Ko nam oduzima pravo na čistu vodu?

Voda boje „razblaženog soka od zove“, kako slikovito objašnjava dvadesetsedmogodišnja Nastasja Deretić iz Zrenjanina, predstavlja deo svakodnevice za nju i njene sugrađane već četvrt veka. Kako ističe ona, problem zagađene vode u Zrenjaninu postoji „od kako zna za sebe“, pa se  voda iz česme ne koristi ni za kuvanje, iako je većina građana uredno plaća.

„Kada se desi neka havarija na cevima onda to izgleda kao da viski ide iz cevi, voda je bukvalno tamno braon boje. Povremeno smo u njoj nalazili kao nekakve sitne komade korozije“, objašnjava Nastasja i dodaje da je bistra voda za nju predstavljala pravo čudo.

Da li je zdrava i pitka voda zaista čudo, potreba ili nešto treće?

Čista voda je osnovno ljudsko pravo, zaključak je Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 28.jula 2010. godine na kojoj je doneta Rezolucija 64/292, a kojom je prvi put ovo pravo ozvaničeno na međunarodnom nivou. Ujedinjene nacije navode da više od dve milijarde stanovnika na planeti nema pristup bezbedenoj i zdravoj vodi za piće, a procenjuje se da će do 2025. godine broj ljudi lišenih ovog resursa biti za milijardu veći. Zbog toga se ovim dokumentom posebno pozivaju sve zemlje i međunarodne organizacije da obezbede finansije, kapacitete i saradnju, kao i da ulože makasimalan napor da bi svakom bio omogućen pristup zdravoj i čistoj vodi.

I dok domaći Ustav garantuje pravo na zdravu životnu sredinu, a zakonodavstvo zaštitu od zagađenja, nameću se pitanja koliko je zapravo voda koju svakonevdno koristimo zdrava i da li vodeni ekosistemi u stvarnosti uživaju zaštitu onako kako to zakon nalaže?

Zakon o vodama definiše zagađenje kao „direktno ili indirektno unošenje, kao rezultata ljudske aktivnosti, supstanci ili toplote u vazduh, vodu ili zemlju, a koje može biti štetno po ljudsko zdravlje ili kvalitet akvatičnih ekosistema  ili suvozemnih ekosistema direktno zavisnih od akvatičnih ekosistema (priobalni ekosistemi), koje prouzrokuje štetu na materijalnim dobrima ili umanjuje ili ometa običajna i druga legitimna korišćenja životne sredine“. Dakle, antropogeni faktor je prepoznat kao najveći zagađivač.

Stručnjaci su saglasni da se neuređene deponije, industrija, poljoprivreda, komunalne i gradske otpadne vode nalaze se na listi glavnih zagađivača voda u Srbiji, ali i čitave životne sredine.

„Među najugoženije vode u Srbiji spadaju plitka staništa“, naglašava vanredna profesorka Biološkog fakulteta u Beogradu Gordana Subakov Simić.

„Srbija je siromašna prirodnim jezerima, ima dosta veštačkih akumulacija, ali je bogata malim efemernim plitkim vodnim telima. To su oaze života. Ovi ekosistemi su danas u velikoj opasnosti od zagađenja od komunalnih otpadnih voda, spiranja đubriva sa poljoprivrednih okolnih parcela, pa čak i industrijskih otpadnih voda, od zatrpavanja i pretvaranja ovih staništa u urban prostor, deponije. I ma kraju najsnažniji efekat imaju globalne klimatske promene koje ih sistemski uništavaju. Takođe, ugrožene su i sve naše veštačke akumulacije iz istih razloga“.

Deponije

Prema podacima državne Strategije upravljanja otpadom iz 2010. godine, stanovnik Srbije prozivede prosečno 318 kilograma smeća godišnje, a Agencija za životnu sredinu navodi da je tokom 2018. godine stvoreno oko 11,6 miliona tona različitog otpada. Poseban problem predstavlja nedovoljno implementirana politika upravljanja otpadom, pa u Srbiji postoji 2170 registrovanih divljih deponija, koje ne ispunjavaju bilo kakve sanitarne uslove. Rešenje tog problema ide prilično sporo, te je, uprkos planu Strategije da se do 2019. godine izgradi 29 regionalnih sanitarnih deponija, do sada to polovično ispunjeno (izgrađeno je nešto više od deset).  Zbog čega je zanemarivanje ovog pitanja toliko opasno? Nedostatak sanitarnih uslova, od kojih najčešće „pate“ divlja skladišta otpada, podrazumeva odustvo zaštite koja bi sprečila prodiranje štetnih materija u podzemne vode, sakupljanje štetnih gasova, odsustvo sistema za preradu otpadnih voda i za kompostiranje.

Divlja deponija Stanjevine nadomak Prijepolja, smeštena uz magistralni put ka Crnoj Gori i reku Lim, postoji više od pola veka, a  pre osamnaest godina je dobila status privremenog mesta za odlaganje otpada. Meštani okolnih sela kažu da, pored toga što deponija narušava estetiku njihovog kraja, najviše ih brine što se nalazi pored reke.

„Lim nikada nije plavio našu obalu koja se nalazi suprotno od deponije. Međutim, kako je deponija nastala i počela da se širi, napravio se kao nekakav potporni zid, pa kad reka nabuja, uvek poplavi sa naše strane, što se sve učestalije dešava“, objašnjava stanovnik Ramo Šantić, koji naglašava da deponija ugrožava i obližnje jezero Potpeć koje se nalazi ispod deponije.

„To verovatno utiče na ispravnost ribe u jezeru, gde pecaroši i tursiti često love smuđa, soma i jezersku pastrmku“. Svaka reakcija lokalnog stanovništva na ovaj probelm ostala je uskraćena za odgovor od strane nadležnih organa ili na obećanjima da se „na tome radi“.

Sličnu sudbinu deli i Zavojsko jezero nadomak Pirota koje, pored nemarnih turista, zagađuje deponija na 30 metara od odmarališta. Slično tome, pored reke Uvac, prepoznatljive po mendrima i staništu beloglavog supa, smeštena je divlja deponija Goveđak, nastala voljom lokalne samouprave na kojoj se odlaže komunalni otpad. Iako lokalne vlasti tvrde da deponija nije problematična, najugroženije je Uvačko jezero čija voda je stavljena u treću i četvrtu kategoriju kvaliteta prema merenjima Aganecije za zaštitu životne sredine.

Izvor: Unsplash

Industrija

Ekološki atlas Beograda je u svom registru identifikovao čak pet industrijskih grana (hemijska, tekstilna, metaloprerađivačka, prehrambena i građevinska industrija), koje su predstavljene kao glavni zagađivači površinskih voda na području glavnog grada. U spisku se navodi oko 70 industrija koje direktno utiču na zagađenje Dunava i blizu 60 industrijskih zagađivača sliva reke Save. Takođe, procenjuje se da u Srbiji 50% zagađenja puštenog u rečne tokove dolazi iz industrijskih postrojenja.

Kada govorimo o industrijskim otpadnim vodama, koja vrsta opasnih materija će se naći u njima i završiti u našoj okolini zavisi od tipa industrije. Prehrambena industrija se posmatra kao jedan od najvećih zagađivača, budući da potrebe za proizvodnjom hrane rastu sa povećanjem populacije, pa se u njenim otpadnim mogu naći organski ostaci voća i povrća, nerastvoreni proteini, masti i šećeri, delovi životinjske kože, kao i neorganski delovi zemlje i peska. Pored toga, neretko je prisustvo azota, kalijuma i fosfatske kiseline koji potiču od hemisjkih sredstava koja se koriste za čišćenje i dezinfekciju.

Jedna od „najcrnjih ekoloških tačaka Srbije“, pa i same Evrope, kada su u pitanju vode, predstavlja Veliki bački kanal, koji povezuje reke Dunav i Tisu. Najveće zagađenje Velikog bačkog kanala u poslednjih deset godina dogodilo se krajem prethodne godine, kada je inspekcijskom nadozorom utvrđeno da su Šećerana iz Crvenke i i fabrika „Vital“ iz Vrbasa svojim otpadnim vodama izazvali pomor nekoliko tona ribe. Iako je pomenutim fabrikama izdata zabrana da odlažu svoje otpadne vode u kanal, a posledice privremeno sanirane, reč je o problemu koji postoji još od druge polovine prošlog veka i za koji je potrebno naći dugoročno rešenje. 

Gordana Subakov Simić upravo problematičnim vidi nedostatka katastra zagađivača, kada je u pitanju industrijsko zagađenje.

„Svaka vlast to obećava, ali za sada ne postoji takav spisak. Imamo mi odličnu zakonsku regulativu i inspekcijsku službu, ali sistem ne funkcioniše. I dalje ćete čuti da su neke reke mrtve jer se izlivaju industrijske otpadne vode i da vlasnici ostaju nekažnjeni“, objašnjava ona.

Poseban negativan uticaj na vodotokove, kada govorimo o industriji, dešava se u procesu ekspolatacije, pripreme i prerade mineralnih sirovina. Procena je da se na teritoriji naše zemlje oko 70% rudnika nalazi u blizini reka. Tako se kao tri crne tačke zagađenja životne sredine u Srbiji idnetifikovani baseni Bora, Kolubare i Trepče.  Iz Kolubarskog basena otrovne materije kreću od Kolubare ka Centralnoj Srbiji, Trepča je preko reka Gračanke i Sitnice direktni zagađivač Moravskog sliva, dok se iz Borskog rekom Pek zagađuju slivovi Istočne Srbije. Navedeni tokovi spadaju u treću i četvrtu klasu, što znači da su izuzetno zagađene i da nisu pogodne za piće i upotrebu.

Marko Vujić iz Centra za ekološku politiku Fakulteta političkih nauka u Beogradu naglašava izuzetan značaj kontrolisanja zagađivača iz sfere industrije.

„Potreban nam je neupredivo viši stepen kontrole kvaliteta voda. Termoelektrane bi trebalo da modernizuju svoje sisteme za hlađenje generatora, jer invanzivnim korišćenjem rečnih voda u tom procesu povećavaju temperaturu iste i tako potpuno uništavaju ekosistem tih reka“, navodi on.

Izvor: Pexels

Komunalne i gradske otpadne vode

Vujić objašnjava da, pored izlivanja neprečišćene industrijske vode, nafte, deponija i pepela iz termoelektrana, kao kvalitativno najvećih zagađivača, veliku opasnost po vodene ekosisteme predstavljaju komunalne otpadne vode.

„S tehničke strane gledano, kvantitativno najveći zagađivači vode u Srbiji su naše kanalizacije, odnosno izostanak sistema za preradu otpadnih voda. Praktično, Srbija u 21. veku, devedeset procenata svoje kanalizacije izliva u reke, bez ikakve prerade“, navodi on.

Kada govorimo o komunalnim otpadnim vodama, najčešće je reč o upotrebljenim vodama iz domaćinstava, a koje mogu sadržati organske materije, azotna i fosforna jedinjenja, razne mikroorganizme, masnoće i deterdžente. Problem tretmana i prerade ovih otpadnih voda (pocenjuje se da se svega 13% komunlanih otpadnih voda tretira pre ispuštanja), kao i slaba razvijenost kanalizacione infrastrukture, jesu direktna pretnja po vodene ekosisteme u koje se izlivaju.

Subakov Simić ističe da upravo komunlane otpadne vode iz domaćinstava predstavljaju jednog od najvećih neprijatelja naše životne sredine.
„Ne postoji svest u našem društvu, a ja ne znam kako je to moguće, da fekalne vode neće ispariti i nestati, već da će svakako ostati u prirodi dok se u potpunosti ne razgrade. Samo 8% komunalnih otpadnih voda se prečišćava u Srbiji. Mi odlažemo naše fekalije u reke, potoke, jezera, i septičke jame koje se povezuju sa podzemnim vodama. Praktično skoro da ne postoji deo naše prelepe zemlje da nije zagađen našim fekalijama. Kada bi danas uključili sva domaćinstva u Srbiji na prečistače otpadnih voda, trebalo bi nam najmanje 10 do 20 godina da se oslobodimo opasnih virusa i bakterija koje sejemo“, kaže ona.

I dok je tek oko polovine domaćinstava u Srbiji povezano na kanalizacionu mrežu (U Evropi je to preko 85 procenata), mali je i broj naselja koja imaju prečistač za otpadne vode, posebno je zabrinjavajuć podatak da je Beograd jedina evropska prestonica koja ne poseduje takav prečistač, iako je njegova izgradnja najavljena još pre pet godina, te najveći deo otpadnih voda iz domaćinstva završi u Dunavu i Savi.

„Srbiji je prvenstveno neophodna infrastruktura postrojenja za preradu otpadnih voda, jer ih imamo manje od dvadeset koja su po standardima EU, a potrebno nam je bar još dvesta takvih“, objašnjava Vujić.

Srbija je početkom godine usvojila Pregovaračku poziciju za Poglavlje 27 Evropske unije, a koje se odnosi na životnu sredinu i klimatske promene. Time je predviđeno da se u sektor voda i upravljanja otpadom uloži i do 7,5 milijardi evra. Ipak, stručnjanici ističu da bi administracija, nedostatak finansija i nedovoljno edukacije mogli predstavljati ozbiljne prepreke na tom putu.

Izvor: Pixabay

Poljoprivreda

Budući da broj stanovnika na zemlji sve više raste i da se predviđa da će od postojećih sedam i po milijardi do 2050. godine taj broj skočiti na 11 milijardi, raste i potreba za intenzivnijom proizvodnjom hrane. Ako se relevantnim uzme podatak da se godišnje uzgoji 70 milijardi životinja u pomenute svrhe, onda ne smemo zanemariti efekte koje poljoprivreda može ostaviti na životnu sredinu. Recimo, prekomerna upotreba stajskog đubriva, kao organskog, problematična je zbog izazivanja povećanog sadržaja nitrata u biljkama, ali i vodi. Takođe, oslobađanje metana i amonijaka, može ostaviti negativne posledice po čitav ekosositem.

Studija Ujedinjenih nacija iz 1991. godine iznela je podatak da je intenzivna poljoprivredna proizvodnja, odnosno neadekvatno upravljanje zemljištem dovelo do degradacije oko četrdeset odsto obradivih površina. Pored problema erozije usled ovakve proizvodnje, koji se počeo pojavljivati i pre više od stotinu godina, upotreba agrotehničkih mera (đubriva i pesticidi) dovodi do toga da opasne materije završavaju i u našoj okolini. To potvrđuje i studija Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu „Savremeni koncept održivog razvoja poljoprivrede“, gde se navodi da voda kojom se navodnjavaju poljoprivredne površine u sebi nosi rastvorene soli koji predstavljaju direktan zagađivače „površinskih voda, podzemnih akvifera i akumulacija“.

Napuštanje intenzivne poljoprivredne proizvodnje i primena koncepta održive poljoprivrede nametnulo se kao potreba savremenog sveta. Cilj jeste da se očuva životna sredina, ali i da se zadovolje ekonomski i socijalni aspekti društva, za šta je potrebna ne samo dobra regulativa u ovoj oblasti, već i dosledna primena.

Izvor: Pixabay

Na tragu svih ovih zagađivača koje je prouzrokovao čovek, Gordana Subakov Simić najveću problematiku vidi u nedostaku ministarstva koje bi isključivo bilo odgovorno za vodne resurse, ali i u nesprovođenju monitoringa kvaliteta voda, što na duže staze vodi ka većem problemu.

„Na primer, jedan grad, se snabdeva vodom za piće iz obližnje akumulacije. Kvalitet vode te akumulacije Agencija za životnu sredinu kontroliše, recimo, jednom u pet godina. Vodovod koji se snabdeva vodom za piće nema opremu, a nije ni kadrovski obučen da vrši redovan monitoring jezerske vode, a nema ni kapacitet, jer je cena vode u Srbiji mala, ekonomski neisplativa, pa stalno posluje sa gubitkom i ne može da ulaže ukontrolu kvaliteta. I niko ne kontroliše sirovinu od koje 50000 stanovnika svakoga dana pije vodu, kupa se itd. Uz to, stanovnici grada redovno odlaze na to jezero, hrane ribu buđavim hlebom, pecaju, voze motorne čamce, glisere, grade vikendice sa septičkim jamama, sade voćnjake, povrtnjake, čuvaju stoku i napajaju je u jezeru, bacaju svoj kabasti otpad koji im ne treba u jezero…  Zato je potrebno sprovoditi zakone u potpunosti i bez izuzetka, naročito kaznenu politiku“, objašnjava Subakov Simić.

Iako Srbija ima relativno dobro usklađeno zakonodavstvo u oblasti ekologije, poredeći sa ekološki razvijenim zemljama, najveći problem predstvalja primena zakonskih obaveza u praksi, sa čim je saglasan i Vujić.

„Nažalost, zaštita voda nije izuzeta od ovoga. Bar dvostruki sistemski izostanak je u ovoj oblasti primetan. Prvi je neodgovoran odnos prema vodama generalno, njihovo zagađivanje, i pomenuti izostanak kontrole kvaliteta. Drugi, ali ne manje zanemarljiv, jeste strateško – ekonomski kontekst. Naime, Srbija je prodala ili dala pod koncesiju na 99 godina veliki broj svojih izvorišta čiste pijaće vode. Preko 80 odsto flaširane vode iz srpskih izvora proizvode fabrike koje su u rukama stranih kompanija. U svetlu upozoravajućih procena da do 2025. godine, dve trećine svetskog stanovništva neće imati pirtup čistoj pijaćoj vodi, jasno je koliko je ovakva državna politika u oblasti upravljanja vodama zapravo loša“, objašnjava on.

Osnovni zakoni koji regulišu upravljanje vodama u Srbiji su Zakon o vodama i Zakon o zaštiti životne sredine. Ipak, da odredbe o zdravoj vodi, a i životnoj sredini uopšte, ne bi ostale samo mrtvo slovo na papiru, neophodna je veća odgovornost i aktivnost ne samo države i institucija, već i pojedinaca koji odgovornim ponašanjem i drugim aktivnostima treba da stanu u odbranu svog osnovnog ljudskog prava.