Pošto sam ja u tom trenutku takođe studirala na istom univerzitetu, ali drugom fakultetu, koji je imao potpunu zabranu korišćenja veštačke inteligencije, kako bi fokus bio na pažnji, čitanju i originalnom promišljanju ideja, za mene je ovakav pristup profesora bio potpuno nov. Dva fakulteta, pod istim univerzitetom, udaljena svega nekoliko kilometara, imala su potpuno drugačiji pogled na korišćenje novih tehnologija. Zapravo, odnos prema istim zavisio je, ne od fakulteta, već čak i od pojedinačnih profesora koji vode različite departmane. Ako jedni kažu da veštačka inteligencija uništava znanje, a drugi da mu doprinosi, kome možemo da verujemo?

Uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje

Veštačka inteligencija ušla je u visoko obrazovanje prvo neprimetno, a zatim veoma očigledno. Razvoj četbotova zasnovanih na velikim jezičkim modelima (eng. LLM) koji omogućavaju kontekstualno prilagođenu, fleksibilniju komunikaciju, suštinski je uticao na ovaj razvoj. Iako su postojali i ranije, od trenutka kada je 2022. godine ChatGPT postao masovno dostupan, situacija se dramatično promenila. Za samo 5 dana od lansiranja u novembru 2022. godine imao je preko milion korisnika. Poređenja radi, Instagramu je bilo potrebno oko 2,5 meseca da dostigne milion preuzimanja, dok je Netflix za taj rezultat morao da čeka čitave tri i po godine (Martinoli, 2024). Takođe, ChatGPT je za samo nekoliko meseci dostigao 100 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou, što predstavlja jednu od najbržih stopa usvajanja digitalne tehnologije u savremenoj istoriji (Kuzmanović, 2025).

Vrlo brzo, ChatGPT, koji ima sposobnost brzog rešavanja zadataka i odgovaranja na potrebe svojih korisnika, počeli su da koriste i studenti širom sveta. UNESCO je čak 2023. godine objavio vodič za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju i istraživanjima. 

UNESCO upozorava da nekritička i prekomerna upotreba veštačke inteligencije može da ugrozi razvoj kritičkog mišljenja, akademski integritet, privatnost i samostalnost studenata. Ipak, oni ne zagovaraju zabranu AI alata, već njihovu regulisanu, etičku i transparentnu upotrebu, pri kojoj tehnologija podržava ljudsko razmišljanje i učenje, umesto da ih zamenjuje. 

Dosadašnja istraživanja ukazuju da prekomerno oslanjanje na ChatGPT podstiče prokrastinaciju, jer studenti odlažu obaveze verujući da ih uz pomoć AI-ja mogu završiti u poslednjem trenutku. Jedan od većih problema predstavlja i kognitivna atrofija, jer masovno oslanjanje na AI asistente u obrazovanju i radu dovodi do procesa kognitivnog outsourcinga, delegiranja procesa razmišljanja i rešavanja problema mašinama (Martinoli, 2026). Jedno istraživanje u kojem je učestovalo 494 studenata pokazalo je da je učestalija upotreba ChatGPT-ja bila povezana sa izraženijom prokrastinacijom, češće prijavljenim problemima sa pamćenjem i nižim akademskim uspehom (Abbas et al., 2024). Autori su takođe utvrdili da studenti pod većim vremenskim pritiskom i akademskim opterećenjem češće koriste ChatGPT, što može dodatno podstaći oslanjanje na ovaj alat umesto samostalnog rada. Takođe, mnogi studenti situacije u kojima je korišćena veštačka inteligencija ne vide kao varanje, o čemu je svedočio The New Yorker (NewYorker, 2025). 

Vana Goblot, profesorka teorije medija i kulturologije, koja na Goldsmiths univerzitetu u Londonu predaje više od 15 godina, kaže da je uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje postao i više nego očigledan:

„Pre dve-tri godine počelo je tako što smo primetili da je sve više eseja napisano čisto i gramatički pravilno, što je, da ne lažem, u prvi mah delovalo kao neka pozitivna promena. Imamo veliki broj studenata kojima engleski nije maternji jezik i ocenjivanje eseja je uvek izazov. Ali, ubrzo su stvari počele da se menjaju. Sistem koji smo koristili za detekciju plagijata, na primer, postao je neupotrebljiv”, objašnjava Goblot. 

Inicijalno je vladala konfuzija, dodaje ona:

„Kako da ocenjujemo radove koji očigledno koriste generativni AI? Kao institucija, mi moramo da imamo formalizovani dokaz (tj. softver koji učitava i prepoznaje obrazac pisanja) da su studenti falsifikovali eseje, što je i dalje tehnički nemoguće dokazati. Ali, profesori i predavači su se adaptirali. Sada i na Goldsmithsu, a i na FMK-u gde sam prošlog zimskog semestra predavala prvi put, menjamo pristup ocenjivanju i ispitivanju. U mnogim institucijama sada se vraćaju usmeni ispiti, dok u oblasti medija možemo, na primer, da radimo ispite u video formatu, grupne radove i slično. Poruka svega ovoga jeste da se društvene discipline kao što su antropologija, sociologija, studije kulture, itd. ne mogu savladati bez kritičkog razmišljanja.”

Goblot ističe da veštačka inteligencija ima prepoznatljiv stil, površna opšta citiranja, nema lični stav, koristi kružnu logiku, lažne reference i halucinacije – što profesorima bode oči. „Sve to ulazi u studentske radove, čime se gubi autentičan glas koji smo ranije imali u esejima”, smatra Goblot.

„Manje se čita i istražuje. Inicijalno smo pokušali da ga zabranimo za korišćenje, ali sada se sve više uvrštava, s tim što se sve snažnije insistira na kritičkom mišljenju”, objašnjava Vana.

Veštačka inteligencija kao alat u obrazovanju

Kao najveći argument za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju često se navodi njena sposobnost da olakša i automatizuje brojne rutinske zadatke, kao i njena demokratičnost, jer je u pitanju alat koji je besplatno dostupan svim socijalnim grupama (iako, kada govorimo onim ugroženim koje nemaju mogućnost korišćenja mobilnih uređaja i interneta, to nije moguće).

Khan, direktor Khan Akademije, besplatne onlajn platforme za učenje, kaže da se „trenutno nalazimo usred verovatno jedne od najvećih pozitivnih transformacija obrazovanja do sada”, ali da je rešenje za to da svaki učenik ili student dobije kvalitetnog AI tutora, a svaki profesor AI asistenta. Naravno, ova tvrdnja bi bila daleko uverljivija da je ne izgovara čovek koji je vlasnik firme koja je napravila upravo takvog AI asistenta. Ali, ono oko čega je Khan sigurno u pravu jeste da drugačije formatiranje komunikacije sa velikim jezičkim sistemima može da doprinese novom pristupu znanju i nauci. Ukoliko on drugačije komunicira sa nama i ne pruža nam „gotova” rešenja, već nas usmerava i vodi, čime bukvalno predstavlja ličnog učitelja/nastavnika/profesora, to zaista jeste dobro. Ali, koliko ljudi će biti zainteresovano za ovakav, komplikovaniji alat, ukoliko možemo koristiti one koji nam daju gotova rešenja?

U svom, bez ikakve dileme veoma promotivno orijentisanom TED Talku, Khan ističe demokratičnost ovakvog alata. Istina je – nemaju svi pristup kvalitetnom visokom obrazovanju, koje sve više postaje neoliberalna industrija, te u tom smislu – da, besplatan alat kome bi svi imali isti pristup (a znamo da već svi modeli kategorizuju svoje korisnike prema mogućnostima plaćanja, tako da je i ta demokratičnost upitna pa je i ova premisa klimava). 

Međutim, dostupnost edukativnog alata koji pomaže svima jednako zvuči kao pozitivna kategorija, da ne predstavlja izvor prikupljanja podataka i zarade za kompaniju, čiji korisnici postaju proizvod. Tačnije, njihova pažnja, interesovanja, navike, emocije, dileme, pitanja. Ako je bilo koji AI model proizvod privatnog biznisa, moramo uvrstiti i kritički okvir za promišljanje njihovih motiva, jer se već prilikom upotrebe svih velikih jezičkih sistema, neizbežno, sva naša ponašanja, emocije i stanja monetizuju. Drugi veliki problem sa uvođenjem ovakvih modela jeste otuđivanje ljudskog u obrazovanju. Izrazita tehnološka uslovljenost dovodi do nemogućnosti ljudi da kritički razmišljaju, sami dolaze do zaključaka i ključno, čak, prave greške (iz kojih se često najbolje uči). Socijalizacija i ljudska misao korišćenjem ovakvih modela postaju, zaista, skrajnute.  

Postoje dva velika problema. Prvi i najjednostavniji – takav model bi mnogo manje ljudi koristilo. Jer, mnogo je bolje imati model koji ti samo daje gotova rešenja. Manje korisnika jednako je manje zarade. Logično, nijedna firma to ne bi poželela. Makar, nijedna od velikih 5 koje trenutno dominiraju globalnim tehološkim sistemom.

Istaknuta profesorka na Školi interaktivnog računarstva Univerziteta Georgia Tech Ejmi Brukman veštačku inteligenciju naziva stalnim iskušenjem. 

Iako je nailazila na situacije u kojima su studenti pisali radove koristeći veštačku inteligenciju, a da nisu znali osnove predmeta, odlučila je da integriše korišćenje u svoje predmete, jer će neminovno studenti na poslovima morati da ih koriste. Prilagodila je svoju nastavu AI-ju tako što je uklonila sve delove koje veštačka inteligencija samostalno može da uradi. Ona smatra da su potrebni vreme i novac za promišljanje kako ponovo osmisliti obrazovanje. Tačnije, vreme, ali i strpljenje. 

Da li onda veštačku inteligenciju možemo posmatati kao pretnju za univerzitete?

Martinoli još 2024. godine piše da je izvesno da pokušaji da se ograniči ili zabrani upotreba ovih alata u procesima učenja neće doprineti definisanju konstruktivnih i realističnih odgovora na izazove koje donose (Martinoli, 2024). Ali, ukoliko uzmemo u obzir destruktivno skeniranje kao trend koji je od nedavno postao tema medija (Mašina, Futurism), a pre toga je bio pominjan na društvenim mrežama, a koji podrazumeva praksu da AI kompanije masovno kupuju knjige kako bi trenirale velike jezičke modele, a zatim ih uništavaju, možda je potrebno da o potencijalnim mogućnostima ograničavanja ili zabrane ipak ponovo promislimo.

„AI sam po sebi ne može da uradi ništa samostalno. Tehnologija bilo koje vrste uvek izaziva burne reakcije u trenutku kada ulazi u širi društveni sistem. Struja, radio, televizija, film – svi ovi mediji i tehnologije su svojevremeno izazvali moralnu paniku”, ističe Goblot, prisećajući se kako je i pre 15 godina pojava Vikipedije izazvala paniku na univerzitetima, jer su u pitanju članci koji nisu prošli recenziju naučnih stručnjaka. 

Iz isključivo akademske perspektive, ovaj talas se ne razlikuje puno od moralnih panika koje prate svaku tehnološku inovaciju.  

„Problem je u tome što ova tehnologija nije regulisana jer se „tehnološke” kompanije grčevito odupiru tome da budu definisane kao mediji. Algoritam se, na primer, i dalje ne klasifikuje kao medij, već kao tehnologija, iako obavlja uredničku funkciju u našim životima. Svet se menja, pa tako i veštačka inteligencija, jer se ona koristi za funkcije koje zaoštravaju i dodatno produbljuju nejednakost u društvu, dok se isključivo prilagođava interesima biznisa i profita. Ovo je direktan nastavak arbitraže odgovornosti i mita o tehnološkoj neutralnosti. Big Tech decenijama koristi pravni vakuum, tvrdeći da nisu mediji. Zbog toga živimo u vremenu u kome smo takozvanoj „tehnologiji” prepustili da nam organizuje šta gledamo, čitamo i konzumiramo. Ovo je ogromna tema, ali poenta je da se opšta društvena, ekonomska, politička, moralna kriza sve više produbljuje u svim oblastima, pa tako i u visokom obrazovanju”, objašnjava Goblot.

Ipak, na pitanje da li su sa razvojem veštačke inteligencije naučni doprinosi iz oblasti društvenih nauka posebno ugroženi, pogotovo kada govorimo o originalnosti ideja i radova, Goblot jasno kaže – ne.

„AI vidim kao ogledalo koje je ogolilo sistemsku krizu u akademiji. Sistem akademije sve više obezvređuje društvene nauke do te mere da nas gura ka prečicama, koje AI definitivno i vrlo efektivno donosi. Ne mislim da su naučni doprinosi u našoj oblasti ugroženi samim razvojem veštačke inteligencije, pre svega zato što društvene nauke suštinski zavise od kritičkog mišljenja i imaginacije, a to je nešto što AI ne može da pruži. Čak i ako se veštačka inteligencija koristi u procesu istraživanja ili tehničkog uobličavanja teksta, ne vidim način na koji ona može da zameni duboku ljudsku analizu. Mimikrija takvog razmišljanja je, naravno, i te kako moguća i AI je u tome vrlo uspešan. AIi u istraživačkom radu može da bude samo alat, tu je da ubrza proces, ako je pogrešno usmeren, onda je moralna postavka, i svrha, poenta istraživanja izgubljena”, kaže Goblot.

Ono što prema njenom mišljenju zaista ugrožava i narušava istraživanja jeste ono što decenijama urušava i obrazovanje: metrika, trka za sve većim brojem objavljenih radova, hronični nedostatak novih radnih mesta, elitizam, nepotizam, i sve veća administrativna opterećenja, što je sada možda AI ubrzao. Takođe, administracija danas profesorima i ljudima zaposlenim na fakultetu oduzima toliko vremena, te ne ostavlja puno prostora za posvećeni istraživački rad.

„Društvene nauke ugrožava sistematsko obezvređivanje kritičkog razmišljanja u društvu. Treba da se pitamo odakle to obezvređivanje dolazi, i kojim društvenim ili elitnim strukturama je to u interesu”, zaključuje Goblot.

Autorka ilustracija: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li AI predstavlja ozbiljnu pretnju po visoko obrazovanje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dugo se nismo čuli, a ja nikad u životu nisam imala više stvari koje želim da podelim sa tobom. Sećaš se da smo kolumnu započeli sa idejom da se bavimo kulturom, pa se to, zbog svega što se oko nas dešava, naglo preokrenulo? E, pa, rešila sam da ti ipak malo pišem o kulturi – i to o koncertima, a najviše od svega, o koncertu Voidza.

Već sam ti pisala o nekim koncertima na kojima sam ovde bila, a u međuvremenu sam otišla na još nekoliko značajnih – Lolu Jang, Beirut, Džona Rouzbora i na koncert benda The Voidz. Naravno, Voidzi su bili najbolji.

Znam da ti znaš ko su Voidzi, ali zapravo mali broj ljudi zna, jer je u pitanju niša niše indie pravca i umetnički projekat Džulijana Kazablankasa, koji je svetski poznat kao frontmen benda The Strokes. S ozbirom na to da je ovaj koncert (dakle, Voidza) meni bio izrazito bitan, i da sam kartu kupila u polovini milisekunde čim sam videla najavu koncerta (najbrže potrošenih 40 funti u mom životu), morala sam da obavestim sve svoje prijatelje o ovom događaju. Konverzacija je, uprkos tome koliko se dugo sa nekim družim i koliko smo bliski, uglavnom izgledala ovako:

– E, u subotu idem na koncert Voidza, jako se radujem, beskrajno sam uzbuđena.
– Aha. A šta je to?
-Znači ovako. Znaš za bend The Strokes? (odgovor zavisi uglavnom od toga koliko me dugo osoba poznaje i u kojoj meri sam imala priliku da joj isperem mozak njima). E pa sada, Strouksi imaju frontmena Džulijana, koji je 2014. godine pokrenuo svoj side projekat koji se zove Voidzi, i znači sad u London dolaze Voidzi što znači da ću ja videti Džulijana Kazablankasa, iz Strouksa, što mi je omiljeni bend.
– Okej, šta god (uglavnom nefascinirano).

Druga osoba uglavnom u ovom razgovoru ostane razoružana, kao onaj mim žene iznad čije glave se nalaze trouglovi, ali bi svako od njih, uprkos zbunjenosti, prihvatio moju rečenicu takvu kakva jeste, bez dodatnih pitanja. Jer, ako postave dodatna pitanja, šta li će tek novo i potpuno konfuzno da ispliva? Koji novi indie izvođač kojeg na planeti zemlji slušaju tri i po čoveka? Bolje je ne pitati ništa. Što je najgore, Voizdi koji su skoro pa nevidljivi u Srbiji, ni ovde u Londonu nisu baš mnogo poznatiji. Ali to sam otkrila tek kada sam otišla da ih slušam uživo.

Koncert je održan u predivnom prostoru koji se zove Troxy. U pitanju je velika koncertna sala, nalik pozorištu, koja se nalazi, hvala bogu, na 20 minuta peške od mog stana, iako je put takav da prolaziš kroz social housing kvart prepun čudnih baraka (nešto kao Tošin bunar). Na dan koncerta sam bila izrazito nervozna, što mi se nikada u životu nije desilo, pogotovo jer sam bila nervozna upravo zbog koncerta. Znaš ono kada celog života nešto želiš, i onda to nešto dođe, tačnije, krene da ti se približava, i na dohvat je ruke, pa postaneš blago isprepadan zbog iščekivanja da li će biti onako kako si zamislio ili će u potpunosti da te razočara? E, tako sam se ja osećala celog tog dana, jer za mene, da vidim Džulijana, kojeg sam počela da slušam sa nekih 16-17 godina, i za čije muzičko stvaralaštvo sam vezala ogroman deo svog identiteta – za mene je to bio praktično jedan religiozan događaj. Kao kada katolici vide Papu ili kada prvi put odeš na utakmicu omiljenog fudbalskog tima za koji nikada nisi mogao da nabaviš karte. Jedno nadrealno iskustvo od kojeg stvarno ne znaš šta da očekuješ. Niti kako ćeš se ti ponašati.

Na koncert sam otišla sama i sela na svoje mesto na balkonu (nemamo više godina da se guramo u parteru, zaista, a bole me leđa), a nekoliko mesta od mene, u istom redu, sedela je jedna devojka – Turkinja. Pošto sam je četiri puta pomerila jer sam išla do wc-a, po pivo, pa do wc-a, pa po pivo, na kraju sam rešila da započnem razgovor sa njom. I ona je bila sama, pa sam je pitala da li želi da sedne pored mene, ona se obradovala i započele smo razgovor. I ona je veliki fan, naravno Džulijana, Strokesa, pa i Voidza, a kasnije u toku večeri smo upoznale još dosta ljudi i logička nit koja se odnosi na to kako su došli do ovog koncerta za svaku osobu je ista.

Koncert je počeo relativno na vreme, a moja nova drugarica je bila jednako uzbuđena kao i ja. Jedino, moram da priznam, pošto sam ja bila potpuno uneta u isti, čak je u jednom trenutku počela da mi smeta jer je previše želela da interagujemo. A, kako ja njoj da objasnim da je ovo regiljski trenutak, u kojem smo samo Džulijan i ja, on peva za mene i ja postojim samo da ga slušam i gledam, upijam svaki milisekund, i ne pada mi na pamet da me iko prekida? Kontam da bih zvučala kao psihopata, zar ne? I ja mislim isto, pa sam minimalo reagovala na njen pokušaj druženja.

Kada je o nervozi reč, ona je iste sekunde kako je počeo koncert nestala. Da budem iskrena, to je najbolji koncert na kojem sam ikada bila. Džulijan je najbolji izvođač, čovek neverovatne vokalne sposobnosti, bend je nadrealno usviran, i sve je trajalo kao dve sekunde. Najbolje od svega mi je što nisu upalili ni u jednom trenutku neko „normalno” svetlo, već su sve vreme svirali u mraku, uz snopove zelenih i crvenih svetala, što u potpunosti prati estetiku muzike koju izvode. Iako sam bila izritirana time što ne mogu lepo da vidim lice svog omiljenog izvođača, bila sam oduševljena tom umetničkom konzistentnošću i upotrebom svih elemenata tako da prate muziku.

Od numera (ovo sada može biti zanimljivo samo onim troma koji su ušli u ovaj tekst jer znaju ko su Voidzi), su najbolje bile All the Same (ubedljivo), The Felexorcist i Did my Best. Uspeli su da prošaraju setlistu pesmama sa sva tri albuma, tako da nijedan ne bude zapostavljen. Tehički, bend je izrazito precizan i, iskreno, privilegija je slušati takav bend u takvom, objektivno malom prostoru za bend te veličine, jer možeš da čuješ i vidiš sve (jer nije festivalska varijanta sa 50.000 ljudi). Takođe, apsolutno mi je jasno zašto je Džulijan svetska zvezda, jer je ne samo tehnički neverovatan muzičar, već i čovek koji pleni harizmom i koji ima neverovatnu energiju. Zaslužuje sve što ima, ako ne i više. Podsetnik je i na to kako izgleda kada gledaš i slušaš nekoga ko je stvarno van svake kategorije izvanredan muzičar. A možda sam i ja malo pristrasna, mada realno, nisam previše.

Kada je o drugim koncertima reč, Lola Jang je za mene otkrovenje. Na nastup me je povela drugarica, jer iskreno je pre toga nisam nešto slušala. Ali žena (zapravo devojka) je potpuno nestvarna i ima toliko intenzivno, zavodljivo, prosto omamljujuće prisustvo na sceni i neverovatan glas, da sam sigurna da će postati ozbiljna pop ikona, kao, na primer, Adel – samo mnogo sirovija i bezobraznija. Takođe, ako si žena kojoj je iko ikada u životu slomio srce, Lola Jang gađa pravo u centar. Svaku tugu, svaki bes, svaki odnos koji je bio loš ili toksičan, Lola je u svojim pesama opisala najbolje na svetu. I svaku peva sa toliko emocije, da znaš da je svaki od njih i proživela. Ja sam, naravno, kakva jesam, ceo koncert preplakala. Tako da, Mimi, ako te je nekada povredio neki muškarac (a sigurna sam da jeste), idi na koncert Lole Jang i biće ti lakše, znaćeš da nisi sam(a).

Poslednji koncert na kome sam bila je bio koncert benda Beirut. Ponovo u Troxy-ju, ponovo na balkonu, mada ovog puta bez nervoze, spremna da se odmorim uz njihovu muziku koja je daleko mirnija i, da je tako opišem, spiritualnija. Miks američkog Mumford and Sons kantrija i francuskih melodija punih truba – e, tako zvuči Beirut.

Nažalost, na ovom koncertu bend je rešio da ne svira skoro nijedan od svojih hitova, pa sam ja tako bila uskraćena za bilo kakvo učešće, pošto osim hitova ne poznajem dovoljno diskografiju benda. Ipak, ljudi su se radovali, a atmosfera je bila malo kao da si na koncertu Ingberta Hamperdinga u Sava Centru (znam, išla sam jednom sa svojom bakom), a takvo i učešće publike. Nažalost, preskupa zabava koju sam mogla i da preskočim. A i prespavam.

Dok ti ovo pišem, radujem se i istovremeno sam očajna. Radujem se, jer uskoro idem na InMusic i Velvet, moje omiljene hrvatske festivale. Očajna sam, jer je Kings of Leon, zbog kojeg idem na InMusic, otkazao svoj nastup (znam, dramatično). Ali beskrajno sam im se radovala. Evo, i dok ovo pišem ih slušam. Ali, ajde, očigledno bi bilo previše da sam u istoj godini imala priliku da slušam svog omiljenog izvođača i drugi omiljeni bend na svetu (prvi su Strokesi, to znaš).

Mada, ako sam išta naučila ove godine, to je da bukvalno nikada ne znaš šta može da se desi u narednom trenutku ili danu, tako da – ko zna. Možda se ipak nekako pojave negde u regionu, neki tour menadžer oseti grižu savesti zbog otkazivanja i Kings of Leon dođe ipak, u suzama i sa srcima punim želje za iskupljenjem, u naše krajeve, balkanskim fanovima u zagrljaj. Zvuči nerealno, dobro, znam, ali ja se nadam tako nekom, skoro nemogućem, preokretu. Pošto druge opcije, nažalost, nema.

Pišem ti ponovo – ovog puta, obećavam brže!

Pozdrav iz hladnog Londona (kod vas znam da je vrućina),

M

Članak Alo Alo: Koncerti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stašno mi se dopao tvoj opis festivala tužnog filma i tih specifičnih mini-ekosistema koji nastaju na festivalima. Obožavam te momente kada se na događajima kratkog trajanja, kao što su festivali, ljudi sažive sa novom dinamikom, odigraju svoje uloge perfektno, stvore svoj mikrosvet i onda se pozdrave do sledeće godine, kada se ponovo nađu, svako u svojoj ulozi, kao gospođa koju si opisao. Svaka čast.

Pošto smo već ušli uveliko u decembar, moj život se pretvorio u jednu standardnu jurnjavu svih rokova koje sam zaobilazila ove godine, tako da više nego prethodnih meseci živim na relaciji kuća-fakultet, ne spavam i radim. Sreća je da živim u jednoj jako toploj (ali ne i po kućnoj temperaturi) zajednici sa dve cimerke Crnogorke, pa je u našoj kući uvek neka sprdnja, ima šta da se tračara ili raspreda, a i da sam se na fakultetu odomaćila u čitaonici/biblioteci. Znaš kako je zgodno kad umesto teksta na laptopu uzmeš u ruke da čitaš iz prave knjige, majku mu, tako da mi ne pada teško ta relacija, jer mi oba mesta prijaju. Zato ovog puta nemam nikakve ozbiljnije apdejte o kulturnim dešavanjima, osim da sam išla na nastup izvesnog Zlopija, internacionalno poznatog pevača iz Leskovca (znači mikrfon i gitara), za koga kažu da je, pazi sad – ,,simbol budvanske rivijere”, gde nastupa svakog leta u poslednjih 20 godina. Osim toga, Zlopi ima i ozbiljne evropske turneje. Teška srca priznajem da sam omirisala i noćni provod balkanskog gasterbajterskog kruga iz Londona, i mogu da ti kažem da sve to izgleda baš onako kako i zamišljaš. Ali je zanimljivo videti i taj, takođe mini-ekosistem, a pošto sam nedavno bila i na nekoj latino žurci, samo ću reći – naše gasterbajterske žurke su ipak bolje. Zanimljivo je kada skontaš koliko si zapravo balkanski indoktiriniran, ali pošto sada već imam (skoro) 30 godina, jedino što imam da kažem je – tako je, kako je.

Ali, da se vratimo mom domaćinskom životu. Pre neki dan sam kuvala u stanu. Znam, znam, zvuči egzotično, ali pošto su ovde, jelte, cene takve kakve jesu, rešila sam da se pretvorim u pravu balkansku domaćicu jer je kupovina hrane napolju „za ponekad” (ako te zanima, uža specijalnost mi je domaća pileća supa). E, sad, Englezi su poznati po poštovanju protokolarnosti, pa tako vlasnici našeg stana gaje intenzivnu brigu o tome da imamo 3 protivpožarna alarma i ono čudo za gašenje plamena u stanu, ali ne i o tome da li nam radi pravilno bojler (koji crkava svakog drugog dana), ili da li nam je odvaljena kada, slavina, da li redovno radi grejanje, itd. Jer, protivpožarni alarm je jasno definisan kao deo protokola koji može da proverava bezbednosna inspekcija, a ove osnovne životne stvari baš i ne. Ili tako makar tumače naši stanodavci.

Elem, jedan dan tako ja kuvam u svojoj kuhinji i grilujem neke pečurke koje su krenule da isparavaju i prave, jelte – paru. U trenutku kada je protivpožarni alarm (??) procenio da ima previše pare, ali ne dima (??) u stanu, krenulo je pištanje kakvo u životu nisam čula. U potpunoj jurnjavi da pokušam da ugasim alarm, uključila sam aspirator, otvorila prozor i krenula ka kontrolnoj kutiji iz koje je dopirao oslepljujući zvuk. Pošto kontrolna kutija ima 5 različitih dugmića, a nijedan, hvala bogu, nema oznaku za požar, alarm, niti za bilo šta drugo, ja sam, u očaju i polugluva, ispritiskala neke različite dugmiće i time se bavila dobra 2 minuta (vreme za koje su postojale realne šanse da ogluvim) i na kraju uspela da deaktiviram alarm. Nakon ovog trijumfa, sela sam na stolicu u kuhinju, iscrpljena kao da sam pretrčala polumaraton. I iskreno, zapitala sam se – čemu služi uopšte ovaj protivpožarni alarm, osim da ti probije mozak? Pošto nije kao da nisam primetila da ima pare, kao što bih primetila da ima dima. Niko, dakle, od spolja nije obavešten, niko nije alarmiran da me spasi, samo je meni prosviran mozak? Nisam još uvek pronašla odgovor na ovo pitanje.

Među bitnim vestima koje se ne odnose na domaćinski život – kao što i sam znaš, prošle nedelje nam je izašao i Spotify Wrapped kojem se ja iz godine u godinu radujem sve više, pogotovo pošto imam jedno veoma specifično takmičenje sa samom sobom, a to je da proveravam koliko sam minuta provela slušajući Spotify. Ova godina je slabija od prethodne dve, ali se dobro držim – skoro 78.000 minuta slušanja ukupno, što mu dođe oko 3,5 sata slušanja dnevno. Pre dve godine je bilo 90.000 – što bi rekao onaj mim, gubiš me polako, bebo.

Spotify Wrapped takođe jako volim jer mi je kao neki muzički barometar raspoloženja i životnih faza u toku godine. Tako mi je i ova godina krenula sa indie momcima (sad mi je žao što nisam otišla na koncert onog benda FEET), od aprila sam prešla u jake girly vode – Spotify je to nazvao Pink Pilates Princess Strut Pop fazom – a nakon čega sam dominanto prešla na francuske pop muzičarke (u toj fazi sam i sada). Od ovih globalnih pop girlies zvezda, samo sa Charlie xcx nisam kliknula ove godine, ali si zato ti, tako da se za nju ne brinem, ima ko da je sluša. Takođe, u moju Spotify godinu upali su i Senidah, Bijelo Dugme i Idoli, tako da je sve to baš jedna interesantna džungla različitih faza, mišljenja i emocija. I naravno, najslušaniji izvođač mi je (opet) Kings of Leon, koji nastupa na InMusic-u sledeće godine, tako da – idemo? Znam da si ih slušao već pet puta, kao stari Sziget domorodac, ne moraš da se hvališ.

E i da, moja cimerka je prišla onoj devojci o kojoj sam ti pisala da sedi stalno ispred naše zgrade. Ispostavilo se da nije toliko mlada, koliko je sitna, i da samo voli da… pa, reći ćemo, zapali, a nema terasu. Još jedan od jako zabavnih elemenata u ovom gradu je to da, uprkos činjenici da nije legalizovana, miris marihuane možeš da osetiš na svakom ćošku. To je deo tog nekog londonskog šarma.

Toliko od ovog javljanja, piši kakav je decembar u Beogradu. Čujem da su vratili semafore na kružni tok kod Ušča (HAHAHAHA), da demontiraju Stari savski most i da šut od rušenja Hotela Jugoslavija završava negde iza Makiša.

Ovde je za vikend bila neka oluja, pa nisu radile metro linije, pa me je to podsetilo na omiljenu situaciju kada u Beogradu padne kap kiše i čitav saobraćaj kolabira. Izgleda da je to neki internacionalni trend, na koji nijedan grad nije imun.

Pozdrav iz Whitechapel-a,

M

Članak Alo Alo: Protivpožarni alarm se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iskreno, razmišljala sam o tvojoj dilemi lično – kolektivno i shvatila sam da nemamo nikakav problem. Kao i ti, i ja sam apsolutni stereotip milenijalke – kontam da sam taj identitet počela da gradim sa Bridžet Džouns, koja je bukvalno arhetip haotične milenijalke, pa sam došla do tačaka da se identifikujem sa likovima kao što je, na primer, glavna junakinja filma Najgora osoba na svetu ili likova iz romana Sali Runi. Mislim, o čemu pričamo, došla sam u London na levičarski fakultet na Gender, culture and media program. Mojoj mami i dalje nije jasno šta ja studiram (na oba fakulteta) osim što misli da je sve to jedan običan milenijalski bullshit. Ali, ne moramo da se slažemo oko svega. Btw, ne znam da li si video, izlazi novi film o Bridžet Džouns – jedva čekam! A i da budem iskrena, promocija filma me je podsetila na to da Hju Grant i ja sada živimo u istom gradu, pa se nadam da ću ga možda ovih dana sresti, recimo u metrou – znam da ga koristi, on ti je jedan od oniih down to earth poznatih ličnosti, kao. Mislim, okej mi je da sretnem i Herija Stajlsa, neću se buniti.

Shvatila sam da ovog puta ne želim da ti pišem ni o čemu konkretnom, nego o svemu, pomalo. Na primer, o tome da živim u, pazi sad, social housing zgradi. To su zgrade za neprivilegovane, siromašnije grupe, pa u njima žive po nižim cenama. E sad, neki ljudi su kupili te stanove, pa ih onda iznajmljuju strancima i studentima po privilegovanim cenama, hehe. Ali, svejedno, zbog estetike kraja osećam da se nisam pomakla iz Paviljona u kojima sam odrasla. Htela bih da kažem da se osećam kao Del Boj (jer je i on živeo u social housing-u), ali je istina da sam u poslednje vreme više Rodni, haha. Iskreno, nije mi bilo baš svejedno kada sam se tek doselila, a i nije baš posh britansko iskustvo (ako želiš da vidiš kako to izgleda, guglaj Whitechapel Social Housing). Međutim, već bukvalno drugog dana sam se navikla na svoju dodgy (to mi je jedan od omiljenih engleskih izraza) multikulturnu zgradu i kraj. Jedino što je totalno bizarno je što se pored moje metro stanice nalazi bukvalno buvljak na ulici za koji su tezge ispred Starog Merkatora kulturni program, tako da nije sve bolje tamo negde – buvljaci i tezge su ipak više naša stvar.

Znam da si kao foru bacio pitanje gde ću za Novu, ali, moram da te razočaram – ovde je to pitanje veoma legitimno. Gradske ulice su već okićene, svakog vikenda niču novi božićni marketi i klizališta, tako da je ovde božićni duh već uveliko u vazduhu. Prošle nedelje je čak i pao sneg (ne ozbiljan, ali je ovde to fascinacija). Shvatila sam da bih baš volela da bude snega za Novu godinu ovde, a što se provoda tiče, dolaze mi drugarice (koje vrlo dobro znaš hehe), a i ovde imam mnogo divnih prijatelja, tako da je pitanje gde popuno nebitno, nego je prioritet ono sa kime (znam, znam, zvuči kao kliše, ali realno – nije).

Normalno, znam šta te najviše zanima – koncerti. Pisala sam ti da sam bila na Vaccinesima i Interpolu i Interpol je stvaaarno odličan bend. Shvatila sam da ono što ljudi rade sa onlajn šopingom, praćenjem popusta, brendova i slično, ja radim, naravno, sa kulturom. Sreća je moja da ovde imam dovoljno prijatelja koje mogu da maltretiram da idu sa mnom na različite događaje, ali mi je najmanji problem i da odem sama. Moje omiljene aplikacije, na kojima trošim pare kao ljudi na Kupujem-prodajem sajtu, Temuu ili sajtu Zare, su- Dice (za koncerte) i TodayTix (za pozorište). U jednom od svojih napada kupovine koncertnih karata mi se desilo da sam kupila karte za dva nastupa, Saru Kinsli i bend Feet. Ono što nisam skontala jeste da sam kupila karte za isti dan, pa sam ubrzo shvatila da je nemoguće da odem na oba nastupa, pogotovo jer su udaljeni jedan od drugog sat vremena metroom. Nažalost, morala sam da izaberem jedan, što je za mene bila ogromna agonija. Ono što je još gore jeste da mi se na proleće već desilo da nisam otišla na Feet za koji sam imala kupljene karte jer su Libertines-i objavili da će imati nastup istog dana, ko će da propusti Libertinese, a i pod dva, koliko će još Doerti moći da izdrži? I tako, pošto nisam otišla na Feet, kada se približavao ovaj, novi datum, bila sam odlučna da ću otići na njih. Međutim, što se datum nastupa više približavao, suštinska dilema se svela na pitanje- bend iz Londona koji će sigurno još da nastupa u Velikoj Britaniji vs kantautorka iz Los Anđelesa koja će ko zna kada da dođe? Jasno ti je da sam otišla na Saru Kinsli, a mislim da bi sada već bila fora da nikada ni ne odem na Feet, nego da ih samo podržavam kupovinom karata haha.

Ti znaš da ja volim da plačem na koncertima (mislim ko još plače na koncertu Herija Stajlsa ili Arctic Monkeysa – ja?), i iskreno kada sam otišla na Interpol sam očekivala da ću dušu da ispustim, ali – ništa. Očekivala bih od benda kojem je pola pesama na temu egzistencijalne krize da će da me trigeruju, ali, ni da me čačne. E, onda sam otišla na Saru Kinsli (dakle, imala sam celu ovu prethodnu dilemu), sama, u gej klub na Charing Cross-u gde je bio nastup. Naštelovala sam da preskočim predgrupu i dođem tačno na početak koncerta (da, ovde se počinje u minut kao što je najavljeno što strašno cenim), i iskreno, čim sam čula prve taktove naravno poznatih pesama, tako su krenule da mi liju suze. Ti znaš da sam ja osoba koja nema intenzivan osećaj za blam, a i realno plakanje u javnosti, u klubu u višemilionskom gradu kao što je London gde te malo ko zna je bukvalno još nekako izolovanije nego kada se rasplačeš sam u sobi. U sobi nekako moraš da sretneš sebe, ovde se samo prepustiš. Prilično je oslobađajuće, probaj nekad. A i iskreno, čim je krenulo plakanje, znala sam da sam izabrala pravi koncert. Muzički, Sara Kinsli je izuzetna i neverovatno je kakav glas i energiju ima – lepršavu, ženstvenu, nekako, najbolja reč mi je – slobodnu. Hipnotisano sam je posmatrala dva sata. Na koncertu je bilo dosta mladih (pošto se privikavam da prelazim u kateogirju starijih mladih, punim 30 godina za tri meseca, čoveče), ali je pored mene, takođe sama, bila jedna koleginica mojih godina, pa smo u solidarnosti stajale same i uživale u nastupu. To je još jedna stvar koja se pojavljuje u višemilionskom, usamljenom gradu – prećutna solidarnost da zajedno učestvuješ u nečemu sa nekim, tako što samo stojite jedno pored drugog, bez reči. I nikada nemaš potrebu da probiješ tu tišinu, ali imaš osećaj da deliš nešto. Nekada se desi da se taj osećaj potvrdi osmehom, i to je to. Nadam se da razumeš o čemu pričam.

Imam i jedan totalni offtopic. Ne znam da li si ispratio, ali Damiano David je izbacio pop pesmu koja i zvuči i izgleda kao rip off Harija Stajlsa – ništa mu ne zameram, samo napred, sve ga podržavam. Najgore je što je moj TikTok algoritam skontao koliko mi se dopao ovaj njegov rebranding, pa sam se sad navukla ne na njegovu novu pop pesmu, nego na neku koju još nije izbacio, zove se Next Summer, koju su fanovi snimali na nekom nastupu, pa sada postoje snimci cele pesme na TikToku, koju ja vrtim na repeat. Tipična milenijalka, kažem ti.

Takođe, moram da podelim sa tobom, shvatila sam da mi strašno prija ovo pisanje. Osećam da imam priliku da dublje razmišljam i razvijam misli, a kao posledicu daleko manje doomscroll-ujem. Osim kada slušam Damiano Davida na TikToku – hahaha.

Mnogo sam toga trenutno nabacala, ali, ne razikuje se puno London od Beograda, znaš. Naravno, jasno mi je da to zvuči kao nemoguća izjava, ali zaboravljamo često koliko je Beograd zapravo dinamičan grad internacionalnog karaktera (iako ga stalno ruše i gaze). Tako, ovde iskreno ima svega što ima kod kuće (nije kao da je neki kulturološki šok kada se preseliš ovde), samo mnogo više svega – kultura, prilika, mogućnosti, funkcionalnog prevoza, ali i nažalost, socijalnih razlika, i kao rezultat toga, beskućnika. Ispred moje zgrade često sedi jedna devojka za koju nisam sigurna šta joj se dešava, često sa sobom ima ili alkohol ili neku flašicu (u kojoj je verovatno isto alkohol). Nisam sigurna šta se radi u takvoj situaciji, da li nekoga treba da zovemo, nekome da prijavimo, baš nisam pametna. Moja cimerka je primetila pre par nedelja i sve nas ta tema sekira (pošto nas tri živimo u stanu). E i da, razlika je što se ovde ljudi ne svađaju u saobraćaju i ne biju u javnom prevozu, a i bilo kakva vrsta maltretiranja u javnom prevozu ovde je prepoznata, za razliku od Srbije, gde kada god čujem da se neki frik trljao o ženu doživim napad besa, pošto naravno da se i meni to desilo.

Ali, da se vratim na sličnosti, evo, da se vratimo i na mesto odakle si ti započeo kolumnu, a to je Cetinjska, i ovo pismo ti pišem iz (normalno) hipsterskog kafića koji podseća na Zaokret. Naravno, moji senzori za pronalaženje prostora bliskih onome što je kuća su se odmah upalili, pa me je tako ovaj kafić bukvalno pronašao sam.

Da zaokružim priču – London je stvarno izuzetan grad. Radujem se stvarno da ti pišem o njemu – imam tooooliko toga što želim da podelim. A ti piši šta ima novo u Beogradu, šta sve propuštam i šta se dešavalo. Shvatila sam da sam tačno dva meseca ovde, i da je počelo da mi se dešava da mi nedostaje naš grad. A onda pročitam vesti o aktuelnim dešavanjima, pa to malo izbledi. Ali se brzo vrati.

Nego, a gde ćeš ti za Novu, a? Kuća pa Zaokret, ili Zaokret pa kuća?

Šaljem pozdrave iz mog lažnog Zaokreta,

M

Članak Alo Alo: Nekonkretno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Toliko dugo razvijamo ovu ideju da pišemo jedno drugom, i toliko sam joj se radovala, da ne mogu da verujem da svoje prvo „pismo” započinjem ovom temom. Želim da ti pričam i pišem o svemu što mi se dešava u Londonu, kako je preseliti se u inostranstvo, kakav mi je komšiluk i koliko je sve skupo, na kojim sam sve koncertima bila od kada sam stigla i kako ovde često deluje kao da sunce ne postoji, ali ne mogu, jer su mi misli fokusirane na nešto drugo.

Prošlo je tačno 13 dana otkako se urušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i četrnaestoro ljudi (među kojima su deca) je izgubilo živote. Znam da sve znaš i znam šta se sve trenutno dešava zbog toga, da su u toku protesti, da ljudi izlaze na ulice i pokušavaju da izraze koliko su nezadovoljni (što je eufemizam, da se razumemo), da se hapse aktiviti, kao i da praktično niko iz vladajućih struktura nije preuzeo odgovornot za to što se desilo, a kamoli da je uhapšen ili nešto slično. Sve mi je jasno šta se dešava, i sve me boli što boli i druge građane i građanke Srbije, iako trenutno nisam tu.

Novi Sad jako volim i celog života ga vezujem upravo za taj voz Beograd – Novi Sad. Putovanje vozom mi je uvek bilo kao neki novosadski ritual i svaki dolazak u Novi Sad mi je u prethodnih 20 godina života bio obeležen prolaskom kroz tu stanicu. Poslednji put kada sam prolazila njome, ona se, ponovo, raspadala i bila je u nekim skelama, i sećam se da sam pomisila – Bože, šta se ovde više dešava. Nisam ni pratila prethodne vesti o rekonstrukciji, otvaranju, jer mi je više dosadno da razmišljam o takvim stvarima, kao što je, na primer, problem nepostojanja ikakve funkcionalne saobraćajne infrastrukture, a posebno mreže vozova (mislim, stvarno) u 2024. godini ili da pratim stalna otvaranja nečega što se najčešće zatvori ili raspadne u narednih nekoliko meseci. Sećam se da sam jednom, davno, kada sam još radila kao reporterka na radiju, išla da radim uključenje sa nekog društvenog centra za stare na Topčideru koji je „svečano otvoren” mesec dana pre toga, da bih 15 minuta pred uključenje na licu mesta shvatila da centar ne postoji, ili je zatvoren, i da mi je propalo uključenje. Valjda mi se, zbog takvih iskustava i priča, kojih nije malo, čini da smo u velikoj meri i odustali od tih tema (ili barem ja), jer ne možemo ništa da uradimo, šabloni su previše repetitivni, a mi se samo nadamo nekom bare minimumu funkcionisanja, a ostalo ćemo sami.

Kada sam saznala šta se desilo i videla snimke, malo je reći da sam bila potresena. Kada odeš „tamo negde” i posmatraš ovakva dešavanja sa strane, čini mi se da se osećaš još nemoćnije –  nisi tu, ne možeš ništa, jednostavno, daleko si. A šta proizilazi iz nemoći uvek kao glavna emocija? Bes.

Jer zaista, zar građanin jedne države ne bi trebalo makar da može da ima poverenje u to da mu vlast države u kojoj živi obezbedi barem elementarne uslove života kao što su pravo na život i slobodno postojanje? Mada, kada pogledam političku situaciju u svetu, i ovo pitanje mi deluje glupo i smešno. Jedino što mi se čini da je u drugim državama uglavnom taj koncept nedostataka empatije fokusiran na „drugog”. Znaš, uvek se bira neka osetljiva grupa da se targetira i da predstavlja fiktivne neprijatelje – žene, migranti, neka manjinska etnička ili religijska grupa, neki susedi, tako nešto. A kod nas mi se čini da je ta podela baš velika i da je traženje neprijatelja usmereno ka unutra – ka narodu. Postoji vladajuća elita – i svi ostali. Ako ništa, možemo reći da su prilično inkluzivni – ha, ha.

A znaš šta je najgore? U svakom problemu koji te sačeka nespremnog, uglavnom isprva imaš osećaj da ne možeš da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep i ne razumeš gde mu je početak i kraj, ali pokušavaš da pronađeš neku logiku, neki rezon, neki sled kako je tako nešto moglo da se desi. Kao što i sam znaš, moj bivši dečko je građevinski inženjer, pa mislim da sam, u odnosu na prosečnog građanina Srbije, u životu imala malo više prilike da slušam o statici, stabilnosti konstrukcija, šipovima, proračunima (nevoljno hehe), ali i o malverzacijama koje se dešavaju u oblasti građevinarstva i tome kako izgleda njena realnost, od dogovaranja, preko planiranja do izvođenja građevinskih projekata, makar u Beogradu (što se ne razlikuje mnogo od ostatka Srbije). I upravo u toj oblasti sam pokušala da pronađem neko objašnjenje kako je ovo moglo da se desi, čitajući izjave stručnjaka na ovu temu, kao i pretpostavke šta se desilo (jer bez jasnog uvida u projekat sve je nagađanje), ali ono ne postoji. Postoje samo greške i odgovornost, a svi znamo gde je ona smeštena. I situacija uopšte nije komplikovana, vrlo je jasna, i znamo odakle počinje i gde se završava. Samo kad nam se malo izoštri pogled i postavimo stvari kakve jesu – crne ili bele.

Vidim da su ljudi besni i da traže upravo – odgovornost. Vidim da se ponovo okupljaju, da su glasni i hrabri i bojim se samo da se ponovo ne dogodi isto što se već godinama događa – iniciranje borbe koja na kraju, zbog izostanka strukture i konkretnih mogućnosti, samo izbledi i stane. I još više, ponovo, razočara ljude. I ja, veruj mi, nemam odgovor na pitanje kako se ova situacija rešava. Ne znam kako se to započinje, ali znam kako mora da se završi. I mislim da nam je to sada već svima jasno.

Javljaj mi šta se dešava, i nadam se da ćeš moći da doneseš makar neke vedrije teme. Ja od vedrih tema imam da prijavim da sam bila na koncertu Vaccinesa koji je bio baš osrednji (delovalo mi je kao da sam na koncertu Van Goga ili tako nečega) i Interpola, koji je bio jedan od najboljih koncerata na kojima sam ikada bila, mada nisu pevali moju omiljenu pesmu (Go Easy), pa me je to malo povredilo.

Ovde je ovih dana bilo baš tmurno, čini mi se kao da su Englezi, jadni, osuđeni na to da ne znaju šta je sunce. A opet, kada se promoli, ceo grad bude drugačiji. I promeni ti se perspektiva. A mi, u Srbiji, imamo puno sunca, ali znam da, kada je tmurno, teško je setiti se toga. Ali ono uvek nekako izađe.

Šaljem puno, puno zagrljaja iz Londona,

M

Naslovna ilustracija: Sadmics

Članak Alo Alo: Ljutnja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa nama je podelio zbog čega gluma nije za one koji nisu sigurni da li žele da se bave ovom profesijom, kako je to biti glumac u Sarajevu i zbog čega je Sarajevo Film Festival izrazito važan za Bosnu i Hercegovinu.

Dino Sarija

Jedna od svetskih premijera koja je zaista privukla pažnju šire javnosti ovog leta na Sarajevo Film Festivalu je premijera filma GYM u kojem glumiš jednu od glavnih uloga. Kako si zadovoljan filmom, projekcijom i svim što je usledilo nakon toga?

Dino Sarija: Ovo mi je suštinski prva prava premijera na SFF-u, imao sam je i prije, mislim 2020. da je bila, ali tada je bila korona, pa to ne računam. Bukvalno, festival se održava, ali kao da se ne održava, nema ljudi… Tema filma je jako bitna ovdje, pogotovo za nas. Mislim da je ispravan način na koji je obrađena, u smislu da govori o nasilju nad ženama, ali i nasilju općenito – kako dolazi, cijela njegova geneza, šta mora sve da se desi prije samog čina i šta je zapravo nasilje. Znaš, mi živimo u prostoru gdje je nasilje kad te neko udari. Ovo je podneblje nasilja, od verbalnog, mentalnog, vizuelnog nasilja, šta gledamo i šta nam se nudi, pa do fizičkog na kraju…

Bitnost ovog filma je što govori o tome koliko puta zažmurimo, koliko puta okrenemo glavu, pravdamo, relativiziramo i kako zapravo jedino rješenje naših problema vidimo u samom činu nasilja bilo koje vrste, nadmoći, nadje*avanja, gaženja nekoga. Cijela kultura je zasnovana na tome, pa i u vezama. Dinamike veza su zasnovane na tome ko je moćniji, čak i na dnevnoj bazi. To je simptomatično za nas za ovaj prostor, posebno kako mi razgovaramo jedni sa drugima, kao je*em ti mater hahah, je*em ti mater volim te, jer suštinski ne znamo da iskažemo bilo kakvu vrstu emocija i neke prisnosti, a da nije ironizirana.

Iz filma je jasno da je njegova tema nasilje i koliko je ono utemeljeno u društvu i koliko je normalizovano. Osnovni polkretač tvog lika jeste bes i u filmu vidimo da on nalazi rešenje svojih problema u tome da fiksira mržnju na nekoga. Kako je tebi bilo, ne samo da uđeš u taj lik, već i da tu ulogu izneseš?

Ja bih samo htio tačno da naglasim da je njegov pokretač strah. Jako je, čak i ironično da kažem, ali zapravo je ljubav njegov pokretač, ljubav prema njegovom djetetu koje treba da se rodi i pred kojim je budućnost koja je pod upitnikom. To je potpuno u skladu sa logikom ovog prostora, da mi iz ljubavi uništavamo stvari. Sa druge strane, nažalost, u 90% slučajeva kod nas jedna od vrsti nasilja je laganje. Na primjer, prva stvar koju ti kao dijete čuješ je laž, dakle teško je izdvojiti se iz toga, gotovo nemoguće nažalost, nisam baš optimista. Možda sam nekad bio romantik i mislio da umjetnost može da promijeni svet. Ali ne, da može da promijeni svijet promijenila bi do sad.

Bitno je možda nekoga samo malo pomjeriti iz te neke pozicije, iz tog uzemljenja bar malo lično, ako smo to uspjeli, onda smo uspjeli dosta toga. Čak i kada pričaš o ovim temama, pitanje je šta ćeš postići time osim što ćeš uprijeti prstom, jer ti suštinski ako nemaš empatiju i ne prepoznaješ probleme, neće tebi jedan film pomoći da shvatiš. Znaš ono, vidiš reakciju publike na određene scene i kao razumijem, dosta je tu i odbrambenog mehanizma, ali ljudi se smiju na stvari koje nisu smiješne, bježe od nečega što im je možda poznato i sve to.

U jednom intervjuu si rekao da je umetnost borba za lepotu i dobrotu. Kako sad na to gledaš?

I dalje mislim isto. Ja ne mislim da ćemo pobijediti, ali mislim da nije smisao da se pobijedi, jer život je maraton. Za nas u našim malim životima, a kamoli generacijama i generacijama, smisao borbe je jedino što je bitno, a da li ćemo pobijediti – nećemo, to je uvijek klackalica. Svaka borba za ljepotu je plemenita i bitna i mora da je bude, umjetnost jedino ima smisla ako je to, ako je borba za to, a ako je showbiz, ako je estrada – i to je okej, i ja volim pare, da se ne lažemo, ali s druge strane, moramo se potrudit bar neki balans da uspostavimo da ne zaboravimo zašto smo tu.

Sad kad si pomenuo tu umetnost i estradu, kakva je pozicija umetnosti u Bosni i Hercegovini? Ti si neko ko ima iskustvo rada i u pozorištu, i na filmu, i u serijama, i neko si ko očigledno strastveno doživljava to.

U poređenju kod vas? Moraš pričati u kontrastu sa nečim. Ovdje je situacija svakim danom bolja nego što je bila, što ne znači da je dobra, ali svakako nije loša. Srećom, u posljednjih par godina industrija je doživjela bum. Hvala joj, jer bilo je neizdrživo, jer je ovdje ipak kultura osuđena na pomoć politike i na milostinju. Međutim, u zadnjih par godina je krenula neka produkcija koja obećava. Bitno je za umjetnost ne samo da se radi, već i da obrazuješ ljude koji produciraju nešto. Mi nismo imali, za razliku od vas, tehničko osoblje koje je istrenirano, pogotovo mladi. Tek sad postoje mladi ljudi koji mogu da opsluže sektor kamere, skript, do sada je sve to iz Beograda dolazilo.

Bitno je imati domaće ljude da bi imao bilo kakvu vrstu umjetnosti i produkcije, vidjećemo dokle će to izdržati. S druge strane, umjetnost kao takva je nevjerovatno uspješna, ne znam da li je to stvar nekog otpora, nekog inata, ali činjenica da umjetnost može da izađe samo iz nekog jada, kao za Šabana Bajramovića što je neko rekao da takav glas ne može da izađe iz kuće sa fasadom. Umjetnost ipak traži jad i bedu, to je plodno tlo za umjetnost.

Kakva je ovde uloga i pozicija akademije i obrazovanja u BIH?

Pa, ona je polazna i završna tačka zapravo. Nema mnogo samoukih ljudi i amatera u sektorima našeg posla, akademija se oduvijek bori od samog osnivanja sa tehničkim i produkcijskim uslovima, mi se ovime bavimo u potpuno neadekvatnim uslovima, imamo neku zgradu kojoj smo, ja mislim, 3 puta kamen temeljac postavljali, to je Top lista nadrealista šta se nama dešava. Zgrada je u konstantnoj fazi građenja, te ne mogu da dobiju radnu dozvolu, pa plafoni nisu dovoljno visoki, iako je u zgradu uloženo nekoliko miliona, mislim to je velelepno jedno zdanje koje nikad neće dobiti tu radnu dozvolu.

Kako sam čuo, pogrešno je napravljena. Tako da, s obzirom da su uslovi na akademiji ovako nevjerovatni, odavde izlazi umjetnost i neki kvalitet koji je opet tako nevjerovatan i izlazi toliko ljudi koji se trude da naprave od toga najbolje što mogu, međutim uvijek ima neki limit, neki zid koji udaraš konstantno i koji ne možeš da probiješ. Ne kažem da je to novac, ali on je svakako ključna stvar u svemu ovome. Znaš, mašta može samo donekle.

Kako gledaš na Sarajevo Film Festival i koliki je njegov značaj?

To je nešto najbolje što se desilo u skorije vreme. Ne samo što ima medijski značaj, već šta znači i za industriju i uopšte šta znači za grad. Sarajevo je tada totalno drugi grad, ljudi baš vole i žive za taj festival. On drži nekako ovu industriju i bio je služio kao otpor u vremenima barbarizma kada se za ove prostore smatralo da smo mi neki divljaci koji nemaju osjećaj za umjetnost i kulturu. On je podigao sve na viši nivo. Zapravo, samo ima par ljudi koji primaju neku platu na festivalu, svi ostali rade dobrovoljno, iz ljubavi, jer žele da doprinose i grade. Znači i za nas profesionalce – ja sam imao priliku da radim dvije godine za festival i budem lični asistent Kristiju Puijuu, koji je legenda evropske kinematografije. Sljedeće godine sam bio lični asistent Mišelu Hazanavicijusu, koji je prije toga osvojio Oskara. Ta mogućnost da upoznaš te ljude, da provedeš vrijeme s tim ljudima i učiš od njih, neizmjerna je.

Pomenuo si da više voliš pozorište. Kakva je razlika između glume u pozorištu i glume na filmu i u serijama?

U pozorištu sam počeo, to je nekako prva ljubav, ali nekada treba malo i da se odvojiš, nije zdravo da samo držiš jednu stranu. Gluma jeste suštinski drugačija. Ti imaš tehničke razlike, to jest, kako igraš pred kamerama i kako igraš pred živim čovjekom na velikoj pozornici. Ali s druge strane, to je isti posao, ista je gluma. Baš sam pričao s kolegom jednim iz Beograda o filmu i načinu na koji sam ja pristupio ulozi i on govori – Ja bih to odradio „svedenije”. To je ušlo u žargon glumački kao neka odrednica kako treba da se glumi, što suštinski ne znači ništa.

Svedeno zapravo znači da nemaš grimasu, jer je kamera nešto što je jako intimno i to je jedna razlika između pozorišne i filmske glume, sve ostalo, emociju koju ti treba da poneseš, sav tvoj unutrašnji život, to je apsolutno ista stvar. Meni je u ovom periodu uzbudljiviji film zato što sam upisao akademiju i amaterski odigrao 200 predstava, 200 igranja… Već sam došao na akademiju sa određenom dozom cockinessa, ko sam to ja, i onda mi je malo, ne mogu reći dosadilo, ali trenutno mi je uzbudljiviji film jer mislim da tu mogu više da se razvijem, da ponudim.

Šta ti je najvažnije u radu kada igraš?

Pa to šta ja imam da kažem, neki moj lični pečat. Mislim da je to suštinski jedino što te razlikuje. Mislim, svi mi izgledamo drugačije, ali to je ono kako razmišljaš, šta hoćemo da kažemo u toj ulozi.… Šta si htio da kažeš, šta je tvoje mišljenje o čovjeku koji ima najgluplji plan u historiji? Mislim, moja ideja je bila da on ne smije biti kul. Ni po čemu ne smije biti kul (i nije), ali htio sam da bude nasmijan. On je najnasmijaniji čovjek u filmu, što jeste tako, ti ljudi su najopušteniji… Mislim da je to meni najbitnije. Kad je izazov, onda možeš malo i da se igraš, da tehniciraš, pa kako ćeš fizikalnost, pa kakav ćeš kostim, kako ćeš da pričaš, ali to su sve tehničke stvari.

Na početku je bitno, u stvari, šta ti imaš da kažeš i koliko možeš da prepoznaš esenciju tog karaktera samog za sebe i unutar samog projekta u sebi. Jesam li ja nasilnik, kad sam ja bio nasilnik, jako je teško sebi priznati da si nekad bio nasilnik ili da ti je nekad palo na pamet da udariš majku, ženu, brata… svi smo u nekom trenutku poželjeli da zadavimo nekoga. Ali to nas razlikuje, što vjerovatno nikad nećemo to i učiniti, što znamo gdje je granica, ali bitno je da prepoznamo te stvari u sebi. Zašto posežemo za nasiljem, gdje i šta su recidivi toga, gdje su uzroci toga, zašto sam pomislio da zadavim roditelja zato što nije čuo šta sam mu rekao treći put?

U tom kontekstu, da li si imao neke uloge koje su ti bile posebno zahtevne iz tog ugla introspekcije, tog pristupa, nepovezivanja, da je nešto tebi bilo teško?

Posljednja predstava koju sam radio u pozorištu je bila Idio u kojoj sam igrao Miškina i mislim da je to bio veliki izazov za moj senzibilitet i mentalitet jer sam cinični kreten, tako sam odrastao. Mislim, sad sam ostario, nemam više živaca da pokušavam da razumijem ljude, ali Miškin je neko ko nema nijednu vrstu predrasude, ne u smislu ksenofobije, nego i kad ga vrijeđaš, da on i dalje nema tu vrstu odbrane, a ja sam osoba koja vraća i koja odmah reaguje… ili ako ne odmah, onda provede sljedeća tri sata razmišljajući šta je trebalo da kaže, a on to nema nikako, i onda je to bio najveći izazov.

Je li to stvarno idiot? Je li treba odgovoriti i ako odgovoriš, jesi li ti onda idiot? A s druge strane, ne možeš hodati kroz život spuštene glave, jer ako konstantno živiš izvan konteksta sveta onda jesi idiot, jer onda samo ti trpiš. To mi je bilo najteže. Kao kad mi neko kaže privatno da sam glup, ja bih ti svašta odgovorio, ali Miškin nema reakciju i jednostavno razumije, da šta god neko uradi, on razumije, do šizofrenije.

Kada posmatramo industriju, deluje kao da je u glumi pitanje ega jako bitno. Kakav ti odnos imaš prema ovome?

Ne postoji posao koji je više suštinski vezan za tuđe mišljenje. To je jedini meritom glumca – šta drugi misle o njemu, to je čist ego, jer prvi put kad se meni desilo kada sam se suočio sa javnim mnjenjem i kada sam pročitao Fejsbuk komentare, vijest da ću snimati neku ulogu, neki film, znaš koja je to bila borba da ne popijem tablete za smirenje, jer prvi put, ego se bori, ličnost se bori. Svi mi počinjemo da se bavimo glumom, jer suštinski imamo neki kompleks niže vrijednosti, ili manjak samopouzdanja il nam fali ljubavi i onda tražimo odobrenje drugih, a jako je zajebano kada ne dobiješ odobrenje drugih.

Štaviše, kada dobiješ uvredu i onda misliš imaš predrasude prema glumcima, da su manijaci, ali okej – dosta često ima ljudi koji jednostavno nažalost nisu mogli da se izbore s tim na pravi način. Sa druge strane, mislim da nije ni opravdano da ih nazoveš egomanijacima jer hajde da vidimo tebe, da te cijeli život provlače kroz novine, kroz televiziju i svi imaju pravo da ti kažu šta god žele, kao to je sasvim okej, jer ti kao živiš od toga. Pa, i nije baš okej.

Meni se, u stvari, čini da je privilegija glume ta mogućnost igre, što mislim da u drugim profesijama nije baš često prisutno, a retko je i dozvoljeno.

Ovo je najbolji posao na svijetu, u stvari, ovo nije ni posao, da se ne lažemo, kancelarija 9-5 je posao. Ovo je poziv. Ja uvijek kažem – ako čujete glumca da se žali na svoj posao, šutnite ga nogom u dupe najjače što možete jer ima ljudi koji treba da se žale o uslovima svog posla, a mi definitivno ne treba, jer ovo je najljepša stvar, mi se igramo. Pazi, neko auto dođe po mene ujutru, odveze me na neko mjesto, daju mi neki kostim, obuku me, našminkaju me, naprave mi kafu, ja stanem, svi čekaju mene, ja nešto odglumim, igram se, i još mi to neko da nešto para.

Ne mogu s te strane da se žalim, ali s druge strane, opet je mentalno i emocionalno jako iscrpljujuće, to traži borbu, da nikad ne pređeš granicu, da ne postaneš narcisoidni egomanijak, da ne povjeruješ da je to suština ovog posla, da te ne uzme estrada, da te ne uzme showbiz. A s druge strane, moraš da navučes nekad masku, bar ja, i da kažeš – Jeste, ovo je to šta je.

Kakva je pozicija mlađih glumaca i da li ti i dalje pripadaš kategoriji mladih glumaca?

Ja previše lajem ovdje, i već mi mnoge stvari kolege zamjeraju, ali je jako loša pozicija glumaca generalno, jer se nisu udostojili posljednjih 20 godina da naprave sindikat. Sarajevo je grad od 200-250 hiljada stanovnika, od toga postoji 100-50 glumaca, i to su ljudi koji su odrasli zajedno, koji su studirali i rade zajedno i druže se, i ti ljudi nisu mogli da se sastave, za zajedničku dobrobit, da osnuju sindikat i da se bore za prava. Automatski je loša pozicija ako tebi nisu zaštićena prava, ako tebi može da ponudi neko jednu cifru, ja odbijem to, ali neko ko je mlađi kolega koji nema toliko posla, on će prihvatiti tu manju cifru i onda tako mogu da se igraju s tobom i na kraju se između sebe mi počnemo glođat, kao što si ti prihvatio, ti meni spuštaš cijenu…

Opet, s druge strane, bolja je pozicija nego kada sam ja završio akademiju jer se tada ništa nije snimalo, jedna serija je bila, top dvije, jedan film u kom je uglavnom igrala ista plejada faca i ljudi. Sad je malo bolja situacija, mlađe kolege imaju mogućnosti, sad odmah nakon akademije, ali i za vrijeme akademije imaju vrijeme da pokažu šta znaju, a s druge strane, to je meni najveća boljka i najveći problem našeg zanata – što ne brinemo sami o sebi.

Šta bi rekao mladim ljudima koji žele da se bave glumom?

Nemojte da se bavite ovim poslom ako imate drugu opciju, ako imate plan B, ako ne upisem akademiju plan, onda ne idi tamo, jer ovo nije showbiz, ovo nije Holivud, ovo nije sva ta lavež koju predstavlja televizija. Mi nemamo te novce da to sakrijemo, niti umijemo bar malo da to ušminkamo, zato je savjet mlađima ako misle da će od ovoga da žive glamurozno i da će da hodaju po crvenim tepisima i da će da uživaju i da piju po klubovima, da bježe od ovoga što dalje, i da budu pravnici, doktori, advokati, kriminalci, bilo šta drugo, sportisti, fudbaleri… Bolan je ovo posao, ovo je čekanje, ovo je bol, ovo je nesigurnost. Ali da li bih ga mijenjao? Nikad u životu!

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Glumom se ne treba baviti ako imaš plan B se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao vila, s neba sila
Živa bila, eh, Senida!

Nedavno si izbacila dve pesme – „Delija” i „Idi Gade”. Obe pesme, čini se, prate istu priču. Koji je odnos između njih? O čemu govore i jedna i druga pesma i da li je onda reč „delija” ironična?

Senidah: Priča o tome kako je tanka linija između delije, jakog muškarca, nekoga za koga mislite da će sve učiniti za vašu ljubav, do gada – osobe koja može da vam se smuči u trenutku kada pogreši.

Obe pesme prate i spotovi. Kako je izgledao rad na njima?

Prvi spot smo snimali dva dana, jedan dan čak do 7 ujutro, a drugi od 3 popodne do 7 ujutro. Nekada može da bude jako naporno, sve to čekanje da se pripremi svaka scena sa svetlima, dok se snimaju drugi glumci i statisti… iskreno, više puta se uspavam kada ne radim ništa, ali jako je bilo zabavno, ekipa je bila odlična. 

Kako vidiš razvojni put Senide od početka muzičke karijere do sada, kroz žanrove i stilski?

Uvek sam volela da mešam žanrove. Od malena slušam različitu muziku i volim da eksperimentišem. Sve što sam do sada napravila, nekako izađe iz mene prirodno. Ne tražim novi zvuk, nego to prosto izađe tako. Možda sa godinama imam više hrabrosti i ne ustručavam se da pokažem kroz muziku šta osećam i to ljudi verovatno primete.

Široj javnosti postala si poznata i kao deo Guapo ganga. Da li ti je taj zvuk i dalje blizak i kakav ti je odnos prema njemu?

Guapo gang je vise kao banda/skup različitih artista koji imaju svoje projekte, gde smo se svi skupili za Cypher. Bilo je to jako davno, sada ste me podsetili da ponovo pogledam spot i osmeh nisam skidala sa lica. Moj početak u ovom zvuku. Naravno, i dalje volim ovaj zvuk, kako sam već rekla – volim sve i sve to živi u meni.

Čini se da voliš da eksperimentišeš i po pitanju izgleda. Da li postoji neka faza koja ti je omiljena i koja ti je i privatno najbliža?

Isto kao u muzici, tako i u modi, volim sve. Ne mogu da se odlucim za jedan stil, brzo mi dosadi boja kose, recimo, i onda menjam na svakom nastupu i spotu da to izgleda malo drugačije. 

Šta je nešto za šta misliš da ljudi nikada ne mogli da pogode da voliš, gotiviš, a šta ne? 

Hmm… koliko god volim da glumim u spotovima sa pištoljima, mrzim zvuk pucnjave. Ne volim da slušam to u filmovima, niti gledam takve filmove. A šta volim… Ne, bolje da kažem OBOŽAVAM je češkanje. I’m a lover, not a fighter.

Da li ti više prijaju festivalski nastupi ili klupski?

Mislim da svima više odgovaraju veće pozornice, osim ako je to nešto manje, neki akustični koncert i malo intimniji.

Veoma je zastupljeno da se muzička industrija prilagođava trendovima na mrežama kao što je TikTok. Da li ti obraćaš pažnju na to i šta misliš o tome?

Slabo pratim TikTok, ali primećujem da ljudi zele da naprave nešto što već postoji. Ja idem u drugom pravcu. 

Šta si ove godine najviše slušala privatno? Koje muzičare sa svetske, a i domaće scene?

Slušala sam sebe. Imam još par pesama koje moram da snimim i razmišljam o tekstovima i o spotovima. Prelazila kroz pesme za moj prvi solistički koncert u Beogradu, zamišljala kako bi šta moralo da izgleda vizuelno, aranžmani, ples… jedino kada idem ujutro da planinarim ili brdarim (ne idem na planinu, nego na brdo), pustim neku muziku za meditaciju i to je sve.

Sa kime bi volela da sarađuješ od svetski poznatih zvezda? A sa kime sa domaće muzičke scene?

Već neko vreme mi je interesantna Sevdaliza, Rosalia, The Weeknd… Sa našima – uvek sa Merlinom, ceo album bih napravila sa njim. Ne shvatate kakve emocije njegov glas budi u meni.

Trenutno su u tvojim pesmama prisutni etno motivi, zbog čega? Šta ti je tu posebno interesantno?

Nisu samo etno, tu je i opera. Šta god prođe kroz moje misli i da mi je interesantno, ja ću se igrati sa raznim zvukovima. 

Ove nedelje održaćeš prvi veliki solistički koncert u Beogradu, na Tašmajdanu. Zašto baš Tašmajdan, da li postoji neki poseban razlog?

Volim Tašmajdan. Moj prvi nastup u Beogradu je bio na Tašmajdanu gde sam nastupala sa moje prve dve pesme kao gošća i danas imam sliku u glavi kako je to izgledalo. Na otvorenom, da zvuk putuje dalje, da se čuje i širi…

Da li na koncertu možemo da očekujemo i goste i ko će to biti? 

Meni je bila ideja da ovaj prvi koncert održim sama bez ikakvih gostiju, sa 12 muzičara i da to zvuči onako kako ja želim. Prvo moram pokazati šta sve imam da pokažem, a sledeći već može nešto malo drugačije, ali ne znači da i ovog puta neće doći neko ko mi je ulepšao moje pesme.

Šta publika može da očekuje od večerašnjeg nastupa?

Samo neka dođu otvorenog srca, a ja ću ih uzeti za ruku i voditi kroz svoj život.

Članak Evo ide Senidah, sila vetrova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nađa je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i master iz filmske i TV režije, na istom fakultetu. Svoju spisateljsku karijeru započela je rano, već sa šesnaest godina, kada je osvojila treće mesto na konkursu Mladi književni supertalenti za roman To je to. U svetu filma, Nađa je radila na brojnim projektima, a njenu dosadašnju karijeru najviše je obeležio rad na kratkim filmovima sa rediteljem Nikolom Stojanovićem.

Prošle godine Nađa je objavila svoj prvi roman Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate, a ove godine na Sarajevo Film Festivalu prikazan je i njen prvi rediteljski poduhvat – film Miris sveže farbe, koji je na istom festivalu osvojio i nagradu Srce Sarajeva za najbolji studentski film. U jeku festivala, sa Nađom sam razgovarala o njenom novom filmu, pričanju priča, budućim podvizima i iskustvu gledanja filmova sa publikom.

Nađa Petrović, ustupljene fotografije Damir Deljo, Sarajevo Film Festival

Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu održana je premijera tvog prvog rediteljskog poduhvata, Miris sveže farbe. Film je sniman pre tri godine, kakvo je bilo iskustvo snimanja?

Nađa Petrović: Da, snimali smo film pre tri godine. Ja sam zapravo bila na master studijama iz oblasti režije tada. Odlučila sam posle dramaturgije da upišem filmsku i TV režiju zato što su se svi profesori sa osnovnih studija ponavljali i na masteru. U prvoj godini smo radili na scenariju, bio mi je mentor Stefan Arsenijević. Jako smo podrobno radili i on mi je otključao neke ključne stvari u filmu.

Dobila sam priliku da snimam i morala je da bude zima, to je bio koncept filma. Opcija je bila da snimim ili odmah te zime ili da sačekam još godinu dana i odlučila sam da to ipak bude tad, da ne čekam. Bilo je jako intenzivno, imali smo 5 dana snimanja, bilo je puno noćnog snimanja i bilo je jako hladno, svi smo se smrzavali.

Tema filma veoma je specifična i utisak mi je da film dosta toga prenosi kroz emociju. Veoma je izražajna i gluma glavne glumice.

Ja sam ideju za film dobila kada sam se šetala sa mamom, šetale smo našeg psa. Došle smo do nekog tržnog centra na otvorenom i ona je odjednom samo stala i rekla mi: ovde je bila moja soba. Ja sam se zbunila potpuno i onda sam se setila porodične priče da je zapravo na tom mestu bila naša kuća koja je srušena osamdesetih. Krene ona meni da pokazuje kao turistički vodič stan i njenu sobu – ovde je bio prozor, ovde je bio moj krevet, ovde je bio stočić… Taj trenutak mi je bio mnogo emotivan i magičan i želela sam da uhvatim taj osećaj u filmu.

Želela sam da nađem način, narativ, u kom mogu da prikažem i tu sobu koja je sada prazna, ogoljena, zapravo izgubljena za glavnu junakinju, ali da je pokažem i onakvu kakva je bila ranije. Želela sam da napravim tu paralelu, to je bila neka početna ideja za film. A onda sam došla do tog narativa da protagonistkinja krene da prati čoveka koji je kupio stan u kojem je ona odrasla. I jako mi je bilo teško da ljudima, dok su čitali scenario, objasim seksualni čin koji se dešava u filmu i šta on predstavlja jer je ambivalentan.

Ne predstavlja ništa?

Tako je! Ništa! Meni je bilo strašno bitno da ona ima fiks ideju da se vrati u stan i da je to njen cilj, a sve ostalo je nebitno. Ona to uradi, želi da dođe do informacije kako je došlo do toga da se taj stan proda, i samo želi da ostane sama u tom stanu. Mnogo mi je bio bitan taj stan, jer zapravo to nije samo stan. To predstavlja dom i predstavlja jedan period života koji je za nju završen, njeno detinjstvo, period u kojem je njena porodica bila još uvek funkcionalna, a sada je otac otišao iz priče i ona je starija, jer je u pitanju coming of age film.

Coming of age teme su baš tvoje teme. Zbog čega ti je to bitno?

Coming of age jeste moja tema. Ja sam shvatila to još na studijama, trebalo mi je vremena da otključam šta je meni bitno da iskažem, koje su emocije koje me najviše pogađaju, koje su teme koje me se najviše tiču. Na studijama sam se malo mučila, prvih godinu i po dana, jer sam pisala nešto što zapravo baš i nije moj senzibilitet. I onda nam je u jednom trenutku profesorka Milena Marković zadala tri vežbe  – strah, radost i bes. Rekla nam je da probamo da kopamo po našem detinjstvu.

Kako sam pisala za te vežbe, vratila sam se u svoje detinjstvo i shvatila sam da me to pogađa. I da zapravo želim time da se bavim i da je to najautentičnije što ja mogu da ponudim. Tada sam krenula da rabim tu coming of age temu, ali zapravo zato što ja tu coming of age temu vezujem za nostalgiju, koju konstnanto osećam. Jako sam nostalgična osoba, skupljam sve stvari, račune, karte, ne dam mami da išta izbaci iz kuće, kao neki horder uspomena. Jako vezujem uspomene sa predmetima i sa prostorima. Volim da imam materijalni dokaz da se nešto desilo.

Sada već imaš različita iskustva pričanja priča, storytelling-a kroz različite formate – od pisanja romana, scenarija, preko režije. Kako ti se narativno razlikuje prilagođavanje priča za različite medije?

Znam čemu svaka ideja koja mi padne na pamet pripada. Na primer, za knjigu sam videla sliku ateljea i znala sam kako ću rečima da opišem to. Bilo mi je mnogo zanimljivije na nivou toga da napišem nešto rečima i da neko to domašta. Onda sam krenula ka tome da to bude roman, a ovde je bilo suprotno – imala sam u glavi sliku sobe, tog nameštaja, toga kako meni mama pokazuje nešto što ne postoji tu, i onda sam želela da to ljudi vizuelno vide. Svaka priča je za neku odeđenu dužinu trajanja i za neki medij.

S ozbirom na to da je ovo prvi film koji si režirala, kakvo je ovo iskustvo za tebe bilo? Do sada si najviše radila sa Nikolom Stojanovićem.

U tim kratkim filmovima koje smo radili zajedno sam bila uključena dosta, i kao asistentkinja režije, i bila sam na svim glumačkim probama. Zajedno smo birali glumce, radili kasting i uvek sam bila na setu, uvek sam sedela pored njega, konsultovali smo se. Meni je to bilo stvarno neprikosnoveno iskustvo, jer mi sada zbog toga nije bio utisak kao da sam prvi put na setu, nije mi sve bilo baš toliko novo. Ali ono što me je u tom procesu rada malo kopkalo, je što je bilo stvari koje bih ja drugačije uradila, ali se ne pitam na kraju. Na kraju je odluka reditelja, i prosto sam želela da imam priliku da ja napravim tu poslednju odluku, makar ona bila pogrešna, ali da znam da je to moja odluka.

I sada sam napravila niz loših odluka, i mislim da bi Nikola verovatno drugačije ovo uradio, ali bi film bio drugačiji. Možda bi napravio prave odluke, ali bi film bio njegov, a ne moj. Kada sam gledala film sa publikom, mnogo sam se zbunila koliko su ljudi dobro reagovali. Zapravo imam toliko malo samopouzdanja za taj moj rediljteski trenutak jer je nov. Stvarno, sve vreme dok sam gledala film sam se hvatala za glavu i mislila šta će sad ljudi da misle, potpuno je drugačiji utisak nego kada neko čita knjigu kod kuće, a ja nisam tu.

Da li te privlači da nastaviš da razvijaš svoj rad u pravcu režije?

Volela bih da imam tu slobodu i mogućnost da, ako želim da ispričam neku priču, mogu to da uradim od početka do kraja kako ja želim i u tom smislu mislim da da. Ne mogu sad da kažem da je to primarno, da je taj set i moj doživljaj na setu nešto što je meni najdivnije – lepše mi je da sedim kod kuće za svojim laptopom. Ali isto tako želim da mogu, ako imam neku ideju, da kažem: ma dobro, ja ću sada to uraditi sama i vidim da to može da se desi.

Na čemu trenutno radiš?

Sad sam završila rad sa Srdanom Golubovićem. Bilo je predivno i vrlo lako. Mi smo prvo radili seriju Apsolutnih sto, koja još uvek nije izašla. Tu smo se ukačili i shvatili da imamo sličan senzibilitet i onda me je on pozvao da radimo i na filmu. To je za mene bilo ludo iskustvo, nisam mogla da verujem da ima toliko poverenja u mene, iako sam tako mlada i mislim da je to divno. Sviđa mi se što je film ljubavna priča, a ja to najviše volim, tako da sam mogla da se uključim potpuno. Još pripadamo različitim generacijama, tako da je to na kraju super ispalo. Valjda je on zadovoljan, ja jesam. A radićemo sada još jedan film. Završila sam i film sa Bojanom Vuletićem, to će verovatno biti moj prvi dugometražni film koji sam pisala. I sada Nikola i ja treba da napravimo taj njegov debitantski film, a onda nakon toga sledi valjda i ta druga knjiga.

Jesi li počela da radiš na njoj?

Imam neku ideju, ali zbog ove prethodne nemam još vremena da se pozabavim time. Za filmove i scenarije mogu da odvojim vreme u toku dana da radim na njima, ali za knjigu mi nije tako. Moram da se izolujem, da malo budem sama sa sobom. Mislim da mi treba jedno dva meseca da se potpuno isključim iz sveta i da kažem: okej, sada samo to radim. I onda da je samo započnem, jer mislim da, kada budem napisala tu prvu stranu, kada budem tu belu stranu sklonila, onda će već posle ići lako.

Šta ti je najbitnije kod pričanja priče?

Prvo što mi je prošlo kroz glavu (pošto sam se uvek pitala zašto se bavim pisanjem) – shvatila sam koliko ja uživam da slušam druge ljude. Na primer, kada mi neko priča priču kako se upoznao sa svojim partnerom, ja se skroz uživim, ja to jako slušam, pitam sve detalje. Baš uživam da slušam različite narative i mislim da sam celog života bila izložena tako nekim narativima, gledala sam romantične komedije, filmove, gledala anime, i mislim da je to dosta uticalo na mene kao osobu. Mislim da su me anime crtani filmovi izgradili da budem osoba kakva jesam, sa svim svojim vrednostima koje gajim. Mislim da mi je to baš bitno.

Zapravo, kroz svaki film i seriju ti plasiraš neke vrednosti, hteo to ili ne, svesno ili nesvesno, ti biraš svet i likove koje kreiraš. Samim tim, kada odabereš likove, ti si već nešto plasirao. Ne mogu da kažem da ja imam potrebu na svesnom nivou da ljudima nešto objasnim, ali imam da se stvari iz mog života nekako upakuju, da ih ja bolje sagledam. Teško je život sagledati u celini, ali kada uzmem neke njegove delove, onda mi je mnogo lakše i da i ja shvatim šta radim i nekada samu sebe iznenadim kada odaberem neku temu. Kao i za ovaj film – nije mi bilo jasno zašto mi je ta tema stana postala bitna. Ja se nikada nisam selila, i onda sam krenula da kopam po sebi i setila se te scene sa mamom, shvatila da se jako vezujem za Airbnb-eve, uvek liznem dlan i zalepim za zid kada izlazim, kao da želim da ostanem tu na neki način. I onda sam shvatila da mene prostori očigledno asociraju na neke periode.

Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu osvojila si i Srce Sarajeva za najbolji studentski film za „Miris sveže farbe”. Šta za tebe znači ova nagrada i da li si očekivala da će je tvoj film dobiti?

Posebno mi je značajna ova nagrada jer mi daje veliki vetar u leđa da nastavim da se bavim režijom. Srce Sarajeva je zaista, po meni, a mislim i objektivno, najprestižnija nagrada u regionu i prosto i dalje ne mogu da osvestim šta se desilo. Predivno mi je takođe što se na festivalu baš pridržavaju toga da do same ceremonije zatvaranja ne znaš ko je pobedio, tako da sam pre nego što je žiri izašao na binu imala osećaj da će mi iskočiti srce iz grudi. Dok su postepeno čitali obrazloženje koje je sve više ukazivalo da se radi o našem filmu, sve više sam bila u neverici, a onda kad su pročitali naziv filma, tad više nije bilo razmišljanja, samo čista euforija.

Iskreno sam bila srećna što će film imati premijeru na Sarajevo Film Festivalu, i tada mi nije ni prolazilo kroz glavu da je moguće da dobijemo nagradu. Takođe, onda sam odgledala ostale filmove u selekciji koji su stvarno baš dobri i raznoliki, i tada sam bila sigurna da nema ništa od toga. Međutim, dosta kolega reditelja iz selekcije su baš hvalili naš film, neki su čak rekli da misle da će pobediti, tako da su mi oni zapravo dali malo nade da je moguće, ali ipak – ko je u to smeo da poveruje…

Nađa Petrović, ustupljene fotografije Damir Deljo, Sarajevo Film Festival

Kakvo ti je iskustvo gledanja filma sa publikom i javne pohvale, s ozbirom na to da ovo nije prva nagrada koju si dobila?

Film je uvek isti, on se ne menja, kada si ga zaključao to je to. Ali svaka projekcija filma je drugačija i uvek je drugačija reakcija publike, živo je, film je isto živ, kao neka predstava. Nekad kada gledam film sa publikom sam prezadovoljna, a nekad osetim da atmosfera nije kako treba i pomislim da možda nije dobro. Mnogo volim Sarajevo zato što mislim da je stvarno festival sa dušom. I intiman je i ogroman u isto vreme. I mislim da je jako pozitivna energija, da ljudi dođu otovrenog uma i srećni.  

Naslovna fotografija: ustupljena fotografija Damir Deljo, Sarajevo Film Festival

Članak Coming of age teme vezujem za nostalgiju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Seks i grad sam gledala do sada, u različitim varijantama, jedno sto puta. Od povremenog gledanja na B92 početkom dvehiljaditih (uglavnom mama gleda, pa kao upadneš i ti tu negde), kada ne razumeš ništa i sa drugaricama iz osnovne škole procenjuješ koja je koja, i sve hoćete da budete Keri (ne daj bože nikome, ali u prevodu – glavne), preko usputnog gledanja u tinejdžerskom periodu i tokom dvadesetih, kada samo uhvatiš jednu epizodu, pa može da se odgleda, uz jelo, što da ne, do posvećenog praćenja od prve do poslednje epizode i poistovećivanja sa temama koje se provlače kroz ovu seriju (iako sada već bukvalno možeš da citiraš sve epizode).

Ono što odmah moram da kažem: što sam starija, to više određene priče, storyline-ovi iz ove serije koje pre nisam razumela, imaju smisla, a oni koji su mi oduvek bili jasni i očigledni (ljubavni život Keri Bredšo) potpuno kreću da gube smisao. I, da ne bude nikakve dileme – Seks i grad je odlična serija koja se bavi određenim temama kojima se do tog trenutka nijedna serija nije bavila, a koje su relevantne za žene – ljubavni život nezavisnih žena u tridesetim godinama, društvena stigma i razbijanje nametnutih stereotipnih muško-ženskih uloga, ženska seksualnost i ženski orgazam, savremeni razvoj i dinamika između žena i muškaraca koje nastaju  kao posledica života u urbanim sredinama, napadi panike, trudnoća, rak dojke, ženska samostalnost, menopauza…

Broj i dijapazon tema kojima se ova serija bavila u trenutku kada je izašla zaista je neverovatan, iako je u pitanju serija koja ima različite mane koje se odnose na to kako je i gde smeštena, i na činjenicu da je obeležena američkim kapitalizmom ranih 2000-ih. Takođe, serija u sebi sadrži i potpuno nadrealne elemente, kao što je, na primer, situacija u kojoj Keri Bredšo koja piše jednu kolumnu nedeljno zarađuje od toga dovoljno da iznajmljuje stan na Menhetnu, izlazi non-stop i kupuje cipele od 500 dolara svakog trećeg dana. Iskreno – moj omiljeni urbani kapitalistički mit. I da se razumemo, najveća mana ove serije je što je Keri Bredšo samo najgori i najdosadniji lik ikada. Preživeti i podneti nju kao lika, devojku, radnicu, prijatelja je zaista najveći izazov ove serije. Ali nekako, i uprkos takvoj glavoj „junakinji”, serija uspeva da bude zaista izvanredna i ništa manje, kultna.

Ovog puta Seks i grad je ušao u moj život kao proizvod apsolutnog konformizma – jednog dana pojavila se na mom TV-u. Netflix mi je instaliran na televizoru, dakle potrebno je samo da upalim klimu, sednem na kauč, kliknem na home page-u (ne moram ni u Netflix da uđem) da nastavi da pušta Seks i grad tamo gde sam stala i ono ide samo. Dovoljno sam je zaboravila da mi drži pažnju, a dovoljno mi je zabavna i lajt da me ne opterećuje, pa mi je sve potaman. Pojedine priče i epizode toliko dobro znam (ili me nerviraju, tipa cela Berger priča) da paralelno mogu da kuvam, lakiram nokte, sređujem nešto. Serija je savršena, jer me okupira tačno toliko koliko želim.

Igrom slučaja, neobičan broj mojih drugarica u ovom trenutku gleda istu seriju – bilo na HBO-u ili Netflixu, a ove ostale su je gledale toliko puta ili dovoljno skoro da je ona u poslednje vreme postala predmet različitih razgovora (a bogami i RPNHMA mimova, znamo RPNHMA da gledaš na Netflix-u isto, sve je jasno). Shvatila sam, zapravo, da nam teme kojima se serija bavi postaju čak i previše bliske, tačnije da se mi približavamo godinama koje glavne akterke imaju u njoj, pa neke teme koje nam pre nisu bile važne, postaju one za koje se najviše vezujemo. Tačnije, da serija zaista reprezentativno govori o različitim aspektima ženskog iskustva u tridesetim i da pokreće teme koje jesu univerzalna ženska pitanja. A u našim razgovorima, najvažnije su teme ženske individualnosti, i ništa manje, kao što sam naziv serije nalaže, ženske seksualnosti.

Što sam starija, to me više nervira što je tema ženske seksualnosti i dalje jedna veoma ukalupljena i stigmatizovana tema. Sigurno jeste tema o kojoj se više govori i zna nego pre 100 godina, ali da li je zaista u pitanju tema o kojoj dovoljno znamo? Svi mi, i muškarci i žene. Bojim se da uopšte nije tako. Ali, zašto je to važno?

Samo i isključivo zbog toga što takav društveni odnos prema ženskom zadovoljstvu i seksu u velikoj meri određuje njihova iskustva. Pojedine žene koje znam retko dolaze do orgazma, a jedna drugarica je nedavno podelila sa mnom da je prvi orgazam doživela tek sa 25 godina (a od nekih 19 godina je imala različite partnere). Ovo je posledica i ženskog i muškog neznanja i realnog nedostatka svesti o ženskim seksualnim potrebama. Osim toga, medicina se baš i ne trudi da otkriva mnogo toga o ženskom telu, pa se u prethodnoj deceniji na svake dve godine šokiramo nekom novom informacijom koja je povezana sa ženskim zadovoljstvom – tipa kako izgleda klitoris ili koje vrste ženskog orgazma postoje. Pa tako, ženska pozitivna iskustva zavise isključivo od ličnog interesovanja žene da istraži temu, mogućnosti da bude komforna i otvorena prema partneru, a i ništa manje od informisanosti i zainteresovanosti njenog partnera ili partnerke.

Mnoge teme, važne, koje se tiču ženskog iskustva u odnosima, veza i intime, pojavljuju se, kao što sam već istakla, u Seksu i gradu. Ako dobro gledate, scene seksa u toj seriji ne obiluju erotizacijom žena (iako možemo da argumentujemo da ne prikazuju realna ženska tela, ali o tome ne govorimo ovde), čak umeju da budu veoma random i neupečatljive, čisto narativne, a neke prikazuju veoma stvarna iskustva, kao što je, na primer, problem ženske dosade u seksu (isto velika tema)! Takođe, brojne epizode pokazuju različite elemente koji čine ženska ljubavno-seksualna iskustva. Upravo zbog toga, u različitim životnim periodima, gledateljke (a i gledaoci, što da ne), poistovećuju se ponekad sa Keri, Samantom, Šarlot ili Mirandom. A u svojoj suštini, većina žena na neki način ima elemente svake od njih ili deli makar jedno od iskustava neke od junakinja. Pre par godina, kada sam gledala ovu seriju, privukla mi je pažnju epizoda u kojoj Miranda dobija napad panike. Zašto? Zato što sreće Stiva (svog bivšeg dečka) sa novom devojkom i panično ulazi u overthink-ovanje da će zauvek ostati sama. Iste godine sam ja, iz drugih razloga, jednu zimu provela sa napadima panike. I iskustvo gledanja ove epizode mi je pomoglo da pomislim, iako svi to znamo – okej, ovo je nešto što može svima da se desi.

U ovom talasu gledanja, ipak, u mojim godinama i prema iskustvu i mene i mojih drugarica, glavna i aktuelna tema jeste ženska seksualnost. Pa je konačno i to „seks” u nazivu Seks i grad dobilo svoj potpuni i jasan smisao. A koje će nam dalje teme biti važne, videćemo u narednoj sezoni. Kada pogledamo seriju opet za 5-10 godina i otkrijemo nove sličnosti.

Članak Skrinšot: Seks i grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Velikoj Britaniji, ako pogledamo budžetski okvir, situacija nije bolja – izdvajanja za ovu godinu su oko 0.5%. Ipak, kutlurne ustanove i ono što potpada pod kulturu i zabavu, predstavljaju ogroman resurs ove države, o kome se, i te kako vodi računa.

Prvo što svako ko ode u Veliku Britaniju sazna jeste da su muzeji većinski besplatni. Dakle, najvažnije i najveće muzeje u Londonu  možete posetiti, a da ne platite ni dinara, već da se samo pojavite i, pogotovo ukoliko je u pitanju petak ili vikend sačekate u redu (koji za pojedine muzeje može trajati i po par sati). Ovaj fenomenalno turističko-marketinški potez zaista dovodi do toga da se u Londonskim muzejima nalaze neka od najrelevantnijih dela sveta – od likovnih do areheoloških iskopina (a to je tek tema za sebe, hehe).

Moj omiljeni muzej u Londonu bio je Tate Modern. To ima smisla prvo zbog činjenice da je, na primer, moj omiljeni slikarski pravac impresionizam, ali je takođe posledica toga što ovaj muzej toliko toga nudi, ne samo u okviru svoje stalne postavke, već u okviru gostujućih izložbi koje su neverovatne. U periodu koji sam provela u Londonu, moje omiljene gostujuće izložbe su bile izložba kanadsko-američkog slikara Philipa Gustona, čiji su me radovi toliko oduševili da sam kupila njegove printove za svoju sobu u Londonu, i izložba posvećena ekspresionistima, koju sam tri puta posetila, zato što je zaista, zaista, neverovatna (toliko da nisam sigurna da mi je impresionizam i dalje omiljeni pravac).

Nezaobilazna tačka na mapi londonskih muzeja je i – pogađate – British Museum, jedan od najvećih kataloga svetske kulture na svetu. U ovom muzeju nalaze se artefakti brojnih svetskih kultura, mnogi kontroverzni (da ne kažemo otimani) – od kojih su najkontroverzniji Partenon, čiji su brojni ostaci bukvalno izmetešteni sa Akropolja i nalaze se danas u muzeju, Beninska bronza, kao i jedna od statua sa Uskršnjih ostrva. Iako je poseta ovom muzeju apsolutno obavezna, i iako razgledanje svih tih artefakata prati neverovatno oduševljenje različitim kulturama i širenje znanja, teško je odupreti se razmišljanju o imperijalističkoj prošlosti Velike Britanije po izlasku iz istog. Što je utisak svake osobe koju poznajem, a koja je bila u njemu. Ali upravo zbog toga – muzej je besplatan.

Jedan od najvećih kulturnih resursa Londona jeste West End, deo grada kojim dominiraju pozorišni prostori, kao i Royal Opera House. Londonski mjuzikli, kao i oni sa Brodveja (a važno je znati da su njihove produkcije neretko deljene), predstavljaju jednu od nezaobilaznih atrakcija Londona. Prošle godine sam prvi put gledala mjuzikle u Londonu, i iskreno, ne postoji produkcija ravna njihovoj. Od modernih adaptacija klasika (trenutno Tom Holland glumi u modernoj adaptaciji Romea i Julije), preko brodvejskih klasika (kao što je Lion King, najsavršeniji mjuzikl na svetu, ili Moulin Rouge ili Phantom of the Opera), do mjuzikla koje su morali da premeštaju iz centra Londona zbog neprikladnog ponašanja „geto” publike (koja je toliko pila u pauzama predstave da su neretki bili incidenti) i mog omiljenog mjuzikla – Mućke. Londonska pozorišta, zaista, nude za svakoga ponešto.

Na West Endu, kao jedan od najlepših prostora u Londonu ističe se Royal Opera House. Ja sam imala sreću da je moja drugarica radila u Operi, te smo često mogli da dobijemo karte za neverovatne produkcije prilično jeftino. Koje su sve izvanredne, a posebno, biću iskrena, baleti.

Osim ovih, da kažemo, konvencionalnijih prostora kulture, London nudi i brojne alternativne prostore i galerija u kojima se različite vrste umetnosti spajaju. Jednu od najvažnijih tačaka prestavlja muzička scena, koja je raznovrsna (a o kojoj sam u prethodnoj kolumni pisala), ali i, za mene nova scena, a to je stendap. Kao osoba sa specifičnim polu-bumerskim humorom, stendap nije baš oblast koja mi je ikada legla – kako onlajn stendap, a ni ovaj srpski. Istini za volju, nisam se ni potrudila da je istražujem i imala sam averziju prema njoj. Ipak, kada sam došla u London jedna od prvih stvari koju sam videla jeste da Rose Matafero (australijska scenaristkinja i glumica i ono što nisam znala stendap komičarka!!!) ima nastup. Pošto sam gledala serije koje je pisala, odmah sam kupila kartu i povela drugaricu sa sobom. Uz nju je nastupilo još troje stendap komičara, koji su svi bili izrazito simpatični. Od tog trenutka odlučila sam se na istraživanje londonske stendap scene, koja je ogromna i čiji su deo zapravo brojni britanski glumci – ili su kroz nju započeli svoje karijere. Dva dana pred odlazak u Srbiju imala sam priliku da vidim uživo i stendap komičarku koju sam otkrila preko TikToka, koja se zove Sarah Keyworth. Naterala sam dvoje svojih najbližih londonskih prijatelja da idu sa mnom, i, iako je mana bila što je prostor bio preeeeeeedaleko od delova Londona u kojima smo nas troje živeli, nastupi su bili takvi da sam u jednom trenutku mislila da ću bukvalno prestati da dišem od količine smejanja. Mada opet, kao osoba koja se često smeje i dobija napade smeha nisam sigurna koliko je to kredibilan parametar, ali je istina.

Kada govorimo o kulturi ne možemo da zaboravimo i kulturu ponašanja, o kojoj sam već pisala u prvoj kolumni. Reči i izrazi kao što su hvala, izvini, kako ste, deo su svakodnevice u Velikoj Britaniji. I nekako, toliko je primeto koliko te reči, zaista, oslobađaju ljude tenzije, kao neke čini koje izgovorite, nakon kojih se ljudi odmah ponašaju drugačije. Još jedna od osnovnih premisa ponašanja u Velikoj Britaniji jeste premisa da „svako može da bude šta želi” i da „niko nema prava nikoga da dira” (u svakom smislu). Zbog toga, u Londonu posle dužeg vremena vrlo brzo oguglate na različite, čak i izrazito neobične, upadljive ili glasne pojave, jer je glavna matra – you do you.

Pa ipak, i ta vrsta kulture ima svoje mane. Iako mi se njihov, daleko manje invazivan pristup ljudima od balkanskog (u svakom smislu) stil života i komunikacije jako dopao, postoje situacije kada tako nešto postane samo – otuđujuće.

Kada sam krenula za Beograd, ubeđena da sa sobom nosim dve torbe, kofer i ceger u kojima zbirno ima oko 35 kilograma (a bilo je 60), od stana u kojem sam živela u Londonu do oerodromabilo mi je potrebno da promenim 4 prevoza – jedan autobus, metro i dva voza. Bilo mi je jasno da će ovaj podvig biti ravan horor filmu, ali sam se mentalno pripremila, kao svaka jaka, samostalna žena! Već nakon izlaska iz autobusa sam preklinjala sebe, rumena u licu i na ivici suza, a do aerodroma ne znam ni sama kako sam uspela da stignem. Ipak – na ovom putu su mi se desile dve situacije. Jedna, u metrou, dok sam držala kulu svojih stvari obema rukama, ispala mi je jedna slušalica na pod. Devojka pored mene primetila je, i okrenula glavu, pa sam ja, koristeći neku polu spajdermen-polu igram tvister akrobaciju, držeći svoju tonu stvari drugom rukom pokušavala da dohvatim slušalicu. Kada sam izašla iz metroa trebalo je da pređem sa metroa na voz, a voz se nalazio na spratu iznad. Liftovi, međutim nisu radili, pa smo ja i moja kula horora od stvari zajedno se uputili na pokretne stepenice. Naravno, kako je trebalo da izađem sa stepenica, moj kofer se zaglavio za iste, pao, sa svim stvarima koje su bile na njemu, i napravio totalni kolaps. Užurbano sam se trudila da pokupim sve stvari, kako ne bi blokirala druge ljude da prođu, koji su samo, u miru prolazili, ne rekavši ništa, niti izražavajući ikakvu emociju. Posle jedno minut ili dva (koji su se trajali kao 10), uspela sam da podignem svoj najveći kofer na svetu i poslažem sve stvari koje su stajale na njemu, zbunjena otuđenošću kojoj sam vrlo jasno svedočila. Jer, to je grad u kojem se toliko toga dešava, da zaista, u njemu svako gleda svoja posla. Što ima svoje dobre, ali i loše strane.

Pre neki dan sam se vraćala sa pijace. Kao i uvek, precenila sam svoje sposobnosti – rekla sebi kupiću samo par stvari, a onda se natovarila sa 15 kila povrća, mesom, metlom koju sam kupila, zamenskom šipkom za džoger i poljskim cvećem sa pijace. Od pijace do kuće mi ne treba mnogo, ali svaki put nakon ovakvog podviga dođem kući sa crvenim crtama na rukama od kesa koje sam pokušala da namestim na 6 mesta kako bih mogla sve da ponesem. Jer – ko će da ide dvaput.

Dok sam hodala ka kući, mlatarajući sa šipkama i kesama, zaustavila me je neka žena. Je l’ možeš sama, da li ti je potrebna pomoć, hoćeš da ti ja nešto ponesem? Toliko mi je bila simpatična ova žena, i ja sam, smejući se, ipak rekla da ne treba, jer zaista, ovo čak nije ni bio jedan od mojih težih pijačnih podviga, već samo nezgrapnijih, pogotovo zbog tih šipki kojima sam verovatno mlatila. A naravno, žene uvek sve same mogu i sve same nose – tako ti je u životu, dobacila mi je žena, a ja sam se nasmejala ovom simpatičnom nuđenju pomoći + životnih  mudrosti, apsolutno u balkanskom maniru i složila sa ženom – sve je tako!

Mnogi su elementi kultura koji čine jednu državu i jedan prostor. Kulturna ponuda grada kao što je London je zaista neverovatna (o koncertima sam već pisala), ali ono što je još lepše jeste svest o tome koliko je ona potrebna. I koliko je potrebno da bude dostupna svima, kako bismo što bolje upoznali sebe, svet, uživali i u potpunosti, makar bili srdačni ili hladni, bili ljudi. I koliko Beograd i Srbija imaju potencijal da je ponude i budu tačka susreta i razmene iste, što će, nadam se, uskoro i postati. Nekada kada prestane da bude poslednje pitanje među problematičnim pitanjima. A kojih zaista ima mnogo.

Članak Skrinšot: Kultura se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jedna od stvari kojoj sam se najviše radovala kada sam saznala da idem u London jesu upravo koncerti. Muzička raznovrsnost koji jedan takav grad nudi je prosto neverovatna – svaki bend koji možete da zamislite sigurno ćete imati priliku da čujete u Londonu. Bilo koji žanr, bilo koji stepen poznatosti ili opskurnosti, bilo da je u pitanju sastav ili izvođač kog slušaju milioni ljudi ili njih desetoro – velike su šanse da ćete moći da ih čujete u ovom gradu.

Čim sam dobila vizu za Veliku Britaniju, pre nego što sam kupila avionsku kartu, kupila sam svoju kartu za koncert. U pitanju je bio koncert benda Keane, koji ove godine obeležava 20 godina od objavljivanja njihovog najpoznatijeg albuma Hopes and Fears. Osim što je Keane jedan od bendova koji do sada nisam imala priliku da čujem, ovaj koncert je za mene bio poseban, jer je u pitanju bend koji me podseća na London. Zapravo, kada sam prvi put bila u Londonu, pre skoro petnaest godina, prvi put sam čula za ovaj bend, i to za album Hopes and Fears. Strašno mi se dopao, i tri nedelje sam provela slušajući njihove pesme i valjda zbog toga, zvuk tog benda ostao je u glavi kao zvuk koji me podseća na London. Oni i glas Damona Albarna. I to je bio poslednji koncert koji sam odslušala pred odlazak za Srbiju, pa je simbolika bila nekako još intenzivnija, da njihovim nastupom zatvorim svoju koncertnu sezonu u Velikoj Britaniji.

Prvi bend koji sam slušala je bio Beach Fossils, tri dana nakon što sam stigla u London. Pre nego što sam došla u London instalirala sam Dice, aplikaciju za koncerte, žurke i različite događaje, koja služi kao kalendar događaja, personalizovan prema tvom ukusu i interesovanjima, ali i kao platforma za kupovinu karata (eto biznis ideje za Beograd i Srbiju). Iako sam baš želela da čujem ovaj bend, karata kada sam naišla na događaj nije bilo, ali uvek postoji opcija da se prijavite na listu čekanja. Na moju veliku sreću, na dan koncerta stigla mi je notifikacija – vaša karta je dostupna, možete je kupiti u narednih sat vremena. Koncert je bio zakazan za 19 sati u Camden Town-u, iconic rok kraju Londona koji je poznat po mnogo čemu, između ostalog i statui Amy Winehouse i kafiću u kojem je ona radila.

S ozbirom na to da nisam do tada išla na koncerte u Londonu, došla sam tačno na vreme – kakva greška! Prostor se nalazio u podrumu, tako da nisam imala internet, a pregrupa je nastupila od 20 sati, tako da sam sat vremena tumarala po istom ispijajući pivo (jedno, jer sam želela da budem napred, što bliže bendu, a ako popijem više, piškiće mi se, pa neću moći da se iskobeljam). Predgrupa je bila osrednja, a ja sam, s ozbirom na to da je Beach Fossils jedan od million indie bendova moje Liked Songs Spotify liste (koji dugo nisam slušala), pomislila da je predgrupa – grupa. Na moje ogromno olakšanje, na kraju nastupa, frontmen je izjavio: Hvala Beach Fossils-ima što su nas pozvali na ovu turneju da budemo predgrupa, a meni je momentalno pao kamen sa srca. Nakon 15 minuta na bini je bio bend koji znam, čijih zapravo pola pesama znam, i uopšte nisam mogla da shvatim kako je došlo do tolike zbunjenosti da sam mislila da je predgrupa – grupa. Valjda jer sam tek došla, sve mi je bilo novo, pa sam i prva došla na koncert, u 19.00 što više nikada nisam uradila. Nastup Beach Fossils-a je bio jedan od boljih koje sam ikada slušala, i savršeno je nagovestio šta od koncerata u Londonu može da se očekuje – dobra organizacija, vrhunski muzičari, i ništa manje, fenomenalno ozvučenje – u koji god prostor da odete.

Od tada, do kraja svog putovanja, odslušala sam sigurno više od 10 izvođača, između ostalog Kaiser Cheifs-e, Altin Gun, Silver Twin, Dirty Old Brasstards, Dirty Nice, BEL, Libertines, Keane, kao i gomilu blues i jazz sastava. Jedini koncert koji sam propustila je koncert benda FEET, jer su nastupili istog dana kada i Libertinesi, koje ipak više volim i duže slušam, a i FEET je mlad bend, biće još prilike, a dokle će Pete Doherty izdržati, pitanje je.

Svaki nastup je bio bukvalno spektakl za sebe. Kaiser Chiefs je bend od kojeg nisam mnogo očekivala, a koji je uživo neverovatno dobar. Frontmen benda je toliko lud, da svojom energijom u potpunosti vodi ceo nastup – do kraja koncerta ostao je apsolutno bez glasa, a ja sam ga čak dotakla za ruku, s ozbirom na to da je trčao kroz publiku i prošao pored mene.

Dirty Nice je najslađi indie bend koji postoji na planeti zemlji, čiju sam ploču kupila posle koncerta. Frontmen benda je potpisao i napisao mi neku simpatičnu poruku, ali me je potpuno oborila njegova stidljivost dok sam mu pričala kako mi je njihov singl This is gonna hurt na repeat-u već godinu dana, i ne mogu da ga se zasitim. Altin Gun je samo Altin Gun, fenomenalan sastav, kao i Libertines, koji su toliko dobri uživo i koje toliko dugo slušam da sam sve vreme razmišljala – bože mili, je li moguće da sam ja ovde?

BEL sam slušala u najlepšem koncertnom prostoru u kojem sam ikada bila – KOKO, a Silver Twin i Dirty Nice u malom klubu u kojem je bilo oko 100 ljudi – prostor u kojem sam se osetila kao u svom prirodnom staništu.

Na žalost, na veliki broj koncerata na koje sam želela da odem nisam mogla, zbog činjenice da se karte za velika imena rasprodaju u milisekundi, pa sam tako ostala uskraćena za nastupe muzičarki koje obožavam, kao što su Faye Webster, Mitski i Sarah Kinseley. Ali, sigurna sam da će biti prilike da ih nekada čujem.

Koncert benda Keane je bio poslednji nastup na kojem sam bila, kao i najveći, u čuvenoj O2 areni. U pitanju je jedan od onih ultramasivnih koncerata u ogromnoj areni, koncerata koji su više spektakli nego koncerti. Pošto takvi koncerti uglavnom prilično i koštaju, naravno, kupila sam kartu zbog koje sam sedela „na plafonu”. Ipak, ozvučenje i nastup su bili toliko dobri, da čak ni činjenica da „visite na plafonu” ne predstavlja toliki problem. Keane je svoju publiku u svakom smislu maksimalno ispoštovao, od toga da su otpevali sve pesme sa svog najpoznatijeg albuma, do toga da je u pitanju bio koncert koji je zaista, zaista odsviran iz srca. I to se izrazito osetilo. I što njihov frontmen ima jedan od najboljih i najčistijih glasova ikada. Naravno, ceo koncert sam preplakala, da li zbog toga što mi je bila velika želja da ih čujem, da li zbog te simbolike, da li zbog tekstova koji su o promenama, odrastanjima, daljinama, ili najverovatnije – zbog svega toga. Cela hala orila se preko dva sata, i stvarno – iako veoma underrated jer je „mekan” bend, Keane je sastav koji treba obavezno uživo slušati.

Napustila sam London tužna zbog činjenice je ovogodišnja letnja sezona u gradu obeležena imenima koje bih izrazito volela da čujem uživo, a izdvojiću samo – Kings of Leon (koje sam slušala već, ali bih opet) i Arcade Fire (koji jaaaako želim da čujem). Neverovatna je privilegija provoditi vreme u gradu koji kulturološki nudi toliko toga i u kojem se osećate kao da ste u epicentru sveta. Posebno za ljude koji se lože na brit zvuk i indie (kao ja), London predstavlja svetsku prestonicu, Meku tih oštrih i nežnih zvukova. Što vam pogotvo postane jasno onda kada se vratite u Beograd i odete na koncert sa očajnim ozvučenjem – što je u 90% situacija slučaj.

A mogli bismo da budemo muzički centar Balkana za koncerte, kada bi se malo više truda uložilo. Mada, o tome sam već pisala. Tako da, za sada, dok se to ne promeni, možemo samo da se uzdamo u muzički turizam i povremene dolaske različitih izvođača u Srbiju. I, da se ne žalim, lepo je putovati zbog koncerata, mada, da budemo iskreni – bolje je imati opciju izbora, a ne da to bude jedina opcija. Ali valjda će se i to u nekoj budućnosti promeniti. Do tada, ideal i dalje ostaju London i njihovi savršeni koncertni prostori. Ne jer je trava „tamo negde” bolja, nego zato što se „tamo negde”, ovaj posao ozbiljnije radi – a nekad je potrebno da, bez okolišanja, pogledamo istini u oči.

Članak Skrinšot: Koncerti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Već od studija sam znala da, u nekoj formi, želim da postoji jedan Oblakoder. To nije bila jedna od onih „voleo bih možda nekad u životu” želja, već je bila jedna vrlo jasna namera, jedna od onih stvari koje idu iz stomaka, koje znate da ćete uraditi, pa kud puklo da puklo! Oblakoder je nastao, i moram da priznam, nekoliko puta u godini mi se desi, i dalje, da mi dođe da samu sebe uštinem – kako je moguće da je ovo uopšte uspelo!? Od jedne ideje do njenog ne ostvarenja, nego premašivanja svih njenih željenih oblika. Srećom, ova želja je bila jedna od onih koje budu sto puta bolje nego što mislite da će biti.

Ako jedna osoba može da učini mnogo, da napravi promenu i promeni svet – šta tek onda grupa ljudi može da uradi!? Upravo tako je i sa željama, ako može jedna osoba da zamisli nešto lepo i ostvari to, zamisilte tek šta može grupa ljudi! Moja je sreća da Oblakoder čini tim koji je zajedno želeo i stremeo, zbog čega mislim da je moja želja premašila sve moje zamisli, zato što više nije bila moja, nego naša. A takve želje mogu da dosegnu neverovatne visine i oblike, što imamo priliku da vidimo i živimo.

Bilo je, naravno, trenutaka kada na raspolaganju imate samo „željenje”, a vaša stvarnost je mnogo drugačije od komforne, ili na bilo koji način izvesne i stabilne. Pa ipak, ta želja je timski ostajala kao neki čudan svetionik koji spašava, čak i u trenutku kada pomislite da nećete moći dalje. Ono što je daleko važnije jeste spoznaja da zajedno uvek možete dalje. Povući ćete jedan drugog (ili u našem slučaju – jedna drugu) za ruku i nastaviti, korak po korak. Dok ne izađete na svetlost, i shvatite da živite svoju želju i da je sve strašno prošlo. I da će sve biti u redu.

Ove godine proslavljamo šesti rođendan i objavljujemo naš četvrti (možda najbolji i najlepši do sada) broj magazina. Tema koju smo izabrali ove godine je promena – jer godine koje imamo, faza u kojoj je naš magazin i u kojoj su naši životi upravo su obeleženi promenama. Pa opet, znamo da su one uvek dobre, i znamo da uz jasne želje, mogu da donesu još mnogo toga dobrog i zajedničkog. Uz svest da pazimo šta želimo – jer može da nam se ostvari. Mada, jako je lepo imati platformu za ostvarivanje želja, zar ne?

Zbog toga, ova kolumna nije odraz samo mojih, ličnih misli i emocija, već se u njenom nastavku timski osvrćemo na prošlu godinu i zajedno želimo želje našem magazinu, a pre svega mu želimo najsrećniji rođendan!

Šta se najznačajnije desilo u prethodnoj godini Oblakodera?

Oblakoder je u poslednjih godinu dana potvrdio i ojačao zajednicu koju okuplja, kako unutar našeg kolektiva, tako i šire, sa svojim saradnicima i čitaocima. Jedna od najlepših stvari koje nismo ni mogli da zamislimo pre 6 godina je da će Oblakoder biti ta jaka spona koja uspeva da izgradi jake, solidarne i prijateljske odnose među ljudima koje okuplja, kao i onima koji su sada već njegovi verni pratioci i čitaoci. – Marija Todorović, urednica rubrike Kultura i producentkinja

Nije slučajno što nam je tema četvrtog štampanog izdanja promena, jer mislim da su prethodnu godinu u Oblakoderu obeležile upravo – promene. Promene na polju dizajna, proširenje tima, dolazak novih autora i autorki koji pišu, fotografišu i ilustuju tekstove za Oblakoder. Ipak, za mene lično najznačajnije je pokretanje animiranog video serijala pod nazivom „Antena” kome se svakog meseca iznova radujem. – Snežana Katunac, urednica rubrike Lift i lektorka

Ozbiljno počinje da nam se širi tim i unutrašnjih i spoljnih saradnika, što sam primetila dok sam radila na novom broju časopisa – da je dosta ljudi koje smo zvali za saradnju bilo uzbuđeno da radi sa nama. To je baš lep odraz toga da je naš rad prihvaćen i prepoznat od strane drugih ljudi koje i mi cenimo. Čini mi se i da nam se zajednica širi po tome kako i šta ljudi komentarišu na našim društvenim mrežama. Sada je već očigledno da to nisu samo naši prijatelji koji prate naš rad haha. – Olga Đelošević, art direktorka i dizajnerka

Kako je u Oblakoderu gotovo uvek situacija „Pazi šta želiš, možda se i ostvari“, tako se i meni tokom protekle godine ostvarila želja da krenemo da kreiramo i video sadržaj. Sada se pitam da li za ovo postoji opcija undo?Šalu na stranu, preeelepa godina sa puno novih projekata, a ono najvažnije od svega je što smo postale pravi uigrani tim koji se odlično razume, jer naše različitosti upravo doprinose raznolikosti svega što radimo. – Marija Milić, novinarka i koordinatorka video produkcije

Najznačajnija stvar za mene u proteklom periodu su promene, učenje novih stvari, preispitivanje i prilagođavanje, ali i prihvatanje i rad na sebi. – Jovana Živković, finansijska menadžerka

Mislim da je u prethodnih godinu dana Oblakoder postao više nego ikada onakav kakav sam oduvek želela – stabilan, jak, kreativan, brz i pametan. Oblakoder je i ove godine, kao i prethodnih, bio prostor ostvarivanja želja, potreba, izražavanja mišljenja i, najvažnije, protor zbližavanja. Mislim da su najnačajniji bili širenje tima i broja saradnika, prepoznatost Oblakodera, i najvažnije, uigranost, povezanost, podrška i ljubav koja je obeležila rad našeg tima. I za mene, po milioniti put, saznanje da je naš tim – tim koji može da ostvari apsolutno sve! I to mi je možda najlepše od svega. – Marina Zec, glavna i odgovorna urednica

Šta želiš Oblakoderu da poželiš za šesti rođendan?

Oblakoderu bih poželela da bude ovakav kakav jeste – autentičan, hrabar, solidaran, neustrašiv i kreativan i da nastavi da teži da raste gore do oblaka! – Marija Todorović, urednica rubrike Kultura i producentkinja

Za rođendan nam želim da nastavimo da rastemo i da nastavimo da okupljamo ljude kojima su teme koje donosimo važne jer verujem da sadržaj koji stvaramo zaslužuje pažnju! – Snežana Katunac, urednica rubrike Lift i lektorka

Da nastavi da raste i da se razvija, i da gura svoju autentičnu priču! I da rasproda novi 4. broj časopisa!! – Olga Đelošević, art direktorka i dizajnerka

Oblakoderu želim da nastavi da rasteee i pravi promene! I da nas sledeće godine bude jooš više! I da nas više ne zovu Oblakoderke! – Marija Milić, novinarka i koordinatorka video produkcije

Oblakoderu želim finansijsku stabilnost, dobar provod, više sati na terenu (da ne kažem putovanja) i nove zanimljive projekte, kao i dobre saradnike. – Jovana Živković, finansijska menadžerka

Oblakoderu želim da bude još slobodniji, kreativniji, glasniji i veći! Želim mu da se upusti u nove avanture, da osvoji nove prostore, i naravno, da bude finansijski stabilan. – Marina Zec, glavna i odgovorna urednica

Vidimo se na proslavi u subotu, 25. maja u Zaokretu i Spratu! Živeli!

Članak Skrinšot: Želje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Londonu najviše volim obične, svakodnevne susrete. Razgovor sa radnicom u pošti o tome kako je nakon dva lepa dana ponovo pala kiša i o tome kako smo se taman obe ponadale lepšem vremenu, ali, avaj. Susret sa radnikom uz metroa koji ti objašnjava kojim metroom bi trebalo da ideš kako bi stigao na koncert i koji te pozdravlja pevajući pesme benda koji ćeš slušati jer i on voli taj bend i kaže da mnogo dobro sviraju. Interakciju sa prodavačicom iz Tunisa u butiku koja priča o tajnama lepote njene majke ili, još simpatičnije, razgovor sa lokalnim prodavcem koji svaki put kada uđeš u radnju zapevava „Dobro došao u našu radnju” ili „Doviđenja, uživajte u ostatku dana” (toliko neobično da sam bila ubeđena da radnja ima jedan od onih nasnimljenih zvukova, koji se aktiviraju kada otvorite vrata, kao kada odete u kinesku radnju, dok nisam shvatila da čovek zapravo svaki put pevuši kada ljudi ulaze i izlaze jer mu se tako sviđa). Broj i diverzitet ljudi u Londonu je neverovatan, i samim tim interakcije su potpuno različite. Ili samo, kada ste novi u nekom prostoru, više obraćate pažnju na njih i dajete im više značaja. Neke su čak i potpuno sumanute, ali što je najgore, i na njih se brzo navikneš. Na primer, da te čovek u autobusu uhvati za članak noge i krene da se smeje, a onda tapše rukama od oduševljenja. A onda i ti kreneš da se smeješ, jer – šta ćeš. Ili da upoznaš čoveka koji nema unutrašnji monolog – zaista! Ili na raznorazne živopisne likove koje srećeš noću, a bogami i u toku dana po najrazličitijim delovima grada. Raznih ljudi ima u gradu kao što je London, a pogotovo u Južnom Londonu (gde ja živim).

Ipak, jedna od prvih stvari koju ćete čuti kada dođete u ovaj grad, od naših, ali i drugih ljudi koji žive ovde, a nisu odavde, jeste da je London izrazito usamljen grad. To, čini mi se, pogotovo pogađa mlade između 25 i 35 godina koji žive i rade sami. Kako jedan grad, od skoro devet miliona ljudi, toliko različitih, sa toliko sadržaja i prilika, toliko brz, glasan i užurban, može da bude grad u kojem su ljudi toliko usamljeni?

Upravo zbog svih svojih osobina – svoje veličine, brzine, prisustva različitosti, London nije grad u kojem je lako uklopiti se. Zapravo, u Londonu ni ne možeš da se uklopiš, jer ne postoji jasan kalup u koji bi trebalo da se uklopiš. Zato je, čini mi se, izazovniji za privikavanje (za život) od drugih gradova. Jednostavno, suroviji je u toj nameri da te suoči sa sobom, sa samoćom, i u nekom, samo njemu svojstvenom „požurivanju” da otkriješ šta se tebi sviđa, šta tebi odgovara, pa da u odnosu na to gradiš svoj svet. Bez ikakvih socijalnih stega, ili oslanjanja na ono što ti je poznato. To je njegova najveća mana, ili, makar meni, najveća vrlina. Jer nema ničega boljeg od toga da sebe upoznaš, najdirektnije, iskrenije i sirovije, čak iako nije uvek lako otkriti sve što jesi i što u životu želiš.

Uprkos postojanju otuđenosti koja je svojstvena velikim gradovima, London je grad u kojem sam imala neke od najtoplijih i najnežnijih interakcija u svom životu. Ili je samo prisustvo različitih interakcija, kultura, redovnih please i thank you imalo takav uticaj na mene. Jedan dan pričaš sa Nepalkom koja želi da otkriva život, ali se čuva za brak i koja razmišlja o jednom momku, iako je obećana drugom (i pokušavaš da razumeš njenu kulturu), drugi dan sa astrofizičarom iz Gane o suštini života i univerzuma, treći sa bendom koji slušaš već godinu dana do iznemoglosti o njihovoj muzici, četvrti sa Srbima od kojih se ne razdvajaš o lokalnim tračevima, peti te o životu ispituje psihoanalitičar Englez koji je stanodavac tvog druga, a koji je i psihoanalitičar frontmenu benda za koji si kupila karte čim si dobila vizu, šesti razgovaraš sat vremena sa devojkom iz Somalije koju si upoznala pre 5 minuta u kafiću o tome kako su kasne dvadesete daleeeeeeeeko bolje od ranih, a sedmi sa poznanicima sa faksa iz različitih delova sveta, koji su na doktorskim studijama, raspredaš o tarotu – i tako u krug. U ovom gradu mi se desilo da mi je u čitaonici prišla jedna jako mlada devojka uplašenog lica sa rečenicom: „molim te pomozi mi, zaglavila sam se” – nakon čega smo zajedno pokušavale da rešimo njen fakultetski zadatak, tačnije da otkrijemo šta predstavlja neki element na tlocrtu objekta (o čemu ja ne znam baš mnogo), ali sam imala koga da pitam – pa smo njen problem vrlo brzo rešile. Nije bilo važno ni da li ja imam adekvatno znanje, važno je bilo da samo neko bude tu. U moru ljudi koji su često sami, ponekad je jedina opcija da se oslonite na ljude koje ne znate i imate veru da će vam neko potpuno nepozant pomoći. I iz mog iskustva, to se najčešće i desi. Bilo da je u pitanju da vam neko sačuva torbu dok odete do wc-a, da vam pomogne da procenite kako vam stoji haljina jer nemate koga drugog da pitate ili da zajedno otkrijete šta je na tlocrtu.

U Londonu sam, takođe, vodila neke od najzanimljivijih razgovora ikada. Jedan od njih je bio sa Englezom mojih godina koji je apsolutno najduhovitija osoba koju sam ikada upoznala. Razgovarali smo više sati o najrazličitijim životnim temama i oduševila sam se činjenicom da mislim da nikada nisam upoznala osobu sličniju sebi (valjda hvala globalizaciji?) sa kojom sam osećala da svaku stvar koju izgovorim apsolutno razume. Drugi je bio sa momkom iz Kenije, astrofizičarom, koji mi je pričao o astrofizici, ali se razgovor pretvorio u filozofiranje o suštini života, religiji i postojanju. On je izgovorio rečenicu koja mi se jako dopala – da je svako ljudsko postojanje zapravo iskustvo u kojem univerzum pokušava da upozna sebe što bolje. Dugo sam razmišljala o tom razgovoru. Mnogi susreti u Londonu zapravo su mi bili obeleženi temom pronalaženja – sebe, smisla, suštine. Valjda su to teme koje su svojstvene mojim godinama i ljudima sličnih godina, pa u gradu kao što je London imaju potrebu zbog otuđenosti, ali i uslovljeni njome, veće otvorenosti, da razgovaraju o tome sa različitim ljudima. Ili su samo otvoreniji i radoznaliji da čuju drugačija mišljenja.

Ipak, ono čemu su Balkanci posebno skloni, uvek i svuda, pa i u inostranstvu, a što nisu dubokoumne teme (ali jesu teme koje ja obožavam) jeste komentarisanje svega i svačega na maternjem jeziku, kao da sutra ne postoji. To kako jezik može da se razveže na sve moguće teme, bez bojazni da će neko da te razume, je zaista posebna priča. Moji prijatelji i ja ovaj hobi redovno praktikujemo.

Tako, pre nekih mesec dana sam sa drugaricom bila u jednom pabu, tačnije stajale smo ispred istog i pile pivo, bio je neki ponedeljak u pitanju, izrazito prijatno veče (atipično za London). Kao što nakon dugog dana rada i dolikuje, potegle smo neke teme o muško-ženskim odnosima, ko tu koga razume, ko tu koga ne razume, ima li sve to ili nema smisla i zašto generalno nema (ali na kraju dana zapravo ima). Razgovor se prilično zahuktao, i krenuo je da naginje u smeru, iskoristiću jedini pravilan izraz, totalne pljuvačine suprnog pola, da bi se vratio u simpatisanje, pa procenjivanje i naravno, tokom cele priče, neizmerno smejanje.

Paralelno, dok smo pričale o ovoj temi, jedan dečko je otključavao bicikl koji je bio vezan za okolnu banderu. Pošto se gomila bicikala nalazila tu, momak se bavio oslobađanjem svog prevoznog sredstva sigurno dobrih 10 minuta. Kada je konačno otključao svoj bicikl i krenuo da odlazi, mi smo i dalje vodile žustro razgovor, a ja sam imala neko posebno „prosvetljeno i pre svega dubokoumno” izlaganje o tome kako postoje mnoge različitosti u pristupima muškaraca i žena i da to treba prihvatiti tako kako jeste, i ne baviti se preterano time i ne lupati glavu o tome. U tom trenutku, momak se naslonio na pedalu, pokrenuo bajs, prošao pored nas, nasmejao se, i uputio kao odgovor na moje izlaganje samo jedno jednostavno, uz osmeh – jebiga. Nakon inicijalnog šoka, mislim da smo se sledećih pet minuta moja drugarica i ja smejale činjenici da je jedan razgovor u kome smo delile ko zna šta sve ne od ličnih iskustava, i mogu samouvereneo reći „solidno lupale gluposti”, slušao jedan tip koji nas je sve razumeo i koji je uspeo celu našu verbalnu disertaciju da pokosi jednim kratkim i efektnim – jebiga. Ako ga neko ikada pronađe, molim vas, recite mu da mi se javi.

Kada si daleko od kuće, mnogo susreta ti se dešava i preko telefona. Video pozivi sa roditeljima postali su moja svakodnevica, a neverovatno je kojom brzinom, isto kao i kada si kod kuće, može da ti se odazove najbolja drugarica u situaciji u kojoj te je nešto nasekiralo ili kada treba da odgovori koja boja haljine ti bolje stoji (pa onda pričate sat vremena). Kada si daleko, neke reči, koje možda treba češće govoriti, lakše se govore, ili ljudi više imaju potrebu da ih upute, kao i ti njima. Nedostaješ mi, volim te, mislim na tebe, baš sam te se danas setio/la, jedva čekam da se vratiš. I one ne moraju nužno da budu romantične, već samo lepe, ljudske, potrebne. Iskrene i nekad hrabre.

Ipak, od susreta u Londonu, omiljeni mi je bio ovaj krajnje neobični susret sa sobom. London je grad koji zaista pokreće na razmišljanje, ukazuje na pregršt opcija koje život zapravo nudi, pregršt znanja koja postoje, pregršt različitih mišljenja i tera te da otkriješ neke nove, potpuno neobične delove sebe. London je grad u kojem sam shvatila da sam počela da se drugačije smejem nego inače, nekim novim, piskavijim tonom koji ranije nisam čula i koji mi se dopada. Mislim da sam svoju omiljenu verziju sebe upoznala upravo u ovom gradu. I radujem se da je od sada svugde vodim sa sobom.

Članak Skrinšot: Susreti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Retko pišem o gradovima, a možda bi trebalo ipak više, jer mislim da svaki grad predstavlja svet za sebe i da ima svoje, uvek vrlo specifične, vrline i mane, kao i ljudi. Volim da se zaljubljujem u gradove i mislim da svaki donese nešto novo u tvoj život (opet, kao i ljudi, ha-ha). Da li su to nova iskustva, novi prijatelji, nove reči, novi pogledi na svet, nove ljubavi, nova znanja – svaki grad zaista donosi svoje, potpuno nove.

Sasvim sam sigurna da pri evropskom kontinentu ne postoji histeričniji i luđi grad od Londona. A mislim da nema mnogo ovakvih ni u svetu, možda dva-tri: Njujork, i neki od gradova u Aziji.

Stepen brzine, glasnoće (sirena koje se čuju non-stop, pogotovo ako živite u južnom Londonu kao ja), gužve, znanja, raznovrsnosti i haosa, prosto je neverovatan. I to je, apsolutno i zasigurno, stvar koja mi se u ovom gradu najviše dopada. Kao Beograd, samo veći, gori, luđi, multikulturalniji i daleko histeričniji. Taj izraziti momenat životnosti, nadmenosti i mnoštva je apsolutno prisutan – i izbija iz svake pore ovog grada.

London ima različite oblike – prvo zbog činjenice da je u pitanju grad koji se prostire na ogromnoj površini, i u kome živi preko devet miliona ljudi svih mogućih religija, godina, nacionalnosti, etniciteta, boje kože, veličina i oblika. Južni i severni London nisu isti gradovi, kao što nisu ni istočni, ni zapadni. Čak, ponekada, ako se provozate samo nekoliko stanica metroom, svet iz koga ste ušli u metro i svet u koji ste izašli, kao da nisu isti. To je jedna od velikih lepota Londona. Kao i njegov besprekorno razvijeni – metro. E, o njemu pišem danas.

Ako je verovati seriji How I Met Your Mother, Njujorčanin postaješ tek onog trenutka kada se rasplačeš u metrou. Ja sam, bogami, u londskom metrou do sada plakala nekoliko puta, ali ne samo to – lakirala nokte, jela, dremala, ljubila se, smejala. Mislim da u londonskom metrou svako može da bude Londonac, jer ovaj grad, a posebno metro, nikoga ne odbacuje, pa se tako i ja u njemu osećam kao neko ko mu pripada.

U Londonu, ono u čemu posebno uživam jeste posmatranje ljudi. I to ne na jeziv način (da se odmah ogradim), već volim da uživam u primećivanju njihovih različitih ponašanja i interakcija. London je grad u kome ima toliko ljudi, da su svi ljudi u njemu (ili većina, hajde) – svoji. Toliko je ljudi da više nikoga ni ne zanima šta druga osoba radi, što ima oslobađajući efekat – možeš da budeš šta hoćeš i da radiš šta hoćeš i niko te neće osuđivati. Naravno, nije poenta biti destruktivan i neprijatan, već upravo suprotno – slobodan, posebno lišen socijalnih stega. I interakcije ljudi su zbog toga drugačije, često opuštenije i nežnije od onih na koje sam ja u Srbiji navikla. Evo, dok sedim, pored mene sede čovek i žena u tišini, ali ne onoj neprijatnoj. Ona čita kindl, a on već pola sata žmuri, kao da meditira. I niko, niko ga ne posmatra čudno zbog toga.

Uprkos gomili ljudi i histeriji kretanja (dolaženja, odlaženja i stizanja), ljudi u Londonskom metrou su predivni. Čini mi se, prilikom vožnje u metrou, svi ljudi su nekako iskreno ogoljeni, čak i sirovi, a ljudske interakcije su najjednostavnije i najlepše. Na primer, jednom mi se desilo da sam se vozila linijom Overground nekih četrdeset minuta, a preko puta mene je sedelo dvoje ljudi, jedno pored drugog i njihova interakcija mi je jedan od omiljenih prizora iz ovog grada. Bili su to momak i devojka, mada ne znam tačno u kom odnosu, relativno mladi, on nešto stariji od nje. On je čitao nešto na telefonu, veoma ozbiljan i udubljen u svoj tekst, a ona sedela pored njega, nežno naslonivši glavu na njegovo rame. Prvo je pratila ono što on čita, on joj je pokazivao neke delove teksta, a zatim je, malo po malo, počela da žmuri, da bi ubrzo utonula u san, tako lako i rasterećeno, na njegovom ramenu. Sve to se dešavalo nekako sporo i nežno, kao u nekom odvojenom vremenskom prostoru. Ta cela interakcija, njen sanjivi pogled i nežno spuštanje glave na njegovo rame, njegov ozbiljan izraz lica dok čita, ali što tako blagi smešak, što ona, baš na njegovom ramenu, koja tako iskreno opušteno spava, predstavljali su jedan potpuno izolovani univerzum za sebe. Izašli su stanicu pre mene iz voza, i ne znam kuda su otišli i kako im se odnos razvio dalje, ali za mene, ta jedna vožnja predstavlja savršenu ljubavnu sliku u malom. Neprenaglašenu, iskrenu i beskrajno nežnu. 

Jednom mi se desilo da je pored mene, otac koji je vodio malo dete koje je sedelo u kolicima, prekrio uši deteta rukama zbog glasnog vrištanja metroa (Victoria linija je pozanta po tome). I on i ja i žena koja je sedela preko puta mene, učestovali smo pogledima saosećajno u tom dešavanju, i osmehom singalizirali jedni drugima kako je ta situacija beskrajno slatka, i da ga u potpunosti razumemo u nameri da zaštiti svoje očigledno obožavano dete. Pritom, meni je vožnja tom linijom uvek izrazito smešna, jer dok se vozite bukvalno zvuči kao da neko urla, vrišti na vas, i taj zvuk vas sve vreme prati, od stanice do stanice. 

Jednom se desilo i da je jedan pijanac dao čoveku koji je prosio 10 penija (ovaj je toliko tražio, i pre toga urlao po metrou pitajući ko će da mu da 10 penija). Pijanac je, veselo, ali i oštro, rekao momku da prestane da gnjavi ljude u javnom prevozu i izvadio 10 penija iz džepa, a momak je zatim izašao na sledećoj stanici iz metroa. Na istoj stanici sam izašla i ja, pa sam prisustvovala sceni u kojoj je taj isti momak veselo ubacio svojih 10 penija u džep od kaputa koji je evidentno bio pun, i krenuo da zvecka istim, veselo cupkajući i polu-đuskajući uz stepenice. Boga pitaj za šta mu je trebalo tih 10 penija.

Jednom sam posmatrala opet dvoje ljudi, par, koji su se se tako ljubavno gledali i držali za ruke, da mi je bilo jasno da je u pitanju sveža zaljubljenost, i da nisu zajedno duže od mesec dana. Jednom sam prisustvovala susretu dvoje ljudi koji su se prepoznali i javili jedno drugom, a onda ostali da sede jedno pored drugog u maksimalnoj tišini, čačkajući telefone kako bi izbegli bilo kakvu dalju interakciju (pritom, u metrou nema dometa). Jednom mi se desilo da me je radnik iz Londonskog prevoza opomenuo jer ne smem da nosim otvorenu limenku pića u metrou i rekao mi da moram da je bacim, da bi se to završilo udvaranjem po savršenom receptu meet cute-a. Jednom se desilo da je pevač u hodniku metroa svirao, u 10 uveče, samo za dečaka koji je vidno imao neku formu autizma, dok je dečak igrao iz sve snage, srećan i ozaren zbog ovog performansa, a njegovi roditelji pored njega tapšali i radovali se tom jednostavnom trenutku sreće. Život koji se dešava u londonskom metrou zaista je poseban svet za sebe, koji beskrajno, ali beskrajno obožavam.

Doduše, kada smo kod metroa, videla sam skoro neki video u kome neki mladi tiktoker, u duhovitom maniru, poredi ljude koji žive u Londonu sa pacovima, jer su stalno ispod zemlje i stalno negde žure. Zaista, kada dođete prvi put u ovaj grad, to trčanje i žurenje, guranje u prevozu, i ceo koncept rush hour-a, deluju potpuno besmisleno. Ali, kada provedete malo više vremena u ovom gradu, oni potpuno dobiju smisao. I odjednom, samo nađete sebe u situaciji kako trčite sa njima, nestrpljivo, kao i svi ostali (pacovi), potpuno uživljeni u tu novu dinamiku koju živite. Uprskos svim internet forama koje se odnose na londonski prevoz (a TikTok ih je prepun i sve ih obožavam), činjenica je da javni prevoz u ovom gradu funkcioniše – besprekorno. Zapravo, ako bolje pogledate, uz sve mane jedne ultrametropole, u Londonu sve funkcioniše besprekorno (pa i ekonomska kriza u kojoj se nalazi ceo svet). Imperativ funkcionalnisti i vrednovanja znanja koji dominira ovim gradom, prisutan je u njegovoj svakodnevici i probija kroz sve pore ovog grada. I to me potpuno oduševljava.  

Je l’ sada razumete zašto mi je trebalo ovoliko vremena da uopšte išta napišem? Jer samo o metrou, čiji zvuk i izgled obožavam, mogu da pišem beskonačno mnogo, a tek o svim drugim stvarima! O prijateljstvima, interakcijama, zaljubljivanjima, učenju, hrani, arhitekturi, umetnosti, muzejima… I hoću, obećavam, u daljim kolumnama, tačnije zapisima iz Londona. Pa tako, umesto zaključka, tačke, ovde ću staviti zarez, koristeći umesto svojih reči ime filma, o kome sam čula toliko reči hvale i koji se radujem da i sama pogledam – za danas, toliko.

Članak Skrinšot: Metro se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od tada do danas, funkcionalnost mobilnih telefona se toliko puta uvećala, da je to prosto neverovaatno. Možda bih najjednostavnije mogla da sumiram – mobilni telefon razvio se od uređaja koji je služio isključivo za pozive i poruke, do uređaja koji sada čini i sadrži i moderira bukvalno čitave živote. Praktično, sve o jednoj osobi danas možete saznati kroz njen mobilni telefon.

Mobilni telefon je, dakle, postao ruka skoro svake osobe koja živi u ekonomski razvijenijim delovima sveta (procenjuje se da 2024. godine u svetu postoji 5,61 milijardi korisnika mobilnih telefona), te više ne iznenađuje činjenica da se naš screen time, tačnije vreme koje provodimo koristeći mobilne telefone iz godine u godinu uvećava, kao i da sve mlađe generacije sve više i više koriste svoje mobilne telefone. I sve je to nešto na šta smo se navikli i sa čime živimo i šta smo prestali da propitujemo. Tri sata provedena na TikToku – okej. Prva stvar koju ustaneš je proveravanje notifikacija – okej. Beskonačno skrolovanje dva sta pred spavanje – pa, ko to još ne radi? Distopijski, i pre svega, uspešan neoliberalno-kapitalistički scenario je nešto što svakodnevno živimo, i sa čime smo se zaista pomirili. A onda je pre manje od nedelju dana Apple pustio u prodaju svoj Apple Vision Pro.

VR tehnologija, pa samim tim i VR naočare, takođe ne predstavlja ništa toliko novo, jer već duže vreme postoje i koriste se u različite svrhe. Ipak, zbog glomaznosti, kompleksnosti razvoja tehnologije, ali pre svega – skupoće, VR naočare nisu postale baš deo naše svakodnevice. Još 2019. godine kompanija Meta objavila je svoje VR naočare naziva Oculus Quest, koji je dobio još dve nove, naprednije verzije – Meta Quest 2 (2020) i Meta Quest 3 (pušten u prodaju u oktobru prošle godine). Ipak, sve što Meta uradi nekako više nema masovnu upotrebu i pretvara se u neku vrstu promašaja, da ne kažem fejla (Metaverse WHO?) bilo zato što su ljudi izgubili poverenje u ovu kompaniju, zato što je osnovna aplikacija kompanije postala potpuno outdated (rip Fejsbuče), ili zato što mislite da je Cukerberg čovek-reptil, svejedno je. Ali zato, kada Apple izbaci nešto, tada nastaje opšta histerija. Da se razumemo, ovaj tekst piše osoba koja ima Apple telefon, i koja je kao prava pripadnica srpske radničke klase od svoje prve plate na Work and Travel-u kupila sebi Ajfon, tako da ovde nema moralnih pridika. Ali ipak, moramo biti iskreni prema činjenici da je ova kompanija apsolutni kapilistički lider u oblasti mobilnih tehnologija, ali i lider u oblasti marketinga i prodaje istih. Dakle, kada se u prodaji pojavio Apple Vision Pro, ljudi su po prvi put, bez blama, izašli na ulice noseći iste. I svi smo ih videli u različitim situacijama – naravno, na TikToku.

VR naočare sam prvi put probala 2019. godine, dok sam bila na praksi u UN Women-u koji je tada kreirao VR film o nasilju nad ženama. Prvi put sam naočare probala u maloj prostoriji, pa sam, prateći film, krenula da se okrećem, i naravno, porušila pola stvari u kancelariji, ali kada je o interaktivnosti sa sadržajem reč, nije bilo mnogo opcija – mogao si da posmatraš i da se krećeš/okrećeš u svom virtuelnom prostoru. Sećam se da mi se tada nije dopalo i da mi je čak bilo i blago dezorijentišuće kada sam ih skinula. Doduše, ja sam osoba koja je među svojim prijateljima jedna od poslednjih koja je prešla na touch-screen telefon, kao i osoba koja se odrekla svog televizora koji je imao katodnu cev pre 6 meseci, i tek tada kupila smart TV. Dakle, ne bih mogla da budem okarakterisana kao ljudi koje META kada targetira karakteriše kao early technology adapters (ljude koji se među prvima prilagođavaju novim tehnologijama i usvajaju ih). Sa druge strane, neko sam ko se već godinama interesuje za perfidne načine na koje savremene kompanije koriste moderne tehnologije za manipulaciju pažnjom, kao i za dirigovanje ponašanja. I ako mislite da je ovo sci-fi tema, vreme je zaista da taj stav promenite. Bihevioralni inženjering dešava se svakog dana putem društvenih mreža i različitih aplikacija, i svi mi učestvujemo u njemu (kao učesnici u eksperimentu, a kao kreatori istog).

Sadržaji koji se odnose na Apple Vision Pro, naravno, vrlo brzo su se po internetu razleteli u dva potpuno suprotna smera – od apsolutnih reči hvale za ovaj novi uređaj, do ljudi koji komentarišu da ga nikada u životu neće kupiti i da ih budućnost koju čine ovakvi uređaji plaši. I da budem iskrena, prilično su neprijatni videi koji prikazuju „dan sa Apple Vision Pro-om”, koje snimaju ljudi koji bukvalno čim ustanu ujutru stave ove naočare i ceo dan provode sa njima. Ili, na primer, videi u kojima dve osobe igraju društvene igre, koje su zapravo simulacija, ali izgledaju potpuno isto kao prave društvene igre (čemu onda uopšte VR društvene igre, kada možeš potpuno isto da igraš obične, a još i da ih dotakneš). Ili videi osobe koja je, koristeći Apple Vision Pro, „uredila” svoj stan, tako da joj različiti ekrani i različite „mini-simulacije” stoje u različitim delovima stana. Kao najsmešniji, kruže videi ljudi koji se u javnim prostorima kreću noseći ove naočare – prelaze ulicu, sede u parkovima, voze se javnim prevozom, ili voze kola. Svi oni, koristeći pokrete ruku, interaguju sa sadržajem koji vide kroz svoje naočare, a za posmatrače sa strane izgledaju apsolutno bizarno. Poslednji nivo su videi koji ukazuju na to da su Simpsonovi predvideli budućnost, uz paralelno prikazivanje epizode ove serije koja se odnosi na VR naočare i snimke ljudi koji u prethodnih nekoliko dana koriste ove naočare, ili postovi koji referišu na Bodrijara i činjenicu da smo konačno iz simulacije prešli u simulakrum – ne samo da se oslanjamo na lažne slike, već nam one postaju važnije i vrednije od stvarnih.

Ne želim da budem ultimativni pesmista, niti smatram da je bilo koja tehnologija inherentno zla, ali uređaji ovog tipa, poluproširenog (eng. augmented) polusimulativnog, koji imaju tendenciju da u što većoj meri naprave distancu između naših čula i stvarnosti, predstavljaju ozbiljan novi korak u tome kako će moderne tehnologije oblikovati naše živote. Naša zavisnost od mobilnih tenologija već je postala izrazito problematična, ali ova, nova vrsta dislociranja čoveka iz prostora i mesta u kojem postoji, hiperfokusiranje samo na jedno čulo (vid), individualizacija i prefinjeno isključivanje iz socijalnog sveta, postaće ozbiljan izazov u budućnosti. Potreba za profitom, za totalnim praćenjem naših aktivnosti i sve većim i većim generisanjem „velikih podataka” (big data), kao i bihevioralnim inženjeringom (koji sam već pomenula) zaista počinje da vodi bitku nad običnim, ljudskim iskustvom. I upravo oni koji je najviše zagovaraju su propagatori liberalno-kapitalističke ideologije (izvinjavam se, ali we had to go there), a to su influenseri, koji će, bez ikakvog kritičkog promatranja, kako bi dobili na poklon jedan uređaj, snimiti 25 videa o tome kako je Apple Vision Pro najbolja stvar na svetu, i tako uticati na ogroman broj korisnika, a posebno dece. I niko neće promisliti o tome koje su sve posledice apsolutne integracije ovakve tehnologije u našu svakodnevicu. Ili ako postavi to pitanje, verovatno će biti okarakterisan kao bumer, retro ili nesavremen. Jer, u suštini, ionako ništa ne možemo da uradimo? Svaki uređaj ikada nametnut, koji je imao za cilj da donese enorman profit, uspeo je da pronađe svoj (kroz različita ulaganja i marketing), način da postane deo ljudske svakodnevice. A posebno, kada govorimo o novim tehnologijama.

Da li će ovaj tekst za pet godina zvučati potpuno staromodno i nihilistično i da li ćemo ga čitati preko nekih vrsta VR naočara? Ili će biti osvrt na trend koji je proleteo, ali nije uspeo da opstane? Ostaje da vidimo. Ali ono što je izvesno – Apple ne ulaže u proizvode za koje ne misli da nemaju sigurnu budućnost. Isto tako – vreme je da se pozabavimo ovim temama i počnemo da im kritički pristupamo. Jer, koliko god volela i Blade Runner filmove (da, oba), i Black Mirror, i distopijske knjige, scenario u koji ulazimo jednak je scenariju Vrlog novog sveta (pogotovo završetka). I to još samo na perfidniji način. Jer u Black Mirror-u, kada ga ugasiš, ostaje crni ekran u kome ćeš videti svoj odraz. Sa VR naočarama nećeš.

Članak Skrinšot: Distopija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre nekoliko dana, modna kompanijia Zara objavila je kampanju pod nazivom The Jacket. Vrlo je moguće da ste imali priiliku da vidite ovu kampanju, a ako niste, možda i bolje. Na fotografijama kampanje, američka manekenka Kristen Mekmenami pozira na setu koji je krševit i sastoji se od drvenih, razlomljenih ormana, ili kutija, prašine, kamenja, razlupanih zidova i lutaka kojima fale ekstremiteti ili koje su uvijene u belu tkaninu. Na jednoj fotografiji, Kristen drži ukrućenu lutku uvijenu u belu tkaninu, dok na drugoj, lutka uvijena u neku vrstu plastike ležu na podu. Veoma brzo, kampanja je postala viralna, ne zbog svog umetničkog kvaliteta, već zbog uznemirujuće činjenice da kampanja u velikoj meri deluje kao da aludira na fotografije i snimke uvijenih tela žrtava sukoba (genocida?) koji se trenutno dešava Gazi. Koliko je kampanja neumesna i odvratna, shvatila sam odmah, ali pogotovo me je pogodilo u trenutku kada sam je prepričavala svojoj mami. Toliko mi je bilo teško da joj ispričam šta je na fotografijama, ne jer je teško opisati ih, već jer dok sam govorila o njima sam shvatala da će je kampanja koju opisujem uznemiriti, jer zvuči kao da opisujem ratno okruženje, a ne umetničku kampanju jedne fast fashion kompanije. Iako se Zara opravdava obrazloženjem da je kampanja  pripremana od jula, a fotografisana u septembrh, pre napada Hamasa 7. oktobra. Kada god to bilo, ova kampanja je pre nedelju dana objavljena. Tada je trebalo promisliti i revidirati, da li je u redu objaviti je. Posebno me razočarava činjenica da je, da bi se objavilo ovako nešto potrebna čitava armija ljudi – onih koji su pomislili da je objavljivanje ovakve kampanje u redu. Ljudi na internetu često jesu „ludi”, ali u komentarisanju ove kampanje bojim se da ipak nisu. U ovom trenutku, ona ne zaslužuje nikakvo mesto u javnom prostoru. Sumanuto je, nehumano i besramno objaviti je. Pogotovo od strane jedne modne fast fashion kompanije, a znamo na kojim sve zlodelima i povredama elementarnih ljudskih prava se njihovo poslovanje bazira.

Međutim, nije se samo Zara istakla ove nedelje. I druge međunarodne kompanije, zbirno nazivane Big Tech još jednom su se potrudile da stanu na stranu „slobode govora”. S ozbirom da je rat u Gazi obeležen medijskom cenzurom na globalnom nivou, društvene mreže postale su prostor informisanja za svakodnevna dešavanja u Gazi. Međutim, kako prenosi AlJazeera, Meta, X i TikTok, aktivne su u ukidanju sadržaja koji se odnosi na Gazu. Najveći broj sadržaja ukida se zbog, kako navode, kršenja pravila ovih kompanija. Među ovim kompanijama, posebno se ističe Meta, za koju se navodi da proizvoljno uklanja sadržaje koji se odnose na Palestinu, prekida streaminge, ograničava komentare i suspenduje naloge. Poređenja radi, AlJazeera navodi da je, dve nedelje nakon početka rusko-ukrajinskog rata, Meta promenila svoja pravila kako bi Ukrajincima omogućila da se izražavaju na društvenim mrežama i dele sadržaj o aktuelnim dešavanjima. Ovog puta, izgleda, nije tako.

Politika, a posebno spoljna politika nije moja tema, pa ne volim da je na bilo koji način javno ni komentarišem. Ono što mogu da navedem jesu pojedine informacije, da ne kažem, činjenice.

Prema preliminarnim istragama Komiteta za zaštitu novinara, najmanje 63 novinara i medijskih radnika ubijeno je od početka rata 7. oktobra, a više od 19.000 ubijeno je od početka rata – oko 18.000 poginulih Palestinaca u Gazi i žrtava 1.200 u Izraelu. Stranica So Informed prenosi nešto drugačije brojke, da je od početka rata ubijeno preko 18.600 civila, 7.700 dece, 81 novinar i najmanje 280 medicinskih radnika. Prekid vatre, iako zahtevan od strane Ujedinjenih nacija (a setimo se koje sve države su glasale protiv istog, i koje su bile uzdržane), još uvek se nije dogodio.

Pojedine teme zaista, stvarno, nisu za debatovanje. Bojim se da sve teme navedene u ovom tekstu pripadaju njima. Ponekad je zaista jezivo živeti u savremenom svetu, i opterećujuće razmišljati o svim zlodelima koja se svakodnevno u njemu dešavaju. Ponekad je neverovatno pomisliti da se neke stvari uopšte dešavaju, pa ipak, one čine nečiju svakodnevicu. Pred takvim pojavama ne možemo žmuriti, i o njima ne možemo ćutati. Čak i u trenucima kada nije u našoj moći da išta više od toga uraidmo. Jer onda gubimo odnos prema onome što nas čini ljudima, gubimo elementarnu ljudskost. Koja je očigledno, u oblasti velikih industrija, a posebno politike, odavno izgubljena.

Članak Skrinšot: Ljudskost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Današnja tema ipak nije melanholija, niti sve ono što u životu (još uvek) niste uradili. Stiže kraj godine, i moja nova mantra je: „tu smo gde smo”, šta ste uradili, uradili ste. U novoj godini, ali i u ovoj još uvek, imaćete nove prilike. Molim lepo! Prostora za klonuće duha nema.

U ovom periodu godine, periodu sumiranja, ono što mene napada ipak nisu sezonska depresija ili melanhnolija, već jedno stanje slično melanholiji, ali za nijansu vedrije – nostalgija. Prebiranje po svakodnevici i promišljanje gde sam i šta sam više me usmeri ka tome da se osvrnem na sve ono što mi se u prošlosti dešavalo, da se vraćam u trenutke, sećanja i osećanja koja su mi prijala. Vrlo lakom sklizavanju u nostalgiju pomaže i selektivna amnezija koju odavno imam razvijenu, i koja se odnosi na apsolutno zaboravljanje loših situacija. Osim onih koje su baš, baš loše.

Nikada ranije nisam razmišljala o ovoj vrsti ponašanja i razvijanja jedne vrste fatamorgane, mada apsolutno pripadam onoj grupi ljudi koji vole da iznova i iznova gledaju svoje comfort serije, i koji od decembra do sredine januara gledaju samo Love Actually i britanske ljubavne serije. Ako obratimo pažnju samo na taj detalj, možemo reći da mi romantizacija života nije baš strana. A zapravo, čitala sam neko istraživanje koje ukazuje na to da iznova gledanje serija ili filmova koje volite i koji vam izazivaju lepa osećanja nije ništa loše, već suprotno – pozitivno utiče na raspoloženje i mentalno zdravlje. Dakle, ako je lepo i prija vam, bindžujte Office po 275. put, neće štetiti vašem mentalnom zdravlju!

Kraj novembra, takođe, izrazito mi je važan zbog još jednog godišnjeg praznika – objavljivanja Spotify Wrapped serijala (znate ono kada vam Spotify kaže šta ste sve slušali u prethodnih godinu dana). Za mene, taj dan je praznik, a zapravo to je jedna vrsta personalnog memory lane-a i uvid u ovogodišnji razvoj mentalnih stanja. Doduše, već sam znala da mi je Tennis najslušaniji bend ove godine, ne mora Spotify ni to da mi kaže.

Nedavno mi je jedan prijatelj rekao da sam nostalgična osoba. Iskreno, bila sam potpuno zapanjena njegovom izjavom. Ja, nostalgična osoba? Šta to, bre, uopšte znači? A onda sam malo razmislila o tome i shvatila da je verovatno u pravu.

Svaki čovek lako biva zaveden lepim emocijama, lepim sećanjima, lepim maštanjima. Nostalgičan može biti za million stvari – od nostalgije za stvarima koje su se desile, ili onima koje nikada nisu. Nostalgija za ljubavnom vezom, poslom, prijateljem, trenutkom u životu, žurkom koja više neće postojati, koncertom, posebnim iskustvom, ljubimcem, nepostojećim vremenom, ili uglavnom – sobom. Nostalgija predstavlja prenošenje jednog davnog trenutka u sadašnji i domaštavanje određene situacije koja često biva obojena mnogo lepšim emocijama nego što su realno bile. Ona ne mora nužno da bude loša i može da bude prozor u raskršćavanje sa nekom situacijom, nekim sobom, i okidač za promenu. Može predstavljati i podsetnik na ono što jeste i što vam je važno, a na šta ste, preplavljeni svakodnevicom, uspeli da zaboravite. A može i biti i samo razonoda, mentalna preokupacija za lakše podnošenje hladnog vremena.

Mislim da je lepo biti pomalo nostalgičan. I pomalo romantizovati sopstveni život. Gledati Love Actually 272. put. Slušati melanholične bendove. Ali u umerenim dozama. Definitivno je bolje od agresivnog razračunavanja sa godinom i svođenjem iste na nivo kvantifikacije. Pa šta ako nisi uspeo u svemu što si zamislio? Ako nisi bio svugde gde si hteo? I rekao sve što želiš? Za sve to ima vremena. Jer život se ne stopira, pa resetuje 31. decembra, tako da nema potrebe za naglim presecima i odlukama koje niko neće ispoštovati. Umesto toga, ipak, treba uživati u kraju godine. Jer kako god da je bilo, i šta god da se dešava – lepo je. Makar će biti, kada okite.

Članak Skrinšot: Sumiranje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne znam ni sama kada sam otišla na svoju prvu Kišobran žurku, tokom srednje škole. Instant me je kupila činjenica da negde mogu da slušam indie muziku, moj apsolutno omiljeni muzički žanr. Nepopularne pesme za slušanje kod kuće odjednom su se orile prostorima gde si mogao da đuskaš. I urlaš. Savršeno. Nakon srednje škole, Kišobran je bio prisutan u mom životu i tokom fakulteta, pa mastera, prve prakse, posla, jednog, drugog, trećeg.

Danas, ljudi iz Kišobrana nisu više neki tamo ljudi za DJ pultom (kao kada sam imala 16), već su produžetak Oblakodera (ili Oblakoder njega), iako nikad formalno, i zavisi koga pitate. Giveaway za Kišobran žurku je prvi giveaway koji je Oblakoder ikada imao (a imaćemo, eto, i za poslednju žurku), i to u prvoj nedelji postojanja Oblakodera, kada se nismo ni znali. To mnogo govori o duhu Kišobrana i njihovoj spremnosti da sarađuju i pomognu drugima – pa čak i onima koje uopšte ne poznaju. I u tome leži njihova posebnost (osim, ajde, i u dobrim žurkama i raznim drugim stvarima koje su stvorili, ali o tome više u intervjuu).

Pre pet godina, sa Kišobran ekipom okupila sam se u Zaokretu da pričamo o proslavljanju prve decenije žurke. Ove nedelje okupli smo se ponovo, na istom mestu, ali sa drugom temom – a to je njeno zatvaranje. Kroz razgovor sa Markom Radojkovićem i Ivanom Ojkićem Juniorom, bliže – Makijem i Jucom, zatvaramo krug. Ili Kišobran. Ili možda otvaramo prostor za nešto novo. Svakako, osvrćemo se na ono što Kišobran jeste, što je bio, koja mu je najveća vrednost i koje su im najlepše uspomene. A na kraju teksta vas čeka i posebna playlista, pripremljena od strane Kišobran tima – lista za zagrevanje za poslednju Kišobran žurku!

Kako se sećate prve Kišobran žurke na kojoj ste bili?

Marko: Skoro smo pričali o tome, malo smo se prisećali koliko se zapravo ne sećamo mnogih stvari. Tačnije, koliko se uopšte toga sećamo.

Junior: Pa da, u stvari kako su nam zapravo svi ti neki event-ovi na početku bili kao „vau”, a desili su se jednom ili dvaput. Ta Akademija koja je bila kultna – u našoj glavi ih je bilo deset, a u stvari ih je bilo možda tri. Odradili smo pedeset Dragstora posle toga. Ja se sećam nekih ljudi koji nam dolaze i dan-danas na žurke. Ali ja se sećam svega, prve žurke, bili smo deo svega, iako nismo puštali.

Marko: Tada nismo puštali muziku.

Junior: Ali smo znali sve drugo!

Kako su te žurke izgledale? Koliko se razlikuju od ovih danas?

Marko: Žurke su sada mnogo bolje, objektivno. Ali se mi mnogo emotivnije sećamo tih prvih žurki. Intimnije je bilo. Ali opet – i ta prva žurka je nastala tako što su se spojile tri žurke, tako da ni ona nije bila mala ni u startu. Bilo je sigurno 300 karata.

Junior: Mislim da je bilo više, bile su dve sobe, glavna koja je bila puna – indi alternativna, i mala gde je bilo još alternativnije, gde je bio neki got-elektro. Sigurno oko 450-500 karata. Ali energija je slična, ako ne i ista. Nije se tu puno promenilo.

Marko: Nama je drugačije zato što mi poznajemo manje ljudi u prvim redovima. Mi smo tada poznavali sve te ljude, jer smo išli na sve te indie žurke kojih je bilo dosta u gradu, svaki bar je imao to neko indie veče, nisu bile prave žurke. I sve te ljude, iako nam nisu svi bili drugari, nekako poznaješ. Tad je bio početak tih društvenih mreža, pa neke ljude znaš sa Majspejsa, neke sa foruma nekih. Mi smo se na internetu svađali da li je neki album dobar ili loš, na forumima. To su bile žestoke rasprave.

Junior: I da nismo znali sve ljude, posle 2-3 žurke smo upoznali sve. Mislim da je i tim ljudima koji su dolazili to bilo nekako „vau”. Niko nije radio klupsku varijantu indie žurke. Bilo je ili barsko veče ili mišljenje da uz to ne može da se igra. To ili slušaš gajbi i njišeš se uz to.

Mislim da ste i dalje zadržali ekskluzivitet, da niko drugi ipak nije pokrenuo tako nešto.

Junior: Misliš, kao, stavili smo monopol (smeh)? Bilo je tu par pokušaja. Ali ajde da se ne lažemo – ta muzika jeste popularna, ali nije popularna toliko. Ja sam uvek govorio da Kišobran pravih fanova ima oko 300-400. A sve ostalo je nadogradnja na žurku, ljudi vole da izlaze, trendovi se menjaju. To se na kraju pokazalo na poslednjoj žurci u KC Gradu. Samim tim dosta ljudi ne vidi tu muziku kao klupsku muziku.

Marko: Ne znam kako to ljudi gledaju, ali nas dvojica smo se bukvalno svakog dana čuli. Dobro, to je bilo drugo vreme, uzme Juca fiksni i pozove me, pa mi onda satima blejimo na Vikipediji i na internetu i gledamo koji je novi album tog dana izašao i slušamo. Mi smo od žurke do žurke znali svaku pesmu iz tog žanra koja je izašla na svetu, sigurno. Pratili smo indie liste, magazine i sve što izađe, sve preslušaš – piraterija (je*iga) i onda slušamo šta nam se dopada. Dosta je to bilo intenzivno.

Junior: I fanatično.

Kada ste prestali da pratite muziku na taj način?

Marko: Ja sam prestao verovatno mnogo pre Juce, jer on pušta muziku, pa je ostao aktuelan.

Junior: To je dobro pitanje, iz ove perspektive ne znam koja je godina. Možda 2015-2016.

Marko: Isto vreme kada ti ili bilo ko. U tom trenutku kada prestaneš da istražuješ muziku, oko 25. godine i kažeš sebi – ja volim te i te bendove.

Junior: Ne bih se ja složio sa tobom. Jutros sam pustio Real Estate, što je baš full indie bend. Danas to postoji, ali nema više toliku vidljivost. To je zapravo bilo samo to naše vreme. Ja sam uvek mislio: kada budem bio mator, slušaću muziku koja je aktuelna. I to jeste tačno, ali sa druge strane, kada si mlad, to tvoje vreme koje ti obeleži mladost – to nekako ostane posebno.

Marko: Mi smo iz ugla Kišobrana imali tu sreću u startu sa muzičkim talasima koji su bili popularni – nju rejvom i post punk revival-om. Taj kraj 2000-ih je bio baš dobar, mejnstrim alternativa je bila u znaku indi roka.

Junior: U prvom talasu žurki smo puštali muziku koja je bila jako popularna, a onda je to splasnulo, a mi smo nastavili sa tom muzikom.

Kišobran je imao različite aktivnosti i delatnosti. Da li postoji nešto što je nestalo, a što biste voleli da nastavite?

Marko: Ništa. Sve se prirodno razvodnilo. Meni je žao jedino foto zajednice, eto, jedino to. Mi smo uvek jurili ono što nas najviše vozi i mislim da je nekako prirodno da ne možeš sve, tako da nam ničega nije žao.

Junior: Sve je trenutak, ne može sve da traje zauvek. Samim tim i Kišobran koji postoji 15 godina, sve je to trajalo na neku našu snagu i energiju i prosto svemu dođe kraj, pa i tome. Pa i sve te druge stvari koje smo radili su imale svoj prirodan peak i svoj prirodan tok.

Kišobran je, u stvari, baza svega što ste razvili.

Marko: Kišobran je krovna organizacija. Mi smo hteli da sve okupimo pod kišobranom.

Da li ste ikada mislili da će se to razviti do nivoa do kog je danas?
(sledi veoma konfuzan niz)

Junior: Ne.

Marko: Ne.

Junior: Mislim, u suštini, da.

Marko: Ma, nismo ni sanjali da ćemo sve ovo ovako da radimo.

Junior: Ideja je bila na mestu, ali sada iz ove perspektive vidim gde smo grešili. Nama je bio cilj da Kišobran postoji kao kolektiv koji će da postoji zauvek, ne da budu istaknute individue i koji će da nastavljaju neki drugi klinci.

Marko: Mi smo to shvatili u trenutku kada je Daft Punk postao malo lenj, i oni realno nose one kacige ne zato što se kriju, nego zato što to može da bude bilo ko. A zašto ih niko nije zamenio?

Junior: Ipak, sa druge strane, Kišboran je naša stvar. I ti sada treba da uvučeš nekoga drugog. A na kraju dana Kišobran je naš i mi smo hteli da damo baklju nekome ko možda to ne želi. I njemu je super da bude pod Kišobranom i ne želi da ga preuzme. I to je sasvim normalno jer ni mi ga ne bismo uzeli. Da nam je sa 22-23 godine neko ponudio da preuzmemo nešto, mi bismo to odbili – jer bismo hteli da stvaramo svoje.

Marko: Ljudi žive svoje živote. A mi smo malo poistovetili svoje života sa Kišobranom.

Šta je vas toliko dugo držalo?

Junior: Ovo će sada stvarno da zvuči jako lejm, ali to stvarno jeste odgovor, a to su ljudi. Kako je nama opadao entuzijazam, tako su se pojavljivali ljudi koji su nam vraćali. Tako da, zapravo, ta ideja Kišobrana je tu, samo smo mi mislili da ćemo da prebacimo na nekog drugog, a u stvari su to bili ljudi koji su nas nekako drajvovali da nastavljamo dalje sa njima. Nenormalan broj ljudi smo upoznali tokom ovih 15 godina, sa kojima smo i dalje prijatelji i poslovni saradnici. Nekako, dođe neko novi i da ti neku energiju i onda – ajmo opet. Mi sada imamo znanje kako da razne stvari uradimo brzo, i onda je super kada se pojavi neko ko može da to iskoristi. Tako je i sa Hali Galijem, tako je i sa Kulom, tako je i sa Zaokretom, sa svime što radimo.

Marko: Opet, sa druge strane, meni je toliko lepo ovih dana otkako smo objavili da se dešava poslednja žurka. Meni svakog dana stižu neke poruke ili nekoga sretnem na ulici ko mi kaže da je upoznao svoju devojku, sadašnju ženu na Kišobranu. Svi su u fazonu: pa, zašto, pa kako, svi se zahvaljuju. To možda samo govori koliko su ljudi mislili da će to da traje zauvek.

Junior: Zato što smo se mi postavili kao da će trajati zauvek. A onda zapravo prođe 15 godina i onda ta ideja, koja je u biti bila dobra, ona i dalje nastavlja, Kišobran će i dalje da nastavi da radi punom parom, samo je taj deo žurke više potpuno nepotreban.

Marko: Sada imamo mnoge druge stvari koje same funkcionišu. Sada možemo da pravimo koncerte, da dovodimo DJ-eve, da pravimo izložbe. Pre toga, za sve njih je potrebna bila žurka. Sada više nije.

Junior: Uvek smo i na žurkama hteli da nešto kažemo. Kišobran ne čini samo main stage, nego i mali bend u chambers-u, drugi DJ negde drugde, ceo event je Kišobran. Zapravo, tada kada smo „prestali” da slušamo muziku, što se nikada nije desilo, već ta fanatičnost, nama je već to bilo dosadno. Hteli smo da „podvalimo” neki novi bend ili nešto drugo. I žurka je bila ta platforma. Sada, iz ove perspektive, je realno Zaokret možda de facto jači od Kišobrana, kada govorimo o zajednici.

Koji je bio prelomni trenutak da sada zaokružite priču?

Marko: Pa, 15 je lepa brojka!

Junior: To nam je na umu već od kada se završila korona. Desio se neki switch, da li u nama ili u ljudima, verovatno oba. Ja pre svega nisam osećao taj drajv i, iako su žurke bile uspešne i dobre, mašile su poentu. Imam osećaj da su postale ono što zapravo mi nismo hteli da budu. Da ljudi dođu, kupe kartu, budu na žurci i to je to. I onda smo razmišljali o tome, a 15 je stvarno lepa brojka.

Marko: Generacijska je stvar. Čak i da se servira najbolji kvalitet sa bine ka publici, ne postoji konekcija. On je 15 godina stariji od njih. To može da se radi i to nije pogrešno, nismo mi ejdžisti. Ali je u našim glavama to nepotrebno jer imamo Hali Gali u okviru koga vršnjaci daju nešto svojim vršnjacima. I nekako ta razmena energije je mnogo zdravija i ispravnija. Kada već imamo to, zašto se ne bismo posvetili tome, da se na tome gradi, pa kada se to potroši, da budemo dovoljno veliki ljudi da kažemo: sada je i ovome vreme da stane, pa da se uradi nešto novo.

Junior: Što je jednom rekao Maki: misija Kišobrana je apsolutno uspela. Od prvog dana. Tu je, mladi imaju gde da rade kroz naše kanale. Hali Gali, koji će da radi punom parom i te kako, Piknik.

Marko: Da, Piknik, što uopšte nismo mislili da će tako da se razvije, a sada nam je omiljena stvar.

Kišobran se sada zatvara, a šta sada nastaje, šta vam je u planu?

Junior: Mislim da će sada fokus biti najviše na Hali Galiju i na Pikniku.

Marko: To su dva projekta na kojima želimo najviše da radimo. I Piknik I Hali Gali imaju još toliko prostora za razvoj. Hali Gali da postane pravi akcelerator za mlade bendove, a Piknik da postane omiljena letnja manifestacija kako Beograđanima, tako i šire.

Koje konkretne stvari možemo da najavimo?

Marko: U Kuli ćemo 30. novembra imati otvaranje izložbe koja predstavlja retrospektivu 15 godina žurki. Ex Super Size She ekipa, naši stari saborci, Nemanja Knežević i Stefan Unković će kurirati izložbu, uglavnom postera i fotki sa žurki.

Junior: I imaćemo koncerte bendova.

S ozbirom na to da smatrate da Kišobran ima nekih 300-400 hardcore fanova, šta će sada biti sa njima, gde oni da izlaze?

Marko: Jedna stvar koju gledamo da vratimo je tu plejlisting kulturu nazad u Zaokret i Sprat, da ljudi mogu da dođu, uzmu pićence i slušaju muziku koju vole, pa da budu možda neke retro večeri, neke aktuelne večeri. Smislićemo nešto!

Da li će se onda ipak indie provlačiti kroz Zaokret i Sprat?

Marko: Obavezno!

Junior: Da.

Kako je Kišobran promenio izlaske u Beogradu? Da li vi to uopšte primećujete i vidite?

Marko: Pa, promenio je na bolje. Mi smo to sve radili samo zato što smo pokušavali da iskopiramo stvari koje smo gledali napolju. Da napravimo mikro verzije festivala na koje smo išli. Bukvalno, samo smo se igrali. A i, sa druge strane, žurke su malo promenile kulturu klabinga. Mi smo dosta fini momci, štreberi, geek-ovi, nismo se u tom smislu reči nikada trudili da budemo kul, nikada bili kul. Uvek smo bili fini, lepo vaspitani. Uneli smo nekakvu finoću u klabing. Prema svima smo se ophodili sa poštovanjem i svi ti ljudi su vremenom i našim odnosom prema njima uspevali da stvore neku drugačiju sliku o nama i postali su otvoreniji prema drugim ekipama. Mi stvarno nismo tu suštinski pomogli, ali smo uvek bili leđa, sigurnost i za druge ekipe da rade brojne stvari.

Junior: Meni je važna stvar koju smo mi forsirali, to što smo naterali da koncerti počinju ranije. Mi smo najviše mrzeli kada dođemo na koncert koji je najavljen u 11, a koji počne u pola 2-2. I ponosni smo na to da sve počinje na vreme, kako je zakazano. A za ljude koji su ranije izlazili na koncerte, to je bio pakao.

Marko: A ta tačnost zahteva jedan ozbiljan sistem. Iako deluje da je sve to haotično, to je zapravo jako dobro organizovano. Jako smo ponosni na to. Ta tačnost je poštovanje publike. Nama je stvarno stalo do toga.

Junior: Hteli smo uvek da ljudi koji dolaze na naše event-ove, žele ponovo da dođu na njih. Da gradimo taj community tako što ćemo ih poštovati.

Koja je najvažnija vrednost Kišobrana?

Marko: Pa, to što je taj neki oslonac, stub. Da smo uspeli dovoljno da ojačamo da budemo sposobni da budemo tu za nekoga. Ne samo da pričamo kako pomažemo, nego da možemo da pomognemo. I da se pravi nekakva promena. Mislim da promena konačno, barem u našim glavama, ostaje neka relevantna stavka, nešto čime se mi bodrimo. I mislim da kroz sve te zabavne aktivnosti, da sada tako banalizujemo, mi kreiramo prstor za zabavu i zezanje, a da se u tom prostoru i dalje izvlači nešto i da on ipak nosi neke vrednosti.

Za kraj, koja su tri albuma oblikovala Kišobran?

Junior: Ne može da prođe bez Arctic Monkeys AM albuma. Čudno je, ali rekao bih Florence, na albumu gde je bio What Kind of Man. Par momenata se sećam sa žurki, ali prvog puta kada smo pustili ovu pesmu u Dragstoru, ne znam ni koje godine 2016. ili 2017. to je bilo epic. Vajbovski Arcade Fire, ali žanrovski Tame Impala.

Marko: I Black Keys dosta. Black Keys i Arcade Fire su honorable mentions.

Kišobran ekipa spremila vam je specijalnu Playlistu!

Fotografije: Nenad Vujanović, Aleksa Vitorović

Članak Petnaest godina najbolje indie žurke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem filmskom festivalu u Kanu, gde je debitant Jovan Ginić dobio nagradu „Otkrovenje“ za najboljeg mladog glumca. Balkansku premijeru film je imao ove godine na Sarajevo Film Festivalu, na kome je Ginić ponovo dobio nagradu, ovog puta „Srce Sarajeva“ za najboljeg glumca.

Lost Conutry, ostavio je gledaoce Sarajevo Film Festivala bez teksta. U sali u kojoj sam ga ja gledala, nakon gledanja filma nastupio je prvo muk koji je trajao, delovalo je, beskonačno dugo (verovatno 2 minuta), a zatim gromoglasan aplauz. Ovog puta, film će prvi put biti prikazan u gradu i zemlji u kojem se odigrava njegova radnja. U susret srpskoj premijeri, razgovarala sam sa rediteljem Vladimirom Perišićem o njegovom stvaralaštvu, filmu Lost Country, radu sa mladim glumcima, politici i revoluciji.

Vladimir Perišić

Film Lost Country bavi se zaista intenzivnim političkim i emotivnim temama. Film je takođe baziran na ličnom iskustvu. Zašto Vam je bilo važno da snimite film na ovu temu? U kom momentu ste shvatili da to može da bude dobra filmska priča?

Vladimir Perišić: Teme sazrevaju u nama. Neke nas prate dugo i vremenom se nametnu, kao neka vrsta očiglednosti, a druge ne istraju, ne izdrže ispit vremena i otpadnu.

Još tokom protesta ’96/7, osećao sam da prolazim kroz jedno, za mene važno, emocionalno, političko i moralno iskustvo koje će mi promeniti život; kroz neku vrstu lične, unutrašnje revolucije. Godinu dana kasnije sam napisao scenario za kratki film zasnovan na tim događajima. Taj scenario je postao moj diplomski film Dremano oko (2003). Kada sam završio taj film, shvatio sam da nisam išao do kraja i da u sebi imam još jedan film da bih to iskustvo u potpunosti istražio.

S ozbirom na to da film govori o trenutku koji ste i sami proživeli, kako izgleda vaše savremeno promišljanje tog trenutka? U jednom intervjuu ste rekli da volite da lično pretvarate u umetnost – kako ste pristupili tom procesu i šta Vam je on sve doneo?

Devedesete godine u bivšoj Jugoslaviji sam dugo posmatrao kao kraj ili epilog XX veka. A povratak nacionalističkih i ekstremno desničarskih ideologija koje su obeležile te godine sam video kao slepu ulicu u koju smo zalutali dok je ostatak sveta otišao u nekom drugom, „normalnom” pravcu. Kada sam otišao na studije u Francusku, tamo je postojala crvena linija u odnosu na fašizam, ista ona crvena linija koja je postojala i u SFRJ. Vremenom, počeo sam da osećam kako je i tamo ta crvena linija postala propusna. Ovih poslednjih desetak godina, sa povratkom tih ekstremno desnih ideologija u Francuskoj, Španiji, Brazilu, počeo sam da posmatram devedesete kao prolog ili početak XXI veka.

U tom sadašnjem kontekstu, imao sam želju da se ponovo povežem sa karnevalskim duhom studentskih protesta ’96/97 – tim izvrtanjem naglavačke svih društveno prihvaćenih vrednosti i autoriteta, koja je tada bila neka vrsta unutrašnjeg okidača da revolucionišem samog sebe.

Ovaj film je moje savremeno promišljanje tog trenutka. Da sam mogao da ga sažmem u par rečenica, kao za ovaj intervju, verovatno ne bih imao potrebu da ga snimam. Zato neka odgovor na to pitanje bude poziv čitaocima da pogledaju film.

Ja se plašim velikih tema ili tema koje su mi daleke, strane jer me tu ništa ne upozorava kada zalutam, dok je lično iskustvo neka vrsta garancije da ćete biti tačni. Pretvaranje ličnog materijala u fikciju je jedna vrsta alhemije koju ne umem da objasnim. Pjer Reverdi, nadrealisitički pesnik, je pisao tako što se zatvori u sobu i spava, a na vratima je držao natpis: „Ne ulazi, pisac radi“. Svako ima neki svoj način, metodu rada i to su lične stvari…

„Imao sam želju da se ponovo povežem sa karnevalskim duhom studentskih protesta ’96/97 – tim izvrtanjem naglavačke svih društveno prihvaćenih vrednosti i autoriteta, koja je tada bila neka vrsta unutrašnjeg okidača da revolucionišem samog sebe.”

Film prati emotivan razvoj jednog tinejdžera za koje smatram da su posebno osetljiva kategorija, pogotovo za prikazivanje na filmu. Zašto ste izabrali da u pitanju bude petnaestogodišnjak?

Dete, od latinskog infans, etimoloski znači „onaj koji ne govori”. Deca su izvan jezika.

Uvek je bilo likova dece u filmu. Ali posle Drugog svetskog rata, kada ujedno počinje i moderni film, deca su dobila ključno mesto u filmovima: Edmund u Nemačkoj nulte godine Roselinija, John u Moonfleet Fritz Langa, Bruno u De Sikinim Kradljivcima bicikala, Antoan u Trifovim 400 udaraca, Fransoa u Golom Detinjstvu Morisa Piala… Sa modernim filmom se promenilo predstavljanje deteta – dete više nije bilo naša projekcija, projekcija odraslih osoba, ili jedna idealizovana slika detinjstva – i ta transformacija mesta deteta je pratila i evoluciju filma. Moderan film se situira izvan jezika percepcije, senzacije, afekte koje snima su pre reči. Takav je i dečji doživljaj sveta. Zato je figura deteta bila važna za moderan film: dete je neka vrsta alter ega modernog reditelja.

Posebno je interesantno da ste izabrali da jedna od glavnih akterki filma bude žena, majka, koja je visoko pozicionirana u dominantnoj političkoj partiji. Zbog čega je narativno bilo bitno da u pitanju bude žena, a koliko bi drugačije bilo da je u pitanju bio otac?

Pobuna protiv oca je jedno opšte mesto odrastanja. Odnos sa majkom je uvek daleko kompleksniji, pa tako je i pobuna protiv majke emocionalno daleko složenija i teža.

Neka moja početna ideja je bila da hoću da posmatram politiku. Ne da snimam politički film, već da politiku snimam kao posao. Kako se taj posao radi? Kako politika funkcioniše ? Nicolas Pariser i Pierre Schoeler, dva savremena francuska reditelja, među prvima su na taj način pristupili predstavljanju politike u evropskom filmu, a ranije to imate u Novom Holivudu ’70-ih godina. Jer, politika kao da je na neki način sakralizovana, kao da ne može da bude posmatrana kao i svaki drugi posao. To je deo sakralizacije moći, i mene je interesovala desakralizacija politike tako što ću je posmatrati kao bilo koji drugi posao, kao zanat. Zatim, u evropskom filmu nema likova žena koje se bave politikom, sem u Šabrolovom Cvetu Zla. Ali, poslednjih godina ih ima u američkim serijama, i mene je takođe interesovalo da jedan mali autorski film iz Srbije radi na predstavljanju te figure koje nema u evropskom filmu.

„Filmovi su ljubavna pisma namenjena onima kojima je to ljubavno pismo, baš u tom periodu njihovog života, potrebno i žele da ga prime.”

Kako se to ogleda u likovima?

Lik Marklene u filmu je portparol partije. Ona je nezavisna, ali nije slobodna. Nema svoj glas, kroz nju govori glas partije. To je ujedno i mesto žene u patrijarhalnom društvu – poput Male Sirene u bajci Hans Kristijana Andersona, ona gubi glas da bi dobila noge i mesto u muškom svetu. Ona je ujedno i ekspert u komunikaciji koja nije u stanju da komunicira sa sopstvenim detetom. Hteo sam da sukobim takav lik političarke zarobljene u patrijarhalnom društvu sa klasičnom filmskom idejom pobune kao figure mladosti i da od toga pokušam da izgradim jednu refleksiju o majci-zemlji, patrijarhatu i diktaturi.

Na kraju, jako volim film Gloria John-a Cassavetes-a u kome jedna žena srednjih godina – igra je Gena Rowlands – i mali dečak beže od mafije. Kako su političke partije vrlo slične mafijaškim udruženjima, mene je interesovala ta figura žene i deteta uhvaćenih u jedan krimi-triler.

Kako ste birali glumačku postavu za film? Posebno, Jovana ste sreli u vaterpolo klubu Crvena Zvezda – kako ste ga izabrali?

Na kastingu smo videli oko 2.000 dečaka. Moja teorija u vezi sa neprofesionalnim glumcima je pomalo kao teorija pejotla – on treba tebe da nađe. Mislim da oni intuitivno ili nesvesno nađu svoje mesto u filmu – iako ne znaju koji film radimo – i zapravo čekam da osetim da su pronašli svoje mesto u filmu, unutrašnju potrebu da zajedno sa mnom uđu u tu avanturu. Koliko sam ja našao Jovana, toliko je i on našao mene. Svaki film je, suštinski, susret.

Kako je izgledao rad sa mladim glumcima iz Srbije na filmu?

Volim da radim sa decom, jer to više nije posao nego neka vrsta igre između mene i njih, igre kroz koju ponovo pronalazim deo deteta u sebi. A talenat je ponovo pronađeno detinjstvo.

Rad sa naturščicima – odnosno „modelima“, termin koji je koristio Rober Breson i koji je meni bliži od termina „naturščik“ – je potpuno drugačiji od rada sa glumcima. Kada radim sa modelima, oni ne interpretiraju lik, već ga inkarniraju. Kada izaberem svog modela, za mene lik prestaje da postoji, zaboravim sve što je napisano u scenariju i pravim portret svog modela.

Pre snimanja provodim dosta vremena sa njima. Sa Jovanom sam se družio od decembra do kraja leta, a počeli smo snimanje u oktobru. To nisu probe. Viđamo se jednom do tri puta nedeljno, ponekad im dajem da urade neke male scene ili teme slične onima koje će biti u filmu. Tražim im da improvizuju i snimam ih. Ili ih jednostavno snimam u njihovom svakodnevnom životu. Pravim skice, poput slikara, da bih ih upoznao i saznao ko su. Na primer: nađem se sa Jovanom i Mićkom (Miodrag Jovanović) sat vremena pre nego što im počne nastava i snimam ih kako idu od mesta gde stanuju do škole, puštam ih da nastane prostor, da bih video kako sede u nekom unutrašnjem dvorištu, kako se kreću do škole, kako ulaze kroz prozor škole. Posle toga odemo na limunadu, i dok oni pričaju o utakmici, ja slušam kako govore, koje reči koriste, kako je strukturisana njihova rečenica. U odnosu na sve to menjam scenario. Ne postoji nijedan trenutak u kome tražim od njih da glume ili interpretiraju neku situaciju.

Takođe, nikada im ne dajem scenario, ali znaju šta je tema filma kako bi bili saglasni sa tim da li hoće da budu deo te avanture ili ne. Zatim snimamo redom, prva, druga, treća scena, i tako do kraja. Kada im objasnim scenu koju snimamo tog dana, pitam ih kako bi oni reagovali. Zapravo, pokušavam da film bude dokumentarac o njima, ali i dokumentarac o sopstvenom snimanju.

Dremano oko, Ordinary People i Lost Country su priče o likovima koji nemaju potpuno formiranu svest, o kasnim ili ranim adolescentima, bačenim u situaciju koju postepeno shvataju. Kako film napreduje, tako i svest lika postepeno shvata politički ili istorijski momenat u kojem se nalazi.

„Pobuna protiv oca je jedno opšte mesto odrastanja. Odnos sa majkom je uvek daleko kompleksniji, pa tako je i pobuna protiv majke emocionalno daleko složenija i teža.”

Kako onda izgleda proces snimanja filma? Kakav je njihov odnos prema ovom periodu, kao i prema savremenoj političkoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi?

Kroz proces snimanja hronološki, model shvata film koji pravimo. I ja beležim, dokumentarno, svest koja se u njemu budi ili sazreva, o filmu koji pravimo. Tako što snimam redom scene, oni otkrivaju scenario filma koji pravimo na isti način na koji fiktivni lik shvata političku intrigu ili istorijsku situaciju u kojoj se nalazi.

Metoda snimanja mora da bude prilagođena onome što želite da snimite. Kada me budu interesovale drugačije narativne matrice i drugačiji likovi, moraću da izmislim i drugačiju metodu snimanja. Svest da su metode rada ujedno i načini mišljenja na filmu je takođe jedna od odlika filmske moderne.

Ne volim da budem ničiji glasnogovornik, ni trbuhozborac. Ta potreba naših političara i pisaca da govore u ime nacije, naroda i, generalno, drugih, da interpretiraju, najčešće kako im odgovara, šta „narod“ želi, misli ili oseća, to je jedna vrsta perverzije koju ne praktikujem. Treba videti i čuti, pre nego što se zna: to pitanje treba postaviti tim mladim ljudima i pustiti ih da slobodno odgovore, i pogotovo ne da odgovore ono što bismo mi želeli da cujemo. Samo tako možemo da saznamo kakav je zaista njihov odnos prema tom periodu, kao i prema savremenoj političkoj situaciji u Srbiji.

Film je svetsku premijeru imao na Kanskom filmskom festivalu, a prikazan je do sada na više od 30 festivala. Kakve su bile reakcije na film, posebno u Kanu?

Jako sam zadovoljan reakcijama i kritike i publike u Kanu. Moj prethodni film Ordinary people sam radio iz protesta protiv sveta kakav ne bi trebalo da bude i on je bio neka vrsta svesne uvrede publici, nikako nije želeo da se dopadne. Ovaj film sam snimao sa puno ljubavi i čini mi se da ta ljubav ima neku vrstu zarazne energije koja se prenosi na gledaoce.

Kome je ovaj film namenjen i šta je poruka koju on šalje?

„Poruke se šalju poštom“, govorio je John Ford. Danas bi verovatno rekao da se šalju SMS-om ili Telegramom. Ideja da je film namenjen određenoj publici, ciljanoj grupi, to je jedan komercijalni, američki pristup filmu – ovaj film je namenjen tinejdžerima, onaj penzionerima, neki treći usamljenim domaćicama…

Filmovi su ljubavna pisma namenjena onima kojima je to ljubavno pismo, baš u tom periodu njihovog života, potrebno i žele da ga prime.

Zbog čega je važno da se danas bavimo ovim temama i prošlošću devedesetih godina?

Ne mogu da odgovorim na ovo pitanje u prvom licu množine kao da sam vlasnik istine koja važi za sve. Nekome možda to uopšte nije bitno i to je sasvim u redu. „Idi gde te vodi želja tvojih očiju“ – Rembo.

Meni je bitno iz vrlo ličnih razloga – taj period odrastanja 90-ih je za mene ostao vrlo traumatičan. I čak iako posle svakog završenog filma rešim da se više neću baviti devedesetima, i počnem da radim na nečemu drugom, ipak se teme iz tih godina ponovo nametnu, sazrevaju u meni, prate me i jedine istraju, dok ostale otpadnu.

Kako vidite savremenu poitičku scenu Srbije i koje parelele možemo povući sa devedestim godinama?

Ako bih baš morao da pravim to poređenje, onda bih rekao da se istorija ponavlja – prvi put kao tragedija, drugi put kao komedija.

Kao neko ko je odrastao i živi u Beogradu, jedan od upečatljvih utisaka nakon gledanja filma jeste osećaj izneverenosti od strane bilo kakve revolucije – kako tih demonstracija ’90-ih, onoga što je sledilo nakon 2000. godine i svega onoga što se dešava danas, malo-malo, pa ispari. Da li revolucija ikada može da donese pobedu slobode i ljudskosti ili je uvek osuđena na razočaranje?

Revolucije su uvek izdane. To nije neka tajna, niti nešto novo. U istorijskim pojavama kao što su Revolucija 1789, Pariska komuna, Oktobarska revolucija 1917, uvek postoji element događaja. Događaj je bifurkacija, odstupanje od zakona, nestabilno stanje koje otvara novo polje mogućnosti. On može da se osujetiti, potisne, ospori, izda, može da zastari. Ali ono što ne može da se prevaziđe ili nadmaši, to je upravo to otvaranje mogućnosti. Ono i dalje prolazi unutar nekih pojedinaca i kroz dubinske pore društva.

Šta mislite o savremenom stanju srpske kinematografije – kako je vidite?

Ovde su filmovi neka vrsta ekscesa. Pravilo je da se ne proizvode autorski filmovi i da nema neke velike ambicije za film kao umetnost. I dalje postoji gotovo primitivno shvatanje filma kao propagande i strah od slobode koju film i umetnost generalno nosi, a ne postoji ni želja države da izgradi kinematografiju.

U Francuskoj se snima 400 ili 500 filmova godišnje, a velik broj tih filmova su debitantski. Lost Country je prikazan u francuskim bioskopima u oktobru, a tog meseca su u bioskope došla još 73 filma iz celog sveta. Tamo postoji sistem koji je izgrađen kako bi se branio autorski film, nezavisni film i, pre svega, film ima neke druge obaveze, a ne samo rentabilnost. To kod nas nije slučaj. Ali u okviru te srpske, tek možda nastajuće kinematografije, ima vrlo kvalitetnih filmova, pogotovo kad se uzmu u obzir uslovi u kojima oni nastaju.

Od jeseni će film biti dostupan u bioskopima u Srbiji – kakvu reakciju očekujete?

Vremenom sam naučio da neke stvari ne anticipiram.

Članak Istorija se ponavlja – prvi put kao tragedija, drugi put kao komedija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pa ipak, uspela sam da pronađem brojne druge studije koje, između ostalog, ukazuju da ženama možda nisu bitnija ženska prijateljstva od ljubavnih odnosa, ali da su im jednako bitna kao romantični odnosi. Ovo mi svakako ima u velikoj meri smisla. Takođe, solidan broj istraživanja koja sam uspela da pronađem ukazuju na različite benefite ženskih prijateljstava i njihov pozitivni uticaj na mentalno zdravlje žena. Između ostalog, neke od najčešće ponavljanih prednosti su smanjenje anksioznosti (uopšte nivoa stresa), ojačavanje imuniteta i povećanje samopouzdanja. I za to su sve zaslužne drugarice? Nego šta!

U životu imam tu privilegiju da sam okružena mnogim različitim ženama. Kao dete koje je odrastalo živeći samo sa roditeljima, uvek sam obožavala da se družim, ali mi je uvek falilo društvo i stalno sam ga tražila. Srećom, sličnog karaktera su i moji roditelji, pa je moje detinjstvo bilo ispunjeno različitim druženjima i stalnom cirkulacijom velikog broja dece. Među tom decom imala sam puno drugova i drugarica, čak prvo veliko prijateljstvo kojeg se sećam bilo je muško-žensko, sa mojim komšijom Joletom. Kako sam odrastala, ipak, počeo je da se uvećava broj žensko-ženskih prijateljstava koja su činila moj život.

Moju neutoljivu žeđ za druženjem moji roditelji često opisuju rečenicom: Devojčice, kako se zoveš?, koja predstavlja asocijaciju na priču iz mog detinjstva, kada sam prilikom jednog letovanja gde nisam imala društvo, sa 7 ili 8 godina prišla nekoj devojčici koja se kupala u plićaku i postavila joj pomenuto pitanje, pa smo celo letovanje proveli posle zajedno družeći se – devojčica i ja, pa i njeni i moji roditelji. I dan-danas obožavam kada steknem novu drugaricu! Imam utisak da prijateljstvo sa svakom novom ženom neborajano puta više oplemeni moj život.

Da budem iskrena, u svom životu imam i puno drugova i smatram da muško-ženska prijateljstva imaju ogromnu vrednost (o čemu ću nekada i pisati), ali smatram da su ženska prijateljstva zaista nešto posebno.

Čini mi se da, kada god pričam sa nekom muškom osobom, ženska prijateljstva uvek izgledaju kao neko zbivanje sa druge planete. Iz muškog ugla, i različitih iskaza mojih muških prijatelja, ženska prijateljstva deluju komplikovano, dramatično, previše intruzivno, kompleksno i sa previše emocija. I tačno – ne mogu ni da nabrojim koliko me je puta u životu svađa sa drugaricom nasekirala toliko, da bih po nedelju dana razmišljala o tome i ne bih mogla da zaspim. Ili koliko puta me je jelo što osećam da nešto nije u redu, ali ne znam kako da kažem. Ili koliko sam otvorenih razgovora o osećanjima imala sa drugaricama, nakon kojih sam se osećala neuporedivo bolje. Ili koliko puta mi je samo prisustvo neke drugarice bilo dovoljno da budem bolje u trenucima kada sam se osećala loše. Zvuči kao da opisujem ljubavne odnose? Pa, to je zato što upravo to i jesu.

Nazivajući ih ljubavnim odnosima, ne pokušavam da banalizujem ženska prijateljstva, čak naprotiv! Za razliku od muškaraca, ženama često, a posebno na Balkanu, dozvoljeno je da budu emotivna bića i da izražavaju emocije. Iz tog razloga, žene su, igrom slučaja, rod koji je socijalizovan da budu u kontaktu sa svojim emocijama, pa samim tim i odnosi dveju žena daleko su kompeksniji – pogotovo iz emotivnog ugla. Iz jednostavnog razloga, jer žene zbog toga neće biti šejmovane. I jer su žene upravo na temelju tog kontakta sa emocijama izgradile svoju snagu.

Interesantno je koliko je društvo često ustrojeno protiv ženskih prijateljstava. Postoji toliko negativnih asocijacija na ženska prijateljstva u društvu, toliko izreka i, da se izrazim kolokvijalno, različitih „pljuvačina”, žensko prijateljstvo gleda se kao prevrtljivo, manipulativno, zmijsko, dok su muška prijateljstva posmatrana kao prava, čista, iskonska, muška bre. Često sam zbog toga tokom odrastanja nailazila na devojčice (a, nažalost, primećujem to i kod odraslih žena) koje su koristile „ja se više družim sa dečacima” mantru kako bi bile kul, jer prijateljstvo sa ženama nije kul. Kakav dobar potez patrijarhata, majku mu. Da čak ni žensko prijateljstvo ne može da bude netaknuto, nego mora da se osporava.

A zapravo, ženska prijateljstva su jedna od najlepših pojava na svetu. Naravno, postoje različiti ljudi, i nisu svi ljudi dobri, pa samim tim nisu ni sva prijateljstva idealna. Ali, postoje ti neki veoma jedinstveni kvaliteti ženskih prijateljstava. U različitim životnim situacijama, najvažniju ulogu imale su, zapravo, imala momka ili ne, moje drugarice. Jer, drugarice su drugačije. Drugarice te drže za ruku kada ti je teško, plaču sa tobom u bioskopu i ljube te u glavu. Drugarice vide mnoge stvari o tebi, mnogo ranije nego što ih ti primetiš (i zato uvek imaju pravo da izgovore ono najgore – jesam ti rekla). Drugarice su najzabavnije moguće osobe za izlazak i provod. Drugarice ti kažu kada kažeš nešto što nije bilo u redu i što ih je povredilo, pa onda popričate o tome. Drugarice razgovaraju o mnogim ličnim i intimnim problemima i mislima, pa ti psihoterapija dođe skoro kao suvišna nakon ženskih, životnih trosatnih razgovora. Drugarice znaju kako si, bez da te pitaju. Drugarice zapravo zanima šta se desilo sa onim tipom koji ti je jednom rekao ćao (a možda i nije). Isto tako, zanima ih da li si izvadila umnjak i da li te je bolelo i kada si poslednji put išla kod ginekologa. Drugarice se zajedno najviše smeju, do nivoa bola u stomaku i beščujnog krivljenja od smeha. Drugarice su tu da dele i dobro i ružno. Drugarice su tu kada je potrebno biti tu, odmah. Drugarice ti kažu i što ne želiš da čuješ, jer je vreme da se sa time suočiš. Drugarice se zbog tvojih uspeha uvek iskreno i beskrajno raduju. Drugarice su uvek tu, čak i kada su daleko. Drugarice se (svaki put sve jasnije) sećaju tipa sa kojim si se ljubila 2014. na žurci u Železniku i redovno te podsećaju na to. Drugarice su tu da se posvađaju „na krv i nož”, pa da sutradan uvek pošalju poruku, a prekosutra se više ni ne sećaju što su se posvađale. Drugarice dele vredna životna saznanja i mudrosti (tipa kako da uviješ kosu preko noći koristeći čarape). Drugarice su siguran prostor. Drugarice razgovaraju očima i uspevaju da vode čitave razgovore bez reči u milisekundama i to je ono najlepše u vezi sa drugaricama. Jer ženska prijateljstva su prostori slobode i ljubavi. I zbog toga je jako važno da ih negujemo, pažljivo čuvamo i branimo. Ona to beskrajno, neupitno, zaslužuju.

Članak Skrinšot: Drugarice se pojavljuje prvo na Oblakoder.