašanja, profesionalne odnose, geografske lokacije i druge osetljive informacije, čak i bez pristupa samim fajlovima.

U eri kada se tehnologije mašinskog učenja razvijaju ogromnom brzinom, granice između onoga što je „neškodljivo prikupljanje podataka“ i „invazije na privatnost“ postaju sve nejasnije. Čak i ako WeTransfer trenutno ne koristi AI za analizu sadržaja, ostaje pitanje – da li bi to moglo da se promeni u budućnosti i koliko pažljivo čitamo sitna slova u „Terms & Conditions“ dokumentima koje redovno prihvatamo?

U tom smislu, potrebna je veća transparentnost platformi, ali i veća digitalna pismenost korisnika, kako bismo zaista razumeli šta sve delimo, čak i kada to ne vidimo direktno na ekranu.

Članak Kako WeTransfer koristi naše fajlove? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, sneško se srušio kada je 2021. godine pokrenuta tužba protiv kompanija Google, Meta, Flurry, koji se bavi analitikom i aplikacije Flo, optužene za nezakonito prikupljanje zdravstvenih podatka svojih korisnica. Korisnice Flo aplikacije tvrdile su da su pomenute kompanije bez njihovog pristanka prikupljale osetljive informacije o menstrualnom zdravlju radi ciljane reklamne kampanje.

Ishod ovog slučaja, kako prenosi tehnološki medij The Verge, okončan je prošle nedelje, kada je porota u Kaliforniji donela presudu da je kompanija Meta kršila zakon. Iako je Flo obećao da će čuvati osetljive informacije o reproduktivnom zdravlju korisnica u tajnosti, tužba tvrdi da je Flo dozvolio Google-u i Meta-i da prisluškuju komunikaciju unutar aplikacije u periodu od novembra 2016. do februara 2019, čime su prekršili Kalifornijski zakon o povredi privatnosti. 

Aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa, nekada viđene kao intimni dnevnik zdravlja, sve češće su u centru rasprava o privatnosti, sigurnosti podataka i etici tehnoloških kompanija. Gorepomenuta presuda otvara ne samo pitanje količine i vrste podataka koje aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa prikupljaju, već i na koji način ti isti alati mogu postati sredstvo nadzora i profita. Istovremeno, ona podseća i na širu temu – u kojim prostorima žene danas mogu biti zaista bezbedne i osećati se sigurno, pa čak i kada je reč o digitalnim alatima kreiranim upravo za njihovu podršku i brigu o zdravlju.

Menstrualni nadzor – šta prikupljaju menstrualne aplikacije?

Kako navode Eliza Hammond i Mark Burdon u radu Intimate harms and menstrual cycle tracking apps, aplikacije za praćenje ciklusa ne beleže samo datume menstruacije, već i niz osetljivih informacija poput seksualne aktivnosti, uzimanja lekova, raspoloženja i simptoma. Na osnovu tih podataka, algoritmi procenjuju datume naredne menstruacije i ovulacije. Iako su predstavljene kao alat za osnaživanje i bolje razumevanje sopstvenog tela, autori upozoravaju da masovno prikupljanje ovih informacija otvara prostor za ono što nazivaju „menstrualni nadzor“.

Menstruacija postaje predmet monetizacije i nadzora, uz dobrovoljno učešće miliona žena. Kako navodi Michele Estrin Gilman u tekstu Periods for Profit and the Rise of Menstrual Surveillance, hiljade dostupnih aplikacija obećavaju da će pomoći u praćenju ciklusa i upravljanju plodnošću, a deo su šire, višemilionske Femtech industrije koja prodaje tehnologiju sa ciljem da ženama omogući bolje razumevanje i unapređenje zdravlja.

Iako je Femtech često reklamiran kroz jezik ženske autonomije i feminističkog osnaživanja, Gilman ističe da je on zapravo deo šire strategije izvlačenja podataka, u kojoj kompanije prikupljaju lične informacije radi profita, najčešće bez znanja ili stvarnog pristanka korisnica. 

Kome se prodaju podaci i zašto?

Većina aplikacija za praćenje menstruacije, kako navodi američka pravna stručnjakinja i profesorka prava Michele E. Gilman ne naplaćuje korisnicima korišćenje, već zarađuju prodajom podataka korisnika oglašivačima i drugim industrijama zainteresovanim za praćenje žena. Da bi koristile ove aplikacije, korisnice obično otkrivaju ne samo demografske podatke poput imena, rođendana i adrese elektronske pošte, već i veoma lične informacije, kao što su njihove seksualne navike i prakse, raspoloženje i osećanja. Aplikacije su, kako ona naglašava, programirane tako da podstiču korisnice da stalno unose dodatne informacije, na primer, nagrađujući ih pristupom posebnim funkcijama.

Ove aplikacije, kako Gilman ukazuje, neretko šalju informacije poput pola, godina, IP adresa, GPS lokacija i ponašanja korisnika najmanje 135 kompanija koje se bave oglašavanjem i profilisanjem korisnika – od velikih tehnoloških platformi kao što su Amazon i Facebook, do manjih kompanija u industriji ciljanog oglašavanja. U ovom modelu profita, žene obavljaju nevidljiv rad pružajući podatke interesima korporacija koje uglavnom vode muškarci.

Politike privatnosti aplikacija, kako navodi magazin The Conversation, često navode da podaci korisnika mogu biti dostupni organima za sprovođenje zakona na zahtev, što je posebno zabrinjavajuće u zemljama gde je abortus ilegalan. Korisnici mogu eksplicitno beležiti početak i kraj trudnoće, ali trudnoća se takođe može naslutiti ili predvideti pomoću drugih podataka. U nekim slučajevima, podaci iz aplikacija za praćenje menstruacije mogu tako otkriti da je korisnica imala pobačaj ili abortus. 

Izazovi tačnosti i privatnosti menstrualnih aplikacija

Ne iznenađuje što je odnos između aplikacija za praćenje menstrualnog ciklusa i zakona o zaštiti podataka predmet brojnih istraživanja, s obzirom na količinu veoma osetljivih podataka koje ove aplikacije prikupljaju i moguće posledice zloupotrebe. Dosadašnja istraživanja posebno su se fokusirala na razloge zbog kojih žene koriste ove aplikacije i njihovu zabrinutost zbog privatnosti. 

Postoje i zabrinutosti u vezi tačnosti aplikacija za praćenje menstrualnog ciklusa. Istraživanje koje su sproveli Michelle L. Moglia i njeni saradnici analizirajući aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa, pokazalo je da je većina besplatnih aplikacija za praćenje ciklusa netačna. Takođe su utvrdili da samo mali broj aplikacija u svojim informacijama navodi relevantnu medicinsku literaturu ili uključuje zdravstvene profesionalce u kreiranju sadržaja, što dovodi u pitanje pouzdanost i kvalitet zdravstvenih podataka koje korisnice dobijaju.

Ipak sa druge strane, Andrea Ford i njeni saradnici, koji se bave proučavanjem korisničkog iskustva i percepcije privatnosti kod aplikacija za praćenje menstruacije, su utvrdili da mnoge korisnice smatraju da je rizik po privatnost „prihvatljiv (iako frustrirajući)“ kompromis za usluge koje aplikacije pružaju. Iako su aplikacije za praćenje menstruacije korisne, njihova tačnost i zaštita privatnosti često su problematični. Mnoge aplikacije ne garantuju pouzdane zdravstvene informacije, a korisnice nisu uvek svesne koliko ličnih podataka dele i kako se oni koriste. Zbog toga stručnjaci ističu potrebu za većom transparentnošću, regulativom i podizanjem svesti o pravima na privatnost.

Naša tela, naši podaci, naša kontrola

Podaci o našem telu i zdravlju su izuzetno lični i osetljivi. Iako aplikacije za praćenje menstrualnog ciklusa mogu biti korisne i pomoći nam da bolje razumemo svoje telo, važno je da budemo svesne da te iste aplikacije često prikupljaju i koriste naše podatke na načine koje ne vidimo i za koje možda nismo dale pristanak. Privatnost nije samo tehnički problem – ona je pitanje našeg prava na kontrolu nad sopstvenim telom i životom. 

Iako ovi alati i aplikacije deluju „besplatno“, plaćamo visoku cenu po privatnost, autonomiju i pravdu. Zato je neophodno da zahtevamo veću transparentnost od kompanija koje razvijaju ove tehnologije, kao i strožu regulativu koja će štititi korisnice. Samo tako oni mogu postati alat za osnaživanje, a ne za nadzor i profit. Na kraju, na nama je da biramo kako i kome ćemo poveriti svoje najintimnije podatke – jer oni zaista treba da budu naši.

Rad Oblakodera podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole
„Mladi i mediji za demokratski razvoj“.

Članak Koliko su tvoji najintimniji podaci zaista tvoji? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rast pretnji i opasnosti za novinare u ratnim zonama

Pretnje novinarima u ratnim zonama rastu u vreme kada je novinarstvo suočeno sa bez presedana pretnjama, a medijska industrija je zapala u višedecenijski pad, nacionalne vlade i terorističke grupe pronalaze načine da ograniče izveštavanje iz ratnih zona kroz razne metode, od represivnih politika do naoružanih napada.

Kako navodi istraživanje Watson School of International and Public Affair, većina novinara koji su povređeni ili ubijeni, kao što je slučaj u Gazi, su lokalni novinari. Svet sve više zavisi od ovih često nedovoljno plaćenih, slabo opremljenih i bez dovoljno resursa novinara da izvode najopasnije vrste izveštavanja, dok broj zapadnih stranih dopisnika opada. Ovakvo prebacivanje rizika, kako navode u istraživanju, ne samo da ugrožava živote lokalnih novinara, ostavljajući ih same da se suoče sa izuzetnim nasiljem, već narušava i izveštavanje, a samim tim i globalni informativni ekosistem.

Rat u Gazi beleži jedan od najvećih brojeva smrti novinara u modernoj istoriji

View this post on Instagram

A post shared by Za slobodnu Palestinu 🇵🇸 (@zaslobodnupalestinu)

Po gorepomenutom istraživanju rat u Gazi je, od 7. oktobra 2023. godine, usmrtio više novinara nego Američki građanski rat, Prvi i Drugi svetski rat, Korejski rat, Vijetnamski rat (uključujući sukobe u Kambodži i Laosu), ratovi u Jugoslaviji 1990-ih i 2000-ih i rat u Avganistanu posle 11. septembra zajedno. U istraživanju se dalje navodi kako je tokom 2023. godine, širom sveta, u proseku na svakih četiri dana ubijan ili likvidiran po jedan novinar ili radnik u medijima. U 2024. godini, ta učestalost se povećala na jednom novinaru na svakih tri dana. Više novinara je ubijeno u 2024. nego u bilo kojoj drugoj godini otkako je Komitet za zaštitu novinara (CPJ) pre tri decenije počeo da evidentira smrt novinara.

Preliminarne istrage komiteta pokazuju da je najmanje 192 novinara i medijskih radnika među desetina hiljada poginulih u ratu u Gazi, što ovaj period čini najsmrtonosnijim za novinare od kada CPJ prikuplja podatke, od 1992. godine. Medijska kancelarija vlade Gaze pod kontrolom Hamasa navodi broj od 237 ubijenih novinara od početka tekućeg rata.

Prema podacima Visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava, rat je odneo živote 242 medijska profesionalca, a UN ističe da je novinarstvo jedna od najopasnijih profesija na svetu.

Niko ne zna tačan broj novinara koji su izgubili život obavljajući svoj posao. Većina izveštaja sastavlja podatke iz nevladinih organizacija za monitoring i istraživačkih novinara kako bi pružili pregled cena rata po novinare i novinarstvo. Dostupni podaci su fragmentarni, a smrt ne-zapadnih novinara često nije u potpunosti evidentirana.

Članak Rat u Gazi – jedan od najsmrtonosnijih za novinare se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mediji koje koristi su raznovrsni – video, animacija, fotografija, skulptura, slikarstvo… ali vez joj je postao najličniji. Ne zato što je najprecizniji, već upravo suprotno: jer svaki šav nosi napetost ruke, trenutni osećaj, potrebu za smirenjem.

U nastavku razgovaramo o tome kako je do toga došla, šta znače motivi koji se stalno vraćaju i kako izgleda njen proces rada.

U tvojim radovima često se pojavljuju isti predmeti – stolice, sto, sveće… Kako si došla do tih motiva i šta oni danas znače za tebe?

Nikolija Stanojević: Motivi u mom radu imaju pojedinačna značenja, ali tek kada se uklope u jednu scenu, crtež postaje nosilac psihološke naracije. Svaka kompozicija predstavlja unutrašnje stanje anksioznosti, fragmentisani psihološki pejzaž koji se celovito sagledava samo pažljivim posmatranjem. Crteži na papiru jasno prenose tu dinamiku, ali prenošenjem na satensku jorgansku površinu dolazi do ključne promene. Tekstura i materijal unose osećaj zbunjenosti, nesigurnosti i kontradikcije.

U crtežima i vezu pojavljuju se predmeti sa simboličkim značenjem. Stolice predstavljaju unutrašnji dijalog ili sukob, sto je prostor susreta, ali i razdvajanja. Sveće, pribor za jelo, čaše alkohola u raspršenom rasporedu su elementi nesvesnih scena, prekinutih misli i osećanja bez reči, ali duboko upamćenih u telu.

Kako ti motivi funkcionišu zajedno?

Motivi, iako se mogu posmatrati pojedinačno, ne funkcionišu odvojeno – deo su jedne celovite, ritmične kompozicije. Kao što se anksioznost ne može objasniti jednom mišlju, ni motivi ne mogu biti izolovani bez gubitka značenja. Sve je pažljivo izbalansirano, poput mentalne mape u kojoj se sve prožima.

U mom radu ne postoji hijerarhija motiva – svi su jednako važni. Poput snova, scena je bez jasnih granica i logike, značenja se pomeraju, preklapaju, i celina se naslućuje tek dugim posmatranjem. Svako može u tome pronaći svoju priču, jer anksioznost ima mnogo lica i teško je svesti je na jedno značenje. Upravo ta otvorenost interpretacije je suština mog rada.

Soft Armor istražuje granicu između udobnosti i ranjivosti. Šta je bio prvi impuls da počneš da koristiš jorgane kao umetnički materijal?

Prvi impuls nije proizašao iz fokusa na stvaranje umetnosti, već iz potrebe za smirenjem u periodu intenzivne unutrašnje borbe sa hipohondrijom, paranojom i napadima panike. Tada sam počela da vezem, a ponavljanje istih pokreta, ritam igle koja probija nežni saten, delovalo je umirujuće, gotovo terapeutski. U tom trenutku, taj predvidljiv, fizički ritam bio je jedina izvesnost u mom danu. Postepeno, kroz tu potrebu za ponavljanjem, u moj život su ušli i drugi rituali poput svakodnevnog plivanja i vežbanja, svi utemeljeni u istom mehanizmu – ritam, pokret, ponavljanje. Gore. Dole. Igla. Konac. 1, 2, 3… Meditacija uma kroz telo i ruke.

U tom procesu, jorgan se pojavio kao prirodan medij – nežan, zaštitni, blizak telu. Vremenom je postao više od materijala: simbol topline, doma, zajedništva, ali i lične ranjivosti. Njegova uloga se najjasnije prepoznaje u detinjstvu, kada funkcioniše kao barijera od spoljnog sveta, bezbedni mehurić koji daje iluziju kontrole. Upravo taj osećaj, osećaj sigurnosti, bezbrižnosti i tihe unutrašnje borbe, postao je polazna tačka mog umetničkog izraza. Jer koliko god da deluje nežno i udobno, svaki šav na toj površini nosi trag unutrašnjeg haosa iz kojeg je proizašao – i snagu koja je potrebna da se taj haos obuzda.

Da li si oduvek imala odnos prema tekstilu i ručnom radu, ili je to došlo kasnije u tvojoj umetničkoj praksi?

Od malih nogu mi je bilo prirodno da stvaram sopstvenim rukama. Više mi je bilo zanimljivo da pravim delove kućice za lutke, njihovu odeću i druge stvari, nego da se samo igram njima. Kao mala, želela sam da se bavim modnim dizajnom, međutim život me je nekako pre usmerio na izražavanje četkicom i bojom. Osam godina sam se bavila slikarstvom. Nakon toga doživela sam blokadu inspiracije i želje za slikarstvom, što me je prilično obeshrabrilo.

Preselila sam se na šest meseci u Barselonu gde sam studirala modni dizajn. Tamo sam radila nekoliko projekata na mašini, ali sam se intuitivno vratila ručnom radu – mnoge komade odeće sam delom i ručno šila. Pokušala sam da svoje crteže prenesem na jorgane mašinski, ali shvatila sam da svaki pokret ruke nosi deo mene, ne samo trag energije, već i unutrašnju napetost, potrebu za smirenjem i kontrolom. U svaki bod je utkan delić haosa iz kog sam pokušavala da pobegnem. Koliko god ručni rad delovao manje precizno nego mašinski, upravo ta nesavršenost mu daje snagu – jer u svakom šavu je utkana moja borba koja mi je zauzvrat donosila smirenost.

Tvoji radovi deluju jako lično, ali i univerzalno. Postoji li granica između ličnog i umetničkog u tvom radu?

U mom radu ne postoji jasna granica između ličnog i umetničkog. Kada prenosim scenu na saten i jorgan, rad dobija novu dimenziju i složenost, gubi neposrednu čitljivost i postaje gotovo apstraktan. Tada se pojavljuju osećaj zbunjenosti i težine, i pitanje kako nešto tako haotično može biti utkano u tako nežan i intiman materijal – simbol naše zone sigurnosti i udobnosti.

Upravo ta tenzija između haosa i mira, anksioznosti i smirenosti, između forme i sadržaja, centralna je osa mog rada. Kroz sukob ovih suprotnosti nastojim da prikažem unutrašnje ja – ono što volimo i ono čega se plašimo u sebi. Cilj mi je da posmatrač oseti prihvatanje i sigurnost, kao da može da iskaže nešto bez srama, jer umetničko delo neće suditi, već će ga zagrliti – baš kao što je i mene zagrlilo kada mi je bilo najpotrebnije

Anksioznost je važan tematski sloj tvog rada. Zašto ti je to važna tema?

Anksioznost je za mene stanje u kojem ne mogu da sagledam celu sliku, već samo fragmente. Sve se prepliće, odvija istovremeno, bez moje kontrole, kao u mreži sopstvenih misli. Upravo zato mi je važno da kroz svoj rad prenesem taj osećaj.

Mešavina očiglednog i apstraktnog dodatno pojačava unutrašnju napetost – motiv koji na papiru deluje jasno, na satenu se raspada, prepliće, postaje nalik slici iz sna koju pokušavamo da uhvatimo nakon buđenja. Nežni materijal jorgana, koji simbolizuje sigurnost i utehu, u kontrastu je sa nemirom scene koja se na njemu odvija – i baš u toj tenziji leži metafora za anksioznost.

Motivi koje koristim osciluju između svesnog i nesvesnog, konkretnog i simboličkog, i kao takvi podsećaju na slojeve psihe koje pokušavamo da razumemo, nit po nit konfuzije. Koristim konac nežnih boja i nežnu podlogu kako bih stvorila kontinuitet, ali i da nijedan element ne dominira – jer anksioznost nije jednoznačna, ona je rasuta, razuđena, tiha i stalna. Važna mi je jer je univerzalna, ali i duboko lična. Ona je osnova mog rada, jer kroz nju prenosim psihičko iskustvo u vizuelni, opipljiv osećaj – i time pokušavam da tom haosu dam oblik, ritam i na kraju – mir.

Studirala si u Beogradu, Barseloni i Beču. Kako su ta različita okruženja uticala na tvoju umetničku praksu?

Svaki grad nosi svoju energiju i duh ljudi, ali to ne utiče direktno na motive i inspiraciju u mom radu. Život u različitim zemljama mi pre svega donosi iskustvo snalaženja u umetničkom svetu, upoznavanje novih ljudi i stvaranje novih perspektiva, učenje kroz svakodnevni život.

Moja inspiracija, međutim, dolazi iz posmatranja sopstvene psihe, kao i psihe i karaktera ljudi koje svakodnevno srećem i upoznajem na tom putu. Putovanja i promena okruženja mogu podstaći unutrašnje procese kroz nova iskustva, ali moje stvaralaštvo nije direktno vezano za mesta – ono uvek dolazi iznutra

Mediji koje koristiš su veoma raznovrsni – video, animacija, vez… Šta te vodi ka nekom mediju i da li imaš želju da u budućnosti istražiš još neki?

Verujem da svaki umetnik treba da izađe iz ustaljenog šablona i oproba se u različitim medijima, posebno dok je još mlad. Kasnije to eksperimentisanje postaje sve teže – potrebna je hrabrost da promeniš umetnički izraz, naročito ako te je jedan već obeležio ili proslavio.

Do sada sam se izražavala kroz različite medije, najviše kroz slikarstvo, ali trenutno me više privlači direktan rad sa materijalom – tekstil, gips, žica… Vodim se instinktom i stvaram onako kako osećam. Ako ne slušam taj unutrašnji impuls, ne mogu biti zadovoljna svojim radom, a to često preraste u unutrašnji haos i sukob sa samom sobom.

Volela bih da se jednog dana vratim slici, kada osetim potrebu za tim, i možda je povežem sa vezom ili skulpturom. Za mene je medij samo alat – forma koja se prilagođava unutrašnjem sadržaju koji želim da izrazim.

Kako izgleda trenutak kad znaš da je rad završen?

Ne znam. Mislim da retko koji umetnik sa sigurnošću zna kada je rad zaista završen. Uvek postoji osećaj da može još, da se nešto može doraditi ili produbiti. Ali verujem da se u nekom trenutku jednostavno oseti – da je dosta, da je ono što je trebalo biti rečeno, rečeno – i da je vreme da se krene dalje, na sledeći projekat.

Kojom pesmom bi opisala svoju izložbu Soft Armor?

Leonard Cohen – In My Secret Life

Fotografije: Bojana Filipović

Članak Ručni vez, jorgani i svakodnevna borba sa sobom se pojavljuje prvo na Oblakoder.