Svakog meseca kada dobijete račun za struju, verovatno ste primetili da, pored brojke koja označava utrošak, postoji čitav spisak takozvanih „troškova koje ne zavise od potrošnje električne energije“. Ako krenete redom, počevši od obračunske snage i troška javnog snabdevača, stići ćete do šeste stavke koga glasi – naknada za povlašćene proizvođače iz obnovljivih izvora energije.
Verovatno bi se ova priča o računima za struju činila uobičajenom situacijom nametanja različitih poreza o kojima ne znamo puno i koju neretko zanemarimo, da svakog meseca, upravo izmirujući svoje obaveze, postajemo aktivni učesnici i krivci za uništavanje prirode i životne sredine.
Na osnovu Direktive o obnovljivim izvorima energije Energetske zajednice iz 2009. godine, Srbija je donela Strategiju razvoja energetike, prema kojoj se obavezala da do 2020. godine poveća proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora na 27 procenata. Tako je država uvela podsticajne mere za investitore koji proizvode električnu energiju iz obnovljivih izvora energije, koju kasnije otkupljuje po cenama višim od tržišnih, i to od dela novca kojim građani plaćaju račune za struju.
Kao najunosniji biznis u oblasti obnovljive energije pokazala se upravo izgradnja malih hidroelektrana.
„Na računu za struju postoji tačka šest koja se odnosi na obnovljive izvore energije. Država time subvencioniše čak 90 procenata investitora malih hidroelektrana. Kad bi se ukinula subvencija, samim investitorima se ne bi isplatilo da ulažu u taj biznis, tako da se ispostavlja da svaki građanin Srbije plaća uništenje reka“, objašnjava student prodekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Nikola Popović.
Iako su prve male hidroelektrane u Srbiji počele da „niču“ još pre jedne decenije, pitanje njihove izgradnje privuklo je pažnju šire javnosti relativno skoro, kada su aktivisti i stručnjaci počeli da dižu glas, ukazujući da je reč o problemu koji se tiče čitave zajednice. Postavlja se pitanje, zbog čega je izgradnja malih hidroelektrana toliko sporna?
Izvor: CINS
Sistematsko uništavanje prirode
Male hidroelektrane o kojima govorimo su uglavnom derivacionog tipa i grade se u brdsko – planinskim predelima, koristeći snagu planinskih reka i potoka. Funkcionišu tako što se vodeni tok planinske reke ili potoka pregrađuje branom, pa se od vodozhvata voda stavlja i usmerava kroz cevi (dužine od 2 do 5 km) i sprovodi do mašinske zgrade. Tu se mehanička energija vode pretvara u električnu energiju, a dobijena struja sprovodi dalje u električnu mrežu.
Njihov energetski doprinos je mali, „svega od 2 do 3,5 procenata potreba u energetskom bilansu Srbije na godišnjem nivou“, navodi se u studiji Šumarskog fakulteta u Beogradu. Ipak, ekološka šteta koju nanose je nemerljiva.
Dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić naglašava da je Srbija veoma siromašna zemlja po pitanju autohtonih površinskih voda i da izgradnja MHE u tom smislu predstavlja loše rešenje.
„Problemi koji prate izgradnju MHE jesu degradacija i fragmentacija staništa, ugrožavanje kopnenog i vodenog biodiverziteta, isušivanje delova rečnog korita, poremećaj režima podzemnih voda. Takođe, izgradnjom brana za MHE proizvode se kumulativni efekti na zaštićena i strogo zaštićena područja“, navodi on.
Predsednica Ekološkog udruženja „Rzav“ i jedna od predstavnica WWF Adria Nataša Milivojević takođe ukazuje da na svim lokacijama na kojima su izgrađene MHE, podaci govore da postoje izuzetno negativne posledice po životnu sredinu.
„To pokazuju dosadašnji rezultati procene uticaja izgrađenih MHE na životnu sredinu koje je Ekološko udruženje „Rzav“ izvršilo na rekama Vlasini, Jošanici, Prištavici i Gračanici, u saradnji sa Departmanom za biologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu. Ugrožena su izvorišta za vodosnabdevanja, izvršena je potpuna destrukcija rečnog korita i priobalja. Sečom šumskog pojasa priobalja dolazi do erozije, onemogućavaju se prirodni procesi usporavanja i redistribucije visokih voda, a i umanjuje se sposobnost celog sistema da prihvati veće količine padavina“, objašnjava ona.
Primer su poplave koje su nedavno zadesile Zapadnu Srbiju. Snimak magistralnog puta između Arilja i Ivanjice, koji se pod naletom bujice urušava, bio je tih dana jedan od najpopularnijih na društvenim mrežama. Stručnjaci velikog krivca vide u MHE „Brusnik“, koja je tek u izgradnji i nalazi se nedaleko od pomenute saobraćajnice.
„Hidrauličkim režimom vodotoka, nanesena su stabla drveća koja su se zaustavljala u koritu i izazvala vrloženje, lokalno istaložavanje nanosa i rušenje obale. Ozbiljna hidrološka analiza pre početka izgradnje MHE „Brusnik“, a naročito kada se saobraćajnica pruža dolinom vodotoka, morala je da predvidi eroziono dejstvo vode koje će je ozbiljno ugrožavati. Kosine su nepravilno napravljene i to je bukvalno bilo kao da je isečeno nožem. Voda je potkopavala i razvalila sve“, kaže Milivojević.
Za izgradnju derivacione MHE, dakle, pored stavljanja reke u cev, potrebno je očistiti okolinu od vegetacije, što izaziva problem erozije, ali i narušavanja čitavog ekosistema, uključujući i živi svet u rekama. Propisi koji regulišu izgradnju predviđaju i pravljenje takozvanih ribljih staza, odnosno kaskada kojima ribe mogu da zaobiđu branu, po kojima bi stalno morala da protiče voda, kako bi bilo omogućeno neometano funkcionisanje ribljeg sveta. Međutim, takva pravila u praksi često ostaju zanemarena, naročito leti kad kada dođe do smanjenja proticaja.
„Predviđeno je da samo 10 do 15 procenata vode ide u cevi, a ostatak ribljom stazom, kako bi rečni tok nastavio normalno da teče. Kod nas to nije slučaj u praksi. Najveći deo vode, ako ne i ceo tok, investitori stavljaju u cevi. Kod nekih MHE, na ulazu u riblju stazu se stavljaju daske ili čak betonske pregrade, pa sva voda ide u cevovod, što ne daje nadu za bilo kakav dalji razvoj živog sveta“, objašnjava Nikola Popović.
Prema evidenciji iz 2019. godine, u Srbiji je izgrađeno oko sto MHE, a u planu je da se izgradi ukupno njih 856, u skladu sa Nacionalnim akcionim planom za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Ono što predstavlja dodatni problem jeste što se veliki broj njih gradi u zaštićenim područjima prirode. Prema tome, kada govorimo o živom svetu, izgradnja MHE ne predstavlja samo otimanje reka od čoveka, već i od mnogih biljnih i životinjskih vrsta kojima su one prirodno stanište. Tako je, recimo, potočna pastrmka jedna od ugroženih vrsta riba kojima je ovo upravo najveća pretnja, što ističe profesor Biološkog fakulteta u Beogradu Predrag Simonović.
„Kada smo radili istraživanje, ustanovili smo da tamo gde MHE rade, nije bilo ni 10 procenata živog sveta koji bi trebalo tu da bude u normalnim uslovima. Na primer, vode u kojima žive pastrmke su veoma retke u Srbiji, a mi ih uništavamo upravo stavljanjem reke u cevi. Srbija i Bugarska su najinteresantnije na Balkanu po pitanju raznovrsnosti pastrmke, što je veoma važno za budućnost u smislu očuvanja autohtonog biodiverziteta. Poznato je da je baš taj deo Vlasinskog sliva izuzetno značajano mesto jer se tu susreću Istočni i Zapadni Balkan u faunističkom smislu, gde se nalaze najstarije vrste pastrmki“, objašnjava Simonović.
Životinje koje žive u ekosistemima planinskih potoka i reka u Srbiji, poput vidre, potočnog raka, vodenog kosa, belouški, vilinih konjica, postaju žrtve uništavanja reka, iako formalno mnoge od njih imaju status zaštićenih vrsta. Programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) Mirko Popović ističe da su ovakve vrste javno dobro koje mora biti poštovano.
„Zavod za zaštitu prirode često nema podatke o svim staništima jer nema kapacitet da istraži sve lokacije. Mi smo otkrili, kada je u pitanju MHE „Zvonce“ u Rakiti, da je reč o lokaciji zaštićenih vrsta kao što je potočni rak, koji se nalazi na IUCN Crvenoj listi. Po pravilniku o strogo zaštićenim vrstama Ministarstva životne sredine, njegovo stanište se ne sme uništavati, jer zaštićene vrste jesu javno dobro. One su zaštićene upravo odlukom da se njihovo stanište ni u kom pogledu ne može eksploatisati. Dakle, ako se izgradi MHE na ovakvom staništu, nemoguće je da ono ne bude uništeno“, naglašava on.
Lični interesi i nebriga države
Dok su mnoge razvijene zemlje još odavno uočile degradirajući uticaj malih hidroelektrana, ali i neznatan energetski doprinos, te uklonile veći deo njih, Srbija trenutno podstiče njihovu izgradnju. Katastar iz 1987. godine, kojim je predviđeno 856 lokacija za igradnju MHE, nije zvanično verifikovan od strane bilo kog državnog organa, a Strategijom razvoja energetike konstatovana je njegova zastarelost i manjkavost. Uprkos najavama da će biti izrađen do kraja 2019. godine, novi katastar, koji bi predstavljao stručnu podlogu za izradu planskih dokumenata, u pogledu predviđanja potencijalnih lokacija za izgradnju malih hidroelektrana, još uvek ne postoji.
Nataša Milivojević najspornijom, ipak, smatra Uredbu o podsticajnim merama.
„Od 2010. godine, kada su u Srbiji počele da se primenjuju podsticajne mere za proizvođače električne energije koji koriste obnovljive izvore, izgradnja malih hidroelektrana kontinuirano teče. Ugovori o garantovanim otkupu po garantovanim podsticajnim cenama se sklapaju sa proizvođačima električne energije iz MHE na period od 12 godina. Samo u toku 2017. i 2018. godine na račune povlašćenih proizvođača električne energije iz malih hidroelektrana, isplaćeno je skoro 30 miliona evra, koje građani direktno plaćaju putem računa za struju“, objašnjava Nataša Milivojević.
Nedostatak nadzora nad primenom zakona i propisa, nedovoljno znanja i informisanosti o ovom problemu, ali i korupcija na svim nivoima, predstavljaju veliki kamen spoticanja. U takvim okolnostima, pored meštana i aktivista, u borbu protiv MHE upustili su se i drugi akteri, kao što su nevladine organizacije, koji su počeli da pokreću postupke i ulažu žalbe koje se odnose na ispravnost izdatih dozvola za izgradnju.
„Problem je što izostaje monitornig i nadzor u postupku izgradnje. Ne kontroliše se kako investitor kasnije gradi i poštuje te uslove. RERI je pre nekih 20 dana uputio zahtev da Ministarstvo građevine hitno reaguje i poništi odluku opštinskog organa za izdavanje dozvole. Ministarstvo se uošte nije oglasilo. Procedure su takve da postoji rok od 60 dana u kome čekamo da se ono oglasi, šaljemo urgenciju, pa tužbu Upravnom sudu, pa čekamo njegovu odluku… Postoji prostor u našim propisima da se jednostavno nadležni organi prave mrtvi i to tako prolazi“, objašnjava Mirko Popović.
Primer u kome je pod pritiskom Ministarstvo građevine odreagovalo i oduzelo dozvolu, jeste MHE „Ročnjak“ kod Užica. Reč je o izgradnji koja u tom trenutku još nije započeta i za koju je bilo potrebno ponovo pokrenuti postupak za dobijanje dozvole, pa se zato postavlja pitanje – šta se dešava sa malim hidroelektranama koje su u odmakloj fazi izgradnje?
Izvor: CINS
Odbrana prirode i života
Pre nekoliko dana proglašena je pobeda meštana Stare planine u borbi protiv investitora, a prostornim planom grada Pirota predviđena zabrana gradnje MHE u narednih 15 godina. To je epilog priče o borbi stanovnika sela Stare planine i raznih aktivista, koji više od tri godine protestima, ali i fizičkim obračunima, brane svoje pravo na reke i život pored njih.
Tako se sinergija lokalnog stanovništva, aktivista, stručnjaka i organizacija koje se bave zaštitom životne sredine, pokazala kao imperativ u borbi protiv uništavanja prirode.
„Lokalni aktivizam je izuzetno važan. Ako lokalna zajednica ne pokaže da joj je stalo, onda će teško da reaguje neko sa strane. Ono što bi moglo biti problem je kada ljudi iz tog aktivizma osete sam protest nekim svojim ekskluzivnim pravom iz koga bi neki drugi akteri trebalo da budu isključeni. Tu je potrebno da se različite intersne grupe prepoznaju da rade istu stvar. Treba da prepoznamo da su korumpirane vlasti i pohotni investitori naši najveći neprijatelji, a ne mi jedni drugima“, ističe Mirko Popović, navodeći selo Topli Dol kao primer gde je ta saradnja i ostvarena.
„Tamo ima nekih tridesetak meštana koji nisu dozvoljavali političarima da se umešuju i nikom da ih posvađa. Uspeli su da iskoriste dobru energiju drugih aktivističkih grupa, ekspertsku pomoć organizacija i uspeli su da odbrane svoje selo. Ali, tu se proces ne završava, vi ćete moći da sprečite telima investitora da uđe, a onda na scenu stupaju oganizacije koje se bave pravom i uticajem na donošenje planova i odluka i onda se ta borba produbljuje“.
Marko Vujić iz Centra za ekološku politiku Fakulteta političkih nauka u Beogradu aktivizam takođe vidi kao važan element u ovoj brobi.
„Građanski aktivizam je poslednja i najefikasnija brana malog čoveka, pred nadiranjem krupnog kapitala, korporativističke invazije i dehumanizovanog idolopoklonstva profitu. Ohrabrujuće je da ovakav ekološki ektivizam, posebno kada je jasno konkretizovan na lokalnom nivou, može dati vidljive rezultate. Skorašnja situacija borbe stanovnika podnožja Stare planine protiv MHE i njihova doslednost tome, zaista predstavlja tračak nade da se ipak možemo osvestiti, makar i onda kada nam voda dođe do samog vrata. Od vitalnog značaja je shvatiti da nije kasno za preobražaj, ako se krene odmah“, ističe on.
Pored višedecenijskog problema nebrige o vodama, o čemu je Oblakoder već pisao, izgradnja MHE nametnula se kao nov izazov koji zahteva akciju, ne samo onih koji su direktno ugroženi, već čitavog društva. Informisanost i osvešćivanje ljudi, davanje prostora aktivistima i ekološkim organizacijama, ali i pritisak na institucije da blagovremeno reaguju i poštuju zakone, biće nužni elementi ukoliko ne želimo da postanemo ekološke izbeglice ili da litar vode plaćamo skuplje od benzina.
0 Comments