U galeriji Doma Omladine je 21. jula otvorena izložba Master State umetnica Katarine Jovanović Allfe i Senke Trivunac koja po rečima kustoskinje Marije Radoš predstavlja stanje, presek, trenutnu situaciju i domet mladih autorki u fragilnom, prelomnom trenutku izvlačenja iz formativne košuljice obrazovnog procesa. Master State će biti otvorena do 7. avgusta.
Umetnice su nedavno završile Master na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu na smeru Vajarstvo. Senka Trivunac je pre Fakulteta Likovnih Umetnosti diplomirala Fotografiju na Fakultetu u Atini.
Sa Senkom, Katarinom Allfom i Marijom smo popričali o izložbi Master State u Domu Omladine, njihovoj saradnji, odnosu rada i prostora, vezi umetnika i publike, umetničkim akcijama van galerijskog prostora i različitim pristupima procesu umetničkog stvaralaštva.
Kako je došlo do vaše saradnje i realizovanja izložbe Master State?
Marija Radoš: Organizator izložbe je ProArtOrg, koju su osnovali umetnici Milan Bosnić i Milica Milićević. Oni se, između ostalog, bave organizovanjem izložbi i izdavanjem publikacija iz oblasti savremene umetnosti. Sarađuju sa Domom Omladine već desetak godina i orijentišu se ka mlađim umetnicima i umetnicama koji tek stupaju na scenu, pri čemu im pružaju šansu da izlažu po prvi put i razviju izlagačku praksu. Situacija izolacije koja nas je zadesila je uticala na to da se napravi izložba kojom bi se spojili radovi dve divergentne umetnice, pošto odustajanje od izložbe nije bilo prihvatljivo rešenje. Izložbu smo spremile za jako kratak rok i uz razgovor smo izabrale radove iz njihove produkcije. Odabrani radovi su izraženo zreli i odvojeni čak i od autorki, što predstavlja važan aspekt umetničkog sazrevanja.
Na izložbi su predstavljena dela različitih medija: Senkine skulpture/ instalacije i Katarinini crteži i video radovi koji ostvaruju celinu. Kako je to postignuto?
Senka: Prvi put sam imala priliku da sarađujem sa kustosom, i za prvo iskustvo nije moglo biti bolje. Bilo je potrebno da ozbiljno promatram proces organizovanja, za početak prazne galerije, i razmišljam kako da postavim radove na najbolji način. Značajno je to što su mnoge odluke bile moje i samim tim sam formirala jedno sjajno iskustvo. Allfu poznajem jako dugo i u početku nisam mogla da zamislim kako bismo mogle da se uklopimo, pošto su njeni radovi konceptualni a moja namera nije takva. Kustoskinja Marija nas je dobro procenila i odlično uklopila naše radove. Razvoj naše saradnje me je učinio jako srećnom, kao i završna postavka radova koji su se spojili u jedinstvenu celinu.
Katarina Allfa: Celina je uspostavljena prijateljskim odnosom dve različite intencije. U Senkinim radovima postoji jedna vrsta discipline koja konstantuje pozicije, dok se kod mene ta disciplina rešava kroz pitanje učinka. Senka i ja smo bile zajedno u klasi, znamo da smo različite, i u početku nam nije bilo jasno kako će nas Marija uklopiti, ali ona je to virtuozno izvela. Dva potpuno drugačija pristupa su na kraju našla zajedničku težnju za čitanjem. Stvorio se jedan intiman ambijent koji omogućava svakom radu da bude iščitan bez pritiska i opterećenja.
Marija: Umetničke celine autorki su u potpunosti zrele, i ne ugrožavaju jedna drugu, zbog čega smo rešili da ih je bilo potrebno samo pročistiti. Odlučili smo da izaberemo manji broj radova kako bismo im omogućili da „dišu” u formalnom i značenjskom smislu.
Katarina, koje teme istražuješ transformisanjem svakodnevnog objekta koji svi imamo u kućama (truleks krpe) u umetnički rad?
Katarina Allfa: Ja ne transformišem truleks, zato što koristim njegovo svojstvo za određenje načina na koji se gleda na crtež u ovom trenutku. Ono što je meni važno jeste stvaranje odnosa „šta gledaš a šta živiš”, osećaj paradoksa i momenta manipulacije našim fantazijama.
Marija: Katarinu interesuje komunikacija i iskorak ka publici, kao i preispitivanje određenih situacija. Truleksi su promišljanje o ulozi umetnosti u društvu, u našoj paradoksalnoj svakodnevnici. Važno pitanje je: Da li postoji mesto za salonsku, lepu, elitistički nastojenu umetnost u ovakvim životnim uslovima? Odnos uzvišenog i profanog (svakodnevnog) je izražen Katarininim crtežima/akvarelima, pri čemu je akvarel salonska disciplina, dok truleks krpa upija taj isti akvarel i služi za čišćenje.
Senka, u kolikoj meri je prostor koji okružuje rad bio važan aspekt u procesu nastanka tvoje skulpturalne instalacije?
Senka: Zubi su prvobitno bili napravljeni za prostor fakultetske kotlarnice, koja izgleda kao rupa uokvirena crnim zidovima. Izraženo je bio uzbudljiv odnos prljavih, skoro crnih zidova kotlarnice i sasvim čistih, belih zuba. Sada su umnjaci izloženi u galerijskom prostoru, gde se stvara drugačiji osećaj i odnos svetlih zidova sa mojim radom. Jedna devojka koja je posetila izložbu mi je rekla da je umnjaci podsećaju na vojnike prvog vladara Kine, izrađene od terakote. Manja prostorija na ulazu u galeriju, u kojoj se nalazi aluminijumski mozak, je prvobitno bila bela. Pošto mi ta estetika nije odgovarala, ofarbala sam zidove u crno pri čemu je plava boja antifriza dobila na značaju u novom okruženju.
Marija: Senkina skulpturalna instalacija stvara monumentalnu atmosferu. Zubi su pređani kao vojnički odred. Instalacija na mene ostavlja utisak mlevenja, sistema, neminovnog bola koji je pojačan odnosom svetlosti i senke koji su sastavni deo postavke. Sistem je definisan, neumoljiv, kroz njega mora da se prođe.
Šta je izložbeni prostor je interesantna tema.
Senka: Izložbeni prostor nije skup belih zidova koji ne služi ničemu, ili okvir za postament sa radom već značajan deo istog. Kada stvaram svesna sam okruženja pri čemu sam posebno zainteresovana za menjanje prvobitne svrhe određenog prostora. Za mene izazov predstavlja proces pronalaženja zanimljivih mesta, gde bih mogla da nešto izložim ili vajam. Takvo mesto ne mora nužno da bude skriveno i zatvoreno za javnost, već može da bude i dvorište neke zgrade u kojem bi dobila dozvolu da boravim određeno vreme i stvaram, što bi možda i stanarima oko mene bilo interesantno. Ne želim da se ograničim na zatvoreni prostor, iako mi takvo okruženje omogućava upotrebu veštačkog osvetljenja, zbog čega aktivno razmišljam i o objektima koji mogu da funkcionišu i preko dana jednakom snagom. Galerije su mi u manjoj meri interesantne od prostora koji nemaju vezu sa umetnošću, i samim tim predstavljaju izazov.
Katarina, da li je za tebe publika važan deo umetnosti?
Katarina Allfa: Zašto je umetnost uopšte važna?
Na koje načine se razlikuje metodologija dve umetnice koje izlažu zajedno?
Senka: Vizuelnu estetiku, koju sam vežbala deset godina kroz medij fotografije, pokušavam da prebacim u skulpturu. Fotografija i vajarstvo se nalaze na istoj putanji umetnosti. Nešto što sam prethodno gledala kao 2d, pokušavam da transformišem u 3d. Upisala sam vajarstvo zato što želim da kombinujem fotografiju sa skulpturom, shvatajući da su elementi poput osvetljenja i okruženja sastavni deo mog bavljenja umetnošću, i istovremeno važni elementi pomenutih umetničkih disciplina. Fotografija je moja prva ljubav, i prevođenje fotografije u skulpturu je jako interesantna tema. Skulptura se može gledati na više načina, na isti način kao i fotografija. Pomoću fotografije sam uspela da vizualizujem šta će biti u tom prostoru.
Marija: Senka ne guši rad svojim značenjima, već ima drugačiji pristup, što je vidljivo nekome ko je ne poznaje. Njene instalacije su monumentalne pošto zahtevaju veći prostor ali i svetlo. Ona promišlja o umetnosti koristeći se metodologijom fotografije istovremeno istražujući prostor. Senka koristi principe fotografije poput otkrivanje i predstavljanje prizora i u aranžiranju skulpturalnih instalacija. Nema potrebu da učitava njena značenja, ali istovremeno podešava određene elemente do trenutka dok prizor ne progovori. Njeni radovi nastaju instiktivno.
Katarina Allfa se otvara i prema drugim medijima – performativne akcije, intervencije i video, sa željom da demistifikuje poziciju umetnika i ispita mogućnosti prenošenja poruke i potpunog otvaranja ka najširoj publici. Birajući mesta svakodnevnice kao prostore za performativne akcija, Katarina ukazuje na gubljenje energije na procese i stvari koje nisu naš lični izbor, već izbor sistema u kojem se nalazimo i gde se od nas zahteva da budemo poslušni.
Kako se video radovi Katarine Allfe u kojima radi sklekove nadovezuju na Senkinu instalaciju?
Marija: Video radovi predstavljaju jedinku koja u neumoljivom sistemu troši višak svoje energije kako bi dala maksimum od sebe, ispunila zadatke i ostala u sistemu. Pored ostanka u sistemu, Katarina Allfa pokušava da se bavi stvaralaštvom, kao i da nešto doprinese svetu u kome se nalazi.
Katarina, na koji način biraš lokacije za izvođenje sklekova? Interesantno je to što sklekove radiš i na potpuno javnim mestima (poljana) kao i na mestima polujavnog karaktera poput galerije ili prostora gde se održavaju izbori.
Katarina Allfa: Biram lokacije ili situacije na kojima se ne oseća nikakav potencijal, a u kojima moraš da sudeluješ. Na taj način se pojedinac povezuje sa svojom impotencijom u odnosu na krupni plan. Što se tiče poljane sa nakrivljenim toaletom, ona predstavlja sliku dostignuća prethodnog rada. Niko nije popravio taj toalet, iako je sigurno teško i naporno radio.
Mišići, napumpavanje, to je biti jak i uraditi nešto kao parole današnjeg društva i nasleđe prethodnih generacija.
Takve lokacije se takođe odnose na promene, u vidu nekakvog napretka kojima suprotstavljam individualni rad koji je, opet, samo na fizičkom planu i ne postiže ništa osim demonstracije sile, čime preusmeravam potencijal.
Kakve su reakcije publike na tvoje akcije u javnom prostoru?
Katarina Allfa: Privlače dosta pažnje. Dok radim sklekove nisam u mogućnosti da direktno pratim reakcije publike, što mi je omogućeno tek kada pogledam video. Posmatrači su zatečeni i igrom slučaja su u istoj situaciji kao i ja, u balonu žurbe i moranja. Moguće je osetiti dozu zbunjenosti i suptilnog preokreta u toj javnoj akciji.
Obe umetnice aktivno razmišljaju o poziciji umetnika, galerijskom sistemu i društvu u kojem žive.
Marija: To su polja koja hrabro ispituju, ne prihvatajući umetnost zdravo za gotovo. Potpuno se otvarajući, čovek doživljava umetnost, preispituje njenu funkciju, na koje načine ista može da se iskoristi i spoji sa životom. Preispitivanje je jako važno.
Istovremeno je potrebno imati i otklon od instrukcija pošto stvaralaštvo nije samo reprodukcija već oslobađanje. Neko se nikada ne oslobodi, a mozda ni ne teži tome. Postoji galerijski sistem koji treba da prepozna, otkrije, prezentuje. Komunikacija i salgedavanje su ciljevi.
Senka, mozak u antifrizu ne može da se razvija, u ljušturi je, zarobljen i aktuelan kao odgovor na sadašnji trenutak. Kako gledaš na takvo tumačenje tvog rada?
Senka: Mozak sam radila u četvrtoj godini fakulteta, na predmetu metal. Pokušavala sam da izvajam nešto meni zanimljivo u aluminijumu, nakon čega sam shvatila da želim da napravim futuristički objekat.
Ostavljam posetiocima da razviju mišljenje o mom radu, da ga pročitaju bez nametnutog uticaja ili nagoveštaja.
Raduju me različiti doživljaji, i trudim se da uvek omogućim slobodno tumačenje posetioca. Nedostatak doživljaja je misao koja me plaši. Nikako ne bih volela da neko, nakon kontakta sa mojim radom, samo napusti izložbu ne osetivši pritom ništa. Istina je da se, sticajem okolnosti, skulptura zaista sjajno uklopila u savremeni trenutak ograničenosti mišljenja ali i kretanja.
0 Comments