Zapravo, možda je danas najlakše na svetu biti fan bilo čega. Recimo da otkrijete bend koji je već duže vreme na sceni, ali eto, vama je nekim slučajem promakao. Sve što možete da zamislite, bilo kakav sadržaj vezan za njih, od albuma, živih nastupa, retkih akustičnih zapisa, snimljenih koncerata, do dokumentaraca i intervjua, sve je to na jedan klik od vas. Koliko god to bio strava osećaj, ne morate da idete u prodavnice ploča i diskova u potrazi za albumima, niti da slušate dživdžanzbori priče prodavaca kako je u pitanju kultni bend – sve je onlajn i sve možete da konzumirate instant. Nešto je dostupno besplatno, nešto morate da platite, a postoji i ona, ne baš legalna, ali pristupačna varijanta nabavke materijala. I to je sve fantastično, iskreno to mislim.
A ako ste zaluđenik za pop kulturu, ne morate ništa da tražite, jer vam se u poslednje dve decenije sve servira na tacni. Servira vam se više nego što možete da zamislite, a verovatno i više nego što želite. To možda najbolje ilustruje mejl koji je filmski prudcent Džeremi Plet primio 2017. godine. Pošiljalac – čije je ime Plet iz poštovanja sakrio kada je podelio skrinšot – jasno mu je stavio do znanja da:
„Niko neće hteti da otkupi prava za seriju o dečaku-jelenu, i definitivno niko neće snimiti tu seriju.“
Samo četiri godine kasnije, Netfliksova serija Sweet Tooth, zasnovana na stripu Džefa Lemira o dečaku-jelenu, našla se na osmom mestu najgledanijih serija ikada na ovom striming servisu, kako ju je za šest nedelja pogledalo više od 60 miliona ljudi. Sweet Tooth su producirali Suzan Dauni i Robert Dauni Džunior.
Bukvalno sve što ima bilo kakve veze sa stripom će danas završiti ili na velikom platnu ili na malim ekranima. Dobro, od Banamen filma se zasad odustalo, iako je načinjen prvi korak i napravljen logo. I uzevši u obzir gledanost, broj aktuelnih i najavljenih filmskih i tv projekata, može se reći da su fanovi uglavnom zadovoljni adaptacijama njihovih omiljenih junaka. Znam da hate-watching postoji, ali nije baš održiv na duže staze.
Doduše, postoje i oni koji nisu zadovoljni, i to je okej. Ima I onih kojima se baš ništa ne dopada, i to je takođe u redu. Ima onih koji su negde pročitali da je „hiperprodukcija loša” pa su se prihvatili božje misije da šire tu mantru kao ultimativni argument da su svi superherojski, gikovski ili kakvi god blokbasteri bezveze. Dobro, to je takođe njihovo pravo. Međutim, postoje i fanovi koji reaguju jako besno ukoliko im se nešto ne dopada. Čak su više besni ne zato što je nešto loše urađeno, pa sad mogu da napišu dva toma o tehničkim i narativnim nedostacima određenog dela, već su besni isključivo kada ne dobiju ono što su oni sami zamislili da će dobiti. I tada postaju agresivni, na sreću, samo za tastaturom. I dok „kuče koje laje ne ujeda”, isfrustrirani fan koji previše laje, klonira se da bi lajao na više strana (društvene mreže nam to dozvoljavaju) i podstiče druge da i oni laju, možda i može nekako da naudi. A ako on sam ne može da naudi, naći će nekoga ko može.
Vilijam Proktor, profesor sa Bornmet univerziteta u Velikoj Britaniji koji izučava film, strip i različite vrste adaptacija, u radu pod nazivom ‘Bitches Ain’t Gonna Hunt No Ghosts’: Totemic Nostalgia, Toxic Fandom and the Ghostbusters Platonic bavi se upravo posledicama toxic fandom-a. U svom radu, Proktor navodi primer ributa filma Ghostbusters iz 2016. godine i ističe kako je grupa fanova uspela da iskoristi društvene mreže za orkestraciju “kulturološke oluje”. Fanovi su se posebno okomili na glumicu Lesli Džouns, bombardujući je rasističkim i mizoginim uvredama na Tviteru. Uvrede su bile toliko ekstremne i učestale da je kompanija morala da preduzme mere. Nakon što su im se vrata na Tviteru zatvorila, fanovi su hakovali glumičin lični sajt i objavili njene privatne fotografije. Sve to je dovelo do sukoba između grupe fanova i ljudi koji stoje iza filma. Reditelj Pol Fig je izjavio da medju fanovima ima „nekih od najvećih drkadžija koje sam u životu upoznao”.
Neko može da pomisli da je Lesli Džouns uradila nešto strašno, čime, možda (ali ovo je veliko možda) zaslužuje da se, eto, na neki radikalan način skrene pažnja na njena zlodela. Ali nije. Samo je glumila u filmu, radila njen posao. I pored nje su se u glavnim ulogama našle još tri žene – Melisa Mekarti, Kristen Vig i Kejt Mekinon. To je bio “greh”. To je ono što je fanove toliko uzrujalo, to što ponovo nisu videli četvoricu omiljenih sredovečnih muškaraca.
Iako ne postoji opravdanje zašto pojedini fanovi ovako reaguju, svakako postoji razlog. Noel Rensom, novinar Vajsa koji piše o filmovima i TV serijama, navodi da mnogim fanovima “bilo kakva promena nečega se čime se oni identifikuju može da se interpretira kao direktan napad”. Promene pola, rase, seksualne orijentacije ili bilo čega što menja identitet dobro poznatog protagoniste, fanovi mogu da vide kao oštru kritiku ili napad na neki njima drag koncept, navodi Rensom. I kako je sve manja udaljenost između konzumenata i onih koji kreiraju sadržaj, svedoci smo sve radikalnijih postupaka toksičnih fanova.
Da se razumemo, svestan sam da ću uskoro napuniti 31. godinu i da stojim na ivici sa koje mogu da upadnem u nepovratno bumerstvo, ali ja nemam ništa protiv praćenja omiljenih reditelja, glumaca, pisaca, muzičara, cirkuzanata ili koga god na društevnim mrežama i kontakta sa njima. I ja zaista uživam u tome da gledam Liama Galagera kako srče supu ili Dena Harmona kako se znoji dok peva i pedala na kućnom biciklu. Ali ja sam benigni pratilac. Ja samo lupam lajkove, ripostujem ako mi se nešto baš dopadne ili šaljem bliskim ljudima. Ako mi se ne dopadne poslednja epizoda How to Sell Drugs Online (Fast) mogu to da kažem. Mogu da napišem tekst o tome, da dam manju ocenu na Rotten Tomatoes, da plačem i kukam. Sve mi je to internet zagarantovao. Ali sumnjam da ću ikada upućivati pretnje smrću autorima, govoriti im da su mi uništili detinjstvo (pa potencijalno i ostatak života) učinili me depresivnim i impotentnim. Disclaimer: sve to može da mi se desi, ali ne zbog lošeg scenarija. Možda zbog scenarija koji sam napišem, ali ne zbog tuđeg.
Fanovi koji rade te stvari su, normalno, u manjini, ali problem je što su često glasniji od onih koji samo lupaju lajkove. Oni žele da kazne kreatore zato što su voljenu franšizu odveli u smeru koji njima ne odgovara. Započeće operaciju review bomb na sajtovima poput Rotten Tomatoes i IMDB, a neće ni trepnuti. Neće prvo provocirati, najavljivati to postepeno, kao kada Kim Džong Un testira rakete dalekog dometa. Samo će kliknuti crveni taster. To se desilo sa Star Wars: The Last Jedi Rajana Džonsona, a dešava se i sada sa Masters of the Universe: Revelation Kevina Smita.
Kevin Smit, legenda indi filmova, otac Džeja i Sajlent Boba, podkaster navučen na pop kulturu, postao je žrtva društva kom i sam pripada. Delovalo je kao da je Smit uradio sve kako treba. Ubacio je ogroman broj likova iz originalog crtanog filma koji je u Americi emitovan od 1983. do 1985. godine. Isti studio za animaciju koji stoji iza Netflixove serije Castlevania potrudio se da dizajn likova i sveta koji oni naseljavaju bude što približniji originalu, dok istovremeno nudi sve prednosti moderne animacije i pogađa senzibilitet starije, zrelije publike, sve po Smitovim instrukcijama. Okupio je verovatno najbolji ekipu glumaca koja je pozajmljivala glasove na Netflixu do sada – Sara Mišel Geler, Lijam Kaningem, Kris Vud, a čak je i Mark Hemil pristao da pozajmi glas Skeletoru. Išli su toliko daleko da su skenirali igračke vozila, kako bi ih što vernije predstavili u samoj seriji.
Međutim, uradio je ono što, prema mišljenju jednog broja fanova, nije smeo. Nije igrao na sigurno. Usudio se da ubije Hi-Mena još u prvoj epizodi. Kad kažem ubije, mislim potpuno ga dezintegriše, nepovratno ga izbriše iz sveta u kom postoji magija, putovanje kroz vreme, dimenzije, zaustavljanje vremena, raj i pakao iz kog čovek može da išeta. Da, znate već kako funkcioniše svet fantastike, tamo kad umreš, to ti je, sviraj fajront. Apsolutno ne znam ni za jedan primer, u tom žanru, da je glavni lik umro ili nestao na početku, samo da bi se posle ponovo pojavio. Treba ostati u granicama realnog. Kao što je to bio slučaj s Gandalfom, pokoj duši njegovoj.
Zapravo, Smit je scenaristički uradio pravu stvar. Znajući da se ne obraća mlađoj publici, već upravo nostalgičarima koji su gledali originalnu seriju kada je prvi put emitovana, nije hteo uopšte da dira mitologiju Eternije. Sve što ste ikada znali o Hi-Menu, sve i dalje važi i u ovoj seriji. MOTU: Revelation služi kao direktan nastavak serije iz osamdesetih. Serije u kojoj se ništa strašno nikada nije desilo, koja je osmišljena kako bi se, pre svega, prodavale igračke kompanije Matel. Serije koja je funckionisala po principu monster of the week, gde u svakoj epizodi dobro pobedi zlo, nakon čega sledi poučna poruka za decu. Serije u kojoj Skeletor oduvek želi da se sukobi sa Hi-Menom i kako bi ga se konačno otarasio, ali to nikako da se desi. Pa, Smit se zapitao, kako bi izgledalo kada bi se oni zaista sukobili? Šta bi se dogodilo kada bi jedan od njih dvojice stradao? Ili ako bi obojica stradali? Mislim, kada se sukobe dva najmoćnija čoveka u univerzumu, očekuje se da ima nekakvih žrtava, zar ne?
Tako da je on „ubio” Hi-Mena i Skeletora u prvoj epizodi (spojler: naravno da će se obojica vratiti već u petoj) i pokušao da zamisli kakve bi bile posledice tog sukoba. Eternija (planeta na kojoj se odvija radnja) će polako početi da gubi magiju. Mnogi ljudi, među kojima je i Tila, saznaće Hi-Menov pravi identitet. To će, očekivano, poremetiti mnoge odnose. Ali Tila, iako besna i razočarana što je takva tajna skrivana od nje, moraće da nađe način da vrati magiju u Eterniju, samim tim da vrati i Hi-Mena. I to se sve dešava u prvih pet epizoda, koje predstavjaju samo prvi deo prve sezone ove serije.
Ali ne, fanovi su se žalili da nema dovoljno Hi-Mena u seriji. Iako ga ima u svakoj epizodi. Nekada se pojavljuje kao karakter u pravom vremenu, nekada kao sećanje, kao priviđenje, ali je stalno tu. Tila nas vodi kroz priču, ali ovo je i dalje priča o njemu. Ali ne, internet je presudio: “Tila je glavna protagonistkinja, vrati nam našeg mišićavog muškarca u dlakavim Spido gaćama. Iako ne znamo šta sledi, pretpostavljamo da ništa ne valja i zato ćemo te kazniti.“
I govoriće da je Kevin Smit lažov, da je ovime sahranio karijeru, da nije pravi fan, da će ga otkazati, da može da se seli iz Holivuda i slično. Verovatno niko ne zaslužuje da mu se to desi, naročito ne za ovako banalnu stvar poput serije o mišićavom plavušanu koji se bori protiv kostura. Ali Kevin Smit to posebno ne zaslužuje baš zato što je i sam fan i pristupio je tom projektu opreznije nego bilo čemu što je do tada radio.
„Ja znam kako fanovi reaguju kada ne dobiju ono što su očekivali. Da li mislite da bih pristao da budem tip koji će biti odgovoran za to? Ako sam uključen u projekat, taj projekat će biti odan originalu, odan franšizi”, izjavio je Smit za Varajeti.
U istom intervjuu je uočljivo da su kreatori serije jedino želeli da zadovolje upravo fanove originalne serije, uradivši ono što njihovi prethodnici nisu smeli: uveli su akciju i posledice te akcije. Međutim, MOTU: Revelation je bukvarski primer hodanja po tankom ledu kada pokušavate da zadovoljite fanove velike franšize i da istovremeno izbegnete da prosto ponavljate ono što je urađeno ranije. Naročito kada ste svesni da postoje tvrodkorni fanovi – najčešće muškarci – koji reaguju loše kada franšiza koja je ranije imala muškarca u glavnoj ulozi, sada ima ženu na toj poziciji.
„Vidim ljude onlajn koji su u fazonu ‘Hej, pa oni hoće da se otarase Hi-Mena’. Kao, da li zaista mislite da Matel, koji me je angažovao i platio, želi da napravi Masters of The Universe seriju bez Hi-Mena? Daj, odrastite“, izjavio je Smit. Mnogi fanovi su se žalili i da je serija previše liberalna i osvešćena. “Da, kao što je i originalni crtani film čiji nastavak radimo. Ima ženskih likova bukvalno u svakoj epizodi. Prihvatite to.”
Fanovi mogu da odluče da review-bombuju filmove i pre nego što uopšte izađu. To je umalo bio slučaj sa Džejms Ganovim The Suicide Squad koji se ovog avgusta našao na bioskopskom repertoaru. Fanovi nisu imali ništa protiv Ganovog filma, on se smatra genijem kada je superherojski žanr u pitanju, već su time želeli da kazne Warner Bros studio, čiji su čelnici odbili da objave originalnu verziju prethodnog filma Suicide Squad iz 2016. godine, koji je režirao Dejvid Ajer. Produkcija tog filma je bila dosta probematična i verzija koja je završila u bioskopima je zapravo verzija koju su nekako sklepali ljudi iz Warner Brosa i kompanije koja je radila trejler. I fanovi već neko vreme lobiraju na tviteru da WB objavi originalnu Ajerovu viziju filma. Ali to se neće desiti i umalo da Džejms Gan ispašta zbog toga.
Ali Džejms Gan je na njihovoj strani. On jednako poštuje Ajerovu viziju. Više puta je izjavio kako je vodio duge razgovore sa Ajerom dok je radio na The Suicide Squad. Čak mu se i zahvalio u filmu. Znam da je malo budala poput mene koji čitaju sva ta imena, od tonca do ljudi koji rade ketering, ali eto, to je pisani dokaz.
Toxic fandom, i sve što proizilazi iz njega, od review-bombinga pa do uvreda i pretnji, verovatno je jedna od najvećih pošasti interneta. Priznajem, ima mnogo gorih stvari od toga na mreži i verovatno bi bilo previše utopijski zamišljati onlajn svet bez toga. I možda zvuči naivno, možda postajem sve mekši kako vreme prolazi, ali mislim da bar mi fanovi ovih gluposti možemo da se potrudimo da budemo bolji ljudi. Jer, da, slažem se da kreatori ovih serija to rade za dosta velike pare i da se neće sekirati ako im nepoznata osoba na netu napiše da su bezveze, ali moramo da znamo da su sve češće ti ljudi u istom timu kao i mi. Reditelji poput Džejmsa Gana i Kevina Smita, ili šouraneri poput Kevina Fajgija i Džona Favroua su, ako ne jednako veliki fanovi kao mi, onda sigurno još veći. Jednako vole te likove i priče, a znaju mnogo više o njima, jer im je posao da se time bave. Po ceo dan. A mi to samo radimo iz hobija.
Međutim, možda je problem u samom terminu fan. Kako Henri Dženkins, profesor komunikacija i medija na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji, ističe, fan je skraćeno of fanatika, termina koji se vezije za „pojedince koji posećuju neki hram, a takođe je i izraz povezan sa ponašanjem koje proističe iz toga kada je osoba zaposednuta nekim božanstvom ili demonom”. Kao takav, fan se, etimološki posmatrano, shvata kao neko čija je priroda devijantna, pa i toksična.
Tako da, razmislite sledeći put pre nego što sebe nazovete pravim fanom. Verovatno ne treba biti fan bilo čega. Ali ako baš nešto jako volite, možda treba sebe da nazivate drugim imenom. Evo, postoji jedna mnogo lepša, srpska reč, koja vas ne svrstava potencijalno u isti koš sa budalama sa interneta.
Budite ljubitelji. To baš lepo zvuči.
0 Comments