Film je trenutno na bioskopskom repertoaru, a biće prikazan i na 10. Pančevo Film Festivalu. Uoči festivalske projekcije, razgovarali smo sa Filipom Grujićem i Aleksom Borkovićem o tome kako je nastala ideja za ovo putovanje, šta su otkrili o Yugu i zemlji iz koje je potekao, ali i o tome šta danas, nekoliko decenija kasnije, znači voziti Yugo kroz Ameriku.

Film je nastao iz jedne prilično neobične ideje – da sednete u Yugo i pređete hiljade kilometara kroz Ameriku. Da li danas mislite da biste imali hrabrosti da ponovo krenete u ovakav poduhvat, sada kada znate koliko je sve to zapravo bilo komplikovano?

Aleksa: Najbolje stvari se dešavaju onda kada se u njih upustiš bez da znaš šta su prepreke ili posledice. Ovaj film je, između ostalog, priča o tome koliko putovanje može biti zabavno kada ultimativni cilj nije odredište već sam put kojim se ide, sa svim svojim nepredvidivostima. Da smo znali tačno šta nas čeka, ništa nas ne bi iznenadilo, ne bismo zaplakali na kraju puta, a da nismo sigurni je l’ od sreće, zato što smo uspeli ili od tuge, zato što se završilo. Mislim da je slično i sa životom, ono što ga čini uzbudljivim je mogućnost da se nova avantura desi u bilo kom trenutku.

Yugo je danas mnogo više od automobila – gotovo je postao generacijski simbol. Šta ste želeli da istražite kroz njega, a da već nije ispričano kroz sve priče koje o Yugu slušamo?

Filip: O jugu se zna mnogo, ali se zna većinski empirijski ili iz priča, a manje se razmišlja o jugu kao automobilu, koji ne samo da je bio narodno prevozno sredstvo, već je nakad bio i ozbiljan ekonomski potencijal. Jugo je bio tu, od ekonomskog otvaranja do ratova, embarga, bombardovanja, pa sve do konačnog bankrota 2008. godine. Bio je tu i video je kako jedan san, tada već u svojoj završnoj fazi, polako biva uništen. A mi smo se rodili tad, kad je sve već bilo rasklimano, devedesetih godina. Naš film je usmeren više na samo putovanje, na tu veliku avanturu kroz “prostore iz mašte” kako Ameriku naziva Bodrijar, obzirom da smo te predele videli kroz popularnu kulturu, kroz nametnutu kulturnu hegemoniju. I odlučili smo da ispričamo priču kroz putovanje i susrete koje smo na tom putovanju imali, kao i kroz arhivsko nasleđe.

Film ste snimali pre nekoliko godina, a u međuvremenu se promenio i način na koji govorimo o Jugoslaviji, nasleđu tog vremena i generaciji koja je rođena nakon njenog raspada. Da li danas film gledate drugačije nego kada ste ga započeli?

Filip: Apsolutno, tad nisam previše razmišljao o mnogim stvarima koje sam, u montaži sa Aleksom i Kristinom, počeo da istražujem. Počeo sam neverovatno da cenim i poštujem činjenicu da je Jugoslavija uopšte mogla da ima industriju koja je napravila auto za narod. Koji je narod mogao da priušti, bez da upadne u krvave kredite, kojih smo danas prepuni. Ja ne mogu da zamislim našu državu, ali ni bilo koju drugu iz zemalja bivše Jugoslavije, da ima takav jedan svoj automobil, državni, a ne privatizovan, za narod, a ne za manje od jedan posto bogataša. Ali takođe, drugačije posmatram i sam uvoz, smatrajući ga greškom, obzirom da je takvim jednim velikim uvozom, u zemlju koja je ratovala da bi kapitalizam postao globalan, koja je pustošila da bi svoj ekonomski sistem nametnula, kažem, uvozom u takvu jednu zemlju je Jugoslavija promenila svoj sistem proizvodnje. A kad se to promeni, promeni se i politika jedne države (koja je, ruku na srce, tad već polako, većinski, birala svoj put). Bilo je potrebno 419 izmena da se napravi na jugu da bi bio uvezen na američko tržište. Već je ta brojka jasan pokazatelj toga.

Tokom putovanja sreli ste ljude koji su na različite načine bili povezani sa Yugom – od onih koji su ga poznavali iz vremena kada je stigao u Ameriku do onih koji ga danas doživljavaju kao kultni automobil. Da li vas je neki od tih susreta naterao da promenite pogled na priču koju ste krenuli da ispričate?

Aleksa: Mislim da nas je svaki od tih susreta razoružavao malo po malo. Najlepše je bilo videti naše ljude koji ili nisu imali dodira sa jugom u poslednjih 20 godina ili ga i dalje voze. Na njihovim licima i u njihovim očima si mogao da pročitaš sve, čitavu simboliku jednog malog automobila i značaj koji se nije umanjio kroz više od 45 godina njegovog postojanja. Sa druge strane fascinantno je bilo videti i osobe koje nemaju apsolutno nikakve veze sa našim prostorima a fanatici su, imaju pune kutije sačuvane rekvizite, promo materijala iz perioda prodaje juga u Americi, kao i rezervnih delova, u originalnim pakovanjima iz 80ih. Jedan momak iz Detroita, čistokrvni Amerikanac, imao je čak i ploču sa nasnimljenim saundtrekom iz jugo reklama, a vozio je juga sa sarajevskim tablicama. Na takve stvari smo mogli samo da reagujemo osmehom, koliko god nam bili nejasni razlozi takve opčinjenosti.

Pre nego što će ga pogledati publika u Srbiji, film je prikazan u Sarajevu i širom Hrvatske. Kakve su bile reakcije publike i da li ste primetili razliku u tome kako ljudi iz različitih sredina doživljavaju film?

Filip: Neverovatno mi je bilo kad smo shvatili da se publika u celom regionu smeje na istim mestima u filmu, a zaista smo ga prikazali u celom regionu. Koliko god se stvari menjale, granice crtale, docrtavale i oduzimale, humor jednog naroda, odrastanja, nasleđe sistema, ostalo je isto. I to mi je glavni utisak sa svih projekcija i uz pune sale po regionu, nama je bilo puno srce zbog toga.

Šta je ono što film govori i onima kojima Yugo ništa ne znači?

Aleksa: Kada je Džon Vilson pogledao film rekao mi je da se isto oseća dok vozi svog Volva iz 1989. Mislim da deo tog povezivanja dolazi iz želje da se vratimo životu koji je opipljiviji, koji nije do kraja kompjuterizovan, gde je čovek 1 na 1 sa automobilom, bez pametnog posrednika. Mnogi mogu da nađu neki svoj sentiment prema ideji takve jednostavnosti, koja je primnjiva i izvan priče o automobilima. Sa druge strane, ako govorimo o estetici, čak i yugo koji definitivno ne važi za najelegantnije vozilo, ima nešto specifično u sebi što ga izdvaja. Drugačiji je, a to nekad privlači.

Tokom rada na filmu sigurno je nastalo mnogo više materijala nego što je moglo da stane u konačnu verziju. Koliko je bilo teško odlučiti šta ostaje u filmu, a šta morate da pustite? Da li postoji neka priča ili trenutak koji vam je bilo posebno teško da izbacite?

Aleksa: Ovaj film je izmontiran tek iz trećeg pokušaja. Dakle dva puta smo obrisali ono što smo uradili i krenuli iz početka. To nisu bile jednostavne odluke, međutim film nije komunicirao na način na koji smo želeli. Bio je previše ličan, više je ličio na dnevnik putovanja. Ali makar možemo reći da je većina materijala “dobila šansu” dok smo pokušavali da razdvojimo bitno od nebitnog. Naša montažerka, Kristina Todorović, je bila veoma strpljiva i uporna, ona je jedina gledala materijal objektivno, Filipu i meni nije bilo lako da se odrodimo od materijala i posmatramo ga sa distance, bilo je puno scena koje nam je bilo žao da izbacimo. Mislim da smo na kraju zajedničkim snagama uspeli da ispričamo priču tako da bude u isto vreme lična, ali i identifikujuća za one koji se u njoj pronalaze.

Filip je pisac i dramaturg, Aleksa reditelj i direktor fotografije. Kako ste podelili uloge među sobom i da li je bilo trenutaka kada ste imali potpuno različite predstave o tome kako film treba da izgleda?

Filip: Tokom samog snimanja nekako je sve teklo vrlo lagodno, zato što je Aleksa bio zadužen za ono šta se dešava iza kamere, odnosno, na njemu je bilo gde će kameru uperiti, a na meni je bilo gde ću se kretati i šta ću pitati ili uraditi – pomoglo je što smo pre samog snimanja imali načelni dogovor šta nam je zanimljivo, a šta ne, menjali smo neke reference, dogovarali na koji način želimo da šta izgleda. Ali kad dođeš na teren, stvari se u trenutku promene, i moraš da se prilagodiš trenutku. Aleksa je zaista to dobro radio, prilagođavao se promenama kad god je to bilo nužno, a bilo je nužno često, i jedno drugom smo verovali da ovaj drugi ume da uradi posao. Da ja neću pobudaleti ispred kamere, a on iza. A onda u montaži smo, zajedno sa Kristinom Todorović, oblikovali taj materijal, u priču. Tu smo nekad umeli da se razilazimo – oko dužine kadrova, šta je kome zanimljivo – ali nismo se razilazili oko glavnog pitanja, šta ovaj film treba da bude. I to je najvažnije. Jer da smo se tu razilazili, film ne bi postojao, da je svako uporno vukao na jednu stranu, ne slušajući ovog drugog. A pomoglo je i to što dolazimo iz sasvim različite profesije – ja iz teksta, Aleksa iz vizuelnog, odnosno kamere – i tako smo nekako ubili i stvorili tog čoveka između nas, odnosno, reditelja. Ali poverenje, bezuslovno poverenje koje smo imali jedno u drugo tokom samog putovanja, iako smo se upoznali svega dva meseca pred put, stvorilo je od filma ono što smo i želeli. Da ima mog haosa i Aleksinog smiraja.

Šta ste naučili jedan o drugom radeći ovaj film što verovatno ne biste saznali da ste ostali samo kolege?

Aleksa: O Filipu sam naučio da je maksimalan broj dana koji može da izdrži na prženoj hrani manji od 10. Amerika je u tom pogledu bila pravi izazov 🙂 Međutim ono što je zaista specifično i meni dragoceno, je brzina kojom smo nas dvojica postali bliski prijatelji. Kao što je Filip već pomenuo, mi smo se upoznali svega dva meseca pre početka putovanja, ali onda smo proveli još puna dva meseca u Americi, provodeći gotovo sve to vreme zajedno. Čak i kada je nakon 20 dana puta došao momenat da se napravi pauza od snimanja, umesto da se malo odmorimo jedni od drugih, mi smo i taj dan proveli zajedno i to je bio jedan od najboljih dana na putu. Filip, Aki i ja smo lutali Nešvilom, uživajući u muzici i barovima tog grada.

Danas svi dokumentujemo putovanja telefonima, pravimo stotine fotografija i snimaka, a vi ste od jednog putovanja napravili film. Da li vam je ovaj proces promenio odnos prema tome šta vredi sačuvati od nekog iskustva – i na koji način danas beležite svoja?

Mislim, imali smo 90 sati materijala, što znači da smo i mi bili zavedeni činjenicom da se nalazimo u Americi i snimali smo razne stvari, dokumentovali putovanje, zato što nismo snimali na filmskoj traci i osim baterije i hard diskova, nismo imali bogzna kakva ograničenja. Ali da, u pravu si. Montaža nam je nekako pokazala da ono što je nama bilo zanimljivo tokom putovanja, što smo mislili da će sigurno biti deo filma, na kraju nije ni prismrdelo filmu – jer ne odgovara priči. Uvek se kaže: “kill your darlings” kad se baviš pisanjem, montiranjem, pa i režiranjem. I tačno je. A to se prenosi i na priče koje pričaš ljudima posle putovanja. Od čitava dva meseca puta, opstalo je desetak priča koje mogu biti zanimljive i koje su vredne. Sve ostalo je vreme provedeno na putu, u zajedništvu, u stalnom uzbuđenju i strahu da će se i to putovanje završiti. Ali to je već priča za roman, a ne za film.

Foto: Aleksa Borković

Članak Dva meseca, 90 sati materijala i jedan Yugo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Ne mogu uopšte da razmišljam”, odgovorio mi je i namrštio se. „Strašno me boli glava.” 

„Mora da je od toplote”, pokušao sam da ga navedem da se pobunimo. 

„Od čega god da je, nije dobro”, rekao mi je i opet zagnjurio glavu u šake. „Ako hoćeš, možemo da se zamenimo”; dodao je. „Ja sam svakako loše.”

Pogledao sam u njega i shvatio da ne mogu da ispadnem baš takav mlakonja, iako sam više od svega želeo da nekako pobegnem od te toplote. 

„Hvala ti, ali ne bih voleo da te nosim na duši”, rekao sam mu. 

Shvatio sam da od njega nema vajde, pa sam nastavio da se osvrćem oko sebe, sve se više znojeći. 

Konačno je neko bio hrabriji i glasniji od mene. Junak iz drugog reda. 

„Majstore, pomresmo ovde, ugasi to grejanje.”

Tišina. Svi smo bili u iščekivanju. 

„Ne mogu”, konačno se čuo glas vozača. „Pokvario se taster. Ako ugasim, neću moći da upalim.”

Vidno iznuren, proveo sam narednih sat vremena u kucanju poruka, proklinjući dan kad sam odlučio da ne obnovim registraciju kola, kad sam prihvatio poziv za Smederevo i u tom nekom izlomljenom psiho-fizičkom stanju stigao sam na destinaciju. Razmišljao sam zbog čega jedan dan sebi ne dopustim da ležim u krevetu i gledam reel-ove na Jutjubu satima dok ne zaspim. 

Književno veče je trebalo da počne u 7, a voditelj programa Dragan me je zamolio da pre odlaska u biblioteku posetimo „Udruženje MNRO Smederevo”, odnosno Udruženje za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Smederevu. Iako sam unapred bio obavešten o takvom rasporedu, nisam previše razmišljao kako će taj dan izgledati. Ali čim sam stigao, shvatio sam da u svojoj glavi odlažem posetu udruženju. Priznao sam sebi, osećao sam strah od posete, a da toga nisam ni bio svestan. Nisam znao kako treba da se ponašam, niti šta se od mene očekuje. Osećao sam se da radim nešto sasvim van mog domašaja. Ali više nije bilo odustajanja. To bi bilo još gore nego da sam zamenio mesta u autobusu sa onim nesrećnim čovekom prepunim glavobolje. 

Dragan me je dočekao i mi smo otišli u udruženje. Puštao sam ga da ide ispred mene, a on je očigledno mislio da ja veoma sporo šetam, pa smo se faktički vukli do tamo. Zbunjeno sam ušao u tu prostoriju, a tamo je u jednoj sobi bilo desetak članova sa pedagogom, a u drugoj prostoriji osnivačice udruženja, hraniteljke i očevi i majke članova udruženja. Prvo su me sproveli u tu sobu sa osnivačima, gde smo pričali o udruženju, ali i mom radu, a ja sam sve više shvatao da ne znam kako da se ponašam.

Nisam bio siguran ni šta da pitam, niti koje su granice pristojnosti, niti koji su termini danas u upotrebi za bolesti sa kojim se njihova deca suočavaju. Iako su učinili sve da se osećam prijatno, i iako sam se trudio svim silama da pokažem da znam šta treba da kažem, uglavnom sam ostajao nem na sve što se kaže, ponavljajući neke ustaljene fraze. Nikada tako jasno nisam video svoju zbunjenost, a mogao sam i da joj nađem uzrok. Zaista me je jezik izdao – nisam znao kako se razgovara o tome. Kao da su odjednom reči dobile drugo značenje. Nisam znao da li se uopšte kaže bolest za to stanje ili ne. Postao sam rob sopstvenog jezika i neznanja, ali i rob sopstvenog straha od nepoznatog. 

A koliko god da se busam u prsa da sam otvorenih shvatanja i da mi ništa nije strano, činjenica je – nemam nikakvog dodira sa ljudima sa Daunovim sindromom ili drugim mentalno nedovoljno razvijenim osobama. I sada, dok pišem o ovome, ne znam kako da pišem, ali se teram da se suočim s tom nelagodom. I to sam shvatio opet zbog jezika. Evo i kako. 

Nakon dvadesetominutnog upoznavanja sa roditeljima, pozvali su me da sednem u prostoriju sa polaznicima udruženja. Domaćin me je pitao da li hoću da pročitam odlomak iz svog romana, a ja sam to nekako izbegao. Rekli su mi: 

„Pričaj sa njima kao sa ljudima. Normalnim ljudima. Postavljaj im pitanja i slušaj odgovore. Kao sa normalnim ljudima.” 

„Naravno”, odgovorio sam, strahujući da ne uradim nešto glupo. 

Seo sam za sto i pedagoškinja me je najavila, a onda su redom počeli da se predstavljaju, kao u školi. Ljudi od 18 do 50 godina. Govorili su kako se zovu, koga imaju u kući, koliko imaju godina, a kad bi nekog člana porodice zaboravili, pedagoškinja ih je, kao malu decu, podsećala da imaju i sestru i brata, a onda bi se oni obradovali i ponovili ime zaboravljenog ukućana. Ispitivao sam ih za ukućane, gde žive, šta rade, a oni su ponosno odgovarali i dodavali šta su tih dana radili, radosno pričajući kako umeju da skuvaju kafu ili otvore pivo. A onda je došao na red program koji spremaju za 8. mart. Radili su sa njihovom pedagoškinjom na pesmicama koje će recitovati mamama. Odlučili su da mi ih pokažu. Jedna devojka je recitovala, sve vreme gledajući u pedagoškinju koja joj je pomagala kad zapne – i taj pogled me je sasvim poremetio. Pogled pun poverenja. Čistog poverenja, bez trunke sumnje. Dugo nisam video takav pogled, osim kod starih ljudi kada ti se sasvim prepuste jer ne mogu više. 

Zatim je jedan dečko recitovao drugu pesmu, a na kraju je momak sa Daunovim sindromom čitao pesmu sa papira. I tad sam prvi put u životu obratio pažnju na njegov govor. Imao je smederevski akcenat. Slušao sam malo duže. Da, sasvim sam jasno čuo smederevski akcenat. Odjednom me je ta misao sasvim izbezumila. Ne znam šta sam očekivao, ali nisam očekivao smederevski akcenat. Nisam očekivao da je i ljude sa Daunovim sindromom neki lokalitet oblikovao. Nisam razmišljao da su i oni negde odrasli. Nisam očekivao da i oni imaju omiljenu pekaru, vic, da su i oni na nekim pričama grada ili sela odrasli. U mojoj glavi sve je stalo u isti koš – svi ljudi sa Daunovim sindromom u jednu grupu, zato što nikad zaista nisam obratio pažnju. Svi su imali smederevski akcenat, ali su svi imali osobene nijanse u glasu. Neki su zamuckivali, kao i ja. Neki su se smejali tiše, neki glasnije. Nisu bili grupa, bili su ljudi sa imenom i prezimenom. I smederevskim akcentom. Nisam o tome razmišljao jer, uprkos svemu, neki ljudi jesu nevidljivi. 

Nakon svake recitacije, usledio je veliki aplauz. Nema zavisti, nema cinizma, samo čista, neiskvarena podrška jedno drugom. Deljeni trenutak nepatvorene sreće, toliko često nedostižan za druge. Toliko često nedostižan za mene. 

Kroz nepuna dva sata, dobio sam i ja aplauz u biblioteci nakon književne večeri. Samo što je moj bio uslovljen društvenom normom. 

Završilo se književno veče, pozdravio sam se sa svojim domaćinom i seo na poslednji autobus za Beograd. Nije mi bilo toplo i nisam razmišljao o registraciji kola. Nisam više bio ni nervozan. Gledao sam u svetla kako se smenjuju i pokušavao da brojim sekunde između dve svetiljke na putu. Nisam uspevao. Nešto mi se stalno vraćalo u misli i prekidalo brojanje. A brojanje nije nebitno, tu je kad ne mogu da zaspim, tu je kad upadnem u paniku, tu je kad iščekujem poruku. Shvatio sam da mi je ostalo nešto nedorečeno u Smederevu. Znao sam, i taj osećaj će da prođe. I ta poseta udruženju će da ispari. I ta spoznaja, koju iznova i iznova spoznajem, da postoji nevidljivi svet, i ona će da prođe. 

Jedino, ako zapišem, tada postoji šansa da počnem drugačije da posmatram stvari. Otuda i ova kolumna. Kao pokušaj. 

Pa da vidimo šta dalje. 

Članak Deset hiljada koraka: Nevidljivi svet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Odnosno, u pokušajima slavlja, ako već slavlje negde zapne. 

Gledali smo u jelku i upakovane poklone ispod nje – odeća, knjige, sve što donesemo, od Nove godine do Božića, ne sme da se otvara, već se stavi pod jelku. Tako je lepše, kaže mama. Tu je i tetka, sa svojim dvogodišnjim detetom, a dete već sve prepoznaje. U knjizi o podvodnom svetu, pre pola godine, naučio je da pokaže šta je i gde je morska sasa. Ispostavilo se da je time i meni pokazao, s obzirom na to da za svojh dvadeset i osam nikad nisam video morsku sasu, niti čuo za nju. Istok, tako se zove, trčkara okolo i ispipava granice svojih mogućnosti. Malo stavi prst u pseća usta, pa malo trči kod mame kad se čuje zvuk petardi i govori „uh-uh”, kao da prducka u pokretu. Sve nas zove po ulogama i imenu – mama, Fija (to sam ja), tetka, deda – a kad dođe vreme da se daju svi pokloni, on ih nosi, ponosno, od imena do imena, od uloge do uloge i onda ga svi pomaze po glavi ili zagolicaju, a on se smeje. Stvari deluju jednostavno. Jedino, tatu ne zove tata. Zove ga tatko. Džoni Tatko, kao makedonski šef mafije. Imati dete u kući, dete koje nije tvoje, izuzetna je zabava. Nema razmišljanja kao na žurkama, šta da radiš sa svojim rukama, nogama, kukovima. Nema. Jednostavno, voziš autić. Golicaš. Podigneš ga i baciš uvis kao medicinku. 

Sa druge strane, moj deda i Pera, tetkin tata, obojica u drugoj polovini osamdesetih godina, sve vreme pokušavaju da pričaju, jedan ne čuje dobro, a drugi teško govori. Osmehuju se jedan drugom, a svaka razmena rečenica podrazumeva makar dva-tri ponavljanja. Ne uspevaju da pričaju mnogo, čekaju da prođe vreme. Jedino što uspevaju je da se takmiče – ko manje, a ko više spava. Ko može sam da hoda kući, a ko mora uz pratnju. Moj deda je veoma ponosan što duže hoda i manje spava, ali je poražen jer Pera i dalje ponekad vozi bicikl. S tim ne može da se takmiči. Kad je već došlo pola deset, moja tetka je pitala svog tatu da li je umoran. 

„Pomalo”, rekao joj je. 

„Dobro, da li ti je lepo?”

„Jeste”, odgovorio je, kratko i jasno. 

„Da li hoćeš da idemo kući”, opet je pitala. 

„Može”. 

„Ali mislila sam da ti je lepo”, nastavila je moja tetka logički niz, pokušavajući da shvati šta bi on zapravo voleo, osluškujući svaku reč pojedinačno. 

„Lepo mi je”, rekao joj je Pera i nasmejao se. „Ali još mi je lepše kod kuće.” 

Na to se nadovezao moj deda koji je rekao da je njemu najlepše kad se vrati u stan, jer on ima mnogo obaveza. Mora da otvara i zatvara prozore u tačno vreme pred spavanje da bi mu se stvorila idealna temperatura. Da popije šolju jogurta i jedan keks sa suvim grožđem, to je odlična kombinacija, ubeđuje moju mamu koja je pomalo nepoverljiva. Zatim da pogleda televiziju, reši ukrštene reči, opere šolju i pokupi mrvice i spavanje. Pera se nasmejao i sa kaputom preko kolena sedeo uredno još pola sata dok se nismo svi pozdravili. 

Deda je izričito zahtevao da ga niko ne prati kući. „Pa, nisam ja valjda lošiji od Pere?”, rekao je. Želeo je da mu dokaže da je i dalje u boljoj formi, a Pera je odmahnuo rukom i sa svojom ćerkom seo u kola. On je zaista umoran. Moj deda se i dalje bori protiv umora. Nisam siguran šta je teže od ta dva. 

Gosti su otišli, ostali smo mama, moj mlađi brat, očuh i ja. Bilo nas je dvanaest u nekom trenutku, a ja sam došao tik pred večeru iz Beograda. Mama je sela na krevet, sve nas je bolela glava. 

„Od četiri popodne nisam izašla iz kuće”, rekla je. „Ne mogu više da pijem kafetine, stvarno ne mogu.”

„Baš je lepo što je bilo toliko ljudi”, rekao je očuh. 

„Ljubomorna sam”, odgovorila mu je moja mama. „Tata me nijednom nije pohvalio, samo je tvog oslića pohvalio, kao da si ti celu večeru spremio. Šta god da uradim, nije dobro.”

„Dobro, to je zato što je taj oslić sad prvi put tu”, odgovorio joj je diplomatski. 

„Da, sigurno zato”, rekla mu je cinično. „Neće me pohvaliti, makar crkla.” 

Na to se ubacio moj deset godina mlađi brat. 

„Ovo je sad bila prva večera gde je bila i Milica”, rekao je. Milica je njegova devojka sa kojom se zabavlja već pet meseci. 

„Znam ja zašto je besan”, nastavila je naša mama. „Zato što zna da za Božić neće biti mnogo ručka jer si ti kod svog tate, a ti kod svog.” 

Pogledala je u nas dvojicu. 

„Takav je dogovor uvek bio. Ovde Badnje veče, kod tate Božić.”

„Znam, ali Božić je možda bitniji. Mada, meni je svejedno, samo može biti nezgodno u budućnosti. Ajde, ti si još daleko, ali ti ćeš sad trideset godina”, rekla je i pogledala me, a onda zastala. „Kako ćemo slaviti Božiće i Badnje večeri kad ti budeš imao svoju porodicu? A ona bude imala svoju porodicu?”

Zaćutao sam. 

„Stvarno ne znam.”

„Mislim, kako ćemo… Kako onda? Moraću da zovem onda tvog tatu, da se spojimo. Moraćemo onda nekako da se dogovorimo.”

„A mog tatu?”, pitao je Igor. 

„Pa, i tvog tatu”, rekla je. „Kako ćemo da spojimo to sve?”

„Dobro, nije još to tu. Mislim, ne znam ni u kojoj ću državi da budem. Šta ako ne budem živeo ovde?” pitao sam je. 

„Pa, onda ćete da dođete kao gastarbajteri, valjda, ne znam.”

„Polako, nema kod mene još ničega”, rekao sam joj. 

„Sve to može brzo da se izokrene. U sekundi. U takvim si godinama sad”, rekla je, pa opet zastala. 

„Ništa, moraću da nađem neku devojku koja nije pravoslavka. Neku katolkinju.”

„Ili muslimanku”, dodao je moj brat. 

„Ili jevrejku”, dodao je očuh. 

„To će biti kriterijum onda, da možemo da se uskladimo porodično za Badnje veče i Božić”, zaključio sam. 

„Lepo ti stoji dete. Lepo si se igrao sa Istokom. Ništa ne kažem, samo kažem”, rekla je. 

„Dobro”, odgovorio sam joj. 

Očuh se ubacio. 

„Veća je jelka ove godine nego prošle”, rekao je. 

„Imaš ti jelku u Beogradu?” pitala me je. 

„Nemam. Nemam ni gde da je smestim, a ni zašto.”

„Nemam ni ja”, rekao je očuh. „Šta će mi, kad neću slaviti ništa?”

„Je l’ bi ti imala jelku, da ti niko ne dođe na Božić i Badnje veče?”

„Kako misliš da mi niko ne dođe?”, pitala je. 

„Pa, mislim, da ideš kod nekog. Da li bi imala jelku svejedno?”

„Da, da li je kitiš zbog sebe ili zbog drugih?” pitao je moj očuh. 

„Zbog svega”, rekla je. “Ne znam.”

Izašao sam u dvorište sa Čebom, otišao do Bronksa gde se godinama unazad skupljaju svi sa Limana, bacaju petarde i pale badnjak. Stali smo malo sa strane i gledali u lica ljudi. Čeba je otišao do prodavnice da kupi pivo, a ja sam gledao oko sebe. Sve mi je bilo poznato i sve mi je bilo daleko. 

„Znaš”, rekao mi je sa pivom u ruci, „sad sam tako lepo pričao sa nekim s kim smo se družili nekad. Divan dečko, obradovao mi se, znao je šta radim. Ali ja ne mogu nigde da ga smestim.”

A ja sam sve vreme gledao u lice neke devojke i ona je gledala u moje. Znali smo se, nema sumnje, iako nisam znao kako se zove, ni šta radi. Konačno smo prišli jedno drugom. 

„Nisam te videla od osnovne škole”, rekla mi je. „Ali sam te videla na nekom podkastu.”

„Jesi ovde svake godine?”

„Da, lepo je, jednom godišnje viđam uvek iste ljude. Neki žive ovde, ali većina ne.”

„Jesi ti i dalje tu?” pitao sam je. 

Pokazala mi je rukom na zgradu iza sebe. 

„Da, preko puta škole. Nisam se mrdala. Ti?”

„Nisam. Već deset godina.” 

„Došao kući za praznike?”

„Pa da, da vidim svoje”, rekao sam joj. 

Vratio sam se u stan, bila je ponoć. Mama je pravila česnicu u kuhinji, a ja sam legao u dnevnu sobu i spustio roletne na terasi. Šezdeset i pet Božića, šezdeset i pet Badnjih večeri, pomislio sam. Dani i dani slavlja i dani rastanaka. Sve do jedne godine kada se konačno stvari ne obrnu. Kada ja pronađem razlog za jelku, a mama izgubi svoj. 

Članak Deset hiljada koraka: Božićni razgovori se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gledajući u njih čini mi se da propuštam život, ali ne na način na koji sam do sada mislio – propuštajući neke žurke, ljubljenja, ronjenja na bocu i skakanja iz aviona. Propuštam ono šta me okružuje i šta čini moj dan. Od Dorćola do Fakulteta dramskih umetnosti gde radim treba mi četrdeset minuta autobusom, sa čekanjem i odlaskom do Brankovog mosta. Imam slušalice u ušima i ne mogu da se setim niti jednog odlaska do stanice. Petnaest minuta hoda svakog dana zaboravim. Zatim petnaest minuta čekanja autobusa, nestane. Zatim petnaest minuta vožnje.

Slušam muziku koju dobro poznajem, mahinalno odlazim na sajt b92 da vidim sportske novosti, iako ne uđem niti na jednu vest, mahinalno gledam Instagram storije dok koračam, iako se niti jednog ne sećam. Zatim u povratku isto. Danas sam birao pesmu u autobusu, gledao sam u telefon i jedna devojka je izgubila ravnotežu i skoro pala na mene. Refleksno sam je pridržao, pogledao na sekund ko je i vratio pogled na telefon. Nisam čak ni zapamtio ko je skoro pao na mene. Ne zaboravljam obaveze tokom dana – odlazak u montažu za film, odlazak na fakultet, odlazak na radio, povremena viđanja sa ljudima. Ne zaboravljam ni razgovore koji vodim. Samo zaboravljam dane. Ne primećujem šta se događa oko mene. Nemam detalje i nemam šta da ispričam. Propuštam dan po dan, već mesec dana. Neću ih imati nigde, ni na papiru, ni u glavi. Jednostavno, neće postojati. 

Sve stvari tokom dana prolaze kao da se nisu ni desile. A stvari se menjaju, samo kad izvadim slušalice iz ušiju. Danas sam u ruci držao hiljadu evra, pokupio sam honorar u Cara Lazara i imao sam ih ukupno petnaest minuta, sve do ulice Cara Uroša gde sam išao da platim kiriju od tih para za naredna tri meseca. Pozvonio sam na interfon, ženski glas me je pustio unutra, ušao sam u lift, pritisnuo broj sprata, pogledao se u ogledalo. 

Poslednji put sam bio tu pre tri meseca i pričao sa gazdom stana, jednim dobroćudnim čovekom u šezdesetim godinama, bivšim građevincem, oko menjanja vodokotlića. Rekao mi je da razmišlja da bi bilo dobro da mi sredi cev, a onda smo pričali o još nekim stvarima po stanu – zavesama, koje sam skinuo vremenom, veš mašini i garanciji za bojler. Da li znam gde se nalazi? Razmišljao je čak da zameni osigurače; ovi su suviše stari i bilo bi dobro, kad sam već tu dve godine, da se modernizujemo. 

Sad kad sam izašao iz lifta, vrata mi je otvorila njegova žena i ja sam joj pružio ruku i rekao – moje saučešće još jednom. Prošlo je dva meseca od kako je preminuo, a sad se prvi put vidimo. Zatim smo odmah prešli na tehnikalije. Računi za struju kasne. Da li planirate da prodate stan sad kad je…? Ne. Ne mogu da se snađem, rekla je. On je sve držao pedantno, a meni sad ništa nije jasno. Kad ste uzeli ovaj paket za internet? Trebalo bi da je prvih šest meseci besplatno. Ćutali smo i na kraju sam joj pružio ruku, kao početak nove saradnje. Nisam znao šta drugo. 

Izvini, rekla mi je, uvek sam mislila da ću ja otići pre njega, pa se nisam pripremila i sad ne znam šta sa svim papirima. 

Nakon toga sam otišao da kupim ručak. Sarmice sa zeljem, vitaminsku salatu i pileću čorbu. Uzeo sam i sto grama pite sa pečurkama, da probam. Sedmi dan nisam okusio kap alkohola. Treći dan zaredom sam pokisao. 

Ne želim da mora da se dogodi nešto strašno ili nešto prelepo da bih zapamtio dan. Da bih zapamtio sarmice sa zeljem (neslane), vitaminsku salatu (osrednju) i pileću čorbu (vrlo dobru).

Da upozorim na samom kraju teksta: nema zaključka, zanimljivog obrta i duhovitosti. 

Vanja mi je upravo došao iz Zagreba, moram da idem da mu dam čist peškir, u Novom Sadu, gde je bio prethodnih dana, nema vode već dvadeset četiri sata. Na to mi se požalila i mama, kad smo danas pričali. Jedino dedin stan ima malo vode koja curka tu i tamo, pa će poslati Igora da kod njega opere noge pred spavanje. On je, ipak, tinejdžer, pa mu noge smrde drugačije. 

To bi Robert i Jonas sigurno dobro snimili. Dedu i unuka u jednoj besmislenoj novembarskoj večeri, koja će jednom postati lepo sećanje. 

Samo ako Igor ne bude imao slušalice u ušima. 

Članak Deset hiljada koraka: Slušalice u ušima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne priča mi se o neopipljivim stvarima. Ne priča mi se o tome šta more za mene predstavlja i kako se osećam na plaži i kako je tužno što radimo cele godine da bismo imali tih deset dana odmora, da bismo se samo vratili umorniji jer smo previše očekivali od tog mora. 

Imam jedan cilj za ovu jesen: da naučim sastav lista. Da naučim sve o kiši. Sve o oblacima. O tome kako se prave linije gradskog prevoza. Kako se bira broj mesta za sedenje u autobusu. 

Nema više osećanja koje mogu da opišem. Ali ima toliko različitih vrsta biljaka koje ne znam da nabrojim. Pa, da krenemo odatle.

Članak Deset hiljada koraka: Uputstvo za upotrebu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon dva meseca mogu da ispričam šta se dogodilo, mogu da posložim događaje hronološki, mogu da se setim boje peska i razgovora koje smo vodili, a vodili smo ih u beskraj, mogu da nacrtam mapu i obeležim crvenim, sve gde smo bili, svaku tačku, svako parče puta, imena ulica, magistrala, šuma i drveća, barova i konobarica, pesama i pevušenja, svakog predela i svake promene raspoloženja, ovo je jedan motel, ovo je drugi krevet, ovde smo se prvi put otvorili, ovde smo bili na ivici tuče, mogu da se setim i da sam bio tužan i da sam bio srećan i da sam bio uplašen i da sam bio ushićen.

Ali ne mogu da se setim da sam to zaista bio ja.

I ne mogu da se setim da sam zaista to ja doživeo.

I ne mogu da pojmim da je to iskustvo tu, u meni.

Ono je na kameri. Ono je u priči. Ono je u osmehu mojih roditelja. I pozivima prijatelja.

Ali kod mene nije.

I zato kad me pitaju na ulici kako je bilo, ja gledam da li se njima nešto specifično dogodilo, da skrenem razgovor u tom pravcu. Danas sam video da je jedna poznanica polomila ruku. Kako me je to samo obradovalo! Pričali smo o ruci, pričali smo o rolerima i vratima, pričali smo o Adi i saobraćaju, pričali smo o piću i ljubavi. To umem.

U Beogradu sam i nisam. Kod kuće sam i nisam.

Sutra treba da operem veš.

I to je neki početak.

Članak Deset hiljada koraka: Povratak kući se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako i zašto ste došli na ideju za ovo putovanje i ujedno film?

Filip: Meni su put i kretanje, stalno kretanje i traženje, jedna od osnovnih inspiracija za bilo kakvo stvaranje. Ta potreba da se pređe neka razdaljina, samo da bi se prešla opet neka druga, potreba da se toliko toga vidi i da se toliko toga doživi, da bi se na kraju vratio kući, šta god ta kuća predstavljala i gde god se ona nalazila, predstavlja okosnicu i mojih pređašnjih radova. Tako sam nekako i počeo ovu priču – iz želje da putujem, da vozim duž cele Amerike i da vidim gde sve jugo može da me odvede – i u priči i u miljama. I gde sve ja mogu da odvedem juga, trideset godina nakon što je uopšte poslednji bio uvezen u Ameriku i nedugo nakon toga proglašen za najgori automobil u istoriji. Sve mi je to delovalo veoma zabavno, a to je uvek početna tačka – da li se ložiš da nešto uradiš ili ne. Ja sam se baš ložio.

Foto: Aleksa Borković

Ko je sve deo ekipe, kako ste se spojili?

Filip: Ekipa je mala, ali upečatljiva. Razlikujemo se po visini, akcentu, glasnoći, oblačenju. Kada nas vide na benzinskim pumpama odmah nas pitaju da li smo na turneji, valjda zbog tako jasne šarenolikosti. A mi konačno možemo da im odgovorimo ono što smo ceo život želeli – o, da, jesmo.

Aleksa Borković je direktor fotografija i ko-reditelj filma, Aleksandar Blažić je snimao zvuk tokom samog putovanja i snimanja filma u Americi, i mogao bih da dodam još toliko toga funkcija koje obavljaju na ovom putovanju, da ne bi bilo mesta za išta drugo na ovom svetu.

Čarna Vučinić je producentkinja, koju sam jedne srede nazvao i rekao da mi do sutra treba da isplaniramo čitav budžet, a ona je oberučke i beskompromisno prihvatila moj poziv da radimo zajedno i omogućila život ovom projektu.

Karlos Ajala i Ras Čejv iz Kavas produkcije iz Njujorka putuju sa nama i pomažu nam oko logistike, planiranja, traženja lokacija, brinu gde spavamo i kako da sve naše sumanute zamisli (a bilo ih je) pretvore u realnost.

Tu su još i Kristina Todorović i Jana Baljak koje će biti zaslužne za montažu i dizajn zvuka, kao i Nikolas Santa, Nikola Uzelac i Damjan Knežević kao producenti.

Tu sam i ja, kao autor priče i ko-reditelj.

Foto: Ivana Finci

Kako je izgledala priprema za ovo putovanje?

Filip: Suludo, mnogo suludo. Jedan deo je uvek istraživanje i traženje onoga šta ovakva priča sve može da nam pruži. Gledanje mapa, mnogo mapa i brojanje milja, mnogo milja. Naši sastanci nikad nisu bili isključivo kreativni ili isključivo logistički – jedno je uvek uticalo na drugo. Ako u jednom danu možemo da pređemo toliko i toliko milja, onda to određuje gde i kako fokusiramo priču. Pripreme su takve da ne bih mogao ni jasno da podelim kad radimo i pričamo o projektu, a kad se samo družimo. Sve se preplitalo i prepliće se i dalje. Ali u celom tom haosu dogodi se jedan trenutak, jedna rečenica koja ti otključa sve, ceo film. Za te trenutke i dalje nemam objašnjenje.

Što se tiče istraživanja, išli smo na jugo skupove, pričali sa ljudima iz cele Srbije, bezuspešno učili da popravljamo auto, snimali mnogo materijala pre samog putovanja da se uhodamo, da vidimo kako dišemo i da li možemo da funkcionišemo na mig. Tako je bilo i kad su nam se priključili Aki i Ivana u projektu. Malo razgovaramo o filmu, više o životu i onda iz zajedničke želje da doživimo što više stvari pokušavamo da nađemo opravdanje i razlog zašto bismo to uklopili u priču. U ovakvim projektima ne postoji radno vreme, postoji samo želja. I ona je do samog kraja jača od umora.

Aleksa: 11. maja 2023. sam se prvi put čuo sa Filipom. Bilo je to u 22:18h, a 24 min kasnije smo sedeli u Zaokretu, kada su krenule pripreme za ovaj film. Pričali smo o filmovima koji su nam gotivni i koji nas podsećaju na ono što i sami želimo da postignemo, pričali smo lične priče, upoznavali se, kupili tamno plave kofere za put, razmenili dolare po povoljnom kursu, kukali kako možda ipak nemamo dovoljno dolara dok smo jeli indijsku hranu, ne shvatajući tada koliko ćemo biti željni naše kuhinje. Jedno sam shvatio – mi se hranimo kao bogovi u odnosu na 95% Amerike. Potom smo se žestoko borili za moju vizu, dobio sam je 3. jula, odnosno 12 dana pre nego što smo poleteli. Filip je u međuvremenu samouvereno rekao kako ne postoji opcija da ne dobijem vizu. Ja sam bio u strahu, sve je bilo neizvesno, ali pripremali smo se kao da se dešava. Za kreativne procese je na kraju bilo najmanje vremena, računali smo na intuitivnost, do tog momenta se sve baziralo na tome i dobro nam je išlo. Došli smo do momenta kada neverbalno kapiramo tok misli jedan drugog i to je delovalo kao safe zona. Konačno, poleteli smo 15. jula u 06:40h.

Šta vam je bio najveći strah?

Filip: Birokratija, uvek birokratija. Papiri koji nedostaju, moja neorganizovanost koja gubi svaki šarm kada od tebe zavisi još deset ljudi, viza koja je štucala do nedelju dana pred put, olujni vetrovi preko Atlantika i shvatanje da već neko vreme živim na ovom svetu i jedino što znam da radim sa kolima je da ih vozim – a jugo je pre svega predviđen da se pored njega roštilja dok se polako, kao da se nikad nikud i nigde ne žuri, popravlja deo po deo. To je, kažu, jedan od razloga zašto i nije uspeo u Americi. Niko ne želi da popravlja svoje automobile, oni služe da se voze. Tiho, bez smetnji. I zmije. Zmije u Arizoni me prilično plaše.

Aleksa: Uvek postoji racionalni strah od nepoznatog. U ovom slučaju nepoznatog je bilo na sve strane. Idem u Ameriku na dva meseca da snimim prvi dugometražni (dokumentarni) film, sa čovekom kog sam upoznao dva meseca ranije, a onda i sa još trojicom Njujorčana koje sam video jedino preko video call-a. Strah je bio da odnosi neće funkcionisati, što je u maloj ekipi dosta nezgodno kada se desi. To bi uticalno na film, promenilo bi tok, energiju filma, sve bi bilo ugroženo. Dok bi prostor za intervencije bio izuzetno mali. Čak je i Jugo bio nepoznat! Onaj kog smo ovde spremali nije mogao da otputuje, kupili smo juga par dana nakon što smo sleteli u Njujork. Imam utisak da smo se kockali svi zajedno. Nešto posebno je trebalo da se desi da bi ovo putovanje imalo početak i kraj, a ne krah.

Aleksa fotkao Filipa

Filip fotkao Aleksu

Šta su vam do sada bili najveći izazovi tokom putovanja?

Filip: To što nije bilo slobodnih dana. I što u nekom trenutku ne znaš šta je realnost, a šta film. I što toliko toga na kraju ne možeš da snimiš. Razgovori koje smo vodili bez kamere, situacije koje su se događale, ljudi koje smo na blic upoznali i nismo imali opremu sa nama da ih i snimimo. Tokom samog snimanja, najteže je što sve želiš da uhvatiš, sve da zabeležiš. A nekad je jasno postavljena granica i te kako potrebna. Šta je izvan, a šta unutar filma. Šta vidi kamera, a šta samo oko.

Aleksa: a) Fizički umor. Bilo je prilično intenzivno, stalno smo bili u pokretu i jurili da uhvatimo samo još nešto.
b) U Americi sam već u prvih desetak dana prošao kroz gotovo sve emocije koje čovek može da oseti, i ništa drugačije nije bilo ni tokom ostatka putovanja. Opšte jedno ludilo kad pogledaš sa strane.

Svi oni strahovi ostaju strahovi dok se ne dokaže suprotno, a za neke je prosto trebalo vremena. Čudno je, ti kreiraš film, ali si u isto vreme i akter, to je nešto sa čim se nisam susreo ranije.

Šta vam je do sada najveći utisak?

Filip: Koliko zapravo moraš da budeš prilagodljiv i spreman da u trenutku okreneš ceo put i film naglavačke zbog nepredviđenih okolnosti. I koliko su planovi tu da samo obigravaš oko njih. I koliko su ljudi koji vole automobile spremni da posvete život tome. Oni tu strast pokazuju i dele bezrezervno i ima nečeg duboko dirljivog i potresnog u tome. Toliko je malo stvari koje radimo bezrezervno. A što se tiče Amerike, najveći utisak mi je koliko su nam zapravo različite kulture – načina komuniciranja, arhitekture kuća i stanova u kojima živimo, ulica, hrane, druženja. I koliko je zapravo Amerika velika. Njujork sa Amerikom ima tačno toliko veze koliko i Srbija sa Amerikom.

Aleksa: Kulturološka razlika je značajno veća nego što sam mislio. Čak i unutar Amerike. Stalno smo savladavali nova pravila ponašanja, zavisno od regije u kojoj se nalazimo.

Foto: Aleksa Borković

Imate li da podelite neke anegdote iz dosadašnjih razgovora sa ljudima u Americi?

Filip: Zanimljivo je da su nam većinski prilazili ljudi koji ne deluju kao da su iz privilegovane klase. Oni su nam pričali kako su čitave njihove porodice odrastale u jugu u siromašnijim delovima Amerike, kako se njih sedmoro guralo. Čini mi se da se nikad nisam sigurnije osećao u nekom hood-u nego u jugu. Postoji neka vrsta uzajamnog poštovanja, zajedničkog ludila. Auto nam se prvi put pokvario na uglu Braunsvila i Sajpres Hila, koji važe za najgore delove Njujorka, a već je padao mrak. U svakoj drugoj situaciji, ne bih se osećao prijatno da ostanem zaglavljen na takvom mestu, ali jugo nas je štitio od toga da budemo uljezi u takvom kvartu.

Aleksa: Ne znam šta će sve završiti u filmu, imamo preko 70 sati materijala. Ono što znam je da i pored snimljenih postoji puno suludih situacija koje kamera nije zabeležila. Mi smo snimali jedan, a proživljavali potpuno drugi ili makar drugu verziju tog istog filma. Mogu vam reći da sam u Detroitu, koji važi možda za najopasniji grad na našoj ruti, odjednom shvatio da mi se pije mleko. U tom trenutku smo se nalazili na benzinskoj pumpi na kojoj je neki lik mahao roze pištoljem (verovatno pravim). Pištolj su videli svi iz ekipe osim mene, ja sam bio zauzet istraživanjem lokalnih marketa koji potencijalno prodaju mleko. Našao sam neki diskont pića (liqour store), za koji je pisalo da je ujedno i market (čitaj: nije). Bio je blizu, ubedio sam ekipu da odemo tamo. Naravno da smo završili u nekom kraju punom vrlo diskutabilnih ličnosti. Gde je verovatno svako naoružan i samo se čeka da grupa nekih Njujorčana i Srba zaluta tu u jugu. Filip se već preznojavao u kolima, neki su ga čudno gledali, a ja sam među bezbroj boca alkohola uspeo da nađem jednu flašu mleka od pola litre. U radnji je bila tišina, mislim da sam ih zbunio.

Šta za tebe predstavlja jugo? Koje značenje mu pripisuješ?

Filip: Jugo je nešto istovremeno daleko, s obzirom na to da je produkt vremena koje nema veze s mojim i nešto blisko, jer je duboko urezano u naš identitet, kako god ga definisali i objašnjavali. Za mene je jugo brend, mogućnost pričanja priče. Svakako nije samo auto. Da jeste, samo bi ga vozili.

Aleksa: Postoji Jugo kao svetski poznat brend i postoji Jugo kao nešto što ipak možeš da prisvojiš, deo je naših ličnih priča na malo drugačiji način u odnosu na ostale marke/brendove.

Foto: Aleksa Borković

Kako ljudi u Americi reaguju na juga?

Filip: Kao da je šala koja je dobro ostarila, kao da je čudo na putu. Sećaju ga se mnogo više i mnogo jače nego što sam to mogao da zamislim. Jugo pokreće razgovor bolje od bilo kog pick up line-a. Zaista je postao dobra zabava. Vozili smo se po Tajms Skveru i stali smo pored napucanog sportskog automobila. Jasno je ko je privukao više pažnje i izmamio više osmeha.

Kako će uopšte izgledati ovaj film, šta je ono što zapravo njime želite da prikažete i poručite?

Filip: Mnogo putovanja, priče, intervjua, emocija i zajedništva. Nemam pojma šta želim da poručim, to ću tek vremenom shvatiti. Ne znam šta želim da poručim ni kad počnem da pišem roman ni kada počnem da pričam neku priču. Značenje dolazi tek na kraju, ako i tada. A želim da prikažem ono šta sam doživeo. Henri Miler kaže, kada je pisao knjigu Kolos iz Marusija, da nije želeo da napravi istorijsku knjigu o Krfu, Atini, Grčkoj i Americi, već da je samo želeo da prenese iskustvo. To je negde i moja želja. Da prenesem jedno iskustvo, koliko god je to moguće, iako znam da to iskustvo ne može da bude verodostojno, ali mislim da ni ne treba da bude. Treba da bude pokretačko.

Koliko se tvoj odnos prema ovom automobilu menjao tokom ovog putovanja?

Aleksa: Bio je tesan i odnos i jugo. Nisam mogao da sednem normalno na zadnje sedište, ali sam uspeo da odspavam na istom. Ponekad bih na juga gledao kao na nekog ljubimca, kog moramo da pazimo/čuvamo. Tretirali bismo ga kao ravnopravnog člana ekipe. Dok bi mi ponekad bio samo alat da snimim neki dobar zalazak sunca, iskoristim neki zanimljiv prostor i slično.

Da li ćete nastaviti da vozite juga po povratku u Srbiju?

Filip: Mislim da neko vreme neću uopšte da vozim. Malo sam se umorio od toga. Od retrovizora, mraka, preticanja, kamiona. Malo mi se hoda. A posle – videćemo. Iskreno sumnjam. Priča je ispričana. Ne treba forsirati stvari. Idemo dalje. Imam ja svoj Nissan note, nije se pokvario nijednom za dvanaest godina.

Aleksa: U Srbiji auto koji ću voziti je Citroen Xsara Coupe, (tamno plave boje). Avanture koje sa tim kolima pamtim su neki drugi svet kom se rado vraćam. A jugo će zauvek ostati deo mene i radovaću se ponovnim susretima.

Foto: Ivana Finci

Mislite li da će vam ovaj projekt biti life-changing experience?  

Filip: Mislim da već jeste. Ubacio mi se crv u glavu i neće da ode. Živi mi se u Njujorku. To je prosto tako i ja ne znam šta s tim da radim. Deluje mi čak i moguće. A do sad nikad nisam o tome razmišljao. Znao sam da se neću vratiti normalan. Samo nisam znao na koju stranu. I dalje nisam siguran.

Aleksa: Apsolutno. Međutim još uvek nisam sposoban da sagledam i artikulišem sve ono kroz šta sam prošao.

Šta je ono što ti je onda trenutno glavno osećanje povom ovog putovanja?

Aleksa: Završiću iskustvom sa putovanja kući, koje je na svojevrsan način kruna onog konstantnog rolerkostera emocija kroz koji smo konstantno prolazili.

Priča se desila na letu Amsterdam – Beograd, što je bio treći let i osamnaesti sat mog putovanja iz Los Anđelesa. Kada sam ušao u avion, sve je bilo krcato, sav onaj prostor za kofere je bio popunjen koferima ali i nekim malim rančevima koji su mogli i ispod sedišta. Ja sam sa sobom nosio svoj lični ranac ali i ranac sa tehnikom, koji je bio velik i težak. Želeo sam da ga ostavim gore, ali prosto nije bilo mesta. Dok sam tako izmrcvaren i neispavan kukao u sebi, iza mene se pojavljuje čovek 15-20cm viši od mene (visok sam 198cm) i definitivno malo krupniji. On je pogledao ono mesto koje mu je dodeljeno, rekao: It is what it is i seo. Dok pišem ovo teško mi je da se prisetim slike kako toliki čovek staje u ono sedište, ali stao je, pa sam tako i ja ponovio tu rečenicu i nekako se nagurao u ono sedište sa svojim rančevima. It is what it is.

Avion je poleteo, usluživala nas je najdivnija stjuardesa na svetu, starija gospođa. Gužva je činila svoje pa su ljudi bili pomalo nervozni, računajući i mene. Stjuardesa je unela osmeh, na jedan otmen način. Nije bilo problema za koji ona nije imala rešenje, čak je i onog ogromnog gospodina premestila na mesto koje se vodi kao biznis klasa iako je to u praksi bilo samo malo više prostora za noge uz neku zavesicu viška. Naišla je, međutim, na jedan problem na koji nije imala drugi odgovor, pa je rekla: It is what it is.

Sa leta sam izašao srećan. Tako je, ja mislim, i sa ovim putovanjem.

Naslovna fotografija: Aleksa Borković

Članak Kako je jugo obišao Ameriku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kraj je puta. Poslednji dan snimanja. Stigli smo jugom u Los Anđeles iz Njujorka, nakon četrdeset pet dana putovanja, preko deset hiljada pređenih kilometara i provozane dvadeset tri savezne države. Mišići su se opustili, polako mi oči lutaju, levo-desno, tamo gde treba i gde ne treba, polako gubim fokus. Prošla je ponoć, ludak Gejb u kući pored naše neprestano hoda okolo i blesavo se osmehuje, u nadi da će neko obratiti pažnju na njega. Vlasnik apartmana, smušeni Japanac, preporučio nam je da ne pričamo sa Gejbom. Kad smo ga pitali da li je opasan, skrenuo je pogled. Rekao sam Ivani da pretpostavljam da bi neko ostavio lošu ocenu apartmanu da je Gejb osvedočeni manijak. Ras i Karlos spavaju, Aleksa prebacuje materijal u gaćama, Ivana već danima ne uspeva da se odmori. Smejemo se glasno, suviše glasno da bismo delovali srećno i grozno vičemo na nežive objekte. Živci su nam napeti. 

Dugo smo već zajedno. Kao da niti jedan drugi život pored ne postoji. Ne mislim na povratak i ne mislim na Srbiju. Ne mislim na posao, niti mislim šta posle. Možda samo nemam snage za to sad.

31.8.

Danas sam se sudario sa policijskim automobilom, onim crno-belim, onim koje tako dobro znamo iz filmova i igrica. Pokušali smo da se mimoiđemo na uskom prolazu, ja sam išao u rikverc i zadnji branik policijskog vozila na kojem piše LOS ANGELES POLICE i prednji branik juga, na kojem ništa ne piše, jednostavno su se sudarili. Gledao sam kako se pali blaga rotacija na zadnjem staklu i kako dva ćelava meksikanca u policijskim uniformama izlaze iz kola i pričaju na voki-toki. 

Pogledao sam oko sebe. Ivana je sedela pored, podjednako zabezeknuta kao i ja. 

Jedino što sam u tom trenutku pomislio je da li postoji šansa da je ovo prvi sudar juga i losanđeleske policije na prilazu kanalu. Izašao sam iz kola i proverio da li je nešto otpalo. Ispostavilo se da nam je otpao prednji branik, ali on je svakako već bio blago načet u Santa Feu, kad me je Ras zakačio prikolicom. Došla su još četiri policijska vozila da urade uviđaj. Pokušao sam da zapamtim sve. Policajca koji je previše namazao kremu za sunčanje na lice i sad su mu ostali blago pobeljeni obrazi. Nisam mogao da ga shvatam ozbiljno dok mi je uzimao izjavu, sve vreme sam želeo da mu razmažem tu kremu, da ne ide tako budalasto po gradu. Drugi je imao duge, ali retke brkove. Treći je imao naboranu glavu. Stajao sam između njih i bio srećan što mi se pružila prilika da se sudarim sa policijskim vozilom. Policajac retkih brkova je završio izveštaj i pitao nas je da li smo iz kraja. Rekli smo mu da nismo, samo obilazimo lokacije za snimanje. Upozorio nas je da se ne vraćamo tu. Događaju se ubistva jednom u dve nedelje. Mislio sam da će me to vratiti u realnost, ali nije. Nekako sam to i očekivao. 

Foto: Ivana Finci

1.9.

Ispostavilo se da to što mislim da je kraj, nikad nije kraj. I kada mislim da ću nešto da osetim, ne osetim ništa. Sve sam prešao u glavi. Šta ću da radim kad vidim okean. Kako ću da točim gorivo u pustinji. Kako ću da jašem konja u Teksasu. Kako ću da menjam gumu na kolima u Arizoni. Kako će da bude veličanstven Monument Valley. I onda to sve bude tako. I brda postoje i postoji crveni pesak, i konji i kauboji i velika zelena prostranstva i pukne guma, i vidim okean i sve na svetu. Sve je tu i sve postoji. 

Jedino, kad se to sve dogodi, ne znam šta da radim s tim. 

I tek kad ispričam, postane mi jasno. Makar toliko da poželim sve opet. 

Stigli smo u Los Anđeles. Gejb je konačno prestao da peva.

Vreme je za odmor. 

Članak Deset hiljada koraka: Razglednica iz Amerike br. 2 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

• Elton Džon je, kako kaže, odsvirao svoj poslednji koncert na Glastonberiju. Nikad nisam previše slušao gospodina Džona, ali sam na Jutjubu gledao kako izvodi poslednju pesmu „Rocket Man” i svira je čitavih deset minuta, uz silne vatromete i oduševljenje publike i samog benda. I taman kad pomisliš da je kraj, on je opet produži. I taman kad je pesma dostigla vrhunac, on opet pokušava da ga ponovi. Koliko je samo teško otići. I koliko je to lepa pesma. I koliko mi je bilo žao što baš tako mora da bude, da sve jednom prođe. 

• Ovo mi je dvadeset i osmo leto od kad postojim na ovom svetu. Mojoj babi je devedeset drugo, baš nedavno je proslavila rođendan. Doneo sam joj knjigu za poklon, a ona je rekla da je sramota imati toliko godina koliko ona ima. Toliko samo ludaci i čudovišta imaju, kaže. Mene je sramota svojih godina, nju je sramota njenih. Nekako ispada da smo oboje nedorasli onome što se od nas očekuje. Ja mladosti, ona starosti. 

• Kada legnem na leđa, kao da me spopadne sva muka čovečanstva. Ispada da zaista postoji neka logika u tome, makar mi tako kažu ljudi. Suviše sam onda otvoren, sasvim nezaštićen. Onda se okrenem na stranu, sklupčam se poput puža i pola težine nestane. Zatim legnem na stomak i onda već razmišljam o nečem sasvim drugom. 

• Veoma mi se dopada stih „It’s half your fault, so half forgive me”. Ti pola oprostiš meni, ja pola oprostim tebi. Međutim, to je samo stih. Ne znam šta to zaista znači, a voleo bih da to, recimo, saznam u julu. Nešto se krije iza toga, možda čitava jedna mala ljubav. 

• Bio sam i ranije umoran, ali sad su ljudi počeli da primećuju. Jedino ne znam da li mi je drago što me konačno razumeju ili mi je strašno što tako upadljivo pokazujem da mi je dosadno. 

• Mislim da sam razvio zavisnost prema proveravanju telefona. Nisu u pitanju društvene mreže, već iščekivanje poruka. Kao da me je strah da će svaka poruka da mi promeni život, pa čekam da dođe, a kad dođe, onda ne želim da je pročitam. Jednom sam tako izgubio Wolt porudžbinu i ostao gladan, misleći da je ljubav ili posao. 

• Celog života pričam da mi smeta toplota, a ovog leta je sasvim drugačije. Sve mi smeta. 

Danas je 29. jun, 11:11 prepodne u trenutku kada završavam ovaj tekst. Trenutno se nalazim na pumpi kod Aleksinca, na putu sam ka Skoplju. Gužve su na granicama, polako počinje odmor. Otići na odmor nije isto što i odmarati se. Čekati leto nije isto što i živeti jun. Voleti nije isto što i biti voljen. Sve je to zamršeno pred leto.

Članak Deset hiljada koraka: Rocket man se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Moco, zašto si tako nesrećna?” 

Kroz godinu dana uspeli su da izgrade kuću, jednu veliku dvospratnicu sa sve pomoćnom prostorijom sa unutrašnje strane dvorišta i garažom. Moj otac je zasadio drvo na ulazu u kuću, glomaznu trešnju; jednom sam ih pojeo previše i ležao nepomičan od bolova. 

Postojala je ideja da to bude velika porodična kuća. To se, ipak, nije dogodilo. Nakon dedine smrti, ostala je samo baba. Kako je ona postajala sve manja, tako je kuća izgledala sve veća. 

„Šta će ona u tolikoj kući?” pitao sam jednom prilikom oca. 

„Gde će drugde? Znaš kakva je.”

„U dom? Nije to tako loše, imala bi društvo, možda bi bila manje usamljena.”

„Ne želi u dom. Samo bi zanovetala tamo, prvo bi volela sve, a onda bi krenula onako umilno da se smeje – e tad, kad se tako smeje, tad znaš da nešto nije u redu, a onda bi bilo kasno da je iščupamo odande”, odgovorio mi je otac. 

„Meni je rekla da bi volela da ode.”

„Kad ti je to rekla?”

„Ne znam, pre mesec dana možda.”

„Sad da je pitaš, sasvim bi obrnula ploču. To je luda kuća sa njom. Luda kuća.”

Iz mog ugla, kuća je predstavljala par stvari.

Ručak nedeljom, uvek od jedan sat, pun sto hrane koji, uz svu ješnost naše porodice, nikako nismo umeli da obrstimo. 

„Ko će sad sve ovo pojesti?” pitala bi baba kad shvati da je samo delić hrane pojeden, a otac bi se nervirao što je opet toliko kuvala, da bi mi kasnije govorio da razlog tome leži u činjenici što je čitavog života bila gladna. 

„U logoru je volela jednog čuvara Italijana, koji joj je davao ostatke hrane, kao psima, a ona mu je bila zahvalna. Zbog njega je i naučila italijanski”, rekao bi mi, a već sledećeg trenutka se posvađao sa svojom majkom, govoreći joj da mora da nauči meru. Čitao sam nedavno, od nekadašnjeg logora, sada su izgradili hotel sa pet zvezdica, na istom mestu, istog imena. U znak sećanja, svakako ne. 

„To je najlepši jezik. Italijanski. A ne engleski. Prva reč koju sam naučila bila je mountain. Kakva ružna reč! A kad čuješ italijanski, odmah ti bude toplo oko srca. Kao pesma. I ona njihova himna. Pevali smo je svakog jutra u logoru. Prelepa himna. Znam je i dan-danas napamet.”

Nije ni deda mnogo zaostajao; rođen je u rudaraskoj porodici, a to znači – nije mu bio stran koncept gladi. Da nije bilo rata, da nije bio prvoborac, golobradi dečak, nikad ne bi video dalje od rudnika. 

Ali šta mogu da kažem o dedi, a da nije rečeno o drugim dedama? 

Možda ovo: prema meni je bio izrazito nežan (prodavali smo novine, šiljili štapove, farbali kućice), kao da je želeo da nadoknadi sve što je propustio sa svojom decom. Otac mi je rekao: kakav je bio prema tebi, takav nikad nije bio prema meni. Lakše je voleti unuke. Ponekad je dovoljno postojati za nekoga, biti tu. Ništa više. Čisto prisustvo. 

I možda još: voleo je da pleše, da nosi kravate (uvek ih je zvao mašne), da trguje i da vara svoju ženu. Obrnutim redosledom. 

„Ali nemoj da misliš da je bio loš čovek”, rekla bi mi. „Uvek smo imali hranu na stolu. I voleo je životinje. Ne može loš čovek da voli životinje. Zar ne?”

Deda se u penziji, nakon godina provedenih u diplomatiji, gde je radio šta je radio, kako kaže baba, vratio svom prvom zanatu – stolarstvu – i sumanuto gradio i farbao ograde. Iz toga je proizišla i velika kućica za pse. U početku je tamo spavao Laki, veliki pas, kojem sam mogao da stavim čitavu šaku u usta, a on bi zbunjeno stajao, pustio me da se izigram i čekao da prođe.

Kad bih došao, uvek sam tražio da se igram bombardovanja sa babom i Lakijem. 

Evo kako je igra bombardovanja izgledala: baba stane na verandu, a mi stanemo ispod nje, u dvorište. Zatim baba isprazni sve flaše sa vodom i pogleda nas. 

„Jeste spremni?” upita mene i psa, a samo ja odgovorim potvrdno. Pas, ipak, ima svoj način komunikacije, uglavnom ne previše smislen. 

U tom trenutku počinje igra.

Prazne flaše vode, uvek Prolom, zbog babine bubrežne bolesti, stoje već spremne na stolu, ona ih uzima i gađa nas sa verande, ali tako da nas promaši, a pas Laki i ja ih izbegavamo i iz sveg glasa vičemo: bombardovanjeeee, a Laki plače od sreće. To mi je bila omiljena igra. 

Laki je, prirodno, vremenom uginuo i mesto u kućici je ostalo prazno. 

Na njegovo mesto je došao Bekam. Nije se čekalo ni mesec dana. Kakva je to kuća bez psa? Bekama smo uzeli iz ulice iznad, bio je plav i živahan. I bio je lep, baš kao Bekam. Jedini problem je bio što je grizao sve i svašta i nije se moglo živeti od njega, a kad je ugrizao i dedu, baba je odlučila da je Bekam završio svoje. Odnela ga je kod veterinara i dala da se uspava. Morala je da ga likvidira, kaže, iako je deda danima plakao i proklinjao je da mu je oduzela jedinu sreću, iako je bio sav krvav od ugriza. Za neke ljude se ne bi bunio; uvek je voleo pse više od ljudi. 

Posle Bekama, u istu kućicu, uselio se Gara. 

Bio je to izuzetan pas, koji je krvavog repa, rasečenog na pola, dopuzao do naše kuće. Očigledno su ga negde dobro namlatili, a on se dovukao do vrata u nadi da će ga neko primiti. On je bio tu čitavih sedam godina, do samog kraja. Ja sam dolazio tamo jednom nedeljno, a pas je bio tu svakog dana. Spavao je kad se spavalo, jeo kad se jelo, tugovao kad se tugovalo i radovao čak i kad nema mnogo razloga. Usred noći, tu je. Pored fotelje. Pored kreveta. Da ublaži strah. 

„Gara me jedini voli”, uvek je govorio deda. „On uvek dođe kod mene.”

„Dođe, kad ga hraniš”, rekli bi mu. 

„I vas sam hranio”, odgovorio bi. 

Kad je Gara uginuo, moj otac je rekao da se boji da deda to neće preživeti. 

Bio je u pravu. 

Za mene i za babu i dedu psi su predstavljali dve sasvim drugačije stvari. Ja sam ih gledao zadivljeno i zaljubljeno, kao nešto nepoznato, kao predmet istraživanja i učio sam uz njih da se pustim, da se igram. Gledao sam ih kao da će tu biti uvek, zato što nisam znao da stvari samo mogu da nestanu. Odnosi, kuće, ljudi, pa i psi. Za babu i dedu psi su bili tu, da popune veliku porodičnu kuću. Da ne budu sami jedno s drugim. Dovoljno su već bili, a premalo su se voleli za to. Zato se ta ljubav preusmeri na druge stvari. Na pse, na unuke, ponekad i na decu. Zato su psi u detinjstvu uzbuđenje, a u starosti mir. 

Na kraju, kuću smo prodali, kad više nije bilo razloga da se u njoj ostane. Sad su u njoj neki drugi ljudi i neki drugi psi. 

Rastu i umiru, ispočetka. 

Članak Deset hiljada koraka: Svi psi detinjstva i starosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Atinu sam otputovao sam i video sam kamen i sve što je nekada bilo i više nije. Video sam prljave ulice i neke srećne, grlate ljude i neke tužne, grlate ljude. Doputovao sam bez ikog, ali nisam bio usamljen, prijalo mi je. Lizao sam sladoled i fotografisao sam sebe na vrhu Epidaurusa. Jedino mi je bilo glupo što niko nije bio gore da me čuje kad sam se spustio u centar pozorišta, zato što kažu da je akustika takva da sa svakog mesta čuješ šapat. Ali onda je neki ludi Englez počeo da recituje Šekspira izrazito glasno, tako da sam mu pokazao prstom da je dobar u tome i već mi niko nije bio potreban. Nisam nigde kasnio, nisam nigde žurio, a skoro svuda sam stizao. Sve je bilo veće od mene – istorija, država, jezik, iskopine. Vratio sam se tako pun utisaka o tome koliko sam mali i nebitan da sam se osećao produhovljeno i spremno za mnogobrojne poduhvate. Osećao sam se veliko i željno, a možda više od svega, spokojno. Smrt je tako mala, čovek je tako veliki, pomislio sam. U Kataniju sam kroz mesec dana otišao jureći taj isti osećaj samoće, ali ne i usamljenosti, smrti, ali ne i straha, života, ali ne i svakodnevice, ljubavi, ali ne i poljupca, i vratio sam se sa istim osećajem – da sam mali i nebitan. Samo, ovog puta, nisam se osećao produhovljeno. Već, nekako, uzaludno.

Baš nedavno sam bio radostan i poželeo sam nešto da napišem o tome. Bio je lep trenutak i bio je sasvim neobjašnjiv. Žvakali smo neku kobasicu, kad me je uhvatila takva radost da sam želeo da se katapultiram u nebo. Narednog dana sam počeo da razmišljam da li je moguće pisati o radosti? Čitavu knjigu, o radosti – ne o tome kako je dostići, niti o tome kako je zadržati, već samo, čitavu stranicu o trenucima radosti. Ne da bih pokušao da je razumem, već da bih pokušao da je osvestim. Biti srećan i biti svestan sreće su dve sasvim drugačije stvari, rekao mi je Dejan jednom prilikom, a mene je to sasvim izbezumilo. Dakle, voleo bih da pišem o radosti, a da ne mislim na tugu, rekao sam Tamari, a ona me je pitala odakle mi sad tuga, kad pominjem radost, a ja sam nju pitao zar je moguće odvojiti te dve stvari – radost i tugu. Mislim da je moguće, rekla mi je, a ja sam joj odgovorio da mislim da nije. Ali sad sam srećan, rekao sam joj i nakon toga se iznenada tako strašno rastužio što mi se čini da je svaki mesec sve kraći i kraći, iako su dani sve duži i duži, a moje želje sve veće i veće i što je veoma uznemiravajuće, sve neusmerenije i nejasnije. I tako, pokušavajući da pišem o radosti, jureći trenutak čiste sreće, koji je bio, i puf, prošao, postajao sam sve tužniji i sasvim već zaboravio da želim da pišem o radosti.

Sigurno je, ipak, jedno. I kad bih uhvatio svoj rep, kao Gara, kad je dopuzao sav krvav na vrata babinog stana – nikad to ne bih priznao. Jurio bih ga i jurio, opet i iznova. Sve dok jednom, samo jednom, ne uhvatim sam kraj. I onda opet, ispočetka.

Članak Deset hiljada koraka: Jureći ljubav se pojavljuje prvo na Oblakoder.

O čemu sve može da se piše, a da se ne piše o onome što se događa oko nas?

Šta bi danas bilo to hodanje?

Ne postoji važnija priča od one o kojoj ne znam šta bih ispričao. I što je još važnije, ne znam kako bih ispričao.

Hercog je hodao, da bi sprečio smrt. To je jasno. Cilj postoji, ka cilju se krećeš. To nije računica, niti zadatak koji se izvrši u kancelariji. To je vera, u nešto više. U neku pravičnost, požrtvovanost, vera da je nešto, ipak, bitno. I da nešto, ipak, postoji.

Moja majka hoda, ne toliko dugo, ali podjednako uporno. Svaki dan, već godinama. Svaki dan, ista tura po Keju. Isti predeo. Isti ljudi koje sreće. Još jedan korak, još jedan dan. Sve dok ne nastrada kuk. Sve dok koščice ne kažu: dosta. Sve dok je potrebno.

Tokom hodanja postoji trenutak kada misliš da ne možeš više, kada put ispred deluje nepregledno dug, kada nije više ni pitanje dosade, već pitanje smisla. Dokle? I još važnije, zašto? Pitao sam je upravo to, pokušavajući da je ispratim u šetnji tokom jednog dolaska u Novi Sad. A ona mi je odgovorila: hajde da stignemo prvo do mosta. Pa kad stignemo do mosta, tu je već mornarica. Pa košarkaški tereni. Iza terena, kanal. Onda možemo da gledamo u kanal. I onda nazad, ka poznatom. Odjednom, videćeš, postaće lako. I postaće lepo. Kao da si nešto uradio.

O čemu se još piše kad se ne piše o onome o čemu bi trebalo?

Možda o umoru. On je stvaran. Kao što je i bol stvarna, kao što je i ćutanje stvarno. Kao što je i potreba da se usred svađe nasmejemo, da olakšamo stvar. Da nastavimo dalje. Da se ljubimo. Kao što je i potreba da spavamo.

Kao što je i potreba da se ono nepojmljivo nekako objasni. Da mu se da ime. Da mu se da značenje. Da mu se pripiše logika. Da mu se da broj.

Hercog je hodao, da bi sprečio smrt.

Ja ne mogu da smislim šta da radim da bih sprečio svoju misao, a ne smrt.

A misao uvek odluta, uprkos svemu. Na sitnice, na detalje. Na Wolt dostavljača, koji biciklom prolazi kroz gužvu na Cvetnom trgu. Neko je gladan. Neko čeka dostavu. Neko tu dostavu mora da isporuči, u preporučenom vremenu. Na novinarku koja izveštava ispred zapaljenih sveća i snimatelja koji hvata najbolji kadar. Na umorne prodavce u Maxi-ju iznad, zato što je gužva, a nije im još ni blizu kraj smene. Na dvojicu kupaca, koji tiho pozdravljaju jedan drugog, spuštenih pogleda, a vidi se da im je drago što su se sreli i da bi voleli da kažu nešto više. Na dve žene koje plaču, dok sede na klupi i gledaju u okupljene ljude, ali komentarišu plavu bluzu, zato što su se, u želji da se uteše, zagrlile i jedna od njih je primetila baš prijatan materijal. Na decu koja ne razumeju i smeju se, i onu malo stariju, koja razumeju ponešto, ali ne mogu i ne treba da obuzdaju svoje godine.

Na psa, koji bi samo da se okupa u fontani pored zapaljenih sveća, a vlasnik ne zna kako da ga smiri.

I misao odluta na pitanje: gde ćemo posle? Šta imaš sutra od obaveza? I tražimo parking i penjemo se uz stepenice i otključavamo vrata i gasimo svetlo. I opet, glasno se smejemo kad se neko oklizne i padne, zato što promeni položaj tela, zato što telo tako ne treba da izgleda. Zato što nije prirodno.

Kao što nije prirodno zanemariti život. I kao što, nekad, nije prirodno znati šta da se kaže. Osim da se priča o onome što je oko nas. Klupa, kiša, drvo, proleće, tu je. Kad ne može da se pojmi, kad ne može da se priča, kad ne može da se razume – polako, tu je most, mornarica, košarkaški tereni, kanal, idemo, korak po korak. Nazad, na ono što je poznato. I onda, ka onom što je poznato.

I stalno pitanje – zašto ne mislim o onome o čemu treba da mislim? Pa onda mislim, ali ne znam o čemu. I ne znam kako. Samo znam, tu je nešto, nešto teško i nešto neobjašnjivo.

Nešto što menja svest. I samo želim nekako da razumem. Ali ne znam ni kako, ni šta. Sva ta dečja pitanja. Razumeti, objasniti, očovečiti; ništa uzaludnije.

Hercog je umeo da hoda, ali je umeo i da stane. Umeo je da opiše šumu. Umeo je da opiše brvnaru. Umeo je da opiše noć. Umeo je da opiše strah, a da ne piše o strahu.

Za to je potrebno vreme. I za to je potrebna hrabrost. I potrebno je da znamo šta želimo.

Ne tražim čudo. Ne tražim da poletim, niti da porastem, niti da drvo progovori. Ne želim čak ni da pobedim vreme. Da mu priđem s leđa, da ga krvnički porazim. Ne znam ni kako bih to uradio.

Želim samo, ako smo pet minuta zajedno, da smo pet minuta zajedno. Ne da čekam da prođe pet minuta, samo da bih rekao kako je brzo prošlo. Pa da čekam drugih pet da dođe. Želim tih pet, celovitih. Gutljaj po gutljaj. Da zapamtim.

Želim da, dok pričam sa bratom, ne zveram okolo, razmišljajući gde ću posle. Da naučim da nazovem oca i majku i kažem im da sam ih nazvao jer mislim na njih. To nisam niti jednom u životu uradio.

Želim da hodamo, polako, dugo i stalno. I ako ne možemo da pričamo o onome o čemu bi trebalo da pričamo, hajde da pokušamo, tiho, reč po reč, od Hercoga do Lote, od dostavljača hrane do psa koji bi da se bućne, od tebe do mene. Doći ćemo do poente. Doći ćemo do onoga o čemu, ne da želimo da pričamo, već moramo da pričamo. Ali, za početak, dovoljno je i da zamuckujemo. Da pokušavamo.

I zato, prvo tražim malo, neprimetno čudo. Da ponekad, nešto bude dovoljno. Da nešto znači.

A ako se to ostvari, lako ću posle znati o čemu da pišem i još lakše ću porasti do metar devedeset i poleteti još više, iznad toga.

Ovo je, ipak, mnogo teže.

Članak Deset hiljada koraka: O čemu se piše kad se ne piše o onome o čemu bi trebalo? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zatim je pao još jednom, dok je šetao psa, a pas poželeo da skrene levo; tad se već moja majka zabrinula i odlučila da ga prati uveče do stana – ipak će sad da napuni 86 godina. Ali to ga je veoma nerviralo, zato što se osećao kao dete, pa je odlučio da hoda brzo uz stepenice, da joj pokaže da može sam. Rezultat toga je novi pad i velika količina psovki. A taman mu je rana na nosu zarasla, sad je i koleno oteklo!

Mama kaže, kako da ga pustim da ide sam, kad stalno pada! A deda kaže, padam kad me ti gledaš, padam od nervoze!

Zatim je pala moja baba, sa druge strane porodice. Ali ona već dugo pada. Njoj su karotide začepljene 87 posto. Ako se taj postotak poveća na broj njenih godina, dakle 92, svakako neće biti dobro. Tata me zove i kaže – opet je pala. Lepo sam joj rekao da ne ide sama u apoteku, a ona voli da ide u apoteku da priča sa ženama na kasi. Znaju sve njene bolesti i vole što je Hercegovka. A ona ih samo pita, je l’ da da niste imali ovako visprenu baku. One odmahuju glavom i kažu, nikad, nikad. Ipak, baš mi je rekla, znaš, najdraži moj, baš nešto razmišljam, ne mogu da se setim da li je neko imao samoubilački gen u našoj porodici. To bi mi, kaže, značajno olakšalo stvari.

Zatim je pao moj otac, pokušavajući da smrša. Odredio je sebi, uz dogovor sa svojom ženom, da svakog dana vozi bicikl po keju. Ali takva, besciljna radnja, vožnja napred-nazad, mom ocu čini samo napor. I pre svega, tešku dosadu. Zato on obuče svoju jaknu, sedne na bicikl i onda odluči da telefonira od Štranda do novog mosta, kojeg od milošte stanovnici Novog Sada zovu brushalter. Tako je i pao, iz dosade. Telefon mu je poskakivao u ruci, on je pokušao da ga uhvati i prosuo se kao proštac, naočigled svih. Kod pada je sramota veća od boli, tako da se koleno pogleda tek kad se pređe prag kuće. Rezultat: natečeno i krvavo koleno i izudarana rebra. Došao sam na nedeljni ručak iz Beograda, rekao mi je, danas ćemo, nažalost, morati pažljivo da se zagrlimo, ali, kaže u nastavku, vratio sam se opet na bicikl. Samo sam mu sad zabranila da koristi telefon, dodala je njegova žena, nisi više mladić.

Zatim je pao moj prvi očuh. Ne mogu da se setim njegovog pada, ali znam rezultat – dva polomljena rebra. Moj sadašnji očuh je primetio da su dva bivša muža moje majke pala u razmaku od dva dana i obojica povredila rebra. Moja majka je rekla, bože gospode, a on je dodao, ko zna šta mene čeka.

A zatim je i on pao, isto kao i njen večiti otac. Na stepenice.

Stigla mi je poruka od majke:

Danas je i Dejan pao 🙁 Na ruku… Nije jako, bole ga i leđa. Najmanje je fasovao od sve trojice. A Bojan polomio dva rebra. Kako je tvoj tata?

Užas! Ja se osećam baš grozno. Mislim nisam kriva… Ali baš kao da jesam 🙁

Kad nisu prošla ni tri dana, a stiže mi nova poruka od nje:

Konačno sam i ja pala 🙁 Sa bajsa, na okretanju kod mornarice… Na koleno i lakat. Nateklo malo, ali jbg. Nastavila sam da vozim… Čisto da me opomene koliko imam godina 🙂

Branko Miljković kaže, ako smo pali, bili smo padu skloni. Ali ko još sluša njega?

Moja porodica ima samo uvrnuta kolena i loš balans.

I možda, neutaživu želju za pokretom.

Do samog kraja besmisla.

Članak Deset hiljada koraka: U mojoj porodici ljudi padaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nigde nismo tako svesni promena kao pred praznike. Naizgled iste radnje, toliko puta ponovljene, postaju matematički prikaz promene. I uvek nešto nedostaje. Neko nedostaje.

Misliš, samo sam otvorio i zatvorio oči, samo sam se malo umorio i odmorio, i opet su praznici.

I opet je slava.

Okretaću pogaču, otac će, malo iz šale, malo iz poštovanja, govoriti očenaš, uzeće nož, veliki nož, okrenuće ga kao kamu, gosti će se nasmejati, zariće ga u pogaču, rasporiti je, i proliti malo crvenog vina u nju. Meni će sve vreme igrati brk, osećaću se blesavo u takvoj jednoj situaciji, neko će mi od gostiju reći kako sam izrastao, iako već dvanaest godina nisam porastao ni milimetar, a onda ću posegnuti za salvetom, da obrišem ostatak prolivenog vina sa poda, da bi me očeva žena preduhitrila sa krpom u ruci i rečenicom, neka sine, ja ću.

Zatim bih nazvao tetku da joj čestitam slavu, a ona bi, svake godine, sve tiše i tiše, čestitala meni, sve do sad, kad taj poziv više nema smisla.

I opet je jelka.

Pitaće se, ta moja majka, da li je etički da uzima jelku sa busenom, neki će je savetovati kako da je posle zasadi u dvorištu ulice Dr. Ribara 15, a ona će klimati glavom i govoriti da bi baš mogla da pokuša to ove godine, što će je navesti da opet, ipak, uzme srebrnu jelku, onu skuplju, onu širu, onu novogodišnjiju, koju će tako uporno držati u uglu sobe, sve dok ne prođu svi naši rođendani u martu, sve dok ne dođe proleće, držaće je tu i govoriti – vidi kako je lepo, zar nije lepo ukrašeno?

I umesto sa debelim rukavicama protiv iglica u Novom Sadu, biću u Beogradu, sa rukavicama za ribanje toaleta, a moj mlađi brat će nositi jelku, sprat po sprat. A tamo – šljokičaste kuglice, koje smeju da se polome, kineske lampice, koje smeju da se izgube i drveni ukrasi, oni pravi, konjići i irvasi, koji se čuvaju, koji se nasleđuju i sa kojima ne znaš šta da radiš tokom godine.

I opet je Nova godina.

Pre dve godine sam bio sa bivšom devojkom kod prijatelja u stanu u kojem je živeo sa bivšim prijateljem, a sasvim dobro napravljene sendvičiće je napravila njegova tadašnja, a razume se, sad već dobrano bivša devojka, a mi smo odbrojavali, od deset pa sve do srećna Nova godina i ljubili se, tu i tamo, kao da se ništa neće promeniti u narednoj.

Jedino što uvek ostaje isto su običaji. Ljudi se menjaju, umiru, odlaze iz života, ali običaji su tu, kao podsetnik. Obrni pogaču i ne pitaj zašto to radiš. Okreni malu, crvenu svesku iz 1989 godine i pročitaj recept koji ti je ostavio neko već davno pokojni, da ti se nađe. Sedam božićnih jela, uvek istim redom. Supa sa rakovima, oslić, krompir salata sa crvenim lukom, pasulj iz konzerve, salata sa celerom i prazilukom, rezanci sa makom i medom, kompot od jabuke, koji niko ne pojede, ali svake godine je tu. Pošalji nekom poruku u ponoć, onom kome možeš. Kupi jelku, ubodi se na iglice, okiti je, na vrh stavi drvenog irvasa koji će da preživi sve selidbe.

I nikad, ali zaista, nikad ne gledaj da li je okićeno dupe jelke; ona strana okrenuta ka zidu.

Razočaraćeš se.

Članak Deset hiljada koraka: Da li je okićeno dupe jelke? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pretposlednja pesma na albumu zove se „About You”, nije singl, niti je bila posebno promovisana. Međutim, zakačio sam se odmah za nju, zato što je lepo vozila, gde volim da zalazim – u sećanje. U refrenu su se ponavljali stihovi „Do you think I have forgotten about you?” i znao sam da će mi to biti omiljena pesma na albumu. Ne kaže „I will never forget you”, niti kaže „Can’t remember to forget you”, niti pokušava da smisli neku igru rečima. To je, jednostavno, usmereno pitanje. Da li (stvarno) misliš da sam te zaboravio? Direktno je, jasno i usmereno ka nekome, ko je postojao i ko postoji.

Dogodi mi se da sretnem bivše zaljubljenosti i večite ljubavi u gradu. Čvrsto verujem da koga si jednom voleo, voliš uvek, jedino, zaboraviš na tu činjenicu, pa se iznenadiš kad je se podsetiš. Nekad spretan, nekad nespretan pozdrav, u zavisnosti od okolnosti, s kim smo i šta radimo. Kažu da bivši heroinski zavisnici nikad ne zaborave osećaj koji im je heroin pružao. Pričao sam sa jednim poznanikom koji je imao to iskustvo. Sada ima dvoje dece, a jedno se prilično nespretno ljuljalo na ljuljašci, kada se setio osećaja, trepnuo je, napravio korak i osećaj je prošao. Drugi dan, dok je ručao. I koliko se često setiš, pitao sam ga. Svakog dana, kaže, između jedne do tri sekunde. Kao bljesak. I onda prođe. Isto je i sa osobama koje su bile tvoje, koliko god se busali i prsili da smo samodovoljne jedinke. U određenim trenucima, osobe su bile tvoje i ti si bio nečiji. Pa se to promeni, druga osoba postane tvoja, a ti nečiji drugi. Ali nikad do kraja ne nestane osećaj da si nekad nekome pripadao. Ostane delić u tebi, kao trn u noktu. Telo vremenom samo izbaci, ali se onda dogodi predugačko crveno svetlo, svetao dan ili se jednostavno, ništa ne dogodi. Samo bljesak, od jedne do tri sekunde. Nije pitanje, šta bi bilo. Nije želja, da budeš s nekim. Nije čak ni nedostajanje, ono se prevaziđe, na ovaj ili onaj način. Samo trenutak, koji ti kaže, bio sam tu. Mi smo bili tu.

I to nije tuga, to je lepota.

Problem je jedino što često ne umem da ih razlikujem.

Članak Deset hiljada koraka: Bio sam tu, bili smo tu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kiša koja pada ukoso i prkosno

Najstariji kafe Brasilero

Koš, gde shvatamo da su Urugvajci niski ljudi

Ali obećavam, neću zaboraviti:

Trenutak u kojem posmatram svoje nokte, naslonjen na vrata metroa u Buenos Airesu. Vreme mi je bilo da kupim grickalicu. Muškarac od nepunih četrdeset godina trči da stigne pre nego što se vrata zatvore, noga mu proklizava i upada u procep između vagona i betonske površine. Vrata se zatvaraju i metro je spreman za polazak. Prestravljeno gledam u zaglavljenog čoveka, udaram u vrata da se otvore, znam da, ukoliko metro krene, čovek je, najkraće, smrskan. Bespomoćan sam, ne znam na kom jeziku da vičem, tako da urlam neartikulisano i bez jezika. Vrata se otvaraju, čovek se diže, leva noga mu je sasvim crna, ali on mirno seda pored mene. Grlim ga i pitam da li je dobro, a on ne deluje kao da se previše potresao. Smeška se, nejasno. Više ga je sramota što je upao u rupu, nego što ga je strah da je mogao zauvek da ostane smrskan na stanici Avenida de Mayo. Tek kad je izašao iz metroa, počeo je da šepa i otišao je nekud, ko zna gde. Što se mene tiče, zauvek je ostao na tom trgu, praveći bolnu grimasu dok čeka da se upali zeleno. Ne pamtim mu lice, ne pamtim mu boju glasa. Samo crnu mrlju na tek opranim farmerkama. 

Jednu prozračnu devojku koja mi je na izlasku iz taksija u ulici Esmeralda 740, rekla – nema ništa lepše od ovakvog rastanka, gde ne krivimo jedno drugo, već isključivo razdaljinu – i popela se uz stepenice, bam-bam. Korak, po korak. Sve dok nije zašla sasvim iza ugla i tu, što se mene tiče, ostala. Što se nje tiče, ja sam ostao zauvek ispred taksija, čekajući je da bezbedno uđe u zgradu.

Boje Buenos Airesa i turizam kao takav

Devojke i momci sa Ipaneme u Rio de Ženeiru

Utakmicu Boce Juniorsa na čuvenoj Bombonjeri i navijače u žuto-plavim dresovima kako peku kobasice na raskršću ulica Olavarria i Martin Rodriguez, dok se dvojica tuku ispred marketa, a nedaleko od njih mladić čuči i povraća žuč. Kroz pišaćku i proliveno pivo, stiže se do stadiona, gde zatičemo Čebu kako sedi na stepenicama, drži se za glavu i sluša huk sa tribina.

– Plakaću – kaže mi.

A onda, kreće pesma i mi otvaramo usta, pokušavajući makar da uhvatimo melodiju.

Boca es nuestro grito de amor
Boca nunca teme luchar…

I dok gledamo avione kako preleću stadion, igrače kako izlaze na teren, travu Bombonjere tačno ispod naših nogu, primećujem dečaka od deset godina na vrhu stadiona kako ležerno sedi na ivici ograde, na visini od preko trideset metara, ne razmišljajući da bi već sledećeg trenutka mogao da završi dole, na toj travnatoj površini, zbog koje je i došao na stadion. Neki ljudi u svemu vide smrt, drugi u svemu vide život. Deca, najčešće, ne vide ništa. Osim trenutka u kojem se nalaze. Okrećem se, već počinje drugo poluvreme i ovog puta sigurnije pevam pesmu. Što se mene tiče, dečak je zauvek ostao tamo, sa nogama koje se klate, napred-nazad.

La boca hood pre nego što su se tukli i povraćali navijači

La bombonera i navijači na ogradi

Komarce, zujave i brundave komarce Rio de Ženeira, koji taman tu negde oko zemljinog opasača umeju da nose u sebi već skoro sasvim istrebljenu žutu groznicu, na šta su nas brazilske vlasti u brošuri upozorile. Preporuka je bila da se vakcinišemo, što nismo uradili, ukoliko dolazimo u Brazil. Nije obavezno, ali je preporučeno. Dovoljno da, makar na kratko, uvuče sumnju. Nedovoljno, ipak, da prve noći zatvorimo prozor u ulici Rua Cupertino Durao. Probudio sam se kad mi je jedan sleteo na uvo, a drugi me ugrizao, najmanje tri puta oko lakta. U početku sam se samo počešao, ali kroz dva minuta sam se setio – žuta groznica. Pogledao sam u Čebu kako spava u krevetu pored i primetio da se i on češe. To je kraj, pomislio sam, i guglao šta se desi ukoliko zapatiš žutu groznicu. Ne mnogo toga dobrog, ispalo je. Ali, kažu, zaista je retkost. Ipak, to me nije smirilo. Guglao sam statistiku i broj zaraženih od 2017. godine do sada. Nije mi bilo dosta. Guglao sam – Srbin umro od žute groznice. Ispostavilo se da nema nijednog, makar ne u novinama, a bilo mi je neverovatno da baš nas dvojica budemo prvi Srbi koji su tako stradali. Probudio sam Čebu i izložio mu svoju bojazan. U prvi mah, nije se mnogo potresao, ali kad sam mu ispričao da 15% ljudi umre od ujeda zaraženog komarca, probudio se.

– Šta ćemo sad? – pitao sam ga.

Zatvorili smo prozore, upalili ventilator i uzeli knjigu u ruke – Mario Benedeti „Predah”. Ispostavilo se da ja imam bolji vid, a Čeba bolji udarac, tako da sam ga ja usmeravao, a on ih je nokautirao. Jednog po jednog. Kad smo ih, tako uspaničeni, sve poubijali, shvatili smo da je prošlo već dva sata u našoj jurnjavi po sobi.

– Sad čekamo šest dana – rekao sam mu – Ako se ne pojave simptomi, preživeli smo.

Nisu prošla ni tri dana, a mi smo zaboravili čega se uopšte bojimo. Jedino, kad smo se pakovali, videli smo Benedetija u uglu sobe, kako stoji krvav i raspolućen. Gledali smo u knjigu, nesigurni da li treba da je spakujemo.

– Neka ostane ovde – rekao mi je – Šta ćemo sa krvavom knjigom?

Gde smo mogli da završimo kao prvi Srbi sa žutom groznicom

Na kraju, kad smo pregledali sobu, sa celog puta po Južnoj Americi, ostalo je iza nas svega nekoliko stvari: krvavi Benedeti, džepni kišobran, prazne flaše, isceđena pasta za zube i sprej protiv komaraca.

Nama je, ipak, ostalo mnogo više.

Od silnog straha da sve zapamtim, tokom turbulencije iznad Atlantika, kad je ostalo svega još tri sata do Evrope, a ja se uhvatio za glavu i ponavljao „jao mene”, pokušavao sam da se smirim prisećajući se šta sam sve video i doživeo na putu i došao sam do idiotskog zaključka: ono što ne bih zaboravio u Srbiji, neću zaboraviti ni iz Južne Amerike. Rastanke, strah, nadu, iščekivanje.

Moj džepni kišobran i Montevideo

Čebo, da li veruješ da smo u Montevideu?

Ali, pre svega, neću zaboraviti kišu prvog dana u Montevideu kako pada ukoso, a ja, sa džepnim kišobranom od kojeg me bilo sramota, gledam u plažu i pitam Čebu: da li veruješ da smo ovde?

A on puši cigaretu i odmahuje glavom. 

– Verujem, ne verujem – odgovora mi.

Članak Deset hiljada koraka: Južna Amerika – Verujem, ne verujem se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razmišljam o golubovima, sve češće, oni mogu da idu na koncerte i utakmice besplatno, ali ne znaju baš mnogo o životu. Ne znaju da će umreti, dok ne umru. Hodajuće smejurije, mlate tim glavama kao da znaju gde idu.. Ne bih želeo da budem golub, a Dovlatov bi sigurno rekao: prirodno, to bi moglo da bude čudno.

Hoću da kažem, juče me je boleo želudac i donja leđa, preksinoć vrat, a pričao sam sa drugim piscima i spisateljicama, preporučili su mi silne masaže i vežbe. Kaže jedna – kreni da dižeš iz mrtvog – sad sam zaboravio koliko kila, ali svakako mnogo, kaže – tako ćeš naterati svoje mišiće da se suprotstave usedeličkom načinu života. Druga kaže – nabavi stolicu, sve je dobro dok ne krenu da ti trnu prsti. Ne trnu ti prsti i dalje? Dobro je. Marko nas sluša i sažaljeva rudare, ali ne silazi u rudnik, a baš mi je pričao, umara se sve češće na fudbalu, pa razmišlja da prestane da puši.

Reći ću ovo: trenutno mi se ne događa mnogo zanimljivog u životu, a događa se previše. Šta je to, ako ne težak period? Nisam registrovao auto i dalje, što je dobro, makar nemam parking kazni. One bi me dokusurile!

Šta bi me još dokusurilo?

Neki birokratski problem, sigurno. Izbacili su me nedavno iz poreske uprave, nakon celodnevnog maltretiranja u bankama, socijalnom i penzionom. Rekli su – ne možete da uđete u bermudama, a ja sam samo bermude imao. Zatim su me naterali da se vratim kući, a mene je bilo sramota da se vratim u poresko obučen, jer sam ih izvređao na mrtvo ime, toliko da sam kroz čitave dve noći sanjao najgore uvrede i budio se u znoju, pa sam to smatrao porazom. Na kraju sam obukao dugačke pantalone, ali sam ih svukao na pola dupeta, iako sam prekrio sve potencijalno kažnjive delove tela. Tako, smatrao sam, mogu samo da me smatraju ludim, ali ne i da me izbace. Pa, na slici lepo piše da su bermude zabranjene, nigde ne kaže da gologuz ne smem da uđem! Ipak, kad me je lepa devojka pogledala ispod oka, bilo mi je glupo i sklonio sam se u ćošak, posramljeno. 

Šta još?

U zdravlje, smrt, zaljubljivanje, neću ni da ulazim.

To su, ipak, bitne stvari. Ovako pregoreo, mogu samo da kažem: ništa me to više ne zanima.

Ali, to nije istina. To samo kapitalizam izbija iz mene.

Sutra će već da se javi mladost, a ona jedino voli smrt i zaljubljivanje.

I kokice.

Članak Deset hiljada koraka: Burnout Baby se pojavljuje prvo na Oblakoder.

– Dobro veče – rekao nam je – evo, ja malo lajem.

– Primetili smo – odgovorio sam mu, pokušavajući da sakrijem osmeh. Odjednom smo prestali da pričamo, trudeći se da shvatimo šta se događa.

– Vi me ne znate? – pitao nas je.

– Ovo nam je prvo veče u Novom Pazaru – rekao je neko iz grupe.

– Stvarno me ne znate? Ja sam glavni ludak u gradu. Svi me znaju. Onda je zalajao još jednom, da potvrdi svoju tvrdnju.

– Dobro lajete – dobacili smo mu.

– Nije samo to, govorim i deset jezika, bio sam na televiziji da imitiram Popaja. Hoćete da vidite? Nije ni sačekao da mu odgovorimo, a već je uzeo cigaretu sa stola i prebacio donju usnu preko gornje, napravivši čuvenu Popajevu facu – zaprepašćujuće su ličili.

– Ne verujete mi da govorim deset jezika? Na kom jeziku hoćete da vam odglumim Popaja?

– Na kom vi želite?

– Evo, na Turskom. Zatim je izbacio iz sebe nekolicinu reči koje su ličile na turski jezik i mi smo mu aplaudirali.

– Vidi kako je lepa ova devojka – rekao je, gledajući u crvenokosu devojku – prava mačka, vidi joj brkove, kako ima lepe brkove…!

– Ali, ja nemam brkove – pobunila se devojka.

– Izvinite ako vas uznemiravam, nemojte mi uzeti za zlo, idem ja sad. Hoćete da vam pokažem prvo jedan trik? Uzeo je cigaretu i stavio je između srednjeg prsta i kažiprsta.

– Vidite gde je? Sad će odavde da završi između srednjeg prsta i domalog.

– Je l’ možemo da vas snimimo? – pitala je jedna devojka, nasmejano. Gledali smo atrakciju.

– Snimaj ovo. Bio sam na televiziji. Uradio je nekoliko kung-fu poteza rukama, uzviknuo par čudnih usklika i cigareta je završila između njegovog srednjeg i domalog prsta, kako je i obećao.

– Stvarno me ne znate? – pitao nas je i ponovio, kao da je ponosan na tu činjenicu – Svi me znaju. Glavni sam ludak u gradu. Svaki grad ima svog ludaka, a eto, na mene je spalo da budem ludak iz Novog Pazara.

U trenutku sam se setio svih svojih ludaka; komšije koji je govorio vremensku prognozu, pa umro, mladića iz Cetinjske koji krekeće, trbušastog muškarca iz Futoga koji nije izlazio iz kuće sredom, pa umro, beskućnika koji žonglira i čita stripove na uglu Nušićeve i Kosovske.

– Ne zamerite mi, molim vas – ponavljao je – nemam lošu nameru, samo, tako, šetam i lajem.

– Zašto lajete? – pitao sam ga.

– Kad mi bude teško, ja lajem. Onda mi bude lakše. Pa mi opet bude teško. I ja opet lajem. A evo, sad su mi opet spale pantalone, bolje da ne kažem više ništa, moram sutra da idem na autobusku stanicu, imam neke poslovne prilike, ali to su veliki igrači, ne smem ništa da vam kažem, samo ove pantalone više…

Okrenuo se i navukao pantalone, a one su mu opet spale. Odustao je od njih, mahnuo konobarima iz susednog kafića i još jednom glasno zalajao.

Koliko je malo potrebno da postaneš glavni ludak grada?

Pogledao sam u svoje prijatelje.

Ko će prvi da zalaje?

Članak Deset hiljada koraka: Glavni ludak grada se pojavljuje prvo na Oblakoder.

– Zbog stola pitam... – dodala je.

– Ne, snaći ću se.

– Da li vi čekate nekog?

– Ne, došao sam sam – odgovorio sam joj, uglavnom posramljeno.

– Je l’ mogu Vašu drugu kartu da poklonim nekome?

– Moju drugu kartu?

– Da, dobili ste dve karte. Je l’ mogu da je poklonim nekome?

Mogao sam da pretpostavim šta misli, pogledao sam oko sebe, bio sam ubedljivo najmlađi u prostoriji.

– Naravno – rekao sam joj i ušao u kafić.

Nisam znao šta da radim sa svojim rukama. Upadljivo stariji parovi, grupe prijatelja, porodice, stajali su za okruglim visokim stolovima, a na njima ponosno: flaše vina, piva, čaše viskija. Večeras je provod. Nije mi bilo druge, nego da kružim oko stolova i pronađem gde je najveći razmak, pa da se uglavim, poput kakve bube. Usput sam ramenom očešao Memedovića; uglavnom su u publici svi bili njegovih godina, sve sami Memedovići, ali samo jedan pravi, a sa druge strane prostorije veselo se glupirao Dejan Cukić. Pomalo sam prekorevao sebe. Kako sam se, uopšte, našao u takvoj situaciji?

Pogledao sam storije, svi su se negde u grupicama zabavljali, na mestima koja priliče našim godinama – jedini ja, od svih ljudi najnesrećniji, na koncertu benda koji bi svako normalan odavno zaboravio. Ali, tu sam i nema nazad. Odlučio sam, posmatraću sve to kao šalu; ipak sam ja mlad, a oni nisu. Ja sam, dakle, u prednosti. Iako šćućuren između dva stola, odlučio sam da osećam nadmoć. Ne znate vi kako izgleda izlazak, govorio sam u sebi. Kroz pola sata samotnog stajanja, konačno su se na binu popela trojica muškaraca; sva trojica u pedesetim godinama. Jedan je nosio Ginis pivo majicu, želeći svima da poruči odakle je. Drugi, gitarista, bio je obučen kao zubni tehničar u izlasku sa ženinim prijateljima; hoću da kažem, neupadljivo, u svetloplavoj košulji. Sve vreme je imao neki nejasno blesav osmeh, kao da više ne pripada na sceni i da je toga svestan; ali primetio sam, lepo mu je i to sve shvata kao zabavu. Možda je zaista i zubar, od muzike sigurno više ne živi. Na kraju je izašao pevač – četiri dugmeta raskopčana košulja, duga, razbarušena, već pomalo neuredna kosa i sako od istrošenog tvida. Od sve trojice, on mi je bio najtužniji, tako veran svojoj ulozi istrošene rok zvezde, tako zarobljen u vremenu, u bendu kojeg se sećaju samo oni, isto tako zarobljeni u vremenu. Na sceni nije bilo bubnjeva, već samo sintisajzer i dve električne gitare. Od šestočlanog sastava, ostala su samo njih trojica. Takva postavka je dovela do toga da, nekad popularni bend, koji je svirao na Glastonberiju, zvuči kao kaver trio. Pitao sam se da li samo meni zvuče tako loše.

Osvrnuo sam se oko sebe. Korak dalje su sedeli muž i žena u sedamdesetim godinama, rumeni u licu. Njena leva noga je cupkala, a deda je točio vino u čašu. Pored mene, muškarac u pedesetim, kosa zavezana u rep. Energično je tapšao i poskakivao. Odjednom, bend je zasvirao obradu Prinsove pesme Purple Rain, kao pravi kaver sastav. Pomislio sam, da li je moguće da su na ovo spali? Publika je, naravno, izvadila telefone i snimala pesmu. Pevač je davao sve od sebe, pevao je na ivici svojih mogućnosti, kao da mu od toga zavisi kredit, porodica, kuća, kao da želi nešto i sve da dokaže. Pevao je tako grleno I never wanted to be your weekend lover da sam odjednom prestao da mu se podsmevam. Svi u publici, starci od preko sedamdeset godina, parovi koji su prošli svoj vrhunac, kao i bend na sceni, koji više nikad neće doživeti Glastonberi i snimiti pesmu koja će nešto značiti, pevali su refren pesme Purple Rain i, gledajući u pevača, tu budalu koja ne prihvata svoje starenje, osetio sam da sam zaplakao, ali tiho, samo jednom, na desno oko, i zatim se nasmejao samom sebi, situaciji u kojoj se nalazim i grleno, zajedno sa svim svojim novim prijateljima u publici, zapevao I only wanted to see you in the purple rain.

Da li je čovek ikad svestan da je prošao svoj vrhunac života?

Dok sam izlazio i kretao se ka Cetinjskoj, gde je trebalo da idem na rođendan svojih mladih prijatelja, znao sam – ta budala, kojoj sam se podsmevao i koju sam gledao sa visine, jednom ću da budem ja.

Članak Deset hiljada koraka: Možda je ovo vrhunac života se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ali ipak nije, ipak ne izlazi sa parkinga muškarac u Alfa Romeu, ko još vozi Alfa Romeo, to se ne oprašta, gledam ga i mrzim ga, izađi napolje sa tog mesta, da ti ne bih…, pa onda poželim da kažem nešto opasno, ali znam da bi me premlatio kao malog majmuna zato što ne umem da skačem visoko i teško sam nerastegljiv, gibak sam koliko sam i opasan, baš nedavno sam probao da dotaknem prste na nogama, ne samo da nisam uspeo, nego mi se Mejdžor i smejao, on je uspeo čak i da se opusti u tom položaju, a ja sam se uplašio da ću ostati zauvek zaglavljen između karlične kosti i kolena, šta bih onda radio u životu, kakav je to život?

Setio sam se, Luka je otišao da piša nakon ručka u „Staroj Hercegovini” i vratio se vidno oraspoložen, rekao mi je da je pored njega pišao muškarac sasvim nagnut nad svojim polnim organom, nikad tako nešto nije video i pitao se da li će nas sve to nekad dočekati u životu, pišanje pod naponom, ali to nema veze sa parkingom, mada ima veze sa starenjem, a čovek najbolje stari tražeći parking.

Evo, već vidim, ako me još neko prevari i otključa kola u Gospodar Jevremovoj, a ne izađe sa parkinga, pljunuću sebi u oko najgore psovke, ostariću brže od predviđenih goriva i vidim, u retrovizoru mi se ukazuju sede vlasi, da li se ja to previše nerviram u životu, zašto, pitam sebe, zašto se nerviram i odakle mi ta nervoza; osećam da nemam prava na nju i zato je prepuštam drugima, ali sede vlasi su tu, a genetski, svi su se dobro držali, moj je otac tek nedavno osedeo, a deda je bio bokser, neko vreme, a ko je još video sedog boksera?

I onda zasmejem samog sebe, zamišljajući mog dedu kako se boksa, to bi već bilo nešto, laki skokovi, ispružene ruke, ali ne mogu, teško je zamisliti da su dede i babe išta osim deda i baba, a kamoli da su bokseri i dođe mi jedna misao, u Beogradu više ne tražiš slobodna mesta, već gledaš ljude koji drže ruke u džepovima i juriš ih – možda idu ka kolima! Na kraju dolazim do stadijuma gde mi se plače, kako mi se dugo nije plakalo i želim da dobijem nešto više od života, nešto postojanije, jače, nešto neobičnije, želim da dobijem ono što moji preci nisu dobili, što moji roditelji i prijatelji nisu dobili, želim da živim bezglavo i unezvereno, da me bacaju svuda i svakome ko nudi makar delić onoga što mi treba.

A onda otvorim prozor i poželim da nešto viknem, ali samo ispružim ruku, zato što me je sramota, sramota me je da viknem, kao što me je sramota i da samo nestanem sa porodičnog ručka i odjednom osetim, zabolelo me je grlo, pašću u postelju, hvatam se za glavu i kazaljka za gorivo se spušta ispod dozvoljenog minimuma i znam, to je trenutak, plakaću i tući ću se i vikaću i ostaviću automobil na sred ulice i pevaću van tonaliteta i roniću na dah, skupljati školjke, juriti ajkule, udarati ih u one njihove besmislene noseve, da vide svoga boga, jahaću kamile i puzaću po pločniku i moliću za milost i glasaću pogrešno na izborima; samo da se oslobodi parking mesto!

Na kraju, žena sa dve kese iz Maksija ulazi u Pežo 307 i isparkirava se, a ja spretno zauzimam njeno mesto. Izlazim iz kola i gledam u prednji far; moraću uskoro da ga promenim i tako, ceo tok misli iščezne i opet sve što poželim je da uhvatim malo sunca, dok ne zađe iza Palasa.

Čovek pronađe parking, ali šta posle toga?

Članak Deset hiljada koraka: Kako sam tražio parking i plakao se pojavljuje prvo na Oblakoder.