Nebojša Slijepčević: Sve je manipulacija, pitanje je kako prepoznati zlonamjernu

Nebojša Slijepčević je hrvatski reditelj koji kroz svoje dokumentarne filmove prikazuje teme i beleži momente koje, kako nam govori, najčešće pronađu njega. Dokumentarna forma je više odgovarala njegovom karakteru, te Nebojša vešto, iza kamere, promatra i slaže vredne trenutke. Nedavno je u okviru filmskog festivala Slobodna zona prikazana prva epizoda iz njegovog dokumentarnog serijala Kolaži o laži. Nebojša je u okviru šest epizoda, koliko broji serijal, obuhvatio različite formate u okviru kojih je najlakše manipulisati gledaocima u multimedijalnom svetu. Tako nastaju epizode o lažnim vestima, dokumentarnom filmu, deep fejku, teorijama zavere… Slijepčević i njegovi saradnici odlučili su da na zabavan način dođu do publike i tako im ukažu koliko se lako i jednostavno šire netačne informacije, čak i u formama za koje ne bismo ni pretpostavili. Govori nam da je, na neki način, cilj bio provocirati gledaoce i da je to zapravo dobro, jer ih iz svoje pasivne pozicije konzumenta medija tera da postanu aktivni promišljaoci informacija.

U okviru filmskog festivala Slobodna zona, sa Nebojšom smo razgovarali o načinu pripreme serijala Kolaži o laži, gledaocima i njihovim stavovima na temu lažnih vesti i informacija, kao i o dokumentarnom filmu i njegovim prednostima.

Autor fotografije: Tomislav Kristo / CROPIX

Kako je došlo do ideje da temu lažnih vesti predstavite kroz jedan ovakav serijal?

U današnje vrjeme teško je zaobići tu temu, to je velika tema našeg vremena. Međutim, mi se nismo vodili samo temom lažnih vjesti. Općenito šta je to istina i laž u današnjem svjetu koji je multimedijski. Svaka osoba je mali privatni medij. Sva komunikacija je danas hiperdigitalizirana, brza i podložna manipulacijama. Zapravo, sve je manipulacija, samo je pitanje kako prepoznati zlonamjernu manipulaciju. Tako smo odlučili da radimo seriju o lažima u šest epizoda koje se bave različiitim stvarima.

Prva epizoda, koju smo imali prilike da gledamo na Slobodnoj zoni se bavi lažnim vestima, šta su teme ostalih pet?

Postoje epizode o teorijama zavjere, o deep fejku, dokumentarnom filmu kog mnogi laici smatraju pouzdanim izvorom informacija. Mi to, zapravo, dekonstruiramo, na neki način se bavimo samim sobom. Mi koji se bavimo dokumentarnim filmom zapravo smo manipulatori na određeni način, nekad dobronamjerni, nekada zlonamjerni. Zatim, bavimo se i marketingom, jedna epizoda se bavi projekcijom pojedinaca na interenetu, kakve lažne profile stvaramo. Kad kažem lažne profile ne mislim pod lažnim imenom, već kako se lažno predstavljamo.

Kako ste prikupljali informacije koje su važne i verodostojne kako biste napravili ovi serijali? Kako je izgledao sam proces rada na ovom serijalu?

Mi smo ovu emisiju koncipirali sa ciljem da na jedan, uvjetno rečeno, zabavan način dođemo do gledatelja. Da to ne bude predavanje kao u školi. Zato smo svaku epizodu koncipirali kroz svojevrsni eksperiment u kojem pozivamo goste i zadajemo im eksperimente. Recimo u epizodi o teorijama zavjere smo pozvali filmskog reditelja Peđu Ličinu i dali mu zadatak da kreira teoriju zavjere i proširi je po internetu. Mi ćemo pratit kako se ta laž kreira i pratićemo da li će iko u to da povjeruje. Na taj način dekonstruiramo taj proces i postupak kako se iz ničega stvori mit.

U drugoj epizodi bavimo se deep fejkom, odnosno falcificiranjem videa. Za potrebe toga uzeli smo reditelja Bruna Ankovića, koji se bavi režijom reklama. On je trebalo da izrežira kratki video u kojem se susreću Josip Broz Tito i Franjo Tuđman. To je sve bilo zafrkancija. U filmu njih dvojica igraju partiju stonog tenisa u kojoj Franjo Tuđman namjerno pušta poene Titu, da mu se ulizuje. Opet smo to pokazivali ljudima da vidimo da li će prepoznati da je to falcifikat koji je napravljen jučer ili će povjerovati da je to stvarno povjesni dokument.

Kako su reagovali ljudi, jeste li pratili reakcije nakon emitovanja? Da li su odmah uočili da se radi o lažnim vestima?

Reakcije su bile razne. Sami gledatelj koji gleda epizodu, njemu je od početka jasno da je to laž, jer prikazujemo postupak kreiranja laži. U samoj epizodi smo imali te testne skupine ljudi, koji su učestvovali. Neki su odmah prepoznali da je riječ o falcifikatu, ali puno ljudi nije. Zapravo uopće nije razmišljalo na način da bi ih neko prevario. To je to nekritičko gledanje. Jedino smo u epizodi dokumentarnog filma varali i samog gledatelja pred ekranom, mešajući stvarne i lažne ljude, na način da se to ne može primjetiti. Na kraju epizode smo objasnili ko su sve izmišljeni, a ko stvarni likovi. Na taj način smo gradili, svaka epizoda ima taj tok.

Šta bi bila krajnja svrha ovo serijala, osvestiti građane, upozoriti ih?

Sigurno je jedna od svrha osvjestiti, posebno mlađim gledateljima. Mada, ni to nisam siguran, mlađi gledatelji odrastaju sa društvenim mrežama, tako da je njima jasnije nego starijima, koji su tehnološki manje potkovani. Danas svi živimo u trenutku kad se vidi koliko konfliktnih informacija kruži oko korone, oko cjepiva, i kako se ljudi dele – neki vjeruju jednoj, neki drugoj strani. Ne može se reći da ima nekih podjela niti po dobi, niti po obrazovanju. Cilj je provocirati gledatelje, podbadati. Provokacija je jedna pozitivna stvar koja ti tjera krv u mozak. Čak ako se ljudi malo naljute, nije ni to loše. To ih tjera da iz svoje pasivne pozicije konzumenta medija postanu aktivni promišljaoci informacija.

Mnogo ljudi je u prvoj epizodi dokumentarca o lažnim vestima pomenulo da više veruje informacijama na internetu, nego medijima. Kako vi gledate na to, s obzirom da internet zapravo nema filtere i svako može da kreira sadržaj, dok u medijima mora da prođe određene filtere?

Mislim da je pola odgovora upravo u ovom. Sigurno je razlog u algoritmima kojim ljudi dobijaju informacije. Internet, društvene mreže, ali i pretraživači počivaju na tome. Vrlo brzo ti algoritmi shvate koji su interesi i uvjerenja svih nas, nakon toga, nam ne izbacuju rezultate koji pružaju drugo mišljenje. Onda nas sve drže u komfor zoni. Tada imamo iluziju da se cjeli svijet slaže sa nama. Naravno da je lako povjerovati da je to istina, jer se to uklapa u naš životni stav, iskustvo… Vrlo je lako povjerovati da je to jedina istina što je naravno vrlo rijetko točno. To je problem sa interentom. Nijedan od tih velikih kompanija koje nam pružaju usluge, njihov interes nije da nam pružaju objektivnu informaciju, već nas gledaju kao konzumenta, kao robu. Oni nemaju obavezu prema nama, jedino imaju obavezu prema svojim ulagačima.

Sa tradicionalnim medijima nije tako. Naravno da tu postoji interes za zaradu, ali postoje i propisi koji tjeraju te medije da imaju neku odgovornost prema čitateljima. Drugi problem je što u zemljama kao što je Hrvatska, a i Srbija, je pitanje koliko se ti propisi poštuju. Tako ljudima i pada povjerenje u medije. Tu se dješava jedna zamjena teza koja je jako opasna, a to je da je novinarstvo štetno ili neistintio. To nije točno. Novinarstvo je užasno bitno, samo što je problem u državnim mehanizmima ako dopuštaju da se nešto što ispada iz granica novinarstva predstavlja kao novinarstvo, da zauzima tu poziciju. Tako je sa svime, to se nažalost dešava svuda, gubi se povjerenje u novinare, zdravstvo, školstvo, u sve te javne institucije koje su nevjerojatno bitne.

Krivica se svaljuje na kreatore lažnih vesti, a da li je to na neki način i potreba publike? Tako je možda i u filmskoj industriji, da li publici prijaju ti zabavni, opuštajući sadržaji?

Imam prijatelje koji rade u žutoj štampi, njihovo je opravdanje uvijek isto – mi ne bi to pisali da ljudi na to ne klikću. Prebacuje se odgovornost. Ja se tu ne slažem, mislim da ne može biti odgovornost na konzumentu. To je opet zamjena teza. Zato imamo državu, koja služi da pomogne i štiti ili globi građane. U svakodnevnom životu imamo sto takvih primjera, imamo semafore, zato što su efikasni. A taj semafor ima oblik represije na neki način. Na taj način je to zadatak države, da nam pomogne u tome.

Zašto klikbejtovi postoje? Zato što su mediji ostali bez izvora finansiranja. Zato što se moraju finansirati preko Google ads-a. Opet se desio taj odliv para koji ih onda stavlja u poziciju da si iskoriste očajničkim metodama. Prilično sam siguran da niko ko je studirao novinarstvo i ko se želi baviti time nije sretan što to radi. Nije to ničija želja, kao što ima jako malo ljudi u režiji koji želi režirat sapunice, svi bi radili art filmove, ali jako malo ljudi to radi. Hajde da stvorimo društvo u kom možeš radit art filmove i ne moraš pravit klikbejtove da bi bio novinar. Postojalo je to ranije, nije to nemoguće, ali se urušilo.

Zašto se urušilo?

Moje mišljenje koje sam naučio radeći ove serije je da smo mi neoprezno prepustili to nekim velikim igračima koji su uništili tu pažljivo kreiranu biodinamiku društvenog i medijskog života. Onda se pojavio taj Google i ostale društvene mreže, koje su ušle na mala vrata. To je kao kad u Jadransko more dođe neka mala alga iz Tihog oceana. Odjednom, ako nema prirodnih neprijatelja ona se toliko razraste da ubije sve ostale. Na taj način smo mi njih pustili da uđu, da isišu sve. A nama ostaje da tu plivamo.

 Autor fotografije: Marko Prpic/PIXSELL

Šta je Vas privuklo da se fokusirate na dokumentarne filmove, šta izdvaja ovaj žanr u odnosu na ostale forme?

U startu, moram priznat da je bilo nešto šta se više odnosi na proces rada nego na neku jasnu viziju. Ja sam karakterno introvertiran. U režiji igranog filma su radnja sa glumcima i velikim ekipama uvek, na neki način, previše iscrpljujuća. To je za jednog introverta jako naporno. Kao dokumentarista mogao sam imat jednu pasivniju ulogu gde sam promatrač koji malo promatra, traži i slaže. To je više odgovaralo mom karakteru. Onda sa vremenom, kad vidim koliko se filmova radi, pitam se da li je potrebno raditi još jedan triler? Šta je stvarno bitno? Na šta ja hoću trošit svoje vrjeme, energiju? Uvek mi je odgovor dokumentarni filmovi, nešto što je bitnije. Desila se hiperprodukcija, koja obezvređuje sve, i zapravo je veoma lako upast u nju. Meni je Netflix ko Lidl, neka jeftina samoposluga koja ima svega do beskonačno, a na kraju ništa. Neke jeftine kopije koje se proizvode u beskonačnost, nema neke hranjivosti. Ne privlači me da tu dam svoj doprinos. Dokumentarni film, ako je dobro rađen ima neku vrjednost.

Da pomenemo i ranije radove, film Srbenka, koji je pre dve godine takođe prikazan na Slobodnoj zoni, ima jako interesantnu tematiku. Približite nam radnju filma i zašto je baš ta tema vama bila inspirativna i važna za film?

Oliver Frlijć jedan vrlo interesantan kazališni autor se pojavljuje, te je meni to bila mogućnost da vidim kako on radi. Sa druge strane, to je film o jednoj temi koja je za mene velika, bitna, prisutna, a nekako niko ne bi baš pričao o njoj. To je tema koja nije Hrvatska tema, to je veća tema od toga. I ovde, na Slobodnoj zoni smo imali film „Profesor Bakman i njegovi časovi“ koji se bavi sličnom temom – kako djeca koji su druge nacionalnosti u vremenu te političke nekorektnosti žive sa tim, da li to ostavlja posledice – nešto što nas se svih tiče. Nije to samo pitanje nacionalnosti, može se preslikat na bilo što drugo.

Kada su u pitanju hrvatska i srpska filmska scene, šta je ono što izdvaja jednu, a šta drugu?

Sigurno da ima nekih specifičnosti. U Srbiji kad je film u pitanju i sada i ranije, na neki način, scena je življa, moćnija, u svakom pogledu, od momenata najkomercijalnijih radova, do art filmova. Što se može pripisati time što je veća država, ali ne samo to, nego i nekakvom drugačijem pristupu filmu. Hrvatska ima veoma živu dokumentarnu scenu, jedan val dokumentarizma. Mislim da je to jako interesantno što se zbiva zadnjih godina. Nije to unikatno samo u Hrvatskoj, nego je to osobina vremena da je dokumentarni film postao sve zanimljiviji, bitniji, tu smo se mi uhvatili za taj val. Volio bih da hrvatska filmska scena općenito bude življa po uzoru na srpsku.

Šta vas posebno inspiriše u radu? I koje su ideje za neke buduće filmove?

Meni se čini da teme pronalaze mene, a ne ja njih. U svakom trenutku ima nešto što ne možeš ignorirati ili pokušavaš ignorirati, ali je prisutno, bitno je. I sad ima tema za koje se čudim, zašto niko ne radi. Odlučio sam malo manje režirati, raditi manje projekata pažljivije. Ali recimo jedna velika tema u Hrvatskoj, koja je vanjska granica Evropske unije, je to što se zbiva sa migrantskim valovima na granicama i sa policijskom zloupotrebom sile da bi se emigranti vraćali u Bosnu i Hercegovinu. To je, rekao bih, velika evropska priča, priča o cjeloj politici Evropske unije, a zbiva nam se na udaljenosti od sat vremena vožnje. To bi rado radio, ali nemam vremena. Od nedavno radim u produkcijskoj kući Zagreb film, tamo sam kreativni umjetnički savjetnik za dokumentarni film tako da se malo više bavim tuđim filmovima nego svojim.

Naslovna fotografija: Goran Stanzl/PIXSELL