fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Svim ljudima treba pokazati Šarence u svom okruženju

Sa rediteljem Markom Đorđevićem o njegovom novom ostvarenju - Za danas toliko

12. March 2024

Novi film Za danas toliko reditelja Marka Đorđevića nedavno je imao svoju premijeru na FEST-u, gde je pokupio mnogobrojne ovacije i izazvao oduševljenje publike, a sam reditelj dobio je nagradu „Milutin Čolić” za reditelja najboljeg srpskog filma na ovogodišnjem izdanju festivala. Nakon filma Moj jutarnji smeh, koji je premijerno prikazan na Festivalu autorskog filma 2019. godine, Đorđević je skrenuo pažnju na svoj umetnički rad, osvajajući srca gledalaca u bioskopskim salama svojim britkim humorom i autentičnim pričama običnog čoveka koje je doneo na bioskopsko platno.

Đorđevićevo novo ostvarenje je zaista 10/10 i ne možete da ga ne zavolite, prolazeći kroz rolerkoster emocija u sat i po vremena, koliko traje ovaj film – od sreće, napada smeha, do grcanja u suzama i melanholije. Film vam se svojom vedrinom uvuče pod kožu do te mere da, što bi rekao jedan moj eminentni prijatelj novinar: mislim da, kada bi mi neko rekao da film nije dobar, udario bih ga u facu.

Dok film ne uđe u bioskopsku distribuciju, za Beograd je zakazana specijalna projekcija ovog ostvarenja 14. marta u Dvorani Kulturnog centra Beograd. Do tada, donosimo razgovor sa rediteljem o snimanju filma, saundtreku i glavnim akterima ovog ostvarenja – porodici Šarenac.

Marko Đorđević

Koliko je zahtevno kada si i reditelj, i scenarista, i montažer? Koje su prednosti, a koje mane toga?

Marko Đorđević: Mana ima sigurno, ali kako ne bih bio usamljen u tome i pravio neke greške, u sve ove faze uključujem i druge ljude, saradnike, glumce i meni najbliže. Trudim se da sve ide svojim tokom, prirodno, te stalno novi ljudi pristižu u našu malu družinu. Puno dobrih ljudi je Miloš Pušić, producent, na ovaj film pozvao, sa kojima sam postao prijatelj i sa kojima bih voleo da nastavim saradnju i na tome sam mu mnogo zahvalan.  Možda ću vremenom pronaći ljude sa kojima ću sarađivati i u tim segmentima pravljenja filma, koje ste pomenuli. Opet, moram da napomenem da sam srećan sa tim kako je ovaj film „ispao“, mislim da smo od snimljenog materijala zaista izabrali najbolje moguće delove, i napravili film na koji smo ponosni. Za to najviše hvala „Jambovskoj komsiji“.

I prvi film si snimao u Kragujevcu, zašto ti je bilo važno da i ovaj bude sniman u gradu u kom si rođen?

Ne doživljavam ovaj film kao isključivo kragujevački, volim da mislim da smo napravili nešto univerzalnije. Opet, sa druge strane je izrazito kragujevački, pre svega zbog našeg omaža dečjoj dramskoj radionici Doma Omladine koju je vodila Slavica Urošević Slaja i koja je sve nas, i Nikolu i Ivanu, Filipa i mene naučila da se igramo i budemo iskreni u tome što radimo. Volim da mislim da smo napravili film pomalo bajkovit, koji od ulica Kragujevca pravi neki drugi, lepši i vedriji grad, ili možda samo onakav kakav on zapravo u duši i jeste i kakav će biti kad se probudi.

Izjavio si da je knjiga Duška Radovića poslužila kao inspiracija za film, kako je došlo do toga i koja knjiga je u pitanju?

Knjiga „Sedi da razgovaramo“ čije su me žute korice privukle, a zatim sam Duškove reči prepisivao kako bih probao da ih nekako podsvesno „upijem“. Tada sam uronio u svet književnosti za decu, bilo da se radi o Branku Ćopiću koji je delom i inspirisao snimanje u Bosni, ili o Roaldu Dalu čijim sam radom i za odrasle, zbirkom „Neobične priče“, bio opčinjen. Na početku, bio je tu i Selindžer i njegova porodica Glas kao inspiracija za naše Šarence. Naravno, jako sam oprezan da sve što se nađe u našem filmu bude autentično, da ne bude preuzeto iz drugih knjiga ili filmova, jer verujem da se to oseti. Nikada mi to nije uspelo do kraja, ali u tome je valjda i čar.

Postoje li neke sličnosti u odrastanju generacija prikazanih u tvom novom ostvarenju i u prethodnom filmu – Moj jutarnji smeh?

Pokušali smo da napravimo potpuno drugačiji film, što nam je došlo prirodno. Ima ona misao da reditelj uvek snima isti film. Ako je tako, onda je ovo pogled na život i na odrastanje iz jednog potpuno drugog ugla, optimističnijeg svakako, mada se u tom tonu i završavao naš prethodni film, mislim na poslednji kadar tog filma. Možda ovaj film nastavlja tamo gde se prethodni završio…

Oba filma imaju i zanimljive i autentične naslove, u kom trenutku si došao do njih? Da li već na početku imaš neku ideju o tome ili to dolazi kasnije, tokom daljeg stvaralačkog procesa?

Naslove zapisujem tokom pisanja scenarija, dakle bar godinu dana, ako ne i duže. Sa vremena na vreme se neki izdvoji i onda ga naglas izgovorim ljudima oko sebe i glumcima sa kojim radim. Oba ta naslova su dobila najviše glasova publike.  Što se „Za danas toliko“ naslova tiče, on je, mislim, direktno inspirisan pisanjem Duška Radovića, ličio mi je na naziv neke njegove knjige. Kada sam, ponesen Duškovim pisanjem, krenuo da se vraćam u prošlost i istražujem pored pisanja i emisije koje je radio, naišao sam na „Slike sveta“, u kojoj je voditelj Matija Bećković. Jak je uticaj izvršila ta emisija na moje pisanje, pre svega na odnos Moce i njegove ćerke Marte. 

Da li misliš da bi podjednak efekat na priču i izgradnju tvojih likova imalo izmeštanje porodice Šarenac u neku metropolu, recimo Beograd?

Ne mislim da bi bitno promenilo, čak bi bilo i interesantno taj njihov mali, intimni svet pun vedrine posmatrati u nekom većem gradu. Mi smo od Kragujevca pravili veći grad, te smo stoga snimali u naselju Pivara, koja je na brdu, i sa koga se pruža lep pogled na zgrade i solitere u daljini.

Koliko su Šarenci zapravo autsajderi i jesu li? Deluje mi kao da su jedna od onih porodica koja nije u potpunosti shvaćena u manjem gradu u kom odrasta (iako Kragujevac nije baš toliko mali).

Verujem da ima takvih porodica, a lično to mogu i da potvrdim, video sam ih svojim očima! Mislim da su samo manje glasni, pa ih je teže primetiti, ali da svi vole da se sa njima druže. Svim ljudima treba pokazati Šarence u svom okruženju, i tako će ovo naše društvo postati bolje, iskrenije i nasmejanije.

Zanimljiv je odnos porodice prema kumovima, šta je bila inspiracija za to? Šta je tebi bilo bitno da kroz likove kumova i njihov međusobni odnos prikažeš i postigneš?

Svašta se u mom pisanju meša, što lični utisci, što utisci glumaca koji te likove tumače, što ponekad i filmovi i knjige koje čitam. Ovo mislim da, naravno, nije osobeno samo za moje pisanje, već verovatno tako pisanje i funkcioniše u najvećem broju slučajeva. Tako da, delom je preuzeto iz života, video sam šta kumstvo može da znači, ali na jedan lep i nenametljiv način u svom okruženju, ali, naravno, kako zaobići činjenicu da Goran Bogdan, kako sam kaže, ima 16 ili 17 kumova. 

Glavne uloge si opet poverio Filipu Đuriću i Ivani Vuković, zašto? Kako si došao na tu odluku?

Jednostavno, imali smo šta da istražujemo u tom umetničkom smislu, jako se dobro poznajemo i mislio sam da ima prostora za druge „boje“ u njihovoj glumi. Nevezano od našeg drugarstva, mislim da su ostvarili jako dobre uloge, oslobođene i snažne. Uvek na snimanju ti moji drugari postanu mnogo više fokusirani kamerom, transformišu se u nekog drugog i to sa takvom lakoćom, to me posebno zabavlja.

Film ima i zanimljiv saundtrek, kako je izbor pao baš na pesme iz filma?

Malo po malo, što tokom pisanja scenarija, što u montaži, se finalni izbor pesama sam nekako napravio. Neke su tu bile od početka i obeležile film poput „Vratio sam se živote“ Kemala Montena.  U filmu imamo i autorsku muziku koju je komponovala Sofija Milutinović, i to je za jednu od naših omiljenih sekvenci u filmu – Mocino uzimanje odmora. Posebno mi je drago što smo se odvažili i na takav postupak, komponovanje za film, i jako sam srećan sa tim šta je Sofija napravila. Mislim da nas to čeka za buduće filmove, da se možemo „pustiti“ u pravljenje originalne muzike.

Oba tvoja dugometražna filma su imala premijere na festivalima – Moj jutarnji smeh na FAF-u, a Za danas toliko na FEST-u, koliko ti je to važno?

Zahvalan sam za obe premijere, obe su bile stvarno posebne. Danas, kada filmovi teško dolaze do gledalaca, osim ako nisu u nekom obliku napadni, što u izboru teme, što u reklamiranju, festivali su jedina prilika da se ljudi upoznaju sa njima, a onda, nadam se, malo po malo, i ostali ljudi, koji ne žive u Beogradu i nemaju prilike da ih vide. Mislim da se danas filmovi nasilno dele u dve kolone – na autorske, za mali broj ljudi i na strogo komercijalne, a da između postoji velika praznina. Čini mi se da se pomalo zaboravilo na uživanje u filmu, u glumi, u pisanju, režiranju, sve se svodi ili na brojke ili na intelektualne dovitljivosti.

Šta je ono glavno što bi hteo da svako ponese iz bioskopa nakon gledanja ovog ostvarenja?

Nadu. Voleo bih, kao što sam već rekao, da shvatimo da smo dobri i da imamo u sebi snage za promenu. Da imamo pravo da se smejemo i da se za to možemo izboriti.

Fotografije sa snimanja: Jelena Anđelković

Preporučeni tekstovi

Ne postoji nepotrebno znanje

Ne postoji nepotrebno znanje

Sa Žarkom Stevanovićem, čuvenim tragačem iz Potere popričali smo o kvizovima u Srbiji, kako onima na TV-u, tako i onim iz pabova

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *