U nastavku serijala intervjua sa mladim autorima kratkometražnih filmova došli smo do četvrtog sagovornika, autora filma „Ukras sveta’’ iz 2015. godine, Stefana Krasića. Ostvarenje je snimljeno tokom Međunarodnog studentskog filmskog kampa „Interakcija’’ u Čačku, a kasnije je ovaj film bio deo programa 63. Martovskog festivala gde je dobio Zlatnu Plaketu Beograda za najbolji domaći dokumentarni kratkometražni film, kao i deo selekcije na filmskom festivalu Original Narrative u Dubaiju 2017.godine.
Prateći članove porodice bogate za čak dva para blizanaca, u filmu „Ukas sveta’’ susrećemo se sa jednostavnošću svakodnevice i čarima porodičnog života kroz kadrove koji oslikavaju one trenutke koji često ostanu neprimećeni. Upravo taj svakodnevni život čine situacije i prizori koje usled naviknutosti na iste potisnemo, ne stižući da budemo zaista prisutni u svakome od njih. U porodici Pečeniković, autor pronalazi vrednost tih trenutaka koje beleži kratkim metrom. Šta je ukras sveta, gde je isti pronađen u porodici iz Preljine i kako funkcioniše snimanje filma na filmskom kampu, autor filma Stefan Krasić priča za Oblakoder.
Kako je funkcionisalo snimanje filma u okviru filmskog kampa „Interakcija’’? Da li tokom istog postojala zadata tema, nekakva ograničenja?
Stefan Krasić: Prvog dana Interakcije upoznajemo se sa pravilima „igre“. Tri formirane ekipe od po pet ljudi sa raznih delova planete (reditelj, snimatelj, montažer, snimatelj zvuka, organizator) idu u jedan od gradova (Požega, Užice, Čačak) i imaju dva dana da pronađu priču koju bi snimali. Nakon toga dobijaju opremu od produkcije i imaju je na raspolaganju četiri dana, s tim što se četvrtog dana uveče ekipe iz Čačka i Užica vraćaju za Požegu, gde se odvija montaža i prateće manifestacije filmskog kampa. Posle tri dana montaže i dva dana za sređivanje zvuka i slike, dosta druženja i predavanja, tri filma nastala u tako teškim uslovima imaju premijeru u Požegi, a zatim sutradan u Kulturnom centru Beograda. Delim to osećanje zadovoljstva i sreće sa kolegama iz celog sveta što smo uopšte uspeli da snimimo film. Čak i danas zaigra srce na sva ta sećanja. Zvanične selekcije i nagrade koje su usledile, digle su na pijedestal pobede tu ljubav koju smo dobili od porodice Pečenković, a sa njom i našim filmom i svaki gledalac koji utone u „Ukras sveta“.
Grupe koje su snimale filmove tokom ovog kampa su činili ljudi sa nekoliko strana sveta. Kako se u ovakvim situacijama rešavaju sukobi mišljenja i dolazi do kompromisa kada je u pitanju idejno rešenje?
U tim situacijama se jako dobro usavrši engleski jezik. Desilo nam se sledeće: posle dva dana traganja odlučili smo se da snimamo gospođu koja predivno peva na čačanskoj pijaci i time pokreće sve ostale trgovce da i pored velike vrućine igraju i vesele se. Svi smo u ekipi imali slične vizije o stilu i atmosferi filma koji bi pravili i postignut je koncenzus. Sve je bilo savršeno i dogovoreno. Kada smo došli sa opremom da započnemo snimanje trećeg dana Interakcije, ona je sela sa nama na kafu i meni objasnila na srpskom da ne može, da je pričala sa porodicom i da su jednostavno svi protiv toga. Znao sam odmah da smo već debelo u minusu i da ćemo izgubiti jedan dan snimanja na pronalaženje nove priče. Nakon kraćeg objašnjenja ekipi, krenuo sam aktivno da tražim drugu priču. Bili su izrazito ljuti na mene, jer nisu razumeli šta je ona govorila. Nisu mogli da veruju da ja tako brzo odustajem i tražili su od mene da ipak sačekamo i da snimamo gospođu. Ako do tada nisam znao engleski dobro, tada sam propričao. Govorio sam i više nego što sam mislio da umem na engleskom. Morao sam da ih ubedim dok istovremeno tražim novu priču. Bilo je to nezamislivo naporno iskustvo, ali u procesu nastanka filma svi učesnici su dobro upoznati sa hijerarhijskom podelom uloga. Dešava se da se neko bori za svoju ideju, ali na kraju dana ipak je reditelj taj koji donosi poslednju odluku.
Ko su članovi porodice Pečeniković i zbog čega su postali motiv tvog ostvarenja?
Porodica je moja velika motivacija. Videvši prilog RTS-a o paru blizanaca koji žive blizu Čačka, koje uglavnom čuva deka i igra se sa njima, probudila se vera u „ko zna zašto je to dobro“. Božja promisao nas je vodila do porodice Pečenković, malo težim putem, ali ispravnim. Aleksandar i Anđela, Petar i Pavle, dva para blizanaca, osvojili su nas odmah svojom energijom. Čim smo ih uživo videli, poželeli smo da ostanemo sa njima i zabeležimo jednu nepretencioznu priču ispunjenu dečjom radošću.
Koliko je trajalo snimanje i šta je bio najveći izazov tokom istog?
Pošto smo praktično izgubili prvi od četiri dana snimanja, spremali smo se do kasno u noć analizirajući kako bismo mogli da snimimo kreativni dokumentarni film u tim okolnostima. Bili smo spremni na stilizovanu estetiku, ali brzu kameru koja prati mališane. Posle prvog kadra morao sam da adaptiram dramaturgiju, jer nismo uspevali da ih uhvatimo. Bili su toliko brži od nas i energični, da smo morali Beata Rakoci (snimateljka), Adriano Mantova (snimatelj zvuka) i ja da trčimo sa njima i menjamo ideje u trenutku. Tako uzbudljivo snimanje do tada nisam doživeo. Na neki način, mi smo počeli da se igramo sa njima, pa su nam umalo uprskali kameru vodom. Deka Radmilo bio je moj verni pomoćnik u ideji da ljubav koja postoji u njihovoj porodici bude naša glavna dramaturška nit.
Film prati energiju blizanaca u raznim, svakodnevnim situacijama. Šta nam kadrovi tvog filma govore, kakvu poruku prenose?
Posle prvog snimljenog kadra znao sam da će se film zvati Ukras sveta i poslao sam poruku mom kompozitoru Stefanu Sretiću da krene da pravi aranžman. Ti kadrovi sa njima toliko su odisali nekom divnom lucidnošću, da je glas Minje Subote već krasio moju montažnu percepciju u toku snimanja. Meni je i dan danas žao što nismo imali vremena u montaži da smisleno sklopimo sav dobar materijal. Imam bekapovano toliko divnih scena punih života, pa se nadam da će producenti dozvoliti neki director’s cut u nekom narednom periodu.
S obzirom da je fokus na energiji blizanaca i to dva para u porodici Pečeniković, kakvo je tvoje iskustvo rada sa decom na filmu?
Već sam imao iskustvo snimanja sa decom, moje sestre od strica su odrasle glumeći u nekim prvim filmovima i skečevima. Deca su ukras sveta, ona nas oplemenjuju. Koliko god pričali da je sa decom teško snimati, ipak je samo potrebno pristupiti im kroz igru. Sa Pečenkovićima je bilo uživanje, da smo imali više dana mogli smo da snimimo dugomentražni film.
Jednom prilikom si snimanje ovog filma uporedio sa snimanjem rijalitija zbog velikog broja potpuno različitih ljudi smeštenih u jednu kuću, nekada i jednu prostoriju. Šta je tebe lično najviše fasciniralo pri radu sa članovima porodice Pečeniković?
Svi članovi Interakcije su u nekoj vrsti igre i odatle to poređenje. Imamo zadatak i veliku želju da pobedimo sami sebe i snimimo najbolje moguće. Ne poznajemo se, a postajemo tim. A što se tiče porodice Pečenković, oni su lice Srbije. Dočekali su nas kao najrođeniji rod. Bili smo gosti na njihovim ručkovima i večerama i prenosili su nam deo njihove svakodnevice koja je ispunjena energijom dece.
Kakvo je tvoje iskustvo festivala u Dubaiju na kome je „Ukras sveta’’ prikazivan i kako je strana publika reagovala na film?
U Dubaiju je bilo kolega iz mnogo zemalja sveta. Predstavljao sam Srbiju, ali na neki način i ceo Balkan, s obzirom na to da nije bilo još autora ni filmova odatle. Pokazali smo Ukrasom sveta dušu i srčanost koja je tipična za naš narod, ali potpuno univerzalno razumljiva. Naš film se doživljava, on podstiče sećanja iz detinjstva. Veoma je lepo primljen i od strane domaćina. Bilo je mnogo pitanja na temu samog nastanka filma, jer nikome nije bilo jasno kako smo uspeli da snimimo za tako kratko vreme i u takvim uslovima, tako stilski dosledan dokumentarni film.
Do sada si snimio više od 10 filmskih ostvarenja u kojima se neretko ističu porodične vrednosti. Odakle potiče tvoja želja da se baviš ovom temom?
Sve je počelo Mozaikom, filmom o mojoj baki i mojoj najbližoj porodici. U trenucima dok je ona bila živa, zabeležio sam usamljenost koja je kulminirala nekoliko godina nakon smrti mog deke. Posle mnogo nerazumevanja svih članova porodice oko njenog ponašanja i rasprava koje su se ređale, shvatio sam lepotu porodičnih odnosa. Mučne prepirke i rasprave sa našim bližnjima, iz neke perspektive objektivnog posmatrača, deluju potpuno drugačije. Sve to je uzajmna briga, ljubav koja se indirektno prenosi i oseća. Nakon ogromnog broja zagrljaja, suza i osmeha koji su sledili nakon svake projekcije Mozaika, shvatio sam koliko je važna tema za sve nas. Nakon što je baka Gordana preminula, film sam okačio na Youtube i sada se ta porodična ljubav širi i dalje.
Da li je u planu nešto novo kada je u pitanju tvoje stvaralaštvo u narednom periodu?
Nakon prve sezone dokumentarne serije „Istorija Niša’’ koja se emitovala na RTS-u, u pripremi je izrada druge sezone. Pored toga imam čast da ponovo učestvujem u zvaničnoj selekciji 67. Martovskog festivala (ili Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma) sa filmom Solčence zahaja. Nakon tri godine snimanja, odlaska čak i u Njujork i velike borbe da film doživi svoju finalnu verziju, uspeli smo. Solčence je jedan od pet filmova koji će se boriti za Gran Prix ove godine. Daće Bog da ova pandemija prođe i omogući nam da uživamo u dokumentarnim filmovima na ovom našem najstarijem i najznačajnijem festivalu.
Šta je ono što čini sve porodice istima, a šta ih razlikuje?
Prisustvo ili nedostatak ljubavi i brige grupiše porodice u dva tabora. Ja biram ljubav kao životnu filozofiju i ona mi se vraća. Voleo bih da tu ideju prenesem svim vašim čitaocima, jer samo uz ljubav ovaj život ima smisla.
0 Comments