Nikada nisam voleo reklame telefonskih i internet operatera, naročito ne one praznične. Ne zato što pokušavaju da nas ubede da je za divan porodični ručak potreban najbrži optički internet (mada u nekim domaćinstvima jeste, moram da priznam), već zato što prikazuju potpuno nerealne scene za koje bi čak kreativni tim Dizni kanala i Norman Rokvel rekli „Okej, ljudi, ne preterujmo”. Otkako se sretnu na parkingu, svi članovi familije, nekoliko generacija, ne prestaju da se smeju, grle, tapšu po ramenima i bacaju koske jedni drugima sve dok četvoročlana porodica, sa setom u očima, ne bude u retrovizoru videla babu i dedu kako im mašu sa prozora. U kom univerzumu postoji takva porodica?
Ukoliko bih se našao na čelu nekakvog globalnog regulatornog tela za reklame, insistirao bih da sve praznične reklame uključuju porodice nalik one iz serije Malcolm in the Middle. Kada bih video likove koji poput Frensisa i Lois urlaju jedno na drugo, optužujući se međusobno za upropaštene živote, znao bih da kao društvo, barem u marketinškom smislu, težimo istini.
Praznici su tradicionalno savršeni povodi za okupljanje čitave porodice. U teoriji su povod za šalu, smeh, listanje starih foto albuma i prepričavanje blamantnih doživljaja iz prošlosti koji su se desili dovoljno odavno da više nikoga nije briga. Ali u realnosti, praznici su povod da jedni druge hvatamo za guše (figurativno, molim vas), svađamo se oko najrazličitijih tema, otvaramo stare rane i pingpongujemo osećanja ogorčenosti i krivice.
Ali čak i da su obe strane ultra-pažljive i da je unapred utvrđeno da se neće raspravljati o aktuelnim ratovima, migrantskoj krizi, Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, klimatskim promenama, ljudskim pravima, pravima životinja i paralelnom parkiranju, uvek postoji rizik od povratka u staru porodičnu dinamiku, koja možda više ne odgovara svima. Takva atmosfera boravak u porodičnom domu može učiniti, ako ne nepodnošljvim, onda barem neprijatnim.
Naravno, može da se desi da stara, nekadašnja porodična dinamika ne postoji, već prosto postoji dinamika jedne porodice s kojom se svi, ili barem većina, slažu. I to je super, pretpostavljam. Međutim, što ste odvojeniji od roditelja, veće su šanse da vam se životni ritam, shvatanja i postupci razlikuju. I ako roditelji misle da ste i dalje ista osoba, pamteći neku raniju verziju vas, i naivno verujući da su i oni idetnična verzija sebe samih od pre desetak godina, tu nastaje problem. Odjednom dobijate savete koje nikada niste tražili, primedbe koje vam svakako nisu potrebne i neko vas stalno pita da li vam treba novac za piće sa prijateljima, iako radite poslednjih deset godina. Ali ljudi, u ovom slučaju deca, umesto da se izbore sa tim, često prihvataju tu porodičnu dinamiku kao jedinu opciju.
I to nije samo slučaj samo sa ovim podnebljem. Ljudi širom sveta imaju slične, čak i mnogo veće i gore probleme. Eli Hant u njenoj kolumni Why am I like this? za Gardijan piše o prijateljima, odraslim ljudima, koje roditelji i dalje tretiraju kao tinejdžere. Ti isti prijatelji, takvu porodičnu dinamiku prihvataju, nekada iz osećaja nemoći, nekada jer smatraju da nešto duguju roditeljima, a nekada jer im prosto odgovara. I morao sam, baš kao i Eli, da se zapitam zbog čega smo ovakvi, kolektivno, generacijski. Zbog čega nam se dešava da regresiramo kada se nađemo pod roditeljskim krovom?
Prof. dr. Nevena Čalovska Hercog sa Fakulteta za medije i komunikacije, psihijatrica i porodična terapeutkinja, objašnjava da je porodica svima simbol sigurnosti i emocionalne stabilnosti. „Iz potrebe da održimo tu dinamiku, mi se lako vraćamo u stare uloge, kako roditelji, tako i deca”, kaže Čalovska Hercog. I to je u redu, kada je takvo ponašanje umereno i kada su svi saglasni sa tim. Međutim, ukoliko je takvo ponašanje ekstremno, onda postaje disfunkcionalno, ističe profesorka Čalovska Hercog. „Ukoliko struktura koja je nekada postojala pokušava da se rekreira u sadašnjosti, a da se ne uzimaju u obzir promene koje su se u međuvremenu desile, onda nastaje problem”, objašnjava.
Problem je u tome što se mladi ljudi osećaju kao da su, u glavama njihovih roditelja, ostali zaključani u određenom životnom dobu koje su odavno prerasli. I ne samo da su prerasli, nego su u međuvremenu stekli razna znanja, veštine, menjali poslove, partnere, gradove, čak i postali potpuno nove ličnosti. I ako se vrate u stari porodični dom, a tamo niko ne prihvata njihove nove osobine i vrline, to može da bude poprilično frustrirajuće.
Ko je, na kraju krajeva, kriv za takvu dinamiku? Roditelji koji ne mogu da izađu iz uloga vaspitača i kontrolora ili deca koja, ni u zrelom dobu, ne mogu da postave jasne granice? Psihijatrica Čalovska Hercog ističe da je odgovornost na svima, iako su roditelji često ti koji su krući. Nije na mladima samo da budu tolerantni, niti na odraslima da ih prihvate, već je na svakom članu porodice da aktivno učestvuje u njenom restrukturiranju i stvaranju nove dinamike koja ne bi funkcionisala samo na nivou hijerarhije roditelji-deca, već kao nekakava zajednica u kojoj su svi odrasli i koja svima odgovara.
Trenutno živim na dve hiljade kilometara od roditelja. Pre četiri godine, živeo sam na dvesta kilometara od njih. Uglavnom, već devet godina ne živimo u istom gradu. Nedostaju mi jako, brinem za njih, i jedva čekam da ih vidim. Međutim, i dalje se ponekad dešava da kada dođem u Niš, nekako regresiram u onu sliku tinejdž Margo Robi sa protezom, kako pod jorganom čita Harija Potera. Ne znam kako to polazi za rukom mojim roditeljima, ali ponekad uspeju da me vrate na fabrička podešavanja. Prilikom jednom odlaska, posvađao sam se s ukućanima oko toga što mi nije uključeno zvono na telefonu. I koja je bila moja reakcija, čoveka koji u tom trenutku ima 29 godina, dugu vezu, posao i stan? Odbio sam da doručkujem. Ne da sam se vratio u adolescentski period, nego sam se vratio u vrtić. Da sam ostao dva dana duže, regresirao bih nazad do embriona.
I deluje mi da postoje samo dve krajnosti prilikom ovakvih incidenata. Povinovanje roditeljskim zahtevima, zarad „mira u kući”, čime se neminovno vraćamo na dinamiku iz adolescentskog perioda, ili zvanična objava rata, što eto, rezultira time da preskočite doručak, ukoliko ste budala.
„To su zapravo dve strane iste medalje, to pseudo prilagođavanje ili impulsivni konflikti”, kaže psihijatrica Čalovska Hercog. „Zato je veoma važno biti osetljiv, ali ne biti impulsivan i smiriti situaciju kroz primerene postupke”, ističe ona. Dodaje i da je u takvim situacijama humor dobar alat za razbijanje napete atmosfere. „Kažete ‘Izvini, podseti me koliko ono godina imaš? Aha, a znaš da si se poneo kao dvanaestogodišnjak?’”.
Diferencijacija je ozbiljan i dugotrajan proces sazrevanja, objašnjava Čalovska Hercog. Da li je fizička udaljenost ključna u tome? Pa, dosta pomaže, verujte mi, ali ne mora da bude garant. Sa današnjom tehnologijom, nikada niste dovoljno daleko. Imam prijatelje koji sa roditeljima svakodnevno razgovaraju, izlažući im ekspoze dnevnih dešavanja i štelujući im televizijske kanale usmenim putem, i to sve u različitim vremenskim zonama. Takođe, šta je sa ljudima koji, iz različitih razloga, još uvek žive sa roditeljima, a odavno nisu deca? „Tu postoji konflikt između pripadanja i autonomije i kod nas ljudi autonomiju prosto moraju da ostvare pod roditeljskim krovom”, objašnjava psihijatrica.
„Važno je razgovarati o očekivanjima i mogućnostima. Lojalnost ne treba da bude neurotizovana time što ponavljamo i slepo sledimo ideje i želje roditelja, a da ne razmislimo i vidimo šta je zapravo nama potrebno, šta mi želimo”, dodaje.
Naravno, možete i potpuno da se isključite iz svega. Dignete ruke, odlučite da više ne dolazite, verujući da je tako svima bolje. Ali onda ćete naići na preporučeni post na mrežama sa slikom telefonskog ekrana sa dolaznim pozivom Mama uz kepšn „Ukoliko vam se ovo dešava, vi ste najsrećnija osoba na svetu” i biće vam krivo. Ili će dalji rođak na Fejsbuku izbunariti stari klip u kojem Nikola Simić u nekoj emisiji priča kako ćete i vi praviti iste greške kao i vaši roditelji, i da treba da ih volite bez obzira na sve, pa će vam ponovo biti nekako krivo.
Dobra vest je, da je, osim u ekstremnim slučajevima, situacija popravljiva, ukoliko su obe strane na to spremne. Prema rečima profesorke Nevene Čalovske Hercog, dve stvari su ključne. „Prvo je odvajanje mišljenja od osećanja”, objašnjava ona. To što ne postupate ili ne razmišljate isto kao vaši roditelji ne znači da ih manje volite, što je nešto što pre svega oni treba da shvate. „A drugo je preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke i sopstvena osećanja”.
I mogu da kažem da radi. Nisam baš pratio stručne savete, ali sa mojima je nekako došlo na svoje vremenom, donekle. Oni su prihvatili da meni nikada ne zvoni telefon, i sigurno im nisam ni u top pet kontakata za hitne slučajeve, a ja više kod kuće ne preskačem doručak, barem ne iz inata.
Šta da vam kažem, bliže se praznici. Lepo se provedite i, uh… srećno!
0 Comments