Junaci romana mog omiljenog pisca, Erlenda Lua, uvek negde beže. Neki odlaze u strane zemlje, drugi se skrivaju u šumama, treći jurcaju u poroke. Svako na svom proputovanju, oni su žrtve besmisla savremenosti, duše izgubljene između sopstvenih želja i svega onoga što se od njih očekuje.
Siroti mali, Luovi protagonisti, građani su i građanke jedne ekonomski stabilne države, i oni stalno nešto rade. Pa onda na nešto troše, troše i troše. Travnjaci ispred kuća, perfektno su im pokošeni, nameštaj unutra, iz poslednje je IKEINE kolekcije. U udobnosti svog doma, tik pre nego što će iz nje (zauvek) pobeći, jedni drugima, godinama unazad, oni su stranci. Ugovorom rezervisani od „devet do pet“, uredno plaćeni za prekovremeni rad, ljudi su otuđeni od čovečnosti, bića koja svakoga dana svoju sreću pokušavaju da pronađu pod reflektorima materijalnog.
I sasvim je moguće – nisu oni krivi. Ti Luovi, siroti, mali potrošači. Rascepani između sna o savršenom životu današnjice i potrebe za ponovnim proživljavanjem prošlosti, verovatno je – na njih ne treba upirati prstom.
U procesu kreiranja sveta koji je potisnuo pojam solidarnosti, bitno je, međutim, ipak razumeti – nisu ni ti, siroti, mali „Luovci“, sedeli skrštenih ruku. Niko nije. Kometa jeste iznenada pala, pošteno nas prodrmala, a mi, ljudi k’o ljudi, zatim je nekako i prihvatili.
Često razmišljam o Planeti koju ne pamtim. Maštam o životu u kom nema pajaca koji žure ka papirima zelene boje i na kraju dana, svoje zadovoljstvo u njima pokušavaju da pronađu. Kada imam vremena, ja sanjam. Sve dok nisam previše zauzet učestvovanjem u ideji o životu kakav imaju stanovnici države u kojoj je trava uvek savršeno pokošena.
Nekako je, istovremeno, i previše blizu i previše daleko, ta trava zelena, od ove moje isušene i prepune korova, što je pred nosom vidim – tako se čini. Jer niko, definitivno je, nije pošteđen, ni ovde, ni u državi u kojoj Luovi „ratnici“ gube razum. Ni na Menhetnu, ni na Karaburmi.
Lišeni te prljave finansijske patnje, nas „malih i običnih“, danas, čini se, jesu jedino gazde. A gazda u ovom svetu više nisi, sve dok nisi pravi šef. Dok potpuni i neprikosnoveni gospodar svega onoga čega možeš biti nisi, dok noću novac ne sanjaš, a danju za njegovo uvećanje ne živiš, sitna si riba.
Ideja o onima koji su svoje živote posvetili borbi za tržišnu dominaciju, koji za koncept monopola dišu, mnogima je, deluje, postala u potpunosti prihvatljiva. Uostalom, šta se nas, „malih i običnih“ tiče koliko novca će šef „Koka – kole“ zaraditi? To su neki veliki ljudi, oni žive svoj najbolji mogući scenario, podaleko od očiju nas, a sume koje na svojim bankovnim računima poseduju, čini se, još su udaljenije od naših umova, a bogami i srca.
A možda nam je i pamet skroz pomućena, pa smo i zaboravili na neke osnovne zakone fizike. Da bi u prostoriji u kojoj se nalazi desetoro ljudi, neko bio najbučniji, to automatski podrazumeva utišanost ostalih devetoro. Da bi postojali vrtoglavo bogati, neophodno je da nas ima i finansijski poniženih.
Kada šef svoje bogatstvo dotera do samog vrha ekonomske piramide jednog područja, on prestaje da bude samo najbogatiji. Njegova vrednost tada menja prvobitni tok potrošačke kulture, a njegov proizvod ili usluga postaju imperativ potražnje.
I sve ovo, možda i ne bi bilo toliki bauk, da gospodaru u ovom globalnom selu u kom danas živimo, nije omogućeno da svoj glas proširi svuda. I na Menhetnu, i na Karaburmi. Da, stvari bi svakako bile lakše u svetu u kom Zara ne poseduje svoju maloprodaju čak i na Madagaskaru.
Ukoliko čitate ovo, to najverovatnije znači da ste iz Srbije, a samim tim i da ste od malena upijali narative o „gladnoj afričkoj deci“. O užasima koji su odavno uzeli maha u različitim krajevima sveta, naravno, mogla bi se voditi beskonačno duga diskusija.
Ja, doduše, nekako verujem da uvek prvo treba krenuti od svog dvorišta. A kakvo je ono? Verovatno ne toliko zapušteno, kao neka druga, u nekim, recimo, azijskim zemljama. S druge strane, već sam rekao, nije baš ni onakvo kakva imaju junaci Luovih romana.
Možda nas neće zarobiti u petnaest metara kvadratnih nekog montažnog kontejnera. Svakako nećemo raditi za dolar po danu, dok oko nas bukte požari iz obližnjih šuma, koje se usled veoma visokih temperatura zapale u proseku dva puta dnevno. Naša priča, zasigurno, jeste drugačija.
Ali, da li to znači da mi živimo bajku? Možda. Verovatno neku hibridnu, sa tužnim završetkom. Zamisli priču. Priču koju verovatno već znaš. U njoj prvi dan dolaziš na svoj novi posao. Za sam početak, ponuđena ti je naknada u visini zakonski propisanog minimalca, ali i usmeno obećano da će se prilikom naredne obnove ugovora, situacija promeniti. Lakoverno pristaješ na to, dok sedaš u fotelju svoje moderno opremljene kompanije i skidaš celofan sa glanc novog računara koji ti je firma obezbedila za rad. Narednih nekoliko meseci, mučićeš se i truditi na poslu za koji si možda i prekvalifikovan, ali će te, sasvim verovatno, održavati cilj koji ti je usmeno obećan. U ovo ubeđenje nećeš sumnjati, jer od strane poslodavca koji svoje tržište gradi na prostorima ekonomski razvijenih zemalja – očekivaćeš i dostojanstvenu platu. On zarađuje strani novac i pet puta godišnje letuje na ekskluzivnim destinacijama, zašto bi onda, mene „malog i običnog“, izrabljivao najviše što može? Zbog uticaja, čoveče „smešni, mali, obični i naivni“ – shvataš u trenutku kada dolazi vreme za novi ugovor, a poslodavac ti nudi da kod njih i dalje ostaneš za isti, mizerni novac. Normalno, neće taj gazda ostati bez cvonjka u džepu ukoliko odluči da te malo bolje plati. Ali možda neće moći ni da letuje pet puta godišnje, već samo četiri. A i imati nešto sa strane, za crne dane, kada nekom drugom badži posao krene bolje, pa polako krene da te sabija po ćoškovima tržišta – naša je normalnost odavno. Treba izgraditi što bolje, što veće, jer ne stvara gazda imperiju u ime sopstvene egzistencije, već sebi omogućava uticaj razmera dovoljno velikih da se u svakom trenutku oseća sigurno. Ma šta on! I njegova deca, unuci, a sasvim verovatno, i oni koji će na svet doći i nakon njih. Jednostavno mu se može, tako mu se hoće. A šta se nama može? Da slegnemo ramenima i pustimo niz vodu? Okrenemo leđa i dozvolimo nekom drugom da na naše mesto dođe? Ipak, uvek ima neko ko će za taj novac raditi. Možda čak i pevati od sreće, jer kako kaže ona stara srpska „Uvek može gore“.
Može. Zaista može. Dok čvrsto ne rešimo da situacija bude suprotna. Ja ne znam kada i kako, ali ono što sam vremenom utvrdio jeste da stvaranje kulture ide u dva smera. Odozgo, ka dole, premda i obrnuto.
I dok junaci Luovih romana vode bitku sa vetrenjačama besmislene savremenosti, oni to i dalje čine punih stomaka. Njihova bića jesu dehumanizovana, i oni moraju da pobegnu. U strane zemlje, šume ili poroke. Svi do jednog u sebe, ali nikada u očaj od ekonomske egzistencije, jer njihovi novčanici nisu dekintirani. Kao ovi naši, u jednoj zemlji jeftine radne snage, koja će, sasvim je moguće, uskoro postati centar eksploatacije zaposlenih na čitavom brdovitom Balkanu.
Autor teksta: Milan Rogić
Ilustracije: John Holcroft
0 Comments