Pre nekoliko nedelja sam pisala o sveprisutnosti reči projekat, o tome kako me ona istovremeno uzbuđe i užasava, kako joj mesto nalazimo svuda i uvek, kako smo lenji da tražimo precizniji izraz… Današnja tema – šta ima – me uglavnom samo užasava. Sećam se kad smo se na nokijama 3310, a negde sredinom prve dekade dvehiljaditih, sasvim besmisleno unedogled dopisivali. Verovatno svi pamtimo nesuptilne hoćeš da se dopisujemo fraze – tako direktne, sa ne sasvim jasnom namerom pošiljaoca poruke. Tu bi se razmenila koja, vidimo se sutra u školi, i ćao.
Hoćeš da se dopisujemo je bilo tu neko vreme i otišlo, nokije 3310 su zamenjivali mnogo bolji modeli telefona i sve napadnije i prisutnije platforme za neformalnu komunikaciju – Fejsbuk, Viber, WhatsApp. Retrospektiva raznoraznih small talk-ova i perjanica kojima započinjemo razgovor u digitalnom svetu možda bi bila zabavna, ali nije joj mesto u ovom tekstu. Ovde govorimo o sintagmi šta ima, koja nikada neće nestati, kao što je nestalo pitanje u vezi sa željom za početkom dopisivanja.
Društvena mreža Tumblr izrabila je štošta. Na njoj su hipsteri ili budući hipsteri napajali svoja čula raznoraznim estetikama, citatima iz filmova francuskog crnog talasa, skandinavskim hygge-om, ali i jadikovanjem nad sveprisutnošću i površnošću već pomenutog small talk-a. Šta ima stoji u njegovoj suštini, jer je na njegovom početku – u slučajnom susretu na sred ulice, u kafiću, tržnom centru ili gde god da se mahom dekoncentrisano krećemo, pa naletimo na nekoga koga dugo nismo videli i čuli. Šta ima je naša minijaturna sigurnost, korak kojim se prelazi prvi stepen socijalne anksioznosti, safe net za dalji nastavak razgovora. Ako se pratimo na društvenenim mrežama, uz šta ima uslediće i čestitam, videla sam, bravo!, baš mi je žao… Svakako naš small talk će trajati tek nekoliko trenutaka a, ako bude više od toga, sutradan ćemo ispričati najboljoj prijateljici kako nas je neko baš izgnjavio na Trgu kad smo se sreli.
Dakle, small talk ne trpi previše, ali, sa druge strane, neophodne su mu neke informacije kako bi se nastavio. Treba da traje kratko, ali opet ne prekratko. Treba pokazati interesovanje, ali opet ne previše interesovanja. Treba pokazati da si nešto uočio na mrežama, ali opet ne previše toga. Teško je, zaista, odgovoriti na pitanje šta ima. Uverila sam se sama pre nekoliko nedelja kada sam imala grozan dan, posvađala se sa dragim ljudima, pa srela sa pomalo iritantnom poznanicom sa kojom sam pohađala časove španskog pre petnaest godina. Uvek entuzijastična i nadasve intenzivna, moja koleginica sa časova španskog se veoma obradovala kada me je srela u Glavnoj ulici u Zemunu.
Priznajem – nisam bila raspoložena za igranje igre koja se zove ja sam dobra u vođenju ovakvih razgovora, pa sam na šta ima, kako si odgovorila samo nije loše, sa posla, ti?
Saznala sam svašta. Korona nas je sve poremetila, kaže, dala je otkaz u nekoj firmi, odustaje polako i od malog biznisa koji je pokrenula na Instagramu, ali upisala je neki onlajn kurs. Nisam se usudila da je pitam o čemu je taj kurs, ali sama je dodala da to nije baš life couch, ali da je nešto vrlo blizu toga. Sa odobravanjem sam klimala glavom, zamalo zainteresovano podigla obrve, ali ubrzo odustala. Shvatila sam da bi to bio ozbiljan podstrek za nastavak njene priče, uz šta bi se ne-daj-bože očekivalo da ja kažem svoje mišljenje o life couch kursevima na internetu. Usledilo je i nezaobilazno da li sam videla da se naša drugarica/koleginica sa kursa španskog od pre petnaest godina udala i dobila dete. Nisam, priznala sam, nemamo se na društvenim mrežama. Stiže joj autobus, pa mora i u poštu, žuri, drago joj je da smo se videle. Potvrdih i ja, publika za njen mini performans, da mi je baš drago što sam je srela.
Posle ovog susreta, razmišljala sam kako bi mogao biti zanimljiv film, omnibus, u kom se bivši partneri, prijatelji, članovi porodice sa kojima nismo bliski ili, možda, ljudi koje poznajemo sasvim površno, sreću na ulici i na pitanje šta ima zapravo odgovore kako su napravili poslovnu grešku, lošu procenu, kako im je loše u braku ili u vezi, kako su u kasnim pedesetim otkrili novi seksualni fetiš ili ne govore sa majkom već mesecima. Uz to bi usledio i ceo dijapazon reakcija – reciprocitetno otvaranje sagovornika ili klimanje glavom sa tobož razumevanjem ili samo jedno žurim koje bi iseklo radnju jedne od priča. Možda tako nešto već i postoji, a ako ne, čini se produkcijski nezahtevnim, eto ideje.
Ona moja drugarica sa špranskog je ipak u jednoj stvari bila u pravu. Korona jeste sve poremetila. Uvukla se u naš small talk što je, usudiću se da kažem, i dobro i loše. Najradije je nikada više ne bismo pomenuli, ali čini se da imamo o čemu da razgovaramo. Ako tome dodamo i novi pozdrav – zagrljaj u kom nam se lica ne dodiruju, već (nekako iskrivljeno) samo ramena, shvatamo da živimo u sasvim ekskluzivnom small talk trenutku. I to je veliki napredak u odnosu na prethodnu godinu kada je pandemija naše male razgovore skoro potpuno uništila, jer je malo šta bilo novo, uglavom nismo znali kako smo i šta radimo.
No, da ne osudimo i to šta ima potpuno. Da nema šta ima ne bi bilo ni onih dobrih razgovora. Onih kao na obožavanoj Magritovoj slici, koja je takođe popularna na Tumblr-u. Ali, kako i ne bi bila? Pogledajte, savršena je.
0 Comments