Osećate. Znam da osećate. U doba kada smo bombardovani vestima o agentu za nekretnine koji po drugi put sedi u Ovalnoj sobi i zajedno sa kolegom iz Kremlja testira globalne granice razuma, reportažama iz autonomne pokrajine Ćacilend, Branislavom Lečićem koji drži predavanje o studentskim protestima i analitičarima koje iskopavaju novinari Politike za njihovo onlajn izdanje, mozgovi ne samo da nam trule, nego im malo fali da se u potpunosti dezintegrišu.

Međutim, čak i ako bi se u dubinama multiverzuma krila utopija koja nas oslobađa ovakvih ljudi, ujedno i njihovog sadržaja, sumnjam da postoji neka realnost u kojoj se nećete zagledati u rilove četiri različita fitnes trenera, koji nekim čudom svi izgledaju isto, i koji nude četiri različita saveta za neophodan dnevni unos proteina i kardio vežbe.

Ne postoji svet u kojem nećete satima skrolovati kroz snimke ljudi koji su našli neki smeštaj na Tajlandu gde iz kreveta ulećete u tobogan koji vodi do providnog bazena, kao ni muškaraca koji su sa krizom srednjih godina rešili da se bore tako što će celom svetu objasniti kako se pravi najbolji sendvič. Šta god da je Bog radio šest dana, sedmog dana je dangubio na TikToku, isprobavajući tonu filtera, jer kako drugačije objasniti stvari poput indijske ljubičaste žabe (Nasikabatrachus sahyadrensis).

Truljenje mozga koje nastupa gledanjem takvog sadržaja je, izgleda, neminovno. Verovatno je zbog toga i termin truljenje mozga (brain rot) 2024. proglašen Oksforodovim izrazom godine. Truljenje mozga definiše se kao propadanje mentalnog ili intelaktualnog stanja ljudi, posebno usled prekomerne konzumacije trivijalnog sadržaja. Prema pisanju BBC-ja, učestalost upotrebe ovog izraza porasla je za 230% od 2023. do 2024. godine. Termin su popularizovale upravo generacije Z i Alfa, koje su, prema podacima sajta Statista, ujedno i grupe koje najčešće konzumiraju i kreiraju sadržaj na TikToku.

Kada takav termin odnese titulu Oksfordovog izraza godine, možda je i logično da se ljudi zapitaju koliko je stanje alarmantno. Međutim, odgovor možda i nije toliko jednostavan, jer mnogo toga zavisi od individualnog shvatanja tehnologije, dokolice, pa i opsega koncentracije.

Kako su internet i pametni telefoni sa nama već više decenija, istraživači se jednako dugo bave njihovim uticajima na naše kognitivne sposobnosti. Tako istraživanje objavljeno u naučnom listu Molekularna psihijatrija iz 2021. godine ukazuje da „problematično korišćenje interneta smanjuje našu sivu moždanu masu, skraćuje raspon pažnje, i negativno utiče na pamćenje i kognitivne procese”.

Drugo istraživanje, objavljeno 2019. godine u žurnalu Svetska psihijatrija navodi da su „preterano korišćenje interneta i multitaskovanje povezani sa smanjenjem sive moždane mase u prefrontalnom režnju”. Nešto ranije, 2018. godine, istraživači sa Univerziteta Stenford su otkrili da ljudi koji učestalo koriste različite onlajn platforme i društvene mreže imaju slabije pamćenje i smanjen raspon pažnje.

Tome idu u prilog i podaci do kojih je došla doktorka Glorija Mark, profesorka informatike sa Univerziteta u Kaliforniji i autorka knjige Raspon pažnje (Attention Span). Njen tim je 2004. godine utvrdio da je prosečan raspon pažnje čoveka na bilo kom ekranu dva i po minuta. Već 2012. godine je smanjen na 75, a 2018. na 47 sekundi, istakla je Mark u epizodi podkasta Speaking of Psychology.

A kada smo već kod sive mase, pojedini istraživači smatraju da i nije sve tako sivo, a ni prosto crno i belo. Endru Pšibilski, profesor i psiholog sa Univerziteta Oksford, zajedno je sa kolegama 2023. godine analizirao podatke skoro 12.000 dece uzrasta izmedju devet i dvanaest godina i nije zabeležio nikakav negativan uticaj vremena provedenog ispred ekrana na funkcionalnu povezanost – „kako različiti delovi mozga razgovaraju jedni s drugima”, objašnjava on za list Gardijan.

Pšibilski takođe smatra da se mali broj istraživača osvrće na pozitivne aspekte tehnologije.

„Ukoliko se malo distanciramo, vidimo da je kod mladih ljudi koji imaju pristup internetu preko telefona, koji imaju brzu internet konekciju kod kuće, nivo blagostanja viši. Oni tvrde da su srećniji na osnovu različitih pokazatelja blagostanja”, ističe.

Pšibilski takođe dodaje da rezultati istraživanja koje on i njegove kolege širom sveta obavljaju nisu u skladu sa tehnološkom panikom. „To je zato što ova tehnološka panika nije zasnovana na dokazima, već na osećaju”, smatra on.

Kao i sve na svetu, tako se i truljenje mozga mota tu već neko vreme, samo smo ga malo zaboravili, ali smo jednako paničili i ranije.

U aprilu 2005. godine je u medijima naširoko bilo citirano „istraživanje” kojim je dokazano da imejlovi, tačnije „ogromna količina imejlova” (zamišljam tu OGROMNU količinu mejlova 2005. godine, u doba kada se niste automatski sabskrajbovali na njuzleter ako samo pogledate izlog neke prodavnice i kada vam Linkedin još nije preporučivao poslove koje nikada nećete dobiti) gore utiče na vaše kognitivne sposobnosti nego konzumacija kanabisa.

Svi su citirali doktora Glena Vilsona sa Kings Koledža u Londonu, koji je navodno sproveo istraživanje, pa su se nizali naslovi poput „Poruke vas zaglupljuju: Mejlovi utiču na vaš kvocijent inteligencije”.

Međutim, ispostaviće se da nije važno što to istraživanje zapravo nije bilo ni istraživanje, već obično saopštenje za javnost, niti ima veze što je Vilson izjavio da ga je kompanija Hjuit Pakard angažovala kao konsultanta na PR projektu koji je trajao svega jedan dan, tokom kojeg je on ukazao da, naravno, prekomeran broj primljenih mejlova može da ima „trenutni efekat smanjenja pažnje”, nikako trajne posledice na ljudski IQ, i da su poređenja sa konzumiranjem kanabisa pravili drugi, bez njegovog odobrenja.

Još manje je važno to što se Vilson jednom drugom istraživaču požalio da ga ljudi pitaju za mejlove i kanabis „20 puta dnevno” što ga je izluđivalo, jer novinari to nepostojeće istraživanje i dan-danas citiraju, kao, na primer, u ovom tekstu u Gardijanu iz decembra prošle godine.

Najveća fora je što bih ja voleo da su svi ti tehnofobi paničari iz 2005. godine bili u pravu i da mejlovi zaista imaju takav efekat na ljude. Voleo bih da se, kada u 9.30 ujturu otvorim inboks u kojem me dočekaju mejlovi od ekipe koja radi na drugom kontinentu, nekih budala koji rade u istoj vremenskoj zoni, ali iz samo njima znanog razloga šalju mejlove isključivo oko 11 sati uveče, i kolega koji, kada otvori oči u sedam ujutru, pre nego što se umiju i sipaju musli u činiju kažu sebi „Ja moram svima da pošaljem ovaj mejl pod hitno!”, u mom mozgu stvore Metodmen i Redmen, da se sve zamagli, uspori i da mogu da izblejim jedno pola sata pre nego što uopšte krenem da radim.

Ali ne, u mom mozgu tada braća Rajt šestarom jure Džejmsa Vata, navijači Partizana skandiraju okolo, dok Džona Hil i Leonardo Dikaprio kao njihovi likovi iz Vuka s Volstrita primaju opklade ko će preživeti, sve vreme držeći po dve slušalice fiksnog telefona u svakoj ruci.

Nadovezujući se na istraživanja Pšibilskog, Šejn O’Mara, profesor eksperimentalnih istraživanja mozga sa Triniti koledža u Dablinu, smatra da zaboravljamo istoriju kada se jedemo što provodimo toliko vremena gledajući ljude u kospleju anima likova kako se prave da gutaju emodžije koje im šalju fanovi.

„Ljudi su oduvek bili skloni skretanju pažnje […], ako pogledate podatke o britaskoj štampi iz četrdesetih, pedesetih, šezdesetih godina, koliko miliona tabloida dnevno je tada prodavano? To su bili zapanjujući tiraži, jer su se ljudi prepuštali takvim stvarima.”

O’Mara postavlja i pitanje: da li je internet doveo do većeg broja avionskih nesreća ili smrti na operacionom stolu? „Odgovor je ne: sada smo mnogo bolji u tim stvarima.”

Ako hoćemo da idemo još dalje u prošlost, dalje od panike „zaglupljujućih mejlova” iz 2005. godine, možemo se vratiti sve do grčkog filozofa Platona koji u svom delu Fedar navodi kako će ljudi prestati da pamte stvari, jer će se oslanjati samo na pisanu reč. A možda je, iako ne postoji nikakav pisani dokument o tome, i neki usamljeni homo erektus, urlajući, lupajući se po grudima i iscrtavajući zidove pećina, pokušao da svojim prijateljima saopšti nešto poput „Ja ne znam šta je vama, sa tim slogovima, artikulisanijom kombinacijom zvukova i ostalim kerebečenjem, ali ako nastavite da, kako vi tvrdite, slažete te vaše ‘reči’, od vaših mozgova uskoro neće ostati ništa!”

Komentarišući tehnološku paniku kao i njegove kolege Pšibilski i O’Mara, profesor filzofije i psihologije sa Univerziteta u Sinsinatiju, Toni Kemero, smatra da je samo reč o ljudskoj adaptaciji.

„Tokom ljudske istorije, neki od naših najvećih izazova uključivali su prilagođavanje novom okruženju – što je odlika pametnih. Ovo je samo novo okruženje u kojem smo se našli.”

Kemero kaže da nam je potrebno da tehnologija radi zadatke koji su teški i dosadni, poput komplikovanih kalkulacija, pamćenja različitih kombinacija brojeva i slično. Ono što je po njemu važno jeste na koji način danas koristimo našu memoriju. „Ukoliko vam tehnologija pomaže da zapamtite više stvari, dok vaš mozak radi na nečemu drugom, to ne znači da je vaša memorija gora, samo je drugačija”, tvrdi on.

Uostalom, otkako su podigli prvi kamen, ljudi su se oslanjali na različite alate. „Biti pametan znači biti sposoban da radiš mnogo stvari, a mislim da nas telefoni ne čine manje sposobnim da radimo više stvari”, zaključuje Kemero.

Postoje neki, ne toliko naučno utemeljeni, testovi za utvrđivanje nivoa trulosti vašeg mozga. Ovaj vam može reći da li vam je mozak malo ili mnogo truo, dok ovaj utvrđuje tačan procenat trulosti vašeg mozga. Prema njihovim parametrima, što manje viralnih stvari znate, to vam je mozak manje truo.

Jedini rizik prilikom rađena ovih testova ješte što možete pobedonosno da uzviknete „Jej, mozak mi nije truo!”, a zatim se osetite kao da ste u sekundi ostarili trideset godina, poput Meta Dejomana u onom mimu kada detetu kaže da ne mogu da idu u Mek jer imaju hranu kod kuće.

Ispostavlja se da je teško utvrditi da li i u kolikoj meri vam mozak truli ako provodite sate gledajući besmislene rilove. Niko ne kaže da je to kvalitetno provedeno vreme, ali to da li vam odumiru sive ćelije, da li ćete uspeti da se setite pina za bankovnu karticu ako hiljadu puta pogledate skibidi toilet, na to ne mogu da vam odgovorim.

Ono što mogu jeste da ponudim neke činjenice do kojih sam došao empirijskim putem. Činjenica je da bih, da je ovo 2014. godina, a ja mladi novinar koga svrbe prsti, pa jedva čeka da zajaše tastaturu, mogao da napišem ovaj tekst za četiri sata. Međutim, činjenica je da mi je danas, 2025. godine, za njega trebalo oko devet sati. Činjenica je takođe da nisam aktivno radio devet sati.

Činjenica je i da se ne sećam šta sam tačno radio osim pisanja, ali se kroz maglu sećam nekog snimka u trajanju od 12 minuta u kojem čovek čisti auto koji je nedelju dana stajao u močvari, baš ga detaljno čisti, četkicom riba one sitne pregrade na vratima u kojima stavljate sitniš i šmrkom skida blato sa većine površina, uključujući i radio. Činjenica je da nisam baš uživao gledajući taj klip, i ko zna još koliko drugih, ali sam ga ipak odgledao. Da li to znači da mi mozak truli?

Činjenica je da ne znam.

Ilustracije: Siniša Janjić RE

Članak Da li vam truli mozak? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ja ću se, kao i uvek, odlučiti za neku opciju između – gde odem da spavam, pa se slučajno probudim u gluvo doba, vidim vest o prvim dobitnicima, zatim rifrešujem live-blog nadajući se da će baš tada izaći nova informacija, dok za to vreme samo Konan O’Brajen ćaska sa El Fening.

Ako se pitate šta nam je Američka akademija za filmsku umetnost i nauku spremila ove godine i šta da očekujemo u noći 2. marta, odgovor je sličan kao i prethodnih godina ⎯ svašta i ništa!

Šta nije novo?

Lokacija: Svečana sala Dolbi Tetatra u Los Anđelesu biće domaćin ceremonije dodele Oskara, baš kao i prethodne 23 godine, sa izuzetkom pandemijske 2021.

Vreme: Ceremonija dodele nagrada će početi u 19 časova prema istočnom letnjem vremenu, informacija koja je od važnosti samo onima koji zapravo prisustvuju dodeli, ali hej, nikad se ne zna kome može da zatreba. Ja sam, na primer, prošle godine upoznao osobu koja je išla na ceremoniju i tvrdi da je poljubila Madsa Mikelsena u obraz.

Šta jeste novo?

Voditelj: Američki komičar i voditelj Konan O’Brajen će preuzeti mikrofon od kolege Džimija Kimela. O’Brajenu će ovo biti prvi put da vodi ceremoniju dodele Oskara, ali nadam se ne i poslednji.

Nastupi: U trenutku pisanja ovog teksta još uvek nije poznato ko će od muzičara nastupati, ali je sigurno ko neće. Izvođači nominovani za najbolju originalnu numeru preskočiće ovogodišnje Oskare, jer će akcenat biti na kompozitorima i tekstopiscima, naveli su čelnici akademije.

Skandal(čić)i: Ništa spektakularno i svetlosnim godinama daleko od šamaranja u živom prenosu, ali ipak vredno pomena.

Karla Sofia Gaskon, nominovana za najbolju žensku ulogu u filmu Emilia Pérez, našla se u centru pažnje, nažalost ne zbog njene zaista odlične izvedbe, već zbog tvitova objavljenih između 2020. i 2023. godine u kojima, između ostalog, vređa tragično nastradalog Džordža Flojda i optužuje Akademiju da je postala „ceremonija za nezavisne i protestne filmove”. Gaskon se izvinila za ranije tvitove, ali mnogi smatraju da je izvinjenje došlo prekasno. Sa druge strane, montažer filma The Brutalist priznao je da je koristio veštačku inteligenciju kako bi Ejdrijen Brodi i Felisti Džouns zvučali prirodnije dok pričaju na mađarskom. Mađarski jeste izuzetno težak jezik i razumem da neko pomisli da pita ChatGPT da to malo upegla, ali korišćenje veštačke inteligencije u umetnosti je dosta upitno.

Takođe, neki kritičari su se žalili kako su pojedine glumice i glumci pokradeni. I to se ne odnosi na izostanak nominacija za Nikol Kidman (Babygirl) i Hjua Granta (Heretic), već na glumce koji jesu nominovani, ali, kako neki tvrde, ne u odgovarajućim kategorijama.

„Zašto je Kirijan Kalkin (A Real Pain) nominovan za sporednu ulogu, a ne za glavnu?”, povikali su filmski kritičari. Isto su se zapitali i za Zoe Saldanju (Emilia Pérez) i Arijanu Grande (Wicked).

Naravno, niko ovde nije optužen za kršenje pravila. Stvar je u tome što je ova praksa uobičajena kako bi se glumcima povećale šanse za osvajanje Oskara, time što jednog od njih smestite u kategoriju za najbolju glavnu, a drugog u za najbolju sporednu ulogu. Međutim, kritičari su išli toliko daleko da su praktično štopovali vreme i utvrdili da je, u slučaju filma Emilia Pérez, Zoe Saldanja, na ekranu 57 minuta i 50 sekundi (43,69% filma), dok Gaskon provodi nešto manje vremena na platnu ⎯ 52 minuta i 21 sekundu (39,54% filma), prenosi BBC News. I da, toliko su detaljno to računali.

Elem, dosta cepidlačenja, i hajde da pogledamo koji su to i kakvi filmovi nominovani ove godine.

Ako hoćeš i da glasaš za svog favorita, možeš to da uradiš na Dodeli Oblaka, samo klikni na baner!

Kada je reč o broju nominacija, apsolutno prednjači Emilia Pérez Žaka Odijara sa 13, dok drugo mesto dele The Brutalist Brejdija Korberta i Wicked Džona M. Čua sa po 10 nominacija. Zatim slede biopik o Bobu Dilanu A Complete Unknown Džejmsa Mengolda i Conclave Edvarda Bergera sa po osam nominacija. Na polju striming servisa stanje se ne razlikuje mnogo u odnosu na prethodne godine, jer ponovo predvodi Netfliks sa čak 18 nominacija za šest filmova.

Ali kakvi su svi ti filmovi? Kao i uvek, ima nekih odličnih, nekih jako dobrih (dosta jako dobrih i fali, ali to je život), kao i osrednjih (ali, ponavljam – to je život). Međutim, zajednička nit mnogih filmova, žanrovski i stilski toliko različitih, jeste što nose jaku političku poruku. Kako piše BBC novinar Nikolas Barber: „Ranijih godina bi svega jedan ili dva otvoreno politička filma bila nominovana za Oskara[…] a 2025. godine je to pre pravilo nego izuzetak”.

Prvo, tu je The Apprentice, film o počecima Donalda Trampa, zatim Emilia Pérez sa trans ženom u glavnoj ulozi, prvom trans ženom nominovanom za najbolju žensku ulogu, i to u istoj nedelji u kojoj je taj isti Donald Tramp izdao izvršnu naredbu prema kojoj će se u SAD priznavati samo dva roda. Dune: Part 2 takođe dublje zadire u teme poput religije i liderstva, a čak se i Wicked dosta bavi time kako se odnosimo prema manje privilegovanim ljudima.

Ukoliko bih se usudio da išta prognoziram, morao bih, kao i ranijih godina, da se osvrnem na filmske nagrade koje su prethodile Oskarima. Zlatni Globus, SAG (Screen Actors Guild), BAFTA (British Academy of Film and Television Arts) i druge filmske nagrade obično se smatraju odličnim indikatorima za Oskare.

Zato krenimo redom i prođimo kroz sve kategorije (da, sve kategorije, ionako se svet raspada i ko zna, možda ovo radimo poslednji put ili možda onaj agent za nekretnine iz Ovalne sobe potpiše neki novi dekret kojim zabranjuje sve filmove u kojima ne glume maloumnici koji nose njegov crveni kačket) i pogledajmo koji su filmovi nominovani i kakve su im šanse u kategorijama u kojima su se našli.

Najbolji film (Best Picture)

Anora
The Brutalist
A Complete Unknown
Conclave
Dune: Part Two
Emilia Pérez
I’m Still Here
Nickel Boys
The Substance
Wicked

Ko ima najveće šanse: Stanje je bilo nešto drugačije pre nekoliko meseci kada su Emilia Pérez i The Brutalist osvojil Zlatne Globuse za glavne filmske nagrade. Međutim, od tada su oba filma zadobila mrlje dok je Anora, gotovo preko noći, postala hit na ceremonijama. Nakon ranije osvojene Zlatne palme u Kanu, film Šona Bejkera je za samo jedan vikend osvojio tri različite nagrade. Prvo je odneo Critics Choice Award za najbolji film, da bi zatim uzeo glavnu nagradu na Producers Guild Awards, dok je Šon Bejker proglašen najboljim rediteljem na Directors Guild Awards, lansiravši ga na čelo oskarovske trke. Doduše, Anori je izmakla nagrada BAFTA Britanske akademije za filmsku i televizijsku umetnost, koju je osvojio film Conclave. Conclave u svom arsenalu takođe ima SAG i Critics Choice nagrade. Kada film već osvoji BAFTA i SAG nagrade, šansa da osvoji i Oskara se drastično povećava. Tako da izgleda kao da će ovo biti foto-finiš između Conclave i Anora, trka između Vatikana i striptiz barova.

Ali voleo bih da dobije: Sve češće mi se dešava da budem rastrgnut između dva filma, što je slučaj i ove godine. Srce mi kaže Anora, kojoj jedino mogu da zamerim što mi je u dva trenutka u filmu delovalo kao da nikakav višak nije ostao u sobi za montažu. Srce mi takođe kaže i A Complete Unknown, film od kojeg sam očekivao dosta, a dobio mnogo više. Poput nekakvog ponosnog roditelja, mogu da kažem da će mi dan trećeg marta početi dobro ako neki od ta dva filma uzme pozlaćenu bistu.

Najbolja režija (Best Director)

Šon Bejker, Anora
Brejdi Korbet, The Brutalist
Džemjs Mengold, A Complete Unknown
Žak Odijar, Emilia Pérez
Korali Farža, The Substance

Ko ima najveće šanse: Kako Directors Guild of America nagrada za najbolju režiju maltene predstavlja garanciju za Oskara, Šon Bejker je veliki favorit. Međutim, mnogi filmski analitičari ističu da bi Džejms Mengold mogao da bude Akademijin kec u rukavu ove godine. Ponovo, strogo statistički gledano, bez nominacije za nagrade BAFTA, Critics Choice i Zlatni globus, ne bi trebalo da ima skoro nikakve šanse, ali s obzirom na turbulentnu sezonu, možda je zaista sve moguće.

Ali voleo bih da dobije: Upravo Džejms Mengold. U moru biopika koji su preplavili bioskopske sale i strimere poslednjih desetak godina, svako uspe da pobegne od izueztno repetitivne forme, zaslužuje neko priznanje. Džejms Mengold je pokazao (ponovo) da može da snimi dobar biopik, koji je pride i odličan film.

Najbolja glumica u glavnoj ulozi (Best Actress)

Sintija Erivo, Wicked
Karla Sofía Gaskon, Emilia Pérez
Majki Medison, Anora
Demi Mur, The Substance
Fernanda Tores, I’m Still Here

Ko ima najveće šanse: Kritičari su oduševljeni izvedbom Fernande Tores u filmu I’m Still Here. Međutim, bez SAG, Critics Choice i BAFTA nominacija, ima manje šansi od Demi Mur, koja je već ima SAG nagradu i Zlatni globus u džepu. Ne treba zaboraviti ni Majki Medison, koja se iz Britanije vraća sa BAFTA nagradom za najbolju glumicu.

Ali voleo bih da dobije: Demi Mur. Iako je bila boks ofis superzvezda osamdesetih i devedestih, kritičarski puristi nikada nisu dovoljno cenili Demi Mur. Ako bi osvojila Oskara u 62. godini, Mur bi postala šesta najstarija glumica koja je osvojila ovu nagradu. A i ja sam previše slab na priče kada se ljudi malo povuku, pa se vrate, podsete nas koliko su ogromni i za to uzmu priznanje koje je objektivno trebalo da dobiju mnogo godina ranije.

Najbolji glumac u glavnoj ulozi (Best Actor)

Ejdrijen Brodi, The Brutalist
Timote Šalame, A Complete Unknown
Kolman Domingo, Sing Sing
Rejf Fajns, Conclave
Sebastijan Sten, The Apprentice

Ko ima najveće šanse: Ejdrijen Brodi je već uzeo Zlatni Globus, BAFTA i Critics Choice nagradu za ulogu u filmu The Brutalist. Međutim, ako bi 29-godišnji Timote Šalame pobedio, postao bi najmlađi dobitnik Oskara u kategoriji glumca u glavnoj ulozi, oborivši tako rekord koji drži upravo Brodi. Na ruku mu ide i to što je osvojio SAG nagradu. Sve bi mogao da poremeti jedino Rejf Fajns, kome je ovo treća nominacija.

Ali najviše bih voleo da dobije: Ponovo se cepam. Sa jedne strane, voleo bih da Oskara uzme Šalame, zbog gore pomenutih razloga. Sa druge strane, jako bi me zanimala Trampova konferencija za štampu i rafal tvitova koji bi usledili ako bi nagradu uzeo Sebastijan Sten.

Najbolja glumica u sporednoj ulozi (Best Supporting Actress)

Monika Barbaro, A Complete Unknown
Arijana Grande, Wicked
Felisiti Džouns, The Brutalist
Izabela Roselini, Conclave
Zoe Saldanja, Emilia Pérez

Ko ima najveće šanse: Sa Zlatnim globusom, BAFTA, SAG i Critics Choice nagradom, deluje da ništa ne bi moglo da stane na put Zoe Saldanji, osim tvitova Karle Sofie Gaskon, koji se vraćaju iz prošlosti i progone čitav film. Njena pobeda zavisi od toga da li glasači mogu da odvoje umetnika od dela u slučaju Emilije Perez. Ukoliko ne mogu, nagrada će verovatno otići u ruke Arijani Grande.

Ali najviše bih voleo da dobije: Zoe Saldanja, apsolutno. Četiri filma u kojima je ona glumila su u top šest filmova sa najvećom zaradom na svetu. Ako se pitate kako vam je to promaklo, dva od ta četiri su Avatar filmovi, u kojima je njen lik kompletno CGI, dok su druga dva filmovi o Osvetnicima u kojima je zelena. Dočekali smo da je vidimo u velikom filmu bez šminke i specijalnih efekata, i to u onakvoj ulozi, i zaslužuje Oskara za to.

Najbolji glumac u sporednoj ulozi (Best Supporting Actor)

Jura Borisov, Anora
Kiran Kalkin, A Real Pain
Edvard Norton, A Complete Unknown
Gaj Pirs, The Brutalist
Džeremi Strong, The Apprentice

Ko ima najveće šanse: I ovde stanje deluje dosta jasno. Sa Zlatnim globusom, SAG, BAFTA i Critics Choice nagradom, Kiran Kalkin je apsolutni favorit. Tačno je da mu se prišunjao Edvard Norton, kome je ovo četvrta nominacija.

Ali najviše bih voleo da dobije: Moj problem, i razlog što nikada neću biti član nikakvog žirija, jeste što mi je mišljenje jako klizno. Kada sam gledao Anoru, za Juru Borisova sam rekao „OOOOOOOOOOOOOOOOO, pa ovo je Oskar za najbolju sporednu ulogu, rešeno”. A onda sam isto to rekao za Džeremija Stronga. Pa nešto kasnije i za Kirana Kalkina. „Baš je dobar i Edvard Norton”, rekao sam na kraju. Ali da mi neko prisloni pištolj na glavu i kaže mi da biram Oskar ili život, morao bih da kažem Kiran Kalkin. Taj čovek krade svaku scenu u kojoj se nalazi.

Najbolji originalni scenario (Best Original Screenplay)

Anora, Šon Bejker
The Brutalist, Brejdi Korbet i Mona Fastvold
A Real Pain, Džesi Ajzenberg
September 5, Moric Binder, Tim Felbaum i Aleks Dejvid
The Substance, Korali Farža

Najviše šansi ima: Pojma nemam. A Real Pain je osvojio BAFTA nagradu, Anora WGA, dok je Zlatni globus uzeo Conclave, jer se tamo kategorije ne dele na originalni i adaptirani. Tako da može biti bilo ko.

Ali najviše bih voleo da dobije: Ima ona priča kako je Mario Puzo, autor originalnog romana i jedan od scenarista Kuma, nakon dva osvojena Oskara rešio da malo prostudira pisanje scenarija, te je kupio knjigu o tome. Na prvoj stranici je pisalo nešto poput: „Ukoliko želite da pročitate savršen scenario, čitajte scenario za Kuma”. Odmah je bacio knjigu. Nadam se da će se isto desiti i Džesiju Ajzenbergu za A Real Pain. Perfektno napisan film.

Najbolji adaptirani scenario (Best Adapted Screenplay)

A Complete Unknown, Džejms Mengold i Džej Koks
Conclave, Piter Strogan
Emilia Pérez, Žak Odijar u saradnji sa Toma Bidgen, Lea Misi i Nikola Liveki
Nickel Boys,  Ramel Ros i Džoslin Barns
Sing Sing, Klint Bentli, Grek Kvedar, prema priči Klinta Bentlija, Greha Kvedara, Klerensa Maklina i Džona „Divajn Dži” Vitfilda

Najviše šansi ima: Conclave, kako je već osvojio Zlatni globus, BAFTA i Critics choice nagrade.

Ali najviše bih voleo da dobije: A Complete Unknown. Jer scenario Džejmsa Mengolda i Džeja Koksa, zasnovan na knjizi Dylan Goes Electric Ilajdže Volda, nije klasičan muzički biopik scenario, te ne prati formu od kolevke do prvog centra za rehabilitaciju.

Najbolji strani film (Best International Feature Film)

I’m Still Here (Brazil)
The Girl with the Needle (Danska)
Emilia Pérez (Francuska)
The Seed of the Sacred Fig (Nemačka)
Flow (Letonija)

Najviše šansi ima: Nakon BAFTA nagrade i Zlatnog globusa za najbolji film koji nije na engleskom jeziku, velike su šanse da Emiliju Perez čeka i Oskar. Uostalom, Netfliksov mjuzikl je oborio rekord po broju nominacija za najbolji strani film. Po svemu se čini da mu je jedina konkurencija brazilski I’m Still Here. Zanimljivo je da su oba filma nominovana i za najbolji film, što se dešava prvi put u istoriji Oskara. Prošlo je neko vreme otkako je Francuska osvojila Oskara, dok Brazil nije još nikad dosad. Pa, neka pobedi bolji, ili barem onaj kome glavna glumica nije upropastila kampanju.

Ali najviše bih voleo da dobije: Emilia Pérez, kao jedan od najboljih filmova iz prošle godine, i to ne samo u non-English kategoriji.

Najbolji kratki igrani film (Best Live Action Short Film)

A Lien, Sem Katler-Krojc i Dejvid Katler-Krojc
Anuja, Adam J. Grejvs i Sučira Matai
I’m Not a Robot, Viktorija Vormerdam i Trent
The Last Ranger, Sindi Li i Darvin Šo
The Man Who Could Not Remain Silent, Nebojša Slijepčević i Danijel Pek

Najviše šansi ima: Nemam pojma, i ova kategorija je obično među onim za super brzo preletanje, ali ova godina je izuzetak jer je nominovan film hrvatskog reditelja Nebojše Slijepčevića što je, složićete se, jako velika stvar.

Ali najviše bih voleo da dobije: Naš komšija, Nebojša Slijepčević, naravno.

Najbolji dugometražni animirani film (Best Animated Feature Film)

Flow, Gints Zilbalodis, Matis Kaža, Ron Dajens i Gregori Zalcman
Inside Out 2, Kelsi Men i Mark Nilsen
Memoir of a Snail, Adam Eliot and Liz Kirni
Wallace & Gromit: Vengeance Most Fowl, Nik Park, Merlin Krosingam and Ričard Bik
The Wild Robot, Kris Sanders and Džef Herman

Najviše šansi ima: Ovo će biti borba između velikog i indi studija, filma koji je koštao skoro 80 miliona dolara i onog koji nije koštao ni četiri miliona, haj-tek ostvarenja sa facama poput Pedra Paskala, Lupite Njongo i Marka Hemila i skoro nemog filma. Brojne pohvale kritičara i BAFTA nagrada svakako idu na ruku filmu Flow, a zanimljivo je da je tek The Wild Robot doneo prvu nominaciju za studio DreamWorks.

Ali najviše bih voleo da dobije: Iako su me svi ostali filmovi više držali prikovanog za platno ili ekran, Flow je ipak divan, meditativni skrinsejver, a ja uvek navijam za malog čoveka, ili u ovom slučaju, mačku.

Kategorije za preletanje, za slučaj da već niste odustali od čitanja:

Najbolja montaža (Best Film Editing)

Anora
The Brutalist
Conclave
Emilia Pérez
Wicked

Najviše šansi ima: U pitanju je kategorija u kojoj svako može da pobedi, ali statistika kaže da Oskari za najbolju montažu i najbolji zvuk po pravilu idu zajedno. Po svemu sudeći, i to ponovo zbog BAFTA nagrade, najveće šanse ima Conclave.

Ali najviše bih voleo da dobije: Emilia Pérez, zbog neverovatnog ritma.

Najbolji zvuk (Best Sound)

A Complete Unknown
Dune: Part Two
Emilia Pérez
Wicked
The Wild Robot

Najviše šansi ima: Šta ćemo sad sa onim pravilom od malopre kada Conclave nije nominovan u ovoj kategoriji? Da li to znači da sve pada u vodu? Možda, ali hej, ogradio sam se da svako može da pobedi, zar ne? Najveći favorit je Emilia Pérez, ali Dune: Part Two je uzeo BAFTA nagradu za zvuk.

Ali najviše bih voleo da dobije: Emilia Pérez. Imao sam sreću da pogledam film u bioskopu. I ‘ajde sve numere i ostalo, ali ona pucnjava i eksplozija… majko mila.

Najbolja scenografija (Best Production Design)

The Brutalist
Conclave
Dune: Part Two
Nosferatu
Wicked

Najviše šansi ima: Prednjači Wicked, zbog Smaragdnog grada, puta od cigle koji je (spojler) još uvek u izradi, te boja još nije odlučena i još kojekakvih maštarija, ali ja nisam fan onakve estetike. The Brutalist takođe ima velike šanse zbog meta-arhitekture.

Ali najviše bih voleo da dobije: Nosferatu. Scenografija je jedan od jačih aspekata ovog filma i svaka im čast za svu onu prašinu.

Kamera (Best Cinematography)

The Brutalist
Dune: Part Two
Emilia Pérez
Maria
Nosferatu

Najviše šansi ima: Jeste li se uželeli statistike? Kladim se da jeste. Elem, najveće šanse uvek imaju filmovi koji su nominovani i u kategoriji za najbolji film. BAFTA nagradu je već uzeo The Brutalist i možemo očekivati sličan ishod i za Oskare.

Ali najviše bih voleo da dobije: Dune: Part Two. Mislim da još od Top Gun: Maverick nisam gledao bolje snimljen blokbaster.

Najbolji specijalni efekti (Best Visual Effects)

Alien: Romulus
Better Man
Dune: Part Two
Kingdom of the Planet of the Apes
Wicked

Najviše šansi ima: Ključno je da li je film nominovan i za najbolje ostvarenje, a ove godine su to samo Dune: Part: Two i Wicked. Samo jednom je film koji nije bio nominovan u glavnoj kategoriji osvojio nagradu za specijalne efekte ⎯ Ex Machina 2015. godine. Sve ukazuje da bi ovogodišnji dobitnik mogao da bude Dune: Part Two.

Ali najviše bih voleo da dobije: Oslanjam se na statistiku više nego ikad i kažem Dune: Part Two!

Najbolja originalna muzička numera (Best Music – Original Song)

l Mal iz filma Emilia Pérez, Klemon Dikol, Kamij i Žak Odijar
The Journey iz filma The Six Triple Eight, Dajen Voren
Like A Bird iz filma Sing Sing, Abraham Aleksander i Adrijan Kesada
Mi Camino iz filma Emilia Pérez, Kamij i Klemon Dikol
Never Too Late iz filma Elton John: Never Too Late, Elton Džon, Brendi Karlil, Endru Vat i Berni Topin

Najviše šansi ima: Dajen Voren je ovo 16. nominacija za Oskara za najbolju muzičku numeru. Na pesmi The Journey je radila sa H.E.R. koja je već osvojila Oskara nekoliko godina ranije, što je svakako plus. Ipak, najviše šansi ima l Mal iz filma Emilia Pérez.

Ali najviše bih voleo da dobije: Dajen Voren. Jeste joj ovo šesnaesta nominacija, ali fora je što nikada nije osvojila Oskara zapravo. Okej, ima počasnog Oskara, ali znam da želi i ovaj pravi. Tako da navijam da ga osvoji, između ostalog i kako ne bih morao da napišem njeno ime i sledeće godine.

Kategorije za super brzo preletanje, za najizdržljivije:

Najbolji kostim (Best Costume Design)

A Complete Unknown
Conclave
Gladiator II
Nosferatu
Wicked

Jako bih voleo da dobije: Sa jedne strane želim da kažem A Complete Unknown jer otkako sam odgledao film ne prestajem da tražim onakvu jaknu, ali moraću ipak da kažem Gladiator II jer znam da će se polovina svetske populacije složiti da je najbolji kostim to što Pol Meskal mahom ne nosi nikakav kostim.

Šminka i frizura (Best Makeup and Hairstyling)

A Different Man
Emilia Pérez
Nosferatu
The Substance
Wicked

Jako bih voleo da dobije: Znam da će ljudi reći „Ali je l’ si ti uopšte skontao da je to Bil Skarsgard ispod onih brkova”, ali ja bih ovu nagradu ipak u ruke ekipi iz The Substance.

Muzika (Best Music Original Score)

The Brutalist
Conclave
Emilia Pérez
Wicked
The Wild Robot

Jako bih voleo da dobije: Wicked, mislim, što da ne.

Najbolji dokumentarni film (Best Documentary Feature)

Black Box Diaries, Šiori Ito, Eric Nijari i Hana Akvilin
No Other Land, Basel Adra, Rakel Zor, Hamdan Balal i Juval Abraham
Porcelain War, Brendan Belomo, Slava Leontijev, Aniela Sidorska i Pola DuPre’ Pesmen
Soundtrack to a Coup d’Etat, Johan Grimonprez, Dan Milius i Remi Grejeti
Sugarcane, Džulijan Brejv Nojzket, Emili Kesi i Kelen Kvin

Jako bih voleo da dobije: Soundtrack to a Coup d’Etat

Najbolji kratki dokumentarni film (Best Documentary Short Subject)

Death by Numbers, Kim A. Snajder i Žanik L. Robijar
I Am Ready, Warden, Smriti Mundra and Maja Gnup
Incident, Bil Morison i Džejmi Kalven
Instruments of a Beating Heart, Ema Rajan Jamazaki i Erik Nijari
The Only Girl in the Orchestra, Moli O’Brajen i Lisa Remington

Jako bih voleo da dobije: Instruments of a Beating Heart

Najbolji kratki animirani film (Best Animated Short Film)

Beautiful Men, Nikolas Kepens i Breht Van Elslande
In the Shadow of the Cypress, Širin Sohani i Hosein Molajemi
Magic Candies, Dajsuke Nišio i Takaši Vašio
Wander to Wonder, Nina Ganc i Stijenet Boskloper
Yuck!, Loik Espuš i Žulijet Market

Jako bih voleo da dobije: Yuck!

Članak Oblakoderov vodič za Oskare 2025 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naravno, božićni filmovi su uključeni u osnovni paket tog ludila. I ako ovaj tekst čitate sa stavom „Božićni filmovi ludi? Home Alone, Love Actually i The Holiday se smatraju ludim?”, moram da vas prekinem i ispravim – to što ste upravo nabrojali su filmovi, pravi filmovi, čija se radnja dešava tokom Božića. A božićni filmovi su posebna kategorija, što ne znači da među njima nema pravih filmova. Ima ih, ali češće su u pitanju ostvarenja koja ignorišu kinematografska pravila, zdrav razum i zakone fizike. I ja ih obožavam. Ja sam Džeremi Moris, samo za filmove, i sa željom da mi niko ne dođe u kuću, a pogotovo ne kamile.

Prema pisanju sajta Screen Rant, ove godine je u Americi snimljeno 109 božićnih filmova, sedam manje nego prošle godine, tako da nije strašan pad. Ali kako ne biste lutali kroz more filmova koji u naslovu sadrže ključnu reč Christmas, izdvojio sam neke od zaista najboljih, solidno zabavnih i najbesmislenijih. Zato hajde da pogledamo koji su to najveći božićni hitovi bioskopa i striming servisa ove sezone.

Bioskop: Svi smo nekada ovako proveli Božić, ali ne sasvim

Christmas Eve in Miller’s Point

Režija: Tajer Taormina

Uloge: Frančeska Skorseze, Sojer Spilberg (Da, oboje deca ljudi na koje ste i vi pomislili) i Majkl Sira (uprkos svemu što vam trejleri pokazuju, samo u sporednoj ulozi)

Mnogočlana porodica Balzano se okuplja u porodičnoj kući kako bi proslavila verovatno poslednji Božić na toj adresi, jer neki članovi bi da je prodaju, a neki ne. Kako veče odmiče, tenzije rastu, požari izbijaju na sve strane i gase se, manje ili više uspešno. I dok deca odlaze na spavanje, jedna tinejdžerka se iskrada kako bi provela noć sa društvom.

Kada je reč o radnji, Christmas Eve in Miller’s Point vas neće odvesti mnogo daleko. Umesto zaokružene priče, više ćete dobiti deo slagalice, veče u životu jedne jako velike porodice, veče koje neće biti idealno, iako su praznici, i tokom kojeg se ništa neće rešiti. Međutim, Christmas Eve in Miller’s Point će vas naterati da zagrlite svakog člana svoje porodice, čak i onog s kojim ste se nedavno zakačili i koji će, sekund pre nego što kažete „Izvini, preterao sam” sam reći „Ej, ispao sam budala, izvini”.

A to je sve što tražim od ovakvog filma.

Netfliks: Životne lekcije i mahom polugoli muškarci

Hot Frosty

Režija: Džeri Sikoriti

Uloge: Lejsi Čebert, Dastin Miligan, Džo Lo Trulijo i Kreg Robinson

Ako vam kažem da to što skulputra od snega oživi tako što mu glavna junakinja stavi šal oko vrata, pretvori se u čoveka kome, uprkos snegu i niskoj temperaturi, nikada nije hladno te je neprekidno bez majice, ima IQ trogodišnjaka, ali uspeva da nauči da radi stvari perfektno samo gledajući televiziju nije najneverovatnija stvar koja se dešava u filmu, već to što je nečija dijagnoza za rak u poodmakloj metastazi ispisana Comic Sans fontom, da li biste mi verovali? Da je ovo običan film, ne biste, ali kako je reč o najvećem Netfliksovom božićnom hitu ove godine, jedino je logično da lekarski nalazi kao i, žao mi je, ali ne pada mi na pamet ništa ozbiljnije od lekarskih nalaza, budu ispisani Comic Sans fontom.

Jasno vam je šta će se desiti već nakon prvih deset minuta filma i do kraja se pitate zbog čega policiji toliki problem predstavlja oživeli seksi Sneško Belić koji svima popravljava krovove i ume da napravi najbolju picu, iako je tek tog dana prvi put okusio hranu u životu, osim što nema izvod iz matične knjige rođenih. Ako ništa drugo, Džo Lo Trulijo i Kreg Robinson su odlični kao policajci, i svaka scena sa njima podseća na neki Brooklyn Nine-Nine kameo, tako da vredi gledati makar zbog njih.

To koliko je Frosty zaista hot je na vama.

The Merry Gentleman

Režija: Piter Salivan

Uloge: Brit Robertson, Čed Majkl Marej

Ešli (Brit Robertson) je plesačica i članica brodvejske trupe Jingle Belles koja živi svoj san u Njujorku. Međutim, jednog dana napravi mali, jedva vidljivi, peh na bini, pa glavna koreografkinja odluči da je zameni mlađom plesačicom. A znate kako je to u šoubiznisu, nema opomene ili otkaznog roka, u jednom trenutku si na bini, u drugom bez posla. Zato Ešli odlučuje da provede Božić kod roditelja u malom mestu Sikamor Krik. Roditelji drže The Rhythm Room, čuveni klub koji je znao za bolje dane. Dane kada vlasnici nisu dugovali 30.000 dolara gazdarici lokala.

U roditeljskom lokalu upoznaje Luka (Čed Majkl Marej) koji:

1. Ume da rukuje alatom
2. Čudno reaguje na čist pamuk, pa mora stalno da skida majicu dok radi
3. Očigledno ispunjava sve uslove koje producenti Netfliksa očekuju ove božićne sezone

Ešli dolazi na ideju da izbavi roditelje iz dugova tako što će organizovati plesnu predstavu sa polugolim muškaricima koje će predvoditi Luk, iako Luk ne zna da igra, niti da se kreće na bini. Ali imaju nedelju dana, dakle više nego dovoljno za pripremu predstave, po božićnom protoku vremena.

The Merry Gentleman je savršen božićni film. Zabavan je, iole smislen, hemija između glumaca je odlična, Čed Majkl Marej stvarno izgleda dobro, čak i solidno đuska i lipsinkuje. Muzika i koreografije su bolji od bilo kog novogodišnjeg programa koji ćete uhvatiti na nacionalnoj frekvenciji.

Meet me Next Christmas

Režija: Rasti Kandif

Uloge: Kristina Milijan, Devil Elis

Ne znam ko se sve seća R’n’B pevačice Kristine Milijan, one-hit-wonder MTV zvezde sa početka dvehiljaditih. Njen hit Dip it Low je toliko njen jedini hit, da se u top pet njenih pesama nalazi i Dip it Low (remix). Uglavnom, Kristina Milijan je u međuvremenu postala i glumica i u Meet me Next Christmas tumači ulogu Lejle kojoj je večna ljubav najbitnija stvar u životu, toliko da sam i zaboravio koje je zapravo njeno zanimanje.

Lejlu upoznajemo 2023. godine na zavejanom čikaškom aerodromu, u landžu aviokompanije. Sedi na kauču, uživa u besplatnim obrocima i priča na video pozivu sa dečkom o tome kako postoji šansa da propusti božićni koncert Pentatoniksa, njene omiljene grupe, koja je nekim čudom akapela grupa. Tu upoznaje Džejmsa, koji, iako saznaje da je Lejla u dugoj i srećnoj vezi, odlučuje da joj kaže kako bi se ubio ako ne bi ništa pokušao sa njom, pa joj predlaže da se, ako kojim čudom oboje budu singl sledećeg Božića, nađu na koncertu Pentatoniksa u Njujorku. E da, Lejla takođe nabasa na nekog tipa čija božićna činijica igrom slučaja završi u njenoj tašni.

Fast forward na Božić 2024, Lejla raskida sa momkom i provodi veče na kauču sa drugaricom. Srećom, seti se pakta sa Džejmsom, ali shvata da ove godine nema kartu za koncert Pentatoniksa, jer je prethodno kupila karte za Meklmora. Karte za Pentatoniks su rasprodate, pa Lejla kreće u potragu. Ubeđena je da je Džejms ljubav njenog života i da je to prosto sudbina (sudbina je inače reč koju ćete najčešće čuti u ovom filmu), pa zato angažuje profesionalnog potrčka Tedija (Devil Elis) da joj pomogne u potrazi za kartama. Ali Tedi je zapravo onaj drugi tip sa aerodroma, onaj sa činijicama, ali njih dvoje toga nisu svesni.

Ako bih otkrio više o zapletu filma, bojim se da bih ga spojlovao. Reći ću samo da u filmu strejt par, kao vrlo očigledan strejt par, učestvuje u lip sync izazovu sa dreg kraljicama, pritom se nadajući pobedi.

That Christmas

Režija: Simon Oto

Uloge: Bil Naji, Brajan Koks

Kada neverovatna snežna oluja pogodi britanski gradić Velington na moru, svima se poremete planovi, čak i Deda Mrazu. Dobijamo mrežu isprepletanih priča o ljubavi, usamljenosti, prijateljima i porodici. Dakle, priče o svemu što čini Božić.

Razlozi zbog kojih morate da pogledate ovaj neodoljiv film: Scenario je pisao Ričard Kurtis, scenarista filmova Love Actually i Notting Hill. I glasove daju Bil Naji i Brajan Koks. Da li sam već rekao da je film neodoljiv?

Razlozi zbog kojih treba da preskočite ovaj film: Samo ako apsolutno mrzite Božić, animaciju i generalno dobro raspoloženje, ali zapitajte se onda kakva ste to osoba.

Amazon Prajm: Bez Your Christmas or Mine 3, ali Dvejn Džonson vas tera da se zapitate da li je on uopšte čovek

Red One

Režija: Džejk Kasdan

Uloge: Dvejn Džonson, Kris Evans, Lusi Liu, Dž. K. Simons

Kalum Drift je glavni komandant ELF-a (Enforcement Logistics and Fortification), Deda Mrazovog obezbeđenja, koji je odlučio da se penzioniše posle ovog Božića. Kako kaže, sve mu je dopizdelo, ljudi su jako nevaljali u svetu, što dokazuje i Deda Mrazova lista nevaljalaca koja je svake godine sve duža. Međutim, kidnapovanje Deda Mraza remeti njegove planove o mirnoj penziji, pa zajedno sa Zoe Harlou (Lusi Liu) odlazi do Džeka O’Malija (Kris Evans), hakera koji tvrdi da može da nađe sve i svakoga na svetu.

Kada je reč o holivudskim blokbasterima, postoji nekoliko prostih pravila koje pratim. Među njima su to da gledam svaki film sa Krisom Evansom i skoro svaki sa Dvejnom Džonsonom. Obično se dobro zabavim, kao što sam i ovde. Dobro za jednu božićnu akcionu komediju. A Dž. K. Simons je postao moj drugi omiljeni zajebani Deda Mraz, odmah posle Kurta Rasela u Christmas Chronicles.

Dizni Plus: Ben Stiler pada više puta i Simpsonovi koji, možda, predviđaju budućnost

Nutcrackers

Režija: Dejvid Gordon Grin

Uloge: Ben Stiler, Homer, Uliks, Arlo i Atlas Dženson

Iz imena Majka Maksvela (Ben Stiler) shvatate da je on biznismen i gradski lik. Živi u Čikagu, bavi se nekretninama, nosi odelo i vozi sportski auto. Kada njegova rođena sestra i njen muž stradaju u saobraćajnoj nesreći, Majk dolazi na njihovu zabačenu farmu u Ohaju kako bi pripazio četvoro sestrića dok ne nađu hraniteljsku porodicu. Ali deca su divlja, školuju se kod kuće, čuvaju svinje, kokoške i zmiju, sve u kući, i niko nema kratku kosu. Ne gotive ujaka Majka, a imaju previše ideja koje uključuju močvaru, blato i razne pirotehničke uređaje.

U ovakvim filmovima Ben Stiler može da glumi sa povezom preko očiju. I prvih dvadeset minuta i izgledaju kao klasičan film Bena Stilera sa početka milenijuma. Međutim, vrlo brzo se od rata u kući pređe u porodičnu harmoniju, pa Majk odlučuje da pomogne deci da postave njihovu verziju Krcka Oraščića, ne bi li impresionirali sugrađane i tako brže našli hraniteljsku porodicu.

Jer Majk mora u Čikago, na ovoj farmi nema ni mobilne mreže, a kamoli interneta i… Da, jasno vam je da mu to neće poći za rukom.

An Almost Christmas Story

Režija: Dejvid Laueri

Uloge: Keri Kristofer, Estela Madrigal, Mamudu Eti

Mun, mlada sova, biva zarobljena u božićnoj jelki koja je namenjena ni manje, ni više nego Rokfeler Plazi u Njujorku. Dok pokušava da pobegne iz grada, Mun upoznaje devojčicu Lunu, pa se zajedno upuštaju u avanturu.

Ova divna stopmoušn animacija je jedan od mnogobrojnih projekata na kojima je Alfonso Kuaron radio za striming servis Dizni Plus. A u godini kada je jedan prljavi korumpirani Njujorčanin ponovo zauzeo mesto u Beloj kući, kratkometražni film o sovi i malom detetu koji beže od takvih kao što je on je možda baš ono što nam je potrebno.

The Simpsons: O C’mon All Ye Faithful

Poznati britanski hipnotizer Deren Braun dolazi u Springfild kako bi, uz pomoć trikova, podigao božićni duh grada. Homer biva hipnotisan i greškom poveruje da je zapravo Deda Mraz, što će naterati ostale građane Springfilda da preispitaju svoja ubeđenja, verovanja, pa i veru.

Postoje neke božićne epizode koje se ne propuštaju. Bilo da je reč o specijalu Mućki, Dr Hua ili reprize neke epizode Prijatelja, zavisi od toga koja serija ima to specijalno mesto u vašem srcu. Simpsonovi svakako imaju to mesto u mojoj pumpi koja preko arterijskih krvnih sudova isporučuje krv do svih organa, tkiva i ćelija tela, i svako malo nam daju odličnu božićnu epizodu, a O C’mon All Ye Faithful je zapravo dupla epizoda, stoga i dupli užitak ove sezone. Takođe, jedino je Heretic sa Hjuom Grantom ove godine postavio dublja filozofska i religijska pitanja na ekranu.

Članak Božić & chill 2024 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

E sad, ne mogu da tvrdim da univerzum ima običaj da usliši moje moje molbe, ali fora je što, kada reše da mi ostvare želje, više sile suviše bukvalno shvate moje reči. Našao sam posao, sjajan posao, posao koji volim u oblasti koju obožavam. Dobio sam sve – super kolege, šefa koji nas ne smara za dolazak tačno u minut, i te obične, usrane dane koje sam toliko priželjkivao. Dane tokom kojih se pitam da li je plata zaista vredna smaranja u ekselu koji, budimo realni, nikada neću dovoljno naučiti, kao i dane toliko nabijene stresom da bi stručnjaci za neverbalnu komunikaciju samo na osnovu mojih facijalnih ekspresija procenili da radim kao doktor u mirovnoj misiji, a ne u književnom izdavaštvu.

Ne mogu da kažem da je uvek tako. Ima dana kada je super, kada sam zadovoljan, pijuckam čaj i bavim se nečim ne previše dosadnim, a opet ne ni mentalno zahtevnim, taman da mogu da slušam podkast. Ali takođe naiđe i period kada samo želim da, poput Karmija u S01E07 serije The Bear, urlam: „Why are you fucking with me? WHY are you fucking with me? WHY ARE YOU FUCKING WITH ME?????”

I šta radim kada želim da se oslobodim stresa na poslu? Pa, pratim razne savete, od onih zdravorazumskih – udahnem duboko, izbrojim do deset, ustanem od kompjutera nakratko, pa do onih koje vam pružaju lekari opšte prakse – treniram, trčim, smanjim unos kofeina, a povećam unos voća. Međutim, shvatio sam da je najefikasnija taktika u borbi protiv stresa razmenjivanje mimova sa kolegama koje se, čak iako ne reaguju na isti način, sigurno osećaju isto.

Jer zaista, mogu da udahnem duboko, napravim predah, razgovaram sa kolegama, kažem im kako se zaista osećam, kako bi možda trebalo drugačije da se organizujemo i da svi možemo da doprinesemo generalno boljoj klimi na poslu (Drejk koji odmahuje).

A može samo koleginica da mi pošalje video papagaja koji nekako smešno hoda uz opis „Ja, na ivici nervnog sloma, na putu da oraspoložim kolegu koji je takođe na ivici nervnog sloma” i da joj ja odgovorim klipom „Ja: Biću raspoložen danas na poslu” koji potom prelazi u montažu kako pokojna britanska kraljica gura viljušku u toster uz opis „Dva minuta i 37 sekundi kasnije” (Drejk koji odobravajuće klima glavom).

Zbog čega to radimo? Zbog čega se odlučujemo da se smejemo sopstvenoj sudbini pre nego da se ozbiljnije pozabavimo problemom? Pa, zato što se smejanje samom sebi smatra bavljenjem problemom, u neku ruku.

View this post on Instagram

A post shared by Dazed (@dazed)

View this post on Instagram

A post shared by Ggwbt (@goodgirlwithbadthoughts)

Odavno je poznato da smeh pozitivno utiče na stres. Prema pisanju sajta klinike Mayo, smeh ne pospešuje samo mentalno stanje, već može da ima i određene pozitivne efekte na fizičko zdravlje. Tako se navodi da smeh stimuliše rad srca, pluća i različitih mišića. Takođe može da ubrza, a zatim uspori rad srca, poveća i smanji krvni pritisak, što dovodi do osećaja opuštenosti. Smeh navodno poboljšava cirkulaciju i opušta mišiće, što može da pomogne pri umanjivanju nekih fizičkih simptoma stresa.

Dakle, zvanična preporuka lekara je da se ljudi, koliko je moguće, zafrkavaju na poslu ne bi li umanjili stres. Ali fora je u tome što meni neće toliko pomoći ako vidim samo nešto smešno, po nekim opštim parametrima. Nemam naročit poriv da pošaljem kolegama scenu u kojoj Džoi uči Rejčel kako da jede sendvič. Međutim, ako imam stresan dan na poslu i neko mi pošalje haskija navaljenog na prozor u metrou uz opis „Još jedan dan odlaska na posao, samo zato što me je bilo sramota da igram na TikToku 2020” – pa to se već solidno kotira. Ili vest kako se čovek vratio na posao nakon osvežavajućeg vikenda koji je proveo mrzeći taj isti posao (znam da sada bukvalno prepričavam mimove, ali došli smo do te tačke u životu, žao mi je).

Srećom, za svaku moju životnu dilemu, iz nekog razloga magazin Forbs uvek ima odgovor. U tekstu pod naslovom Korišćenje humora za kontrolisanje stresa i održavanje dobrog raspoloženja, autorka Endi Krejmer navodi da „nije dovoljno da se smejemo drugim ljudima”, već da moramo i da „koristimo sopstveni smisao za humor kako bismo pronašli nedoslednosti u stresnim situacijama koje nas zadese, ne bismo li uvideli bolju i zdraviju perspektivu u tim situacijama”. Ona takođe citira Roda A. Martina, autora knjige Psihologija humora, koji ističe da ova sposobnost menjanja perspektive pomaže ljudima sa dobrim smislom za humor da se distanciraju od „uznemirijuće prirode situacije i umanje parališuća osećanja bespomoćnosti i anksioznosti.”

View this post on Instagram

A post shared by RPN/HMA OFICIJAL💎👒👸🦌🐿️ (@rpnhma)

View this post on Instagram

A post shared by Baba Ibadan ® in Texas (@westafrikanman)

Ali avaj, nisu svi obdareni dobrim, često ni osrednjim, smislom za humor. Da li to znači da su ti ljudi beznadežni? Da su osuđeni na srčani udar izazvan prekomernim stresom, samo zato što nisu bili u stanju da naprave usputnu pošalicu dok čekaju svoj red za štampanje? Srećom, ne. Krejmer navodi neke tehnike koje bi i manje duhoviti ili nesigurni ljudi mogli da primene ne bi li uneli malo humora u njihovu radnu svakodnevicu.

1. Ispričajte kolegama neku dogodovštinu o vašim redovnim frustracijama i neprijatnostima.

Tako ja mogu da ispričam kada su me dostavljači zvali da mi kažu da su izgubili sve naše pošiljke sa knjigama, da ne znaju gde su, a sajam počinje sutra, a ako nemamo knjige na sajmu bukvalno nemamo tamo šta da radimo, a svi su već otputovali na sajam i niko ne zna šta da radi. Ha. Haha. Hahaha.

Ipak preferiram mimove i rilove poput onog kada tip kaže „Treba mi slobodan dan između svakog dana, da se oporavim od prethodnog dana i spremim za naredni dan.” A to preporučuje i Endi Krejmer.

2. Gledajte smešne klipove, GIF-ove i storije, a kada naiđete na neki u kom se naročito pronalazite, proširite ga ili ga preradite tako da tačnije oslikava humor u vašoj situaciji. Zatim to podelite sa kolegama.

„Ali lako je vama”, može neko da kaže. „Vama mimovi o stresu na poslu rastu na drveću. Padaju sa neba. Ali ne i meni. Ja samo pratim sport. I samo mi izlazi sport. Algoritam mi je takav da, šta god da uradim, jedino što vidim je sport. Stavili su novogodišnju rasvetu, a meni i dalje izlazi pijani Jokić sa Olimpijade. Šta da radim?”

Ne očajavajte. Toliko smo istresirani, a slanje mimova o nervnom slomu na poslu je izgleda jedino što, tako paralisani od stresa, zapravo radimo na tom poslu, da imate liste i liste mimova na samo klik od vas. Evo, imate gomilu mimova ovde i autori teksta tvrde da ćete se poistovetiti sa njima. Imate još jednu ovde, garantovano ćete se nasmejati (ponovo, obećavaju autori). A ovde imate čak 85 smešnih mimova, koji će vam „pomoći da izgurate dan”. Sada znam odakle dolaze svi oni urnebesni mimovi iz Powerpoint prezentacija HR-a na godišnjem sastanku.

3. Zapamtite, ono što je vama smešno nije nužno smešno i drugima.

Tako je, Džoni, nisi Set Mekfarlen, pa da možeš da napraviš rasističku foru koja je zapravo kritika glupavih rasista, već samo zvučiš kao glupavi rasista, i čak da Siniša kaže: „Dobro, nije tako mislio, dobar je on dečko zapravo”, to ti neće pomoći, a ni njemu, pa možda ni ne kaže. Zato samo ne pokušavaj to, okej?

View this post on Instagram

A post shared by Friendly poslovi (@friendly.poslovi)

View this post on Instagram

A post shared by Aleksandar Gavrilović (@salemclaren)

Mimove na stranu, hroničan stres, i naročito stres koji doživljavate na poslu, može dovesti do niza zdravstvenih problema. Zato je jako važno da, sa vremena na vreme, date sebi oduška. Opustite se, onako kako vam najviše odgovara, dokle god je to prihvatljivo u okvirima politike firme i legalno.

Jer fora je što je mala šansa da se stvari same od sebe promene. Teško da će neko doći i reći: „Dobar dan, ja sam nova direktorka. Upravo vam svima povećavam platu za 50 odsto, dodajem još mesec dana godišnjeg odmora, plaćen prevoz do posla, vrtić, imali decu ili ne, baš me briga, možete i sami da sedite tamo i cuclate, samo da ste živi i zdravi. I koliko vas je u kancelariji? Dva, četiri, šest, osam. Osmoro! Okej, osmoro novih zaposlenih dolazi, čisto da se rasteretite. Ne, zapravo, neka bude devet novih, da jedan radi kao libero, kako bi svako od vas, jednom nedeljno, mogao da odluči da ne dođe na posao. Bez ikakve najave ili razloga, samo da ste živi i zdravi.” I neće, uprkos svom mom lobiranju, koje uključuje i pismo Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, biti donet nekakav međunarodni zakon koji zabranjuje upotrebu eksel tabela.

Endi Krejmer mudro citira Pegi Nunan, kolumnistkinju Volstrit žurnala, koja kaže: „Humor je amortizer za život, pomaže nam da primimo udarce.” Tako da napravite pancir od mimova, sakupite čitav arsenal tih istih mimova, i samo rokajte. Jer to je jedino na šta možemo u potpunosti da se oslonimo.

Članak Mimovi: Poslednja slamka spasa na našim poslovima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

• Da li vas dovodi do ludila to što je u zgradi na poslu slabija konekcija?
• Da li je prvo što pitate vlasnike apartmana koji ste iznajmili na moru „Koja je šifra za vaj-faj?” a ne „Gde se gasi bojler?”
• Da li vas iritira ili čini blago anksioznim ako nemate internet na telefonu, iako ne treba da ste u tom trenutku na telefonu jer, recimo, vozite kola?
• Da li poslednje što uradite pre nego što legnete da spavate i prvo što uradite kada se probudite jeste da proverite sve mreže na telefonu?

Ukoliko ste na sva, ili na većinu pitanja odgovorili sa „Da”, „Tako je” ili „Hmmmm, okej, priznajem”, može se reći da imate simptome nomofobije.

Nomofobija (skraćeno od no mobile phone phobia) je, kako joj samo ime kaže, fobija od nemanja mobilnog telefona. Zapravo, nomofobija nije fobija sama po sebi, više je oblik zavisnosti ili anksioznog poremećaja. Takođe, više se odnosi na strah od gubitka internet konekcije ili signala na telefonu, negoli nedostatka samog aparata.

„Pa šta?”, možete reći, i reći ćete. „Današnje generacije za sve imaju stručni termin i od svega može da se napravi fobija”, reći će neko. Možda ne baš vi, ali neko će se naći.

Zato je i bitno istaći da nomofobija nije priznata kao zvanični medicinski termin, kao i da nije najjasnije šta je izaziva. Kako ne postoje univerzalni kriterijumi za dijagnostikovanje nomofobije, teško je utvrditi da li je reč samo o prekomernoj upotrebi mobilnih telefona ili o zavisnosti. Ipak, to ne znači da nomofobija ne postoji. U pregledu naučnih istraživanja objavljenih u listu Clinical Psychology Review, 82 studije sprovedene nad 150.000 ispitanika procenile su da se više od 25% ljudi širom sveta bori sa nekim oblikom zavisnosti od smartfona.

Autori istraživanja takođe tvrde da se problem preteranog korišćenja telefona pogoršava vremenom, osvrćući se na neke novije studije iz 2020. i 2021. godine koje ukazuju da je čak 35% korisnika pametnih telefona zavisno od istih. Nedavno istraživanje Pju istraživačkog centra (Pew Research Center) pokazalo je da 95% tinejdžera poseduje smartfon, dok je polovina ispitanika potvrdila da je „gotovo stalno na telefonu”, što je skok za 24% u odnosu na istraživanje od pre deset godina, prenosi Gardijan.

Tako da, iako je Svetska zdravstvena organizacija još uvek nije klasifikovala kao mentalni poremećaj, nomofobija je deo naših života. Pa razmislite samo kako ste došli do ovog teksta. Iako bi svi u Oblakoderu najviše voleli da ste pomislili „Hm, pitam se šta ima zanimljivo na Oblakoderu danas, hajde da baš ukucam www.oblakodermagazin.rs u internet pretraživač na mom stonom računaru”, teško da je to slučaj. Pre će biti da ste na još jednom Zum sastanku tonuli u očaj, pitajući se kako ste, posle završenog Filozofskog fakulteta, zaglavili na poslu koji zahteva poznavanje svake moguće prečice za Eksel, izvukli telefon i nakon brzog recepta za tost sa četiri vrste sira (jer je svetu, pa i vama, potreban još jedan video koji uključuje bradatog muškarca koji tost sa četiri vrste sira predstavlja kao vrhunac ne samo kulinarstva, već civilizacijskog napretka) kliknuli na ovaj link jer je imao stvarno dobre ilustracije. I hvala vam za to, zaista.

Ja ću prvi priznati da u nekoj meri patim od nomofobije. Imam gotovo refleksnu potrebu proverim šta se dešava na mojim mrežama, iako sam svestan da se, po pravilu, ne dešava ništa bitno. Onda uhvatim sebe kako gledam još jedan video o čoveku sa Filipina koji golim rukama pravi zemljani bazen, snimak koji traje devet minuta, snimak koji traje predugo, iako je dobar deo klipa stavljen na brzinu 6x. Zbog čega to radim, nemam pojma. Ali radim, i izluđuje me što to radim.

Ako sam u prevozu i vozim se samo jednu stanicu, verovatno ću to vreme provesti gledajući kako hidraulična presa pritiska lego kocke. Ako se penjem stepenicama u zgradi i ništa zanimljivo se ne dešava oko mene, jer se penjem istim stepenicama kao i svakog dana, gotovo sigurno ću ubiti vreme gledajući medveda koji preskače ogradu i ulazi u bazen u Bugarskoj.

Doduše, ne osećam nikakvu anksioznost kada nemam internet. Naprotiv, osećam blago olakšanje jer znam da, ako uđem na Instagram, Filipinac će iskopati jedva 40 centimetara zemlje, a zatim će se video zakočiti. I niko mi neće poslati isečak podkasta u kojem Ilon Mask lupeta gluposti ili snimak sudara na raskrsnici u nepoznatoj ruskoj varoši. Ako nemam internet, ne osećam se odsečeno, već zaštićeno. Jedino što mogu da radim jeste da skrolujem kroz galeriju, poput ljudi koji ne ponesu ništa za čitanje u avionu, ili da se pravim da imam zaista nešto bitno da izračunam u kalkulatoru.

Međutim, anksioznost koju osećam dolazi od samog mobilnog telefona i onoga što se u njemu nalazi, jer kako ovo nije 2005. godina, u telefonu se ne nalaze samo fotografije i kontakti. Nalazi se i gomila aplikacija za svakodnevno funkcionisanje – pritom ne mislim na aplikacije koje mi daju uvid u to kako napreduju radovi na izgradnji bazena Filipinca, već na aplikacije za banku, različite alate za posao i potvrdu identiteta, kao i svaki mogući password koji posedujem. Imam osećaj da je čitav moj život, sve što može o meni da se sazna, smešteno u taj jedan uređaj veličine pakle dužih slim cigareta.

Početkom dvehiljaditih, ukoliko bi mi neko ukrao mobilni telefon, bio bih tužan zbog izgubljenih fotografija uslikanih kamerom od dva megapiksela i gomile kul polifonih melodija. Ako bi mi neko ukrao telefon danas, morao bih da kontaktiram banku, pokušam da se setim gde sve imam nalog i promenim svaku šifru, pa možda čak i promenim dokumenta. Nositi telefon danas slično je kao i nositi akten-tašnu s novcem i nuklearnim šiframa sedamdesetih, samo što nemate lisice kojim biste ih zavezali za ručni zglob. To je moja nomofobija.

Bez obzira da li se radi o pravoj fobiji ili zavisnosti u stručnom smislu, evidentno je da se današ previše oslanjamo na mobilne telefone, više nego što se ijedna prethodna generacija oslanjala na neki uređaj. Neće svi ljudi koji poseduju mobilni telefon imati iste obrasce ponašanja, ali lako je uvideti zašto bi neki ljudi mogli da pokazuju veće znake zavisnosti.

Ukoliko uviđate da previše vremena provodite na telefonu, dobra vest je da postoje brojni saveti kako da se borite protiv toga. Od onih početnih mera, poput gašenja notifikacija i vremenskog ograničavanja određenih aplikacija, pa do nekih radikalnijih koraka, poput ostavljanja telefona u drugoj prostoriji kada se vratite kući, punjenja što dalje od kreveta, pa čak i stavljanja gumice za kosu preko ekrana koja bi kucanje ne njemu učinila znatno težim.

A ako pak, poput mene, strahujete od gubitka i krađe telefona, važno je da znata da – okej, to može jako da smara, ali nije smak sveta. Najvažnije je da obavestite banku i mobilnog operatera, kako bi preduzeli neophodne korake, dok većina ostalih podataka može da se, uz manje ili veće maltretiranje, povrati. Takođe, iako je preporučivo promeniti šifre i blokirati kartice, treba biti svestan i da većina lopova nije toliko tehnološki potkovana i gleda prvenstveno da telefon proda, a ne da sprovodi hakerske mahinacije.

Iako se čini tako, telefon nije produženi deo vas i ako biste ga izgubili ili ostavili, ne biste se osećali kao da su vam amputirali deo tela. Čak i da ostanete bez telefona, sami, na pustom ostrvu, još uvek vam ostaje vaših deset prstiju, a do sada bi trebalo da ste naučili kako golim rukama da napravite zemljani bazen. A onda, tako oslobođeni zavisnosti, u njemu možete da uživate, pijete kokosovo mleko i čekate spasilačku misiju.

Priznajem, lakše bi bilo pozvati gorsku službu, podeliti lokaciju, alarmirati prijatelje i gledati rilove dok čekate pomoć, ali šta sad.

Ilustracije: Iskra zauvek

Članak Nomofobija: Anksioznost iz džepa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bioskopi su za mene bili mesto novih doživljaja, pritom ne mislim samo na priče koje su se dešavale na platnu ispred nas. Sećam se kada sam sa roditeljima išao da gledam prvi deo Gospodara prstenova u bioskopu Vilin Grad, onom izdanju bioskopa pre gašenja i renoviranja. Roditelji su sedeli pozadi, dok smo brat i ja bili u nekom od prvih redova. Udobno smo se smestili između dva starija čoveka, od kojih je jedan pušio sve vreme (potpuno normalna praksa u svim zatvorenim prostorijama u ono vreme, tako da bez osuđivanja), dok je drugi zaspao onog trenutka kada je družina ušla u Rivendel i unajveće hrkao dok je Boromir umirao (potpuno nenormalna praksa, čak i u ono vreme, tako da je malo gre’ota). Jasno pamtim i kada je neki tip prošao ispred projektora, pa mu se silueta ocrtala na platnu, što nas je navelo da pomislimo da smo ugledali istog onog čoveka koji stalno prolazi na snimcima sa piratskih VHS kaseta, pa smo bili u ekstazi kao da smo srelu poznatu ličnost (ne znam kolikom procentu ljudi koji čitaju će ova referenca biti razumljiva ili značiti išta, ali šta je tu je).

A zatim je nastupilo mračno doba za niške bioskope, kada su se skoro svi zatvorili, a onaj jedan koji je nastavio sa radom nije prikazivao većinu novih filmova. Ukoliko smo hteli da gledamo novog Bonda ili Avatar, morali smo da idemo u Beograd, što je pak predstavljalo potpuno novi doživljaj, ali moram da priznam da nije bilo baš finansijski isplativo. Tokom tih godina bez bioskopa, čitava jedna generacija filmofila formirala se isključivo zahvaljujući piratskim DVX/ DVD snimcima i kasnije torentima. Ali vremenom su stvari došle na svoje i bioskopi su ponovo počeli sa radom. Prvo se otvorio bioskop Kupina (sada već zatvoren, nažalost), potom renovirani Vilin Grad, a nekoliko godina kasnije i sinepleksi u tržnim centrima.

U Nišu ne živim već duže vreme, ali se trudim da svaki put kada dođem pogledam barem jedan film u bioskopu, zarad dobrih starih vremena. Bio sam tamo u avgustu, i zbog gustog rasporeda, delovalo je kao da ovog puta neću stići da odem u bioskop. Ali onda sam sa prijateljima neplanirano završio u kafiću Planinarskog doma u tvrđavi i tamo zatekao veliko platno, projektor i zvučnike. Prikazvali su se Američki grafiti Džordža Lukasa. Sedeo sam sa ekipom koju nisam video mesecima, ali mogao sam da se usredsredim na razgovor tek kada sam video Kurta kako se ukrcava na avion.

Po završetku filma sam saznao da je projekciju realizovala ekipa studentata iz organizacije Niško-budžetni bioskop. Istovremeno sam osetio ponos i ljubomoru. Ponos, jer retko šta može da me oduševi i usreći kao priča o studentima koji, nezadovoljni filmskom ponudom u Nišu, odlučuju da sami organizuju projekcije po kafićima. A bio sam ljubomoran na njihove godine, energiju i inicijativu, pitajući se do ostatka večeri zbog čega se sam toga nisam setio u njihovim godinama. Ali zato su i mlađi ljudi tu, pretpostavljam. Da ispravljaju greške lenjih milenijalaca.

Niško-budžetni bioskop aktivan je već neko vreme, a jedna od njegovih osnivačica, Una Mladenović, bila je dovoljno ljubazna da sa mnom porazgovara o njihovom radu, selekciji filmova i tome kako im je palo na pamet tako genijalno ime.

Ko čini ekipu Niško-budžetnog bioskopa?

Ekipu činimo Emilija Drašković, studentkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, Đorđe Marković, grafički dizajner i student Akademije umetnosti u Nišu, i ja, master likovna umetnica (takođe iz Niša, ali živim u Novom Sadu).

Ime je toliko dobro da me čudi da ga neko već ranije nije uzeo i zakonski zaštitio. Pa, kako ste vi došli do tog imena?

Skroz spontano, u pivnici, dok smo pokušavali da smislimo neku igru reči. Hteli smo da ime zvuči trashy, jer nam je ideja bila da ceo događaj bude opušten, nimalo pretenciozan. I naravno, ime se naslanja i na to da nemamo nikakav budžet, pa bukvalno sklepamo movie night kako znamo i umemo.

Šta vas je nateralo da pokrenete Niško-budžetni bioskop? 

Stalno smo se žalili kako u Nišu nema šta da se radi i kako bi nam dobro došlo neko mesto gde možemo da se okupimo tokom nedelje i pogledamo neki dobar film. Plus, stvarno fali događaja gde možeš jednostavno da „izblejiš” sa ekipom i uživaš u filmu.

Ko su filmski selektori u vašoj grupi i kakvi su kriterijumi za odabir filmova?

Svi troje se dogovaramo oko teme za veče. Ponekad čak pravimo i Instagram ankete da vidimo šta ljudi žele da gledaju, a onda svako od nas bira film koji misli da najbolje odgovara toj temi.

Ko je zapravo vaša publika i kako reaguje na događaje koje organizujete?

Kad smo krenuli, nismo imali pojma kakva će publika dolaziti. Iskreno, iznenadili smo se koliko je mešovita – dolaze i srednjoškolci i stariji ljudi, i to bez obzira na temu večeri. 

U kojim prostorima instalirate Niško-budžetni bioskop i kako birate prostor koji je pogodan za film?

U poslednje vreme smo bili u nomadskoj varijanti jer naš „matični” prostor AKC Fuzz u Nišu ne radi leti. Puštali smo u različitim prostorima, ali od zime se nadamo povratku u AKC Fuzz.

Da imate čarobni štapić, šta biste promenili u niškoj filmskoj ponudi?

Definitivno veći izbor! Više čudnih, alternativnih, studentskih i amaterskih filmova. Voleli bismo i filmske večeri koje u isto vreme postaju tačke okupljanja za zajednicu.

Postoje li planovi za neke dodatne aktivnosti osim projekcija filmova?  

Planiramo u budućnosti moguće pop-up izložbe mladih umetnika i tematske žurke koje bi mogle da se nadovežu na određene tematske filmske večeri.

View this post on Instagram

A post shared by нишбби (@nishkobudzetni.bioskop)

Šta je sledeće na filmskom repertoaru?

Kako su admini-studenti trenutno do guše u ispitnim rokovima, najverovatnije ćemo sledeći event organizovati za Noć veštica – i u skladu sa tim definitivno  horor repertoar!

Eto. Nišlije, filmofili, ljubitelji devete umetnosti ili samo ljudi koji bi da pogledaju neki dobar film u nesvakidašnjem prostoru, zapratite Niško-budžetni bioskop na Instagramu i obratite pažnju na njihov program.

Članak Za dobar filmski ukus nije potrebno mnogo novca se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jer kada se rastanemo od dragih ljudi i vratimo svojoj kući, navikama i rutinama, vratimo se i našim porodicama sa TV ekrana, bile one disfunkcionalne, ali prepune ljubavi (poput one iz serije Malcolm in the Middle) ili malo kompleksnije i pune podmetačina, ubijanja i incestoidnih odnosa (nalik ekipi iz Igre prestola). Ali vremenom dođe trenutak kada i od njih treba da se rastanemo, kada Šeldon Kuper i Ejmi Fara Fauler dobiju Nobelovu nagradu za njihov rad o super asimetričnoj teoriji struna i kada čujemo Čendlera kako izgovara „Sure. Where?” i znamo da je kraj. Odjednom ponovo osetimo neku prazninu za koju se pitamo da li ćemo je ikada ispuniti.

Fenomen tugovanja nad završenom TV serijom toliko je rasprostranjen da Urban dictionary ima čak i zvaničan naziv za njega: post-serijska depresija (post-series depression ili skraćeno PSD). Post-serijska depresija se definiše kao „tuga koja se oseća nakon gledanja veoma dugačke serije, taj gorak osećaj kada znate da je putovanje gotovo, ali vi ne želite da se završi.”

Brojni psiholozi su se bavili temom PSD-a. Litsa Vilijams, socijalna radnica i jedna od osnivačica sajta What’s your grief?, navela je za HuffPost da je postoje različiti nivoi tugovanja (završetak gledanja omiljene serije svakako nije isto što i gubitak bliske osobe) i da ljudi mogu da se osećaju kao da su nešto izgubili nakon gledanja poslednje epizode. „Svakako osećamo gubitak i to je normalna reakcija”, izjavila je Vilijams.

Ljudi imaju takve reakcije širom sveta i verovatno ih imaju otkako postoji televizor na kojem se emituju serije. Gledaoci se vežu za likove, a kada se serija završi, primorani su da se od njih rastanu. A takvi rastanci, baš kao i u realnom svetu, nekada ne prolaze najlakše. Stanje žalosti u koje gledaoci upadnu su psiholozi nazvali parasocijalni raskid, uzevši u obzir da se parasocijalnim vezama smatraju jednostrani odnosi koje ljudi stvaraju sa fiktivnim likovima.

Nivo žalosti i tugovanja prilikom parasocijalnog raskida prvi put je meren nakon emitovanja poslednje epizode Prijatelja 2004. godine. Istraživanje pod nazivom When Good Friends Say Goodbye: A Parasocial Breakup Study koje su sproveli Keren Ejl sa Univerziteta u Kaliforniji i Džonatan Koen sa Univerziteta u Merilendu, pokazalo je da je nivo uznemirenosti kod fanova serije bio sličan onom koji ljudi doživljavaju prilikom raskida veze u stvarnom životu.

Međutim, psiholozi još uvek nisu sigurni kakav je odnos između parasocijalnog tugovanja i onog stvarnog, kao i da li je uopšte moguće porediti ih. U razgovoru za NBC News Dara Grinvud, profesorka psihologije na Vasar koledžu, istakla je da neki ljudi tvrde da je to tugovanje veoma slično i da su se neki od njih isto osetili i kada im je baba umrla, dok drugi kažu: „Ne, nije uopšte isti intenzitet. Bio sam tužan u tom trenutku, ali sam uspeo da nastavim sa životom veoma brzo.”

Dok pišem ove redove, proživljavam intenzivan PSD, prolazim kroz parasocijalni raskid i kroz svaki mogući oblik tugovanja, jer sam baš danas pogledao poslednju epizodu serije Malcolm in the Middle. To je to, sudija je svirao kraj, Malkolm je na koledžu, Riz je domar, Frensis ima posao, a ostali članovi porodice su u panici jer izgleda da dolazi još jedno dete (ne, ovo nisu spojleri, serija se bukvalno završila 2006. godine i ne možete spojlerom da smatrate nešto što se desilo pre skoro 20 godina, to je kao kada biste rekli da je Mijatovićeva prečka spojler). I okej, priznajem da se ne osećam kao da sam okončao ljubavnu vezu, ili da mi je neko blizak umro, ali rastao sam se sa svojom (najnovijom) omiljenom TV porodicom. Tužan sam i prosto ne znam šta da radim.

Srećom, tu je internet i stranice poput Wikihow nude odgovore na razna pitanja, pa i na to kako da prebolite kraj omiljene serije. Slede njihovi saveti i moja zapažanja o njima, jer ovo je ipak samo Wikihow, nije konzilijum najvećih svetskih stručnjaka koji predstavljaju apsolutni autoritet kojem mogu da se suprotstave jedino blistavi geniji poput dobrog Vila Hantinga.

Napravite pauzu od gledanja TV-a – Ako bih ovo uradio, pored toga što bih upao u još dublju depresiju, vrlo verovatno bih dobio otkaz, tako da je ovo savet u rangu „napravite pauzu od disanja” ili „odsecite sebi jednu nogu, više ćete ceniti onu drugu”.

Izduvajte se onlajn – Što upravo i radim, ali bojim se da, bez obzira što ću imati trenutak zadovoljstva kada za ovo budem plaćen, ovaj savet baš i ne funkcioniše.

Upoznajte se sa ostalim fanovima serije – Ne. Prosto… ne.

Pišite fanfiction – Možete li da zamislite to? „Hej, Uroše, šta radiš?”, pitao bi me neko, nekad, verovatno. „Eeeee, evo, uveliko pišem fanfiction Sajnfelda”, rekao bih ja. „Upravo sam završio epizodu u kojoj Žorž otkriva da njegova salata sa jajima sadrži procentualno manje majoneza od one koju u tom trenutku jede Elejn. Da, čitava epizoda se vrti oko toga. Heh, znam da nisam Leri Dejvid, a ni Džeri Sajnfeld, okej – nisam ni neki staff writer čije ime nikada nismo mogli da zapamtimo, ali neko mora i ovo da radi, zar ne? Šta mi daje za pravo? Pa, savet sa Wikihow stranice. Normalan sam, što? Kako misliš to nema nikakvu težinu? Pa, ko piše onda te savete?”

Gledajte druge serije sa istim glumcima – Okej, ovo delimično funkcioniše. Do serije Malcolm in the Middle sam došao jer sam znao da moram, apsolutno moram, da gledam Brajana Krenstona svakog božijeg dana. Ali opet – to nije u potpunosti to. Ja želim da znam šta se novo dešava sa ovim likovima, a ne šta neki ljudi koji izgledaju kao oni rade u nekakvim paralelnim dimenzijama. Mislim, želim i to, samo ne sada. Ne danas.

Gledajte seriju iz početka – Ovo je možda jedini validan savet. Najbolje rešenje je da gledate seriju ispočetka, što je nešto što već mesecima unazad radim sa Sajnfeldom. Ja više ne mogu da živim bez Žorža Kostance. Ja moram da ga gledam, u malim dozama, preko rilova na stranici Costancagrams ili traženjem omiljenih replika na Jutjubu, i u većim dozama, gledanjem jedne ili nekoliko epizoda zaredom. I mislim da me isto čeka sa serijom Malcolm in the Middle.

Šta ću, slab sam na sitkome. Za razliku od drugih televizijskih žanrova, voleo bih da sitkomi večno traju, da se nikada ne završe. Zato ću zauvek gledati Simpsonove i nikada neću reći: „Čoveče, 35 sezona, kako im ne dosadi?”, jer meni ne može da dosadi. Okej, nisu sve sezone najbolje, kao što ni sami naši životi nisu najbolji. Ova godina nam je možda sranje, a sledeća može biti bolja, ali i ne mora. Isto je i sa serijama.

I zato ću uvek pozdraviti i sikvel sezone, koliko god vremena prošlo od finala i koliko god glumaca iz originalne postave bilo uključeno u njih. That’s 90s Show? Može! Uvek se rado vraćam u Point Plejs. Treća sezona Tvin Piksa? Dajte. Novo, ispravljeno finale Sajnfelda koje su Džeri Sajnfeld i Leri Dejvid nešto tizovali? Apsolutno! Još jedna sezona Malcolm in the Middle jer je Brajan Krenston u jednom intervjuu izjavio da bi jako bilo zanimljivo videti šta ti likovi rade 20 godina kasnije? Molim vas! Na kolenima sam i molim vas!

Samo ne želim da se rastanemo. I nisam jedini, znam to.

Članak Naši porodični TV rastanci se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Srećan sam što imam metro, zahvalan sam gradskim arhitektama što postoji, raduju me produženja linija i zamena vagona. Čak umem i da zažmurim na one negativne aspekte vožnje metroom, poput nesnosnih gužvi u špicu tokom kojih pomislite da srčani udar možda i nije toliko loš način da odete sa ove planete. Blokade linija, neobjašnjiva kašnjenja i širenje mirisa za koje ste mogli da poverujete da ćete ih osetiti bilo gde na planeti, ali ne i u gradskom prevozu. Žmurim na sve to, jer duboko u sebi znam da je bilo kakav metro bolji od nepostojećeg metroa.

Međutim, postoji jedna stvar koja može da me otera iz metroa. I ne samo da me otera iz gradskog prevoza, već da me, poput ludiste, natera da izbegavam korišćenje bilo kakvog uređaja i mašine, uz mogućnost da po koji objekat usput i slomim, jer je to u osnovi pokreta kojem pripadam. To su ljudi koji u prevozu pričaju putem spikerfona.

Naravno, ne mogu da smislim te ljude zbog buke koju prave, zbog toga što glasno pričaju kako bi ih oni sa druge strane bolje čuli, jer ipak su pod zemljom, i zbog toga što im je zvuk na telefonu pojačan na maksimum kako bi bolje čuli one sa druge strane jer, hej, ipak su pod zemljom, a tu signal, uz sav tehnološki napredak, nije najbolji. Ali shvatio sam da nije buka jedini razlog zbog kojeg ne mogu da ih smislim. Ne mogu da smislim te ljude jer im, možda, duboko u sebi zavidim. Zavidim im na tolikoj nonšalantnosti i opštoj nezaintersovanosti za svet koji postoji oko njih. To su ljudi bez ijedne brige u životu, vlasnici svakog prostora u kojem se nađu, bio on privatan, državan ili lično vaš.

„Pa šta ako priča na spikerfonu?”, može neko reći.

„Svi danas koriste spikerfon, to je samo način na koji ljudi komuniciraju, pa šta ti je? To je kao da dvoje ljudi pored tebe priča, nemoguće da ti to smeta. Uostalom, ja nekad i volim da slušam razgovore drugih ljudi, svašta zanimljivo možeš da čuješ.”

I razumem to. Apsolutno se ne slažem, ali razumem. Ali čak i kada bi postojao univerzum u kojem želim da čujem nečiji telefonski razgovor, svakako ne bih mogao da ga čujem ako ga obavljaju na spikerfonu u gradskom prevozu. Jer to najčešće ni ne zvuči kao razgovor, već kao test na mizofoniju. Verujem da se svako od nas nekada našao pred osobom koja priča na spikerfonu u javnosti i čuo neku verziju sledećeg razgovora:

„Da, haha! Da! Ej! Da! Jeste! AHA!” (iz nekog razloga, ljudi koji koriste spikerfon često koriste različite potvrdne oblike)

„Tako je” [zvuk čist poput razglasa na autobuskim stanicama, ništa manje glasan]

„Hahaha! Da! HA! NE ČUJEM TE, PREKIDA NEŠTO, AJ PONOVI, HAHAHA” (iz nekog razloga, loš signal je često praćen smehom)

„Isto i [zvuk čist poput razglasa na autobuskim stanicama, ništa manje glasan]”

„HAHA! NE ČUJEM TE, PREKIDAŠ SE NEŠTO!”

„Kažem [zvuk čist poput razglasa na autobuskim stanicama, ništa manje glasan]”

„HAHAHA, MA NE ČUJEM TE!”

I ko može da ih krivi? Da li uopšte rade nešto pogrešno? Ne postoji zakon koji zabranjuje upotrebu spikerfona u javnosti, policajci nemaju osnova da kazne ljude ukoliko ih uhvate kako preko Fejstajma pokušavaju da objasne rođaku kako da sprovede mrežni kabl u novom stanu. Takođe, spikerfon je previše savremen alat da bi se našao u bilo kom štampanom priručniku za bonton na koji biste eventualno mogli da se pozovete.

Pamtim jedan strip u kojem novinar pita alpinistu zbog čega se popeo na Mont Everest i alpinista odgovara: „Zato što je tu”. Verovatno ljudi koji koriste spikerfon u javnosti mogu da iskoriste isti argument. „Zato što je tu! Život mi je to pružio! Jedan klik na telefonu mi omogućuje da to radim!“

Stoga je potrebno otkriti pravi uzrok problema, saznati ko im je to omogućio. Prema pisanju sajta Timetoast i nečega što se zove The Telephone Timeline, prvi telefon sa spikerfonom napravljen je 1958. godine (ne znam šta je sa tom godinom više u ovom tekstu, ali očigledno je da me proganja na neki način).

Ako ćemo da budemo fer, ti spikerfoni i nisu bili toliko štetni, jer su postojali samo u fiksnim telefonima, dakle bili su fizički vezani za konferencijske sale, kancelarije i eventualno dnevne sobe ili predsoblja, dakle – mesta na kojima je prihvatljivo koristiti spikerfon. Pravo zlo je došlo malo kasnije.

Sajt Mobile Phone Museum navodi da je prvi mobilni telefon koji je imao spikerfon bio Nortel 922 koji je pušten u prodaju 1997. godine. Dakle, 1997. godina je godina kada je sve krenulo nizbrdo.

Siguran sam da kroz istoriju postoje primeri kada su najveći svetski umovi, posle velikih naučnih dostignuća, nakon što su uzvikli „Eureka” i potapšali se međusobno po ramenima u laboratorijama, uspeli da se dozovu pameti, shvate šta su stvorili i kakvo zlo su naneli čovečanstvu. Da ih je obuzeo osećaj opšteg užasa kada su uvideli da su pod maskom progresa napravili sredstvo za masovno uništenje, a da više, nažalost, nema nazad.

Nadam se da se inženjeri koji su radili na mobilnom telefonu Nortel 922 osećaju isto, da ih proganjaju duhovi prošlosti, da noću ne mogu da spavaju, već razgoračenih očiju, poput Kilijana Marfija u Openhajmeru, lutaju hodnicima svog doma, polusvesni, i ponavljaju „Šta sam to uradio? Šta sam to uradio? ŠTA SAM TO URADIO?”

Kako bih dokazao da nisam samo čovek u tridesetim kojeg frustrira sve više i više besmislenih stvari (i ujedno opravdao pisanje ovog teksta i zahtev da za njega zapravo budem plaćen), našao sam dokaze da nisam usamljen u ovoj borbi. List Čikago Tribjun objavio je tekst pod nazivom Kako se suprotstaviti ljudima koji u javnosti pričaju na spikerfonu. Ovo su neki od njihovih saveta:

• Recite im: „Da li možete malo tiše da pričate, ne bih da propustim stanicu” – Ne znam kakav je ovo savet, jer ne vidim zašto bi se osoba koja koristi spikerfon u javnosti uopšte obazirala na vaš red vožnje. Govorimo o najnepristojnijim ljudima na planeti, takve opaske kod njih ne pale.

• Pokušajte da uspostavite kontakt očima, da vidite da li ćete im tako staviti do znanja  – Uspostavljam kontakt očima svaki put, i ne vredi. Dalje.

• Recite im: „Bilo bi bolje da taj privatni razgovor obavite privatno” – Šteta što sa sobom u tom trenutku verovatno nemate i šolju Erl Greja i monokl, pa da u potpunosti poentirate.

• Našalite se i recite: „Nisam siguran da želite da svi čujemo taj razgovor” – Ponovo, njih ne zanima da li ih čujete. Poslednje što ih zanima je da li ih čujete. Štaviše, znaju da ih čujete i baš ih briga.

Dakle, saveti iz Čikago Tribjuna nisu nešto korisni, ali čak se i Čikago Tribjun slaže sa mnom i navodi da je „pričanje na spikerfon u javnosti neprimereno i predstavlja invaziju na lični prostor ljudi oko vas”.

Hajde da kažemo da ništa ne možemo da uradimo povodom ljudi koji koriste spikerfon u javnosti. Oni su tu, spikerfon je tu, dokle god imaju telefon u ruci, čulo sluha i moć govora, koristiće spikerfon. Osuđeni smo na njihove razgovore i to je prosto realnost koju moramo da prihvatimo. Međutim, šta ako mi sami ne želimo da koristimo spikerfon? „Pa, nemoj da ga koristiš”, neko bi rekao. Da, ali za tango je potrebno dvoje, baš kao i za spikerfon. Ne morate da uključite spikerfon kako biste se našli u razgovoru na spikerfonu.

Verujem da je svako od nas nekada učestvovao u sličnom razgovoru:

„I tako ti kažem, stresira me to ovih dana solidno”

„Da, kapiram skroz” [zabeležena blaga promena u čistoći zvuka]

„Čekaj, je l’ sam ja to na spikerfonu?”

„Jesi” [i dalje ne kristalno čist zvuk kakav očekujete od klasičnog telefonskog poziva]

„Od kad?”

„Ima već petnaest minuta. Seli smo da ručamo, pa mi lakše ovako.”

„Nije mu to ništa, verovatno samo urasla dlaka” [neznatno tiši glas iz pozadine]

„Evo, moja majka ti kaže da je to verovatno samo urasla dlaka.”

„Da, čujem!”

„A i da jeste, nek se ne sekira, to je rutinska operacija! [novi glas iz pozadine, tiši od prethodnog]

„A moj otac kaže da čak i da moraš da uklanjaš to, da je rutinska operacija. On je to radio, nije veliki ožiljak. Upali kameru, da ti pokaže.”

Bojim se da ništa ne može da se uradi po ovom pitanju. Čak i da posedovanje bežičnih slušalica postane ustavno pravo svakog stanovnika ove planete, ljudi će i dalje koristiti spikerfon. To je prosto bitka koju ne možemo da dobijemo.

Ilustracije: Sadmics

Članak Spikerfon: Bitka koju ne možete da dobijete se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Termin treće mesto skovali su američki sociolozi Rej Oldenburg i Denis Briset u istoimenom članku (The third place) objavljenom u akademskom časopisu Qualitative Sociology 1982. godine. Oldenburg i Briset su treće mesto definisali kao „javne prostore koji su ključni za komšiluk, kao prostori za okupljanje, upoznavanje i interakciju”. Prema njihovim rečima, ovakvi prostori posebno pomažu grupama u razvijanju osećaja zajednice.

Šta će za vas predstavljati treće mesto, kao i koliko njih ćete imati, zavisi od više faktora – ličnih osobina, ukusa, tipa i veličine mesta u kojem živite. Moje prvo treće mesto bilo je dvorište osnovne škole u koju nisam išao, dakle, bio je to prostor u kojem sam samovoljno i vrlo rado provodio slobodno vreme. Morao sam da se potrudim da bih do njega došao – kako sam boravio tamo mahom uveče i vikendom, kapije dvorišta su bile zaključane, pa sam morao da preskačem ogradu. U tom dvorištu sam postao član zajednice koja je umnogome obeležila moje odrastanje – grupe skejtera. Upoznao sam brojne prijatelje, jer bilo je dovoljno da se samo neko pojavi sa skejtom i automatski bi mu bilo odobreno članstvo, toliko nas je malo bilo. Tamo sam upoznao jednog od mojih najboljih prijatelja i budućeg kuma. I kad god sam bio u školi ili kod kuće, osim u slučajevima kada me je neka mega dobra video igra držala prikovanog za ekran, maštao sam da budem u tom školskom dvorištu.

Kako sam rastao i dobijao nova interesovanja, u moj život su ulazila i dodatna treća mesta. A kada sam se selio iz grada, morao sam da nađem potpuno nova, što možda nije bilo uvek najlakše. Jer treća mesta su nam potrebna, neophodna zapravo. Super je špartati gradom, svakog vikenda otkriti neko novo mesto i biti u fazonu: „Gde je ovaj sendvič bio celog mog života?” Ali potrebno vam je mesto koje poznajete, mesto do kojeg možete da dođete vezanih očiju, da odete tamo sređeni ili u trenerci. Mesto na koje možete da odete sami i da uvek završite sa nekim, jer vas manje-više svi znaju, ili gde vas pak niko ne zna, ali se osećate slobodno i dobijate najbolju kafu na svetu, uvek i bez izuzetka.

„Ne volim puno da putujem”, rekla mi je nedavno koleginica.

„Zašto?”, pitao sam je.

„Ne volim da se izmeštam, znaš? Potrebna mi je moja rutina, moja pijaca, mesto gde pijem kafu, bar u kojem su mi prijatelji.”

„Čak ni da ideš na odmor?”

„Eh, ali primetićeš da stalno idem na ista mesta. Već ih dobro poznajem.”

„A čekaj, kada ideš na poslovni put?”

„Tada uđem u poslovni mod, odradim šta treba i brišem.”

Tada sam shvatio. Njoj treće mesto nije samo usputna stanica. Treće mesto je njen život.

Postojao je period kada su, pored mnogih drugih stvari, naša treća mesta bila ugrožena, i to na duži vremenski period – pandemija korona virusa. Sa karantinom i socijalnim distanciranjem nismo mogli da idemo nigde, pa samim tim ni na naša omiljena mesta. I ne samo da smo svi tada izgubili treća mesta, već su se i prvo i drugo spojili u jedno.

„Naše veze i obaveze su (pre pandemije) bile vrlo jasno odvojene: intimni odnosi kod kuće, a profesionalni na poslu”, objasnila je američka spisateljica Karen Kristensen u tekstu za BBC. Kristensen je zajedno sa Oldenburgom radila na knjizi The Great Good Place – proširenom izdanju njegove knjige o trećim mestima. Ona je dodala da nam upravo ta jasna podela omogućava da žongliramo stres u našim životima. „Ali kada su se te dve komponente spojile u jednu, imali smo poteškoća da procesuiramo to kognitivno opterećenje, a treća mesta, na kojima smo se inače oslobađali od stresa, nestala su”, obrazložila je autorka.

Kristensen veruje da su treća mesta „zone oslobođene od odgovornosti, mesta na kojima možemo biti spontani, sticati nova iskustva i upoznavati nove ljude”, kao i da su ona neophodna za naše zdravlje, produktivnost i sreću. Nije ni čudo što su se mnogi ljudi brže bolje vratili njihovim trećim mestima čim se stvorila prva prilika, čak i džep da se izađe napolje, makar sedeli u dvorištima udaljeni dva metra jedni od drugih i pili piće slamčicom ispod maske.

Ali čak i tokom pandemije, zatvoreni u domove, ljudi su treće mesto mogli da nađu onlajn. Zapravo, još od prvih foruma na koje su odlazili kako bi se sa drugim anonimnim budalama svađali o Matriks filmovima i raspredali o teorijama zavere, pa do hiljada aplikacija koje danas koriste za različite stvari, između ostalog da i dalje raspravljaju o Matriksu i ljudima-gušterima, ljudi su odavno na internetu našli svoje treće mesto. Magazin Forbs čak tvrdi da je došlo do „čudnog paradoksa, jer je generacija Z hiper-povezana u virutalnom svetu, ali otuđena u pravom”. Međutim, kadgod neko tvrdi kako mlađe generacije više vremena provode na nekim uređajima nego u realnom svetu, gledam da to uzimam sa dozom rezerve. Uostalom, ne sećam se da Forbsov slogan glasi: „Ako se u nešto razumemo, onda su to mladi ljudi”.

Pandemija je neminovno uticala na naša treća mesta. Nakon dugačke pauze, mogli smo da im se vratimo, ali nismo svi to mogli da učinimo jednakom brzinom. Zabrana kretanja je u nekim delovima sveta duže bila na snazi, a i nekim ljudima je trebalo više vremena da se vrate u gužvu. Takođe, neka mesta nažalost nisu izdržala finansijski udar pandemije, i kada su ljudi konačno mogli da izađu iz kuća, njihova vrata su već bila zatvorena.

Sa druge strane, i sami ljudi su promenili navike. Neki su u potpunosti prešli na rad od kuće, što je značilo da su više vremena provodili u sopstvenom komšiluku. Počeli su da kupuju samo u lokalnim prodavnicama, provode vreme u lokalnim barovima i više otkrili kraj u kojem žive. Pronašli su nova treća mesta.

Koliko su nam treća mesta značajna u životu ilustrovaću na sopstvenom primeru. Trenutno imam dva treća mesta: jedno u kojem pijem kafu i doručkujem, a drugo u kojem konzumiram ostale napitke i večeram. Poznajem radnike – ne nešto posebno dobro, ali znam odakle dolaze i kako se zovu. Za jednog čak znam i da ima manju, kako da kažem, ilegalnu aktivnost sa strane – ništa opasno po njegov i živote drugih, ne brinite.

E, sad, nedavno sam upoznao osobu koja mi se nije naročito dopala i za koju se ispostavilo da živi u istom kraju i redovno posećuje jedno od ta dva mesta. Znam da neke stvari treba deliti, kao i da ne polažem nikakav veto na te lokale, ali nisam mogao da se otmem utisku da su oba moja treća mesta ugrožena. Zapravo, jedno je palo, ništa više ne mogu da uradim po tom pitanju, a drugo može da snađe ista sudbina ako ikada zucnem o tome. Tako da sam na pitanje gde pijem kafu, odgovorio da pijem samo čaj od kamilice, i to mahom kod kuće.

Nadam se da ovo čitate na vašem trećem mestu, pijete omiljeno piće i udišete svež vazduh, ili barem onaj za koji verujete da je svež. A ako nemate treće mesto, želim vam da nađete neko. Biće divno, verujte mi. Ali moje vam ne dam.

Ilustracije: Siniša Janjić RE

Članak Treća mesta – naše druge kuće se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ukoliko bih se našao na čelu nekakvog globalnog regulatornog tela za reklame, insistirao bih da sve praznične reklame uključuju porodice nalik one iz serije Malcolm in the Middle. Kada bih video likove koji poput Frensisa i Lois urlaju jedno na drugo, optužujući se međusobno za upropaštene živote, znao bih da kao društvo, barem u marketinškom smislu, težimo istini.

Praznici su tradicionalno savršeni povodi za okupljanje čitave porodice. U teoriji su povod za šalu, smeh, listanje starih foto albuma i prepričavanje blamantnih doživljaja iz prošlosti koji su se desili dovoljno odavno da više nikoga nije briga. Ali u realnosti, praznici su povod da jedni druge hvatamo za guše (figurativno, molim vas), svađamo se oko najrazličitijih tema, otvaramo stare rane i pingpongujemo osećanja ogorčenosti i krivice.

Ali čak i da su obe strane ultra-pažljive i da je unapred utvrđeno da se neće raspravljati o aktuelnim ratovima, migrantskoj krizi, Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, klimatskim promenama, ljudskim pravima, pravima životinja i paralelnom parkiranju, uvek postoji rizik od povratka u staru porodičnu dinamiku, koja možda više ne odgovara svima. Takva atmosfera boravak u porodičnom domu može učiniti, ako ne nepodnošljvim, onda barem neprijatnim.

View this post on Instagram

A post shared by RPN/HMA OFICIJAL💎👒👸🦌🐿️ (@rpnhma)

Naravno, može da se desi da stara, nekadašnja porodična dinamika ne postoji, već prosto postoji dinamika jedne porodice s kojom se svi, ili barem većina, slažu. I to je super, pretpostavljam. Međutim, što ste odvojeniji od roditelja, veće su šanse da vam se životni ritam, shvatanja i postupci razlikuju. I ako roditelji misle da ste i dalje ista osoba, pamteći neku raniju verziju vas, i naivno verujući da su i oni idetnična verzija sebe samih od pre desetak godina, tu nastaje problem. Odjednom dobijate savete koje nikada niste tražili, primedbe koje vam svakako nisu potrebne i neko vas stalno pita da li vam treba novac za piće sa prijateljima, iako radite poslednjih deset godina. Ali ljudi, u ovom slučaju deca, umesto da se izbore sa tim, često prihvataju tu porodičnu dinamiku kao jedinu opciju.

I to nije samo slučaj samo sa ovim podnebljem. Ljudi širom sveta imaju slične, čak i mnogo veće i gore probleme. Eli Hant u njenoj kolumni Why am I like this? za Gardijan piše o prijateljima, odraslim ljudima, koje roditelji i dalje tretiraju kao tinejdžere. Ti isti prijatelji, takvu porodičnu dinamiku prihvataju, nekada iz osećaja nemoći, nekada jer smatraju da nešto duguju roditeljima, a nekada jer im prosto odgovara. I morao sam, baš kao i Eli, da se zapitam zbog čega smo ovakvi, kolektivno, generacijski. Zbog čega nam se dešava da regresiramo kada se nađemo pod roditeljskim krovom?

Prof. dr. Nevena Čalovska Hercog sa Fakulteta za medije i komunikacije, psihijatrica i porodična terapeutkinja, objašnjava da je porodica svima simbol sigurnosti i emocionalne stabilnosti. „Iz potrebe da održimo tu dinamiku, mi se lako vraćamo u stare uloge, kako roditelji, tako i deca”, kaže Čalovska Hercog. I to je u redu, kada je takvo ponašanje umereno i kada su svi saglasni sa tim. Međutim, ukoliko je takvo ponašanje ekstremno, onda postaje disfunkcionalno, ističe profesorka Čalovska Hercog. „Ukoliko struktura koja je nekada postojala pokušava da se rekreira u sadašnjosti, a da se ne uzimaju u obzir promene koje su se u međuvremenu desile, onda nastaje problem”, objašnjava.

Problem je u tome što se mladi ljudi osećaju kao da su, u glavama njihovih roditelja, ostali zaključani u određenom životnom dobu koje su odavno prerasli. I ne samo da su prerasli, nego su u međuvremenu stekli razna znanja, veštine, menjali poslove, partnere, gradove, čak i postali potpuno nove ličnosti. I ako se vrate u stari porodični dom, a tamo niko ne prihvata njihove nove osobine i vrline, to može da bude poprilično frustrirajuće.

Ko je, na kraju krajeva, kriv za takvu dinamiku? Roditelji koji ne mogu da izađu iz uloga vaspitača i kontrolora ili deca koja, ni u zrelom dobu, ne mogu da postave jasne granice? Psihijatrica Čalovska Hercog ističe da je odgovornost na svima, iako su roditelji često ti koji su krući. Nije na mladima samo da budu tolerantni, niti na odraslima da ih prihvate, već je na svakom članu porodice da aktivno učestvuje u njenom restrukturiranju i stvaranju nove dinamike koja ne bi funkcionisala samo na nivou hijerarhije roditelji-deca, već kao nekakava zajednica u kojoj su svi odrasli i koja svima odgovara.

Trenutno živim na dve hiljade kilometara od roditelja. Pre četiri godine, živeo sam na dvesta kilometara od njih. Uglavnom, već devet godina ne živimo u istom gradu. Nedostaju mi jako, brinem za njih, i jedva čekam da ih vidim. Međutim, i dalje se ponekad dešava da kada dođem u Niš, nekako regresiram u onu sliku tinejdž Margo Robi sa protezom, kako pod jorganom čita Harija Potera. Ne znam kako to polazi za rukom mojim roditeljima, ali ponekad uspeju da me vrate na fabrička podešavanja. Prilikom jednom odlaska, posvađao sam se s ukućanima oko toga što mi nije uključeno zvono na telefonu. I koja je bila moja reakcija, čoveka koji u tom trenutku ima 29 godina, dugu vezu, posao i stan? Odbio sam da doručkujem. Ne da sam se vratio u adolescentski period, nego sam se vratio u vrtić. Da sam ostao dva dana duže, regresirao bih nazad do embriona.

View this post on Instagram

A post shared by RPN/HMA OFICIJAL💎👒👸🦌🐿️ (@rpnhma)

I deluje mi da postoje samo dve krajnosti prilikom ovakvih incidenata. Povinovanje roditeljskim zahtevima, zarad „mira u kući”, čime se neminovno vraćamo na dinamiku iz adolescentskog perioda, ili zvanična objava rata, što eto, rezultira time da preskočite doručak, ukoliko ste budala.

„To su zapravo dve strane iste medalje, to pseudo prilagođavanje ili impulsivni konflikti”, kaže psihijatrica Čalovska Hercog. „Zato je veoma važno biti osetljiv, ali ne biti impulsivan i smiriti situaciju kroz primerene postupke”, ističe ona. Dodaje i da je u takvim situacijama humor dobar alat za razbijanje napete atmosfere. „Kažete ‘Izvini, podseti me koliko ono godina imaš? Aha, a znaš da si se poneo kao dvanaestogodišnjak?’”. 

Diferencijacija je ozbiljan i dugotrajan proces sazrevanja, objašnjava Čalovska Hercog. Da li je fizička udaljenost ključna u tome? Pa, dosta pomaže, verujte mi, ali ne mora da bude garant. Sa današnjom tehnologijom, nikada niste dovoljno daleko. Imam prijatelje koji sa roditeljima svakodnevno razgovaraju, izlažući im ekspoze dnevnih dešavanja i štelujući im televizijske kanale usmenim putem, i to sve u različitim vremenskim zonama. Takođe, šta je sa ljudima koji, iz različitih razloga, još uvek žive sa roditeljima, a odavno nisu deca? „Tu postoji konflikt između pripadanja i autonomije i kod nas ljudi autonomiju prosto moraju da ostvare pod roditeljskim krovom”, objašnjava psihijatrica.

„Važno je razgovarati o očekivanjima i mogućnostima. Lojalnost ne treba da bude neurotizovana time što ponavljamo i slepo sledimo ideje i želje roditelja, a da ne razmislimo i vidimo šta je zapravo nama potrebno, šta mi želimo”, dodaje.

Naravno, možete i potpuno da se isključite iz svega. Dignete ruke, odlučite da više ne dolazite, verujući da je tako svima bolje. Ali onda ćete naići na preporučeni post na mrežama sa slikom telefonskog ekrana sa dolaznim pozivom Mama uz kepšn „Ukoliko vam se ovo dešava, vi ste najsrećnija osoba na svetu” i biće vam krivo. Ili će dalji rođak na Fejsbuku izbunariti stari klip u kojem Nikola Simić u nekoj emisiji priča kako ćete i vi praviti iste greške kao i vaši roditelji, i da treba da ih volite bez obzira na sve, pa će vam ponovo biti nekako krivo.

Dobra vest je, da je, osim u ekstremnim slučajevima, situacija popravljiva, ukoliko su obe strane na to spremne. Prema rečima profesorke Nevene Čalovske Hercog, dve stvari su ključne. „Prvo je odvajanje mišljenja od osećanja”, objašnjava ona. To što ne postupate ili ne razmišljate isto kao vaši roditelji ne znači da ih manje volite, što je nešto što pre svega oni treba da shvate. „A drugo je preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke i sopstvena osećanja”.

I mogu da kažem da radi. Nisam baš pratio stručne savete, ali sa mojima je nekako došlo na svoje vremenom, donekle. Oni su prihvatili da meni nikada ne zvoni telefon, i sigurno im nisam ni u top pet kontakata za hitne slučajeve, a ja više kod kuće ne preskačem doručak, barem ne iz inata.

Šta da vam kažem, bliže se praznici. Lepo se provedite i, uh… srećno!

Članak Zašto regresiramo pod roditeljskim krovom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon toga, imate tri opcije. Prva je da dasku, tj. ono što je od nje ostalo, zaturite negde, najčešće ispod kreveta. Druga je da je poput trofeja okačite na zid i retkim posetiocima vaše sobe, bili oni zainteresovani za to ili ne, prepričavate okolnosti koje su dovele do lomljenja daske. Treća je da je prosto bacite u đubre.

Međutim, ne mora da bude baš tako.

Dušan Nešić, 28-godišnji dizajner iz Niša, koji stoji iza brenda Dek Bords, već nekoliko godina uspešno spašava stare i slomljene daske, dajući novi izgled i, samim tim, novu šansu za kruziranje niz ulice. Dek Bords je nastao kao spoj ljubavi prema skejtbordingu i prirodi, jer restauriranjem starih dasaka, priznaćete, seče se manje drveća nego za proizvodnju novih. A i sigurno je dobar osećaj kada uzmete nešto tako krho i nemoćno, poput razlistane i naprsle daske, i od nje napravite divni i glatki kruzer.

Ali pored drvorezačke delatnosti, Dek Bords je vremenom prerastao i u modni brend, a najnovija kolekcija Deki Daska bila je savršen povod da sa Dušanom popričam o skejtu, reciklaži, pacovima i hobotnicama.

Kada si počeo da voziš skejt i kako je to izgledalo?

Počeo sam  odavno, zapravo sam više pokušavao da vozim, neke 2006/7. godine. Video sam da na Mudonji (kolokvijalni naziv među niškim skejterima za spomenik na Trgu kralja Aleksandra) ekipica vozi i drugar me je odveo tamo. Iskreno, ne sećam se koga sam tada sve upoznao. Gledao sam ekipu koja je pokušavala da uradi 50-50, a kasnije sam ja pokušavao da uradim oli, iznova i iznova, ali onda sam skapirao da možda daska i nije baš za mene i odustao posle nekoliko meseci. Daska koju sam tada vozio je blejala jedno deset godina, sve do nastanka Dek Bordsa, kada sam je pretvorio u Dek Bord.

Iako si prestao da pokušavaš trikove, i dalje voziš, i gajiš veliku ljubav prema skejtbordingu. Kako si došao na ideju da pokreneš Dek Bords i da spašavaš daske?

To sam rešio 2015. godine. Video sam nekog lika (Aleksa) na Jutjubu kako je isekao staru klasičnu dasku i od nje napravio kruz i bio sam u fazonu – to je to, imam staru dasku, uradiću isto. Tada sam skapirao da stara, izdrndana daska može da dobije novi sjaj. Tako je nastao prvi Dek Bord. Fanfekt – kasnije mi se Aleks javio i rekao da mi kidaju daske, hehe.

Kako se osećaš kada moraš da sečeš neku dasku? Kao da skrnaviš nešto sveto ili kao spasistelj?

Kao hirurg, jer bi se u suprotnom daska bacila, ne bi se iskoristila ponovo. Ovako joj bukvalno dajem novi život. Uvek nešto može da se izvuče iz stare daske, dok za nove treba poseći stablo, a nema razloga za to, kad i te iste stare mogu da se voze barem još pet godina kada se srede.

Sa kakvim daskama najviše voliš da radiš i koje oblike preferiraš da praviš?

Pa uglavnom dobijam lomljene daske kod prednje osovine i zbog toga sam razvio oblik pod nazivom Kepec. To je ujedno i moj najčešći oblik za dasku i zapravo njega najviše i volim, jer je mali, presladak i dobar sa vožnju.

Da li postoje daske koje odbijaš da prerađuješ? Određeni modeli, brendovi, ili stanja u kojima se daske nalaze koje jednostavno ne diraš?

Iskreno, ne marim za modele i brendove, ali odbijam da radim cele, neoštećene daske kojima ništa ne fali. Jer nije to poenta Dek Bordsa. Poenta je da ostećenu dasku vratim u život, dam joj drugu šansu, jer, tehnički, ne mogu da je vratim u prvobitno stanje.

Da li Dek Bords nudi samo daske ili je moguće sklopiti i čitav komplet?

Jedno vreme sam mogao da sklapam komplete, jer su delovi bilo priuštivi, ali više ne, nažalost. Međutim, bilo je slučajeva kad mi klijent da punu slobodu i neograničen budžet kako bih sklopio komplet, jer želi samo moju dasku i nijednu drugu. Posebna ljubav za te ljude!

Kada je reč o grafikama, da li postoji motiv koji preovlađuje na tvojim daskama ili to sve zavisi od serije koju trenutno radiš ili od zahteva ljudi za koje radiš?

Pa, sve zavisi… Uglavnom radim unikate, jer ljudi žele da imaju karakteristične i personalizovane daske, ali imam i par motiva koji su stalni – božur, pipci hobotnice, pacov, ajvar… Oduvek sam voleo da škrabam, pa je sve nekako prirodno isplivalo, šta znam.

Za koga su Dek Bords daske?

Pa, za sve, ali rišejpove uglavnom traže ljudi koji su emotivno vezani za neku dasku staru dasku, za skejt koji su odavno vozili. A ovako im daju i novi život, ali ih i čuvaju.

Koja ti je najdraža daska koju si dosad uradio?

Mogu da izdvojim top tri: Daska koju trenutno vozim, nastala od prvog longborda koji sam kupio – stari Sector 9, koji sam ubrzo polomio ali i bio privilegovan da mu dam novi život kasnije. Zatim, prva daska koju sam isekao i na kraju daska koju sam oblikovao po uzoru na skejtove iz šezdesetih. Nekako, od njih je sve počelo, pa sam želeo da napravim omaž tome, od punog drveta.

Prva isečena daska

Daska koju trenutno vozi

Kada si počeo sa garderobom? Ili je to išlo odmah uporedo sa daskama?

Počeo sam malo kasnije u odnosu na dakse, 2017. godine, od male serije majica. Uradio par printova – mala hobotnica koja drži dasku i viri iz džepa na grudima – sa prvim logoom Dek Bordsa. Posle su usledili različiti printovi na majicama, duksevima i cegerima, kao i najnovija serija, Deki Daska, proistekla iz jednog od mojih brojnih nadimaka. Mada, ispostavilo se da je prvi print bio i najprodavaniji, pa se možda i ponove te maje za desetogodišnjicu, videćemo.

Ono što me i dan-danas izluđuje kod inostranih skejt brendova jesu astronomske cene, naročito garderobe. Da li misliš da se domaćim skejt brendovima može malo boriti protiv toga?

Iskreno, ne znam, jer mi baš i nemamo neko razvijeno tržište, svi su već navikli na odredjeni brend daske, bar oni koji voze duže i mogu da ih priušte tako da ne verujem da bi menjali to. Ali i zavisi šta se smatra skejt brendom. Ako je to nešto nalik mom brendu, onda – da. Jer onda niko ne radi nove daske, već je akcenat na reciklaži. Mali broj ljudi kupuje domaće daske, ali Dek Bords je drugačiji i pretpostavljam da zbog toga i zanima ljude, jer je fora reciklaža.

I gde mogu ljudi da te nađu i koji su dalji planovi za Dek Bords? 

U Nišu, najčešće oko 23h u Mega Maxiju, po širem centru grada ili negde gde nema puno ljudi. Po Beogradu, u Zakoretu. Posetim po neki bazar s vremena na vreme, poput bazara Mint Komune u Nišu. A što se tiče daljih planova, naravno, da se širimo na celu Evropu i cijeli svijet, prvenstveno u toplije krajeve haha. Ali videćemo, daske će uvek biti tu, majice, duksevi, cegeri – naravno, a ima još nekoliko projekata na čekanju. Stay tuned, što bi rekli.

Pratite Dušana i Dek Bords na Instagramu!

Fotografije: Dek Bords

Članak Dek Bords – oštećene daske u novom ruhu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ceremonija dodela nagrada počeće u 19 časova prema istočnom letnjem vremenu, sat vremena ranije od uobičajenog, što gledaocima u Evropi ne znači baš puno, dok će ljudi u publici na Oskarima to verovatno ceniti. Nagrade za sve kategorije će biti dodeljene tokom živog prenosa, osim počasnih, dok će najavljena nagrada za najbolji kasting biti prvi put dodeljena tek 2026. godine. Čak će i Džimi Kimel ponovo biti tu, da po četvrti put vodi ceremoniju. Time se izjednačio sa Vupi Goldberg i Džekom Lemonom, i fali mu još jedno vođenje kako bi stao rame uz rame sa Džonijem Karsonom, dok će Bilija Kristala sa devet vođenja i Boba Houpa sa čak jedanaest biti malo teže sustići.

Dakle, isto mesto, isti ljudi i slično vreme, tako da bolje da pređemo na filmove. U godini koju su obeležili početak još jednog sukoba, razne vremenske nepogode i štrajk koji je umnogome uticao na čitav Holivud, dobili smo gomilu sjajnih filmova. Pre svega, 2023. godina nam je donela fenomen Barbihajmera, gotovo grassroots pokret koji je umnogome doprineo promociji oba filma tokom štrajka glumaca i scenarista, pa je tako Barbie završio godinu kao film sa najvećom zaradom, dok se Oppenheimer našao na trećem mestu, odmah između animiranog mega-hita The Super Mario Bros. Movie. Oba filma su zaradila i nominacije za naljbolji film.

Međutim, za razliku od Kristofera Nolana, rediteljka filma Barbie Greta Gervig nije nominovana za najbolju režiju. Da li je se takav ishod očekivao? Nije. Da li je Barbie film kakav znamo mahom zbog Grete Gervig? Verovatno. Da li je odluka da ona ne bude nominovana malo bezveze? Jeste. Da li je prvi put da se ovako nešto dešava? Pa, ne baš. 

Iako često postoji jaka povezanost između Oskara za najbolji film i najbolju režiju, više puta se dešavalo da pobede filmovi čiji reditelji nisu nominovani. Od Wings Vilijema A. Velmana iz 1927. godine, preko Aflekovog Argo, pa do filma CODA od pre dve godine, to se jednostavno dešava. Takođe, otkako je 2009. godine broj ostvarenja nominovanih u kategoriji Najbolji film povećan sa pet na deset, dok su sve ostale kategorije ostale na istoj cifri, šansa da reditelji budu skrajnuti se drastično povećala. I dok, kao što to često biva, zaboravimo ko je osvojio Oskara za najbolju režiju neke godine, malo teže ćemo zaboraviti ko je snimio najveći ružičasti blokbaster svih vremena.

Vratimo se na nominovane filmove. Ove godine svakako prednjači Nolanov Oppenheimer sa čak trinaest nominacija, dok mu je za petama Poor Things Jorgosa Lantimosa sa jedanaest. Zatim slede Skorsezeov Killers of the Flower Moon sa deset, Barbie sa osam i Maestro Bredlija Kupera sa sedam nominacija, dok su American Fiction, Anatomy of a Fall, The Holdovers i The Zone of Interest zaradili po pet nominacija. 

Treba čestitati i Martinu Skorsezeu na desetoj nominaciji za najbolju režiju, čime je postao drugi najčešče nominovani reditelj na Oskarima, odmah iza Vilijema Vajlera koji drži rekord sa ukupno dvanaest nominacija. Međutim, Skorseze je nagradu osvojio samo 2017. godine za film The Departed. Da li će ovo biti godina kada će dodati još jedan, ostaje da se vidi.

Kada je reč o striming servisima, Netfliks apsolutno prednjači sa deset filmova i čak osamnaest nominacija, uključujući i onu za najbolji film koju je obezbedio Kuperov Maestro. Nešto manje nominacija, trinaest, sakupio je rivalski Epl studio, zahvaljujući filmovima Killers of the Flover Moon i Napoleon Ridlija Skota, u Francuskoj poznatog i kao „Apsolutna izmišljotina, odakle vam dokaz da je Napoleon pucao na piramide?”.

Kao i do sada, trebalo bi obratiti pažnju na nagrade koje su prethodile Oskarima i koje bi mogle biti da ukažu na potencijalne buduće pobednike. Prema nekakvom nepisanom pravilu, SAG (Screen Actors Guild) i BAFTA (British Academy of Film and Television Arts) nagrade se obično smatraju odličnim indikatorima za Oskare, a ove godine ima dosta poklapanja među pobednicima na oba događaja. 

Zato krenimo redom i prođimo kroz sve kategorije (ne odustajem od te ideje, svestan da je broj onih koji pročitaju tekst do kraja iz godine u godinu sve manji) i pogledajmo koji su filmovi nominovani i kakve su im šanse u kategorijama u kojima su se našli.

Najbolji film (Best Picture)

American Fiction
Anatomy of a Fall
Barbie
The Holdovers
Killers of the Flower Moon
Maestro
Oppenheimer
Past Lives
Poor Things
The Zone of Interest

Ko ima najveće šanse: Oppenheimer. Kako je osvojio Zlatni globus za najbolji film u kategoriji drame, kao i SAG i BAFTA nagrade, bilo bi pravo iznenađenje kada sezonu nagrada ne bi završio i Oskarom. Ali ja bih voleo da budem iznenađen.

Ali jako bih voleo da dobije: Ne znam. Zaista ne znam, Ovo je zaista bila prejaka godina i mislim da bih bio srećan kada bi bilo koji od filmova, izuzev Maestro i Oppenheimer, bio proglašen najboljim. Ako me pitate u ponedeljak, rekao bih The Holdovers, u utorak bih već rekao Barbie, u sredu bih najviše navijao za Killers of the Flower Moon, a u četvrtak bih se cepao izmeđy Anatomy of a Fall i Poor Things. Neka pobedi najbolji, svi su mi kao deca. Normalna i dobra deca, ne neki izrodi kojima ne ostavljam ništa u testamentu. 

Najbolja režija (Best Director)

Žistin Trije, Anatomy of a Fall
Martin Skorseze, Killers of the Flower Moon
Kristofer Nolan, Oppenheimer
Jorgos Lantimos, Poor Things
Džonatan Glejzer, The Zone of Interest

Ko ima najveće šanse: Kristofer Nolan. Ponovo, već mesecima sve ukazuje na to, tako da ovo deluje kao najočigledniji ishod.

Ali jako bih voleo da dobije: Žistin Trije za Anatomy of a Fall, jer još od Anatomy of a Murder nijedna sudska drama nije bila tako uzbudljiva. Ali ako me neko pita „Dobro, osim Žistin Trije?”, rekao bih Martin Skorseze. Jer film koji traje tri i po sata, koji deluje kao jedva 90 minuta, može da snimi samo apsolutni genije, tako da moj glas ide čika Martiju. 

Najbolja glumica u glavnoj ulozi (Best Actress)

Anet Bening, Nyad
Lili Gledstoun, Killers of the Flower Moon
Sandra Huler, Anatomy of a Fall
Keri Maligan, Maestro
Ema Stoun, Poor Things

Ko ima najveće šanse: Već mesecima su na klackalici Lili Gledstoun i Ema Stoun. Stoun može da se pohvali BAFTA nagradom, za koju Gledstoun nije bila ni nominovana. Međutim, Gledstoun je osvojila SAG nagradu, čime je ušla u istoriju kao prva autohtona stanovnica SAD koja je osvojila ovo priznanje. Biće ovo foto finiš.

Ali jako bih voleo da dobije: Lili Gledstoun. To bi me najviše obradovalo. Jer ako jednog dana razmišljate da odustanete od glume i prešaltate se na proučavanje stršljenova, a drugog vas pozove Skorseze i ponudi vam glavnu ulogu u filmu, onda je Oskar baš dobra završnica te priče. Ali da ga vidim u rukama Sandre Huler, bio bih jednako zadovoljan.

Najbolji glumac u glavnoj ulozi (Best Actor)

Bredli Kuper, Maestro
Kolman Domingo, Rustin
Pol Điamati, The Holdovers
Kilijan Marfi, Oppenheimer
Džefri Rajt, American Fiction

Ko ima najveće šanse: Klijan Marfi. Sa Zlatnim globusom za najbolju mušku ulogu u kategoriji drame, BAFTA i SAG nagradama u džepu, Ircu se smeši i Oskar za ulogu fizičara Roberta Openhajmera.

Ali jako bih voleo da dobije: Pol Điamati. Ne znam kada sam poslednju put gledao nekog šarmantnijeg na velikom platnu. Sad sam proverio, Five Guys burgera ima u Los Anđelesu, pa znam da može da proslavi kao čovek. Mada ne bih imao ništa protiv ni ako bi otišao i u In-N-Out Burger.

Najbolja glumica u sporednoj ulozi (Best Supporting Actress)

Emili Blant, Oppenheimer
Danijel Brooks, The Color Purple
Amerika Ferera, Barbie
Džodi Foster, Nyad
Devajn Džoj Rendolf, The Holdovers

Ko ima najveće šanse: Baš kao i Kilijan Marfi, Devajn Džoj Rendolf je do sada nakupila Zlatni globus (doduše u kategoriji Najbolja komedija / mjuzikl). BAFTA i SAG nagrade za ulogu glavne kuvarice Barton akademije u The Holdovers.

Ali jako bih voleo da dobije: Devajn Džoj Rendolf, jer volim kada ljudi pokažu šta zaista mogu. Ona je odlična i u seriji Only Murders in the Bulding, ali tek je u The Holdovers uspela da zasija u potpunosti. Ako bi se pozlaćena bista kojim slučajem našla u rukama Džodi Foster, bio bih zadovoljan, mada je možda to prevelika nagrada za poprilično neinventivan film poput Nyad.

Najbolji glumac u sporednoj ulozi (Best Supporting Actor)

Sterling K. Braun, American Fiction
Robert De Niro, Killers of the Flower Moon
Robert Dauni Džunior, Oppenheimer
Rajan Gosling, Barbie
Mark Rafalo, Poor Things

Ko ima najveće šanse: Robert Dauni Džunior. Ponavljam se iz kategorije u kategoriju, ali sa tri velike nagrade na polici, ne vidim šta bi moglo da pođe drugačije.

Ali jako bih voleo da dobije: Iako bi fan MCU fan u meni apsolutno želeo da vidi kako Robert Dauni Džunior šmekerski namiguje s Oskarom u rukama, moj glas ide Rajanu Goslingu. Jer, ako posmotramo raspon čitave karijere, koliko god rečenica „I am Ironman” bila legendarna, „I’m just Ken” je ipak više Oscar-worthy.

Najbolji originalni scenario (Best Original Screenplay)

Anatomy of a Fall, Žistin Trije i Artur Harari
The Holdovers, Dejvid Hemingson
Maestro, Bredli Kuper i Džoš Singer
May December, Semi Burč, prema priči Semi Burč i Aleksa Mekanika
Past Lives, Selin Song

Ko ima najveće šanse: Anatomy of a Fall. Žistin Trije i Artur Harari imaju priliku da ponove uspeh koji su već postigli sa BAFTA nagradom i Zlatnim globusom.

Ali jako bih voleo da dobije: The Holdovers. Ne znam kada sam video zategnutiji scenario. Mogao da pukne na hiljadu mesta, da sklizne u patetiku ili more klišea, a ipak nije podbacio ni u jednoj rečenici.

Najbolji adaptirani scenario (Best Adapted Screenplay)

American Fiction, Kord Džeferson
Barbie, Greta Gervig i Noa Baumbah
Oppenheimer, Kristofer Nolan
Poor Things, Toni Meknamara
The Zone of Interest, Džonatan Glejzer

Ko ima najveće šanse: To što je Greti Gervig izmakla nominacija za najbolju režiju moglo bi se kompenzovati Oskarom za najbolji adaptirani scenario, mada moram da priznam da me ova kategorizacija možda najviše boli. Ako je scenario za Barbie adaptiran samo zato što postoje lutke (bez ikakve priče), zar ne bi po toj logici i Maestro trebalo da spada u istu kategoriju, kako je zasnovan na životu Leonarda Bernstajna, čitavom životu čoveka koji je zaista postojao?

Ali jako bih voleo da dobije: Barbie. Pogledati paragraf iznad, prim. aut.

Najbolji strani film (Best International Feature Film)

Io Capitano (Italija)
Perfect Days (Japan)
Society of the Snow (Španija)
The Teacher’s Lounge (Nemačka)
The Zone of Interest (Ujedinjeno Kraljevstvo)

Ko ima najveće šanse: The Zone of Interest. Više puta nazivan „brutalnim remek-delom”, The Zone of interest ima najviše šansi za pobedu.

Ali jako bih voleo da dobije: The Zone of Interest. Spilberg je, poprilično skromno, nazvao ovaj film najboljim filmom o Holokaustu još od njegovog.

Najbolji dugometražni animirani film (Best Animated Feature Film)

The Boy and the Heron, Hajao Mijazaki i Tošio Suzuki
Elemental, Piter Son i Denis Rim
Nimona, Nik Bruno, Troj Kuejn, Keren Rajan i Džuli Zakari
Robot Dreams, Pablo Berger, Ibon Kormenzana, Ignasi Estape i Sandra Tapia Diaz
Spider-Man: Across the Spider-Verse, Kemp Pauers, Džastin Kej Tompson, Fil Lord, Kristofer Miler i Ejmi Paskal

Ko ima najveće šanse: Ovo će biti tesna borba između Mijazakija i Spajdermena. Sonijev Spider-Man: Across the Spider-Verse je osvojio čak sedam ANNIE nagrada, uključujući i onu za najbolji film. Međutim, The Boy and the Heron je osvojio BAFTA nagradu za najbolji animirani film. Oba su remek-dela.

Ali jako bih voleo da dobije: Spider-Man: Across the Spider-Verse. Iako ekipa već može da se pohvali Oskarom iz 2019. godine, bolno je to koliko pomeraju granice animacije.

Kategorije za preletanje, za slučaj da već niste odustali od čitanja:

Najbolja montaža (Best Film Editing)

Anatomy of a Fall
The Holdovers
Killers of the Flower Moon
Oppenheimer
Poor Things

Ko ima najveće šanse: U pitanju je kategorija u kojoj svako može da pobedi, ali statistika kaže da Oskari za najbolju montažu i najbolji zvuk po pravilu idu zajedno. Po svemu sudeći, najveće šanse, ponovo, ima Oppenheimer.

Ali jako bih voleo da dobije: Killers of the Flower Moon. Ako film od tri sata i kusur ne učinite sporim, to znači da, između ostalog, imate odličnog montažera.

Najbolji zvuk (Best Sound)

The Creator
Maestro
Mission Impossible: Dead Reckoning Part One
Oppenheimer
The Zone of Interest

Ko ima najveće šanse: Oppenheimer, jebiga. Pogledati prethodnu kategoriju, prim. aut.

Ali jako bih voleo da dobije: The Zone of Interest. Zvuk je sve u tom filmu.

Najbolja scenografija (Best Production Design)

Barbie
Killers of the Flower Moon
Napoleon
Oppenheimer
Poor Things

Ko ima najveće šanse: Sve ukazuje da će se ovde najviše takmičiti Poor Things i Barbie. Poor things je stvorio svet koji je istovremeno realističan i nerealistican, u prošlosti i u budućnosti, dok je Barbie je uspeo da oživi sve čime smo se igrali.

Ali jako bih voleo da dobije: Barbie. Štedim za nekretninu u Barbilendu.

Kamera (Best Cinematography)

El Conde
Killers of the Flower Moon
Maestro
Oppenheimer
Poor Things

Ko ima najveće šanse: Konsultujmo još jednom statistiku, moj najneomiljeniji predmet tokom jednogodišnjeg bezuspešnog pokušaja studiranja ekonomije. Uvek najveće šanse imaju filmovi koji su takođe nominovani i za najbolji film. Tako da se priznanje smeši filmu Oppenheimer, koji je pobedio u istoj kategoriji i na ovogodišnjim BAFTA nagradama.

Ali jako bih voleo da dobije: Oppenheimer. Pošteno. Mogao bih da živim s tim.

Najbolji specijalni efekti (Best Visual Effects)

The Creator
Godzilla Minus One
Guardians of the Galaxy Vol. 3
Mission Impossible: Dead Reckoning Part One
Napoleon

Ko ima najveće šanse: Godzilla Minus One je ušla u istoriju kao prvi japanski film nominovan u kategoriji za najbolje specijalne efekte, kao i prvi film iz ove 70 godina stare franšize koji je zaradio nominaciju. Oskar bi bio i više nego zaslužen, ali konkurencija je jaka.

Ali jako bih voleo da dobije: Mission Impossible: Dead Reckoning Part One. Realno, strava je to što imaju tehnologiju da izbrišu rampu sa koje je Tom Kruz motorom skočio u provaliju. Da, oni imaju Toma Kruza koji u šezdesetoj godini skače motorom u provaliju i otvara padobran. I nakon toga samo izbrišu rampu.

Najbolja originalna muzička numera (Best Music – Original Song)

The Fire Inside iz filma Flamin’ Hot, Dajen Voren
I’m Just Ken iz filma Barbie, Mark Ronson i Endru Vajat
It Never Went Away, iz filma American Symphony, Džon Batist i Den Vilson
Wahzhazhe iz filma Killers of the Flower Moon, Skot Džordž
What Was I Made For? iz filma Barbie, Bili Ajliš i Fineas Okonel

Ko ima najveće šanse: Možda i najdivnije rivalstvo između I’m Just Ken i What Was I Made For, kao dve sjajne numere iz filma Barbie. Ne znam kada me je poslednji put ovoliko zanimala ova kategorija.

Ali jako bih voleo da dobije: What Was I Made For. Iako su Bili i Fineas pre samo dve godine osvojili Oskara za No Time to Die, i siguran sam da će ih osvojiti još puno u budućnosti.

Kategorije za super brzo preletanje, za najizdržljivije:

Najbolji kostim (Best Costume Design)

Barbie
Killers of the Flower Moon
Napoleon
Oppenheimer
Poor Things

Jako bih voleo da dobije: Oppenheimer, jer sam stvarno otkinuo na onaj šešir. Šalim se, Barbie, naravno, zbog onog autfita za rolere.

Šminka i frizura (Best Makeup and Hairstyling)

Golda
Maestro
Oppenheimer
Poor Things
Society of the Snow

Jako bih voleo da dobije: Maestro. Jer ne mogu da verujem da neko može da vas optuži za rasne stereotipe zbog veštačkog nosa.

Muzika (Best Music Original Score)

American Fiction
Indiana Jones and the Dial of Destiny
Killers of the Flower Moon
Oppenheimer
Poor Things

Jako bih voleo da dobije: Džon Vilijams za Indiana Jones and the Dial of Destiny, jer jedino je muzika probudila nostalgiju u meni tokom gledanja tog filma.

Najbolji kratki igrani film (Best Live Action Short Film)

The After
Invincible
Knight of Fortune
Red, White and Blue
The Wonderful Story of Henry Sugar

Jako bih voleo da dobije: The Wonderful Story of Henry Sugar. Ovo je Andersonova osma nominacija i, iako ne smatram film remek-delom, voleo bih da vidim odavno zasluženog Oskara u njegovim rukama.

Najbolji dokumentarni film (Best Documentary Feature)

Bobi Wine: The People’s President, Mozes Bvajo, Kristofer Šarp i Džon Batsek
The Eternal Memory, Maite Alberdi
Four Daughters, Kauder Ben Hania i Nadim Čeikruha
To Kill a Tiger, Niša Pahudža, Kornelija Prinsipi i Dejvid Openhajm
20 Days in Mariupol, Mstislav Černov, Mišel Mizner i Reni Aronson-Ret

Jako bih voleo da dobije: 20 Days in Mariupol

Najbolji kratki dokumentarni film (Best Documentary Short Subject)

The ABCS of Book Banning
The Barber of Little Rock
Island in Between
The Last Repair Shop
Nai Nai & Wài Pó

Jako bih voleo da dobije: The ABCS of Book Banning

Najbolji kratki animirani film (Best Animated Short Film)

Letter to a Pig
Ninety-Five Senses
Our Uniform
Pachyderme
War is Over! Inspired by the Music of John & Yoko

Jako bih voleo da dobije: Letter to a Pig

Članak Oblakoderov vodič za Oskare 2024 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svake godine pravim ove liste iz dva razloga: zato što nisam u stanju da gledam ništa drugo, a i zato što prosto volim Božićne filmove – te otkačene, okićene stvari koje se odupiru kako svim mogućim filmskim kriterijumima, tako i zdravom razumu – i smatram da postoji više prostora na vašem prazničnom repertoaru od onoga što se servira na TV-u u okviru novogodišnjeg programa.

Prema pisanju sajta Entertainment Weekly, ovo godine je u Americi snimljeno samo 116 božićnih filmova, što je 61 manje nego prošle godine. Međutim, kako kvantitet ne znači i kvalitet, ova godina je posebno jaka! Zato hajde da pogledamo koji su to najveći božićni hitovi iz bioskopa i striming servisa ove sezone.

Bioskop: Najbolja drama ove godine i gotovo nemi film

The Holdovers

Režija: Aleksander Pejn
Uloge: Pol Điamati, Devajn Džoj Rendolf, Dominik Sesa

Svi smo tokom školovanja, ukoliko smo imali sreće, imali samo jednog nadrkanog profesora koji je ostavljao doživotne traume čitavim generacijama učenika, pa i nastavnog osoblja. E sad, zamislite da ste u internatu, da su vam roditelji rekli da ne dolazite kući za Božić i da stoga treba da provedete nekoliko nedelja sa profesorom koga na možete da gledate, a još manje može on vas. To je osnovni zaplet filma The Holdovers, jednog od najprijatnijih iznenađenja čitave godine, filma koji je čak previše dobar da bi se našao na božićnoj listi, jer je sve samo ne običan božićni film.

Pol Điamati igra Pola, profesora istorije koji se pridržava strogog kodeksa ponašanja, svestan da te vrednosti ne dele ni njegove kolege, a kamoli učenici. Primoran je da tokom zimskog raspusta ostane na kampusu i vodi računa o učenicima koji ne idu kući za praznike. Ipak, ubrzo ostaje samo sa jednim učenikom Angusom (sjajni Dominik Sesa), inteligentnim ali nestašnim i gotovo samodestruktivnim tinejdžerom. U školi takođe ostaje i glavna kuvarica Meri (Devajn Džoj Rendolf), koja je nedavno izgubila sina u ratu u Vijetnamu.

Postoji toliko mesta na kojima je The Holdovers mogao da popusti, sklizne u kliše ili ambis lošeg humora, da se samo našao u rukama manje iskusnog reditelja ili scenariste. Ali nije. Umesto doga, dobili smo jednu od najboljih drama 2023. godine, koja je istovremeno duhovita, nostalgična, melanholična i bolna. Mislim da nakon Love Actually nismo imali film koji ovoliko pretenduje da postane božićni klasik. A opet, The Holdovers je mnogo više od toga. Pre će postati samo klasik, bez prazničnih atributa.

Silent Night

Režija: Džon Vu
Uloge: Džoel Kinaman, Kid Kadi, Harold Tores

Mislim da od Policijske akademije nije postojao film sa naslovom koji direktnije objašnjava zaplet filma. Tiha noć je poprilično tiha, kako u njoj gotovo i da nema dijaloga.

Brajan Godlok je električar koji vodi miran život sa suprugom Sajom i sinom Tejlorom Majklom u fiktivnom gradu Las Palomas u Teksasu. Na Badnje veče 2021, Brajan i Tejlor isprobavaju novi bicikl i nađu se usred okršaja bandi. Tejlor biva upucan i umire na licu mesta, dok Brajan pokušava da uhvati ubicu samo da bi ga upucali u vrat. Preživljava, ali sa teško oštećenim glasnim žicama, što mu onemogućava govor. Ali mu ne omogućava da započne krvavu osvetu.

Dijalozi i generalno govor nisu neophodni u filmu, jer je reditelj Džon Vu rešio da se najviše osloni na vizuelni doživljaj. Producenti Džona Vika, protagonista bez izgovorene rečenice i Božić. Ko bi poželeo išta više od toga?

Netfliks: Deca postaju roditelji i obrnuto, dok Loši momci ponovo jašu

Family Switch

Režija: McG
Uloge: Ed Helms, Dženifer Garner, Ema Majers, Brejdi Noon

Božić je, ali Vokerovi su prepuni obaveza. Mama Džes (Dženifer Garner) ima bitnu prezentaciju na poslu od koje će zavisti njeno potencijalno unapređenje, ali i budućnost firme. Tata Bil (Ed Helms) ima šansu da ispuni mladalački san i pobedi na takmičenju bendova. Sin Vajat (Brejdi Nun) ima intervju za koledž, a ćerka Sisi (Ema Majers) igra važnu fudbalsku utakmicu koja joj može obezbediditi mesto u juniorskoj reprezentaciji. I tu su i beba i pas, koji rade stvari svojstvene bebama i psima. Ali nakon posete planeterijumu i čudne pojave na nebu, ćerka se budi u telu majke, a sin u telu oca. I obrnuto. I beba se budi u telu psa.

Film je duhovitiji nego što to bi jedna izlizana formula trebalo da mu dozvoli. Glumci su dobro zabavljali snimajući ga, a i vi ćete dok ga budete gledali. Jedino je uznemirijuće koliko se niko ne bavi bebom u telu kučeta.

The Bad Guys: A Very Bad Holiday

Režija: Hristo Stambolijev, Bret Haland
Uloge: Majkl Godere, Raul Sebalos, Kris Dijamantopulos, Malori Lou

Kratki film čija je radnja smeštena pre dugometražnog animiranog hita iz 2022. godine. Loši momci obožavaju Božić, jer dok su svi kod kuće i pakuju poklone, grad je miran i samim tim savršen za veliku pljačku. Ali šta se dešava ako se Božić iznenada otkaže? Najveći životinjski pljačkaši moraće da nađu način da građanima povrate veru u Božić. Jer neko mora i da radi.

Iako ovog puta nema Sema Rokvela u ulozi Vuka, 22 minuta nije dovoljno dugo da to i osetimo.

Amazon Prime: Problemi u turizmu, Betmen i Edi Marfi

Your Christmas or Mine 2

Režija: Džim O’Henlon
Uloge: Asa Baterfild, Kora Kirk

Ovo je zapravo dupla preporuka, jer sam prvi deo Your Christmas or Mine otkrio prošle godine nakon što sam završio listu, uskrativši je tako za jedan od najboljih božićnih filmova 2022. godine.

U prvom delu, mladi par Hejli (Kora Kirk) i Džejms (Asa Baterfild) se rastaju na stanici u Londonu, gde će svako uzeti voz za svoj rodni grad. Međutim, u poslednjem trenutku odluče da iznenade jedno drugo, čime završe u suprotnim kućama, bez partnera, ali sa njihovim čudnim roditeljima.

Kako postoji i drugi deo, prosta logika ukazuje da prošlogodišnji božićni fijasko nije nimalo negativno uticao na njihovu vezu. Stoga ove godine odlučuju da zajedno sa porodicama proslave Božić na planini. Džejmsov otac je uštogljeni bogati britanski aristokrata, a Hejlini roditelji ludaci iz srednje klase. I nekako završe u suprotnim hotelima.

Komotno možete da odgledate samo prvi, ali kako je ovo ipak začetak božićnog filmskog univerzuma, bilo bi šteta ne pogledati i drugi.

Candy Cane Lane

Režija: Redžinald Hadlin
Uloge: Edi Marfi, Trejsi Elis Ros, Džilijan Bel

Pre nego što se kao Eksel Foli vrati na Beverli Hils, Edi Marfi je naoštren da pobedi u takmičenju za najbolje okićenu kuću u komšiluku. Nagrada je, ipak, 100 hiljada dolara. Do te mere ja zaluđen idejom da odlučuje da sklopi pakt sa božićnim vilenjakom. Kako bi mu pomogao, vilenjak baca čini koje oživljavaju 12 dana Božića. Sve bi bilo okej da to ne dovede do potpunog pandemonijuma u gradu.

Previše komplikovan film, čak i za odrasle, koji je osmišljen pre svega kao film za decu. Ipak, uz sve božićne sijalice, najsjajnije svetli Edi Marfi.

Merry Little Batman

Režija: Majk Rot
Uloge: Luk Vilson, Jonas Kibrab, Džejms Kromvel, Dejvid Hornsbi

Ne znam koliko ste u toku, ali dobri stari Brus Vejn je otac (i to pravi otac, ne samo „Hej, hajde navuci ovaj kretenski kostim i budi moj Robin“ otac, nego biološki otac) već neko vreme. I kada njegov sin Demijan za Badnje veče ostane sam u vili Vejnovih, odlučuje da se pretvori u Malog Betmena, kako bi čuvao kuću, ali i ostatak Gotama, od svih zlikovaca koji mu ne daju mira čak ni tokom najlepše noći u godini.

Animacija je odlična, a i divno je slušati Luka Vilsona kao Betmena/Brusa Vejna, baš kao i Jonasa Kibraba kao Demijana. Uostalom, usudiću se čak i pre gledanja drugog dela Akvamena da kažem da je ovo verovatno najbolji DC film koji ćete odgledati ove godine.

Dizni Plus: Ludakris i Travolta, srećom u dva različita filma

Dashing Through the Snow

Režija: Tim Stori
Uloge: Ludakris, Lil Rej Haveri, Medison Skaj Validum

Božićni film koji malo kači društvene probleme? Niste ni znali da vam je to potrebno. Još manje ste znali da vam je potreban Ludakris u njemu.

Edi Gerik (Ludakris) je razvedeni socijalni radnik koji radi za policiju Atlante i prezire Božić zbog lošeg iskustva iz detinjstva. Kako mora da odgovori na poziv za Badnje veče, koje provodi sa ćerkom (Medison Skaj Validum), Edi nekako uspe da na sebe navuče gnev lokalnog političara. Međutim, upoznaje čoveka koji će mu pomoći, kako u poslu, tako i da otkrije pravo značenje, lepotu i magiju Božića.

Činjenica da tajanstvenog Nika upoznaje u trenutku kada ovaj izlazi iz kamina nedvosmisleno ukazuje da je reč o Deda Mrazu.

The Shepherd

Režija: Jan Softli
Uloge: Ben Redklif, Kler Prajs, Džon Travolta

The Shepherd donosi priču o pilotu Frediju Huku (Ben Redklif) koji dobija dozvolu da odleti kući za Božić 1957. godine. Njegov plan je da leti za Badnje veče i da kasno u noć ili ujutru bude sa porodicom. Međutim, usled mehaničkih problema, Fredijev avion ostaje bez goriva negde iznad Severnog mora. Deluje kao da je sve izgubljeno, ali onda misteriozni pilot (Džon Travolta) stiže u pomoć.

Adaptacija istoimene novele Frederika Forsajta, The Shepherd je odlična božićna minijatura. Jer u svega 38 minuta, The Shepherd nam kaže sve o životu, smrti, strahu, hrabrosti i, naravno, Božiću.

Članak Praznici 2023: Plejlista novih božićnih filmova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dve godine kasnije, poznati britanski Kolinsov rečnik proglasio je bindžovanje za reč godine, uz obrazloženje da je upotreba termina tokom prethodne godine uvećena za 200 odsto, preneo je BBC. Deset godina kasnije, svi bindžuju serije – u manjoj ili većoj meri. Prema istraživanju Radio Tajmsa  iz ove godine, kojim su praćene navike gledalaca na uzorku od 21.000 ljudi, 81% ispitanika povremeno bindžuje serije, dok više od polovine (56%) to radi redovno.

Međutim, sve što je lepo (ili potpuno nezdravo i destruktivno za ljudsku psihu, u zavisnosti od toga kako doživljavate provođenje više sati dnevno pred ekranom) možda ima kraj. Mnogi filmski i TV kritičari, kao i teoretičari medija, već neko vreme se pitaju da li bindžovanje polako izumire? Znam, deluje kao naučna fantastika, jer kada smo jednom počeli da bindžujemo, činilo nam se, i to s pravom, da nećemo moći nikada da se vratimo na pređašnje modele gledanja.

Izumiranje stoga zvuči kao prejaka reč, tako da bi najsigurnije bilo reći da bindžovanje danas više nije dominantan model. Jer ako slabi, onda slabi simultano na dva fronta, kao način na koji nam se sadržaj servira, ali i način na koji taj isti sadržaj, nakon svih godina tokom kojih nam je sve dostupno na „izvolte” i odjednom, konzumiramo.

A sve više nam se servira, što stariji bi rekli, „kao u stara vremena”, oprezno izostavljajući ono „dobra”. Pogledajmo samo neke od najvećih naslova ove godine: Finalna sezona HBO-ovog mega hita Succession, adaptacija video igre The Last of Us iste produkcije, poslednja sezona najnekompetentnijeg najboljeg fudbalskog trenera, Eplovo čedo Ted Lasso, pa i treća sezona Hulu-ove Only murders in the Building. Ono što je zajedničko svim ovim serijama jeste da su epizode izlazile na nedeljnom nivou, tačno određenim danima, u tačno određeno vreme. Baš kao i na TV-u, samo bez reklama, barem zasad.

I okej, HBO se već godinama koristio dobro poznatom TV praksom nedeljne epizode, ali zbog čega bi se drugi striming servisi u eri bindžovanja pridržavali istog pravila? Zato što su im direktori nostalgični za zlatnim dobom televizije i žele da očuvaju taj duh što duže, čak i na striming platformama koje nemaju televizijske kanale poput HBO-a? Pa, ko zna, možda, ali teško da je to u pitanju. Pre će biti da je razlog finansijski.

Jer izbacivanje jedne epizode nedeljno automatski znači zadržavanje publike na platformi više nedelja, što opet znači manji odliv korisnika iz meseca u mesec. Novinarka CNBC-a u oblasti zabave Sara Viten savršeno je to objasnila na primeru strimera Dizni plus, koji u svom katalogu ima franšize poput Marvela i Ratova zvezda. Program je iz prošle godine, ali kako se strategija Diznija nije naročito promenila, lepo će oslikati i trenutnu situaciju.

„Kompanija je izbacila The Book of Boba Fett (Ratovi zvezda) koja je emitovana od decembra 2021. do februara 2022. Zatim je krajem marta izašao Moon Knight (Marvel), koji je emitovan do početka maja. Krajem maja je premijeru imala serija Obi-Wan Kenobi (Ratovi zvezda), koja se nastavila kroz jun. Početkom juna je došla Ms. Marvel (Marvel), emitovana do kraja jula. Avgust je bio rezervisan za She-Hulk (Marvel) koja je emitovana do oktobra, da bi se prva sezona serije Andor (Ratovi zvezda) završila u novembru. I onda je u decembru objavljen The Guardians of the Galaxy Holiday special”, piše Viten.

Vidite, ako ste fan superheroja ili najpoznatije svemirske opere, ili oba (faca Boba Ajgera nalepljena na mim Entonija Adamsa koji zadovoljno trlja dlanove u pozadini), vi ste podmireni za čitavu godinu. Čak i da nekim slučajem imate rupu od mesec dana, tokom kojih vas ništa ne zanima, ne isplati vam se da oktazujete pretplatu. Ne samo da vam se ne isplati, već imate više razloga da umesto mesečne, uzmete godišnju pretplatu, što je baš ono što Dizni želi.

Čak i ako bismo izuzeli aspekat održavanja pretplate, izbacivanje jedne epizode nedeljno pogodno je i za dobro staro hajpovanje. Jer sa klasičnim TV rasporedom, iz nedelje u nedelju, dobijate prostor za teorije, rasprave, (ne)ispunjavanje očekivanja i razmenu mišljenja, kako onlajn, tako i ispred kafemata, fontane za vodu ili gde god već ljudi stoje i pričaju o serijama. Kada je serija She-Hulk počela sa emitovanjem, svake nedelje je neki od sajtova za vesti iz pop kulture pisao kako se Čarli Koks ponovo nije pojavio kao Derdevil, čak ni u advokatskom odelu, a kamoli u kostimu, jer je očigledno to ljude najviše zanimalo. Isto tako se donedavno iz nedelje u nedelju nagađalo koja je zapravo uloga Ki Hju Kuana u drugoj sezoni Lokija. A to su čak i mikro primeri. O poslednjoj sezoni serije Succession se pričalo svake nedelje, dva meseca.

Ovo ne znači da hajpovanje izostaje kada nas striming platforma počasti čitavom sezonom odjednom, samo neminovno kraće traje. Prostor za špekulaciju i raspredanje je manji jer, eto, 56% gledalaca je seriju sabilo dva dana nakon premijere.

Ali praksa izbacivanja jedne epizode nedeljno ne pomaže samo velikim serijama da održe interesovanje publike i sajtovima da skupljaju klikove na teorije koje ne vode nikuda. Ponekad se desi da je upravo krčkanje na tihoj vatri i preporuka od usta do usta baš ono što je seriji potrebno kako bi isplivala na površinu. Savršen primer za to je serija The Bear koja je postala hit baš zato što se, poput govedine u sendviču koju su Karmi i ekipa služili u prvoj sezoni, kuvala dugo. Zbog toga je odluka Hulu-a da drugu sezonu izbaci odjednom mnoge iznenadila, a neke čak i razočarala. „Propustila se prilika za hajp i diskusiju”, ističe Adrijan Horton, novinarka Gardijana.

A možda jedan deo gledalaca i želi da epizode dobija umerenim tempom. Neki zbog nostalgije, a neki i zbog nedostatka samokontrole, znajući da će, ukoliko dobiju sve epizode odjednom, odgledati Bodies za jednu noć usred radne nedelje i naredni dan provesti proklinjući Džona Berda što je uopšte izumeo televizor. A neki prosto ne mogu da se odbrane od spojlera, kojih neminovno ima manje kada ljudi gustiraju epizode jednom sedmično.

Sa druge strane, serije koje su epizode izbacivale jednom nedeljno nisu jedini primeri uspešnih serija ove godine. Netfliksovi hitovi iz 2023. godine, poput The Fall of the House of Usher, Bodies, One Piece, Heartstopper, objavljeni su odjednom, omogućivši pretplatnicima da ih gledaju tempom koji im odgovara. Iako se, poput ostalih striming servisa, suočavaju sa gubitkom pretplatnika, čelnici Netfliksa izjavili su da se neće odreći njihovog zaštitnog znaka, bindge-release formata. Jedino što će sigurno raditi, a razlikuje se od sistema „sve odjednom, pa gledajte dok vam oči ne ispadnu”, jeste da će pojedine naslove izbacivati u delovima, kao što je to bio slučaj sa Stranger Things 4 i poslednjom sezonom Ozark, kako bi dobili upravo ono što i njihovi konkurenti – korisnike na duže vreme i dugotrajniji hajp.

Ali čak i kada bi striming servisi nekim čudom odlučili da prestanu da izbacuju serije izjedna, ko garantuje da bi bindžovanje nestalo? Na kraju krajeva, svaku seriju, nakon nekog vremena, možete da bindžujete, ukoliko ste dovoljno strpljivi. Neki gledaoci čak čekaju i po više meseci na emitovanje poslednje epizode, usput izbegavajući spojlere spretno poput svetskih šampiona u Minesweeper-u, samo kako bi je na miru izbindžovali. I šta je sa serijama čije je televizijsko emitovanje završeno pre više godina, a koje su uveliko na nekim strimerima, ili na njih tek dolaze? Mislite da neko danas gleda jednu epizodu The Office nedeljno? Uostalom, ako neku uslugu plaćate, valjda zaslužujete i pravo da gledate sadržaj tempom koji vam odgovara, zar ne?

Gvilim Mamford, urednik kulture u Gardijanu, u njuzleteru posvećenom upravo Smrti bindžovanja ističe da bi ova praksa mogla da izgubi na popularnosti jedino zbog ogromne količine sadržaja koji nam se trenutno servira.

„Ne mogu da se setim kada je poslednji put bilo ovako, kada je toliko velikih serija emitovano u isto vreme. Samo to je opterećujuće, a ideja da sve one stignu u celosti je još više zastrašujuća. U tom kontekstu, ideja o nedeljnom doziranju serija deluje kao blagoslov. Kada je reč o zlatnom dobu TV-a, nekada je manje, zapravo, više.”

I moram da se složim sa njim. Prosto dobijem napad anksioznosti kada krenem da brojim naslove na watch-listi, i to samo jednog od pet striming servisa na koje sam pretplaćen. Broj epizoda, njihovo trajanje, kao i činjenica da su ih svi na poslu odgledali za dve večeri, tera me da počupam optičke kablove i odem na buvljak u potrazi za DVD plejerom. Verovatno je u pitanju miks straha od zatrpavanja i neke nostalgije, ali jedva čekam novu sezonu Severance, da sedim na ivici kauča svake nedelje, danima razmišljam šta će se desiti u narednoj epizodi, da želim još, ali i uživam u činjenici da ne mogu to da dobijem odmah.

Ali jedva čekam i naredni kišni vikend, da provedem dobar deo dana bindžujući Malcolm in the Middle, jer ne mogu drugačije da se nosim sa realnošću. Bog blagoslovio bindžovanje.

Naslovna fotografija: Glenn Carstens-Peters, Unsplash

Članak Da li je vreme da se oprostimo od bindžovanja? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako mogu da tvrdim ovo? Pa, zato što sam milenijal i osetio sam to na sopstvenoj koži. Nedavno smo na poslu ispraćali stažistkinju i ubrzo nakon otvaranja jeftinog šampanjca i kolača iz supermarketa, upoznao sam drugog stažistu, dečka koji je stigao u firmu pre nešto manje od mesec dana. Sledi kratak transkript razgovora.

Ja: Čekaj, ti beše radiš na mrežama?

Stažista: Aha.

Ja: Imate Tiktok?

Stažista: Naravno.

Ja: Vidiš, na mom prethodnom poslu, urednica mi je tražila da napišem tekst o Tiktoku. To je bilo pre nekoliko godina, kada se pojavio, ne sećam se kad tačno, ali pre pandemije. Uglavnom, skinuo sam aplikaciju, startovao je i prepao se. Delovalo mi je kao da ljudi samo viču na mene sa svih strana, i nisam baš znao kako da podesim to sve, uspaničio sam se, pa sam bacio telefon u bokal s vodom. Tekst nikada nisam napisao.

Okej, ovaj deo sa bokalom sam izmislio, usled napada panike izazvanog razgovorom na temu o kojoj ne znam skoro ništa, ali i užasavajućeg saznanja do kojeg sam došao tokom tog istog razgovora. Zvučao sam kao stara osoba. Pokušao sam da se borim protiv toga, ali svi dokazi su ukazivali na suprotno. Ja sam 32-godišnjak koji priča sa deset godina mlađom osobom, o društvenoj mreži od koje je bukvalno pobegao, iako je imao radnu obavezu (na bivšem poslu kojim se već dugo ne bavi aktivno jer je prešao u drugi sektor, što ukazuje na višegodišnji razmak između pozicije na kojoj radi sada i one na kojoj je nekada radio) i koristi izraze poput “pre pandemije” kao da govori o periodu iz drevne istorije.

Osetio sam se poptuno očajno. Da li je ovo moj život sada? Da li će ovako izgledati svaki small talk sa osobom kojoj Euro 2000 ne predstavlja ništa drugo od godine i kontinenta njenog rođenja? Šta je sledeće? Tombola i jednodnevne ekskurzije do obližnjeg manastira, uz povratak u večernjim časovima taman pred Dnevnik?

Međutim, saznao sam da nisam jedini, što mi pritom uopšte nije pomoglo, ali hajde. Nedavno sam čitao tekst o osobi koja pripada generaciji milenijalsa koja je otišla na dejt sa osobom koja pripada generaciji Z. I milenijal je morao da objašnjava zumeru šta je mp3. trudeći se pritom da ne zvuči kao apsolutni bumer. Dakle, pokušavao je nemoguće. Tekst ne navodi kako je dejt prošao, ali, iako poznavanje različitih formata zvuka nije nužno za uspešnu vezu, nešto mi govori da nisu daleko dogurali.

Ovo mi je pomoglo da shvatim da, koliko god se obe strane trudile (mada se ova starija iz malopre pomenutih, i krajnje sebičnih, razloga trudi mnogo više) ipak postoji čitavo more termina, uređaja i događaja koje nas razdvaja. I zato (uz rizik da ovo zvuči kao slogan vladine kampanje za bolju brigu prema penzionerima), dragi zumeri, ukoliko želite bolje da nas razumete i lakše da komunicirate sa nama, možda imam rešenje.

Predstavljam vam MILENIJALSKI REČNIK. Spisak pojmova koji mogu da iskoče tokom razgovora sa milenijalsima. I kako bismo izbegli neprijatne situacije (neprijatne po nas, vas baš briga i treba da vas bude baš briga), pozivam vas da konsultujete rečnik pre nego što započnete razgovor, jer je guglanje neke reklivije iz devedesetih i početka dvehiljaditih tokom razgovora jednako neprijatno kao i objašnjavanje tih pojmova (opet, samo nama).

P.S. Ne očekujemo isti rečnik od vas, jer ćemo se truditi svim silama da ostanemo u toku.

P.P.S. Zaista ne mogu da objašnjavam šta je mp3.. Ukoliko vas zanima, bolje da posetite neku instituciju, poput arhiva Radio Beograda i tamo potražite odgovor.

Bravo – Usklik čestitanja ili odobravanja, ali takođe i magazin koji je edukovao milenijalse o seksu (upitno), spojlovao im filmove (bezrazložno), donosio tekstove omiljenih stranih pesama i njihove prevode na srpski (možda korisno) i omogućio trojici momaka da provedu ceo dan sa članovima grupe V.I.P..

Rebra Merlina Mensona – Izvađena, kako bi muzičar sam sebe oralno zadovoljavao. Glasina koja nije imala nikakvog osnova u realnosti. Ipak, činjenica da se proširila celim svetom, bez interneta, smatra se uspehom čitave generacije.

R.Q. – Komplet koji je uključivao kapul i šal. Dokaz dobrog modnog ukusa, ali i socijalnog staleža, u zavisnosti od toga koliki broj perli na trakicama kape bi njen vlasnik uspeo da sakupi. Doduše, perle se nisu uvek sakupljale legalnim putem, već često prikrivenim skidanjem ili brutalnim otimanjem od slabijih ili manje uticajnih vlasnika R.Q. kape. Šalovi nikoga nisu posebno zanimali.

Segoteke – Prostorije u kojima se igrala jedna od najpopularnijih konzola devedesetih – Sega Mega Drive (na američkom tržištu poznatija kao Sega Genesis). Segoteke su, prirodnim putem, postepeno evoluirale u Soniteke, zatim u igraonice, da bi na kraju poprimile finalni oblik kladionice ili pekare.

Hugo – Najlakši način da nabijete račun za fiksni telefon, a da pritom nemate nikakav užitak. U pitanju je video igra o trolu Hugu koji mora da oslobodi njegovu suprugu Hugolinu i decu trolce od veštice. Hugo se igrao putem televizora, ali su igrači umesto džojistika koristili tipke na telefonu. Preporučljivo je bilo imati bežični telefon, ili jedan sa jako dugačkim kablom, koji bi igrači poneli sa sobom u dnevnu sobu. U suprotnom bi morali da prenose televizor do prostorije u kojoj je telefon, ili da igraju naslepo, dok bi im saigrač vikao komande iz dnevnog boravka. Igrači bi se prijavljivali za igru pozivom na telefonski broj, što ih je skupo koštalo, jer je sam proces prijave trajao predugo. Televizijska kompanija bi srećne dobitnike pozvala i uključila u program, povezavši ih telefonskim putem. Nikakve garancije nije bilo da će takmičari, nakon prijave, dobiti priliku da učestvuju u igri. Do sada nije zabeležen nijedan slučaj živog čoveka koji je mogao da posvedoči da se oprobao u ovoj igri, iako se iznova i iznova prijavljivao telefonom.

Tamagoči – (Ljubimac, prim. prev.). Digitalni kućni ljubimac. Služio je kao zamena za pravog kućnog ljubimca ili test kojim su deca dokazivala da li su sposobna da vode brigu o nekoj pravoj životinji. Nakon uključivanja Tamagočija, na malom ekranu bi se pojavilo jaje iz kojeg bi se izlegao ljubimac o kojem su vlasnici morali da vode računa, svakodnevno. To je uključivalo serviranje obroka (hleb ili hamburger), užine (slatkiši ili torta), igranje i vršenje nužde. Briga o ljubimcu pratila se putem hunger, happy i training metera (hranometar, srećometar i kondicionometar, prim. prev.). Kako bi ono što je digitalnog ljubimca održavalo u životu (gomila glutena i šećera) pravog ljubimca ubilo u roku od dve nedelje, većina vlasnika Tamagočija srećom nije čuvala pravu životinju kasnije u životu.

Krekovanje – Kompleksni oblik hakovanja koji su samo najprefinjeniji IT stručnjaci uspevali da izvedu. Većina kompjuterskih igara obično bi se instaliravala lako, prateći next-yes-accept-yes-yes formulu. Međutim, nekada je bilo potrebno krekovati igricu, i tada bi ekspert (najčešće drugar iz škole ili nešto stariji komšija) stupao na scenu. Krekovanje se skupo naplaćivalo, obično u formi limenke gaziranog soka i pakovanja Eurokrem Blok čokoladica. Ubrzo se saznalo da je u pitanju više nego prosta procedura, pa je svako krekovao za sebe.

Teletekst – Televizijski program, na televizoru. Zelena, plava, žuta i crvena slova po uzoru na poster za film Matriks obaveštavala su gledaoce o tome šta je trenutno na programu, kao i šta će biti. Pojava teleteksta smatrala se začetkom nove industrijske revolucije, a očevi širom sveta ponosno su izvikivali “Nemoj neko više da je uneo štampani TV program u kuću, čak ni novogodišnji!”. Međutim, budućnost je imala druge planove. Štampani TV program još uvek može negde da se vidi. Teletekst više ne.

Infrared – Način prenosa podataka (najčešće fotografija) između mobilnih telefona koji je zahtevao da telefoni nepomično stoje jedan do drugog, pa je možda i logičnije bilo samo pokazati fotografiju osobi s kojom razgovarate, ali ko ne bi želeo Tokio Hotel pozadinu za Nokiju N73?

Dopuna – Kolokvijalni govor. Skraćeni oblik procedure pod nazivom “Dopuna kredita mobilnog telefona”. Proces se započinjao odlaskom do trafike, blagim savijanjem i urlanjem kroz otvor “IMAŠ DOPUNU ZA ŠEZDES-ČETVORKU / TROJKU?”. Ukoliko bi radnik odgovorio potvdno, klijent bi mu potom izdiktirao broj mobilnog telefona i sumu koju želi da uplati. Kredit je mogao trajati dugo ili kratko, u zavisnosti od toga da li je kupac, u trenutku kupovine dopune, bio u ljubavnoj prepisci sa nekim.

Cimanje – Metoda udvaranja, proistekla upravo iz nedostatka kredita. Tehnika se zasnivala na pozivanju simpatije, a zatim prekidanju veze milisekund nakon zvonjave. Simpatija bi pritom videla propušten poziv i znala da je u pitanju romantični akt. Danas ovakva praksa opravdano potpada pod sajber uznemiravanje.

MSN – Mesindžer za komunikaciju zbog kojeg su učenici i studenti trčali kući kako bi što pre razgovarali sa drugarima iz škole/faksa od kojih su se malopre rastali. Korisnici su mogli da koriste emotikone (prapreci emodžija, prim. prev.) za koje su morali da znaju prečice poput : ) ; ) (h) :@ :S <:o), spamuju prijatelje vinkovima (najčešće u obliku pesnice koja kuca na ekran ili usana koje ga ljube, u zavisnosti od bliskosti), pišu imena ovako °º¤ø,¸¸,ø¤º°`°º¤ø umesto normalnim slovima, tresu ekran drugima kada im ne odgovaraju i histerično lupaju SPACE + ENTER ukoliko im roditelji uđu u sobu.

Naravno, ja nisam ultimativni autor milenijalskog rečnika. Imate na umu još neki pojam koji vredi uvrstiti? Slobodno se javite!

Članak Milenijalski rečnik se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prošle godine sam bio novopečeni ljubitelj ovog godišnjeg doba, i to sam javno priznao. Ali sada, godinu dana kasnije, već sam fan leta sa stažom i rastanak mi ponovo ne pada najlakše. Zato je vreme za tradicionalnu (optimističnu, u nadi da će se ponavljati iz godine u godinu i postati tradicionalna) listu filmova koji su obeležili leto.

Uprkos mojim željama i očekivanja, još jedan film Toma Kruza se ove godine nažalost nije našao na super letnjoj listi, jer najnoviji nastavak Nemoguće misije nije bio najveći film ovog leta. Čak i da je bolje prošao na blagajnama (reč je o filmu kojem pola mlijarde dolara nije dovoljno da bi se smatrao uspešnim), Mission Impossible: Dead Reckoning Part 1 se svakako ne bi našao na listi jer ne može baš da se okarakteriše kao letnji film. Jer iako smo svi nekada, baš kao Kruzov Itan Hant, trčali po aerodromu (ne nužno na krovu), to je jedina scena koja ima nekakve veze sa letom i turizmom, što je nedovoljno za kvalifikaciju.

No dobro, leto 2023. svakako je donelo niz prijatnih filmskih iznaneđanja i nadam se da ova lista, sastavljena od blokbastera, indi dragulja i nekoliko naslova koji su izašli prošle godine ali su put do bioskopa i strimera našli tek ove, to savršeno oslikava.

How to Have Sex (Moli Mening Voker, 2023)

Da ste ovaj film uzeli iz video kluba početkom dvehiljaditih, verovatno bi u njemu glumili Džejson Bigs i Šon Vilijam Skot koji, u još jednom filmu, pokušavaju da smuvaju devojke nekoliko liga iznad njih i u tome, uprkos malim šansama i nečemu što se zove realnost, ipak uspevaju. Međutim, ovo je 2023. godina i rediteljka Moli Mening Voker nam u njenom debitatnskom filmu donosi coming-of-age priču koja će vam probuditi sva sećanja, ali i traume, tinejdž letovanja u Grčkoj.

Tri Britanke tinejdžerke, Tara, Em i Skaj, provode letovanje na Kritu, u gradu Malia, morskom mestu kakvo smo verovatno svi videli u životu. Malia izgleda kao da ima samo jednu ulicu koja preko dana podseća na napušteni rudarski grad, dok se noću pretvara u party heaven, podređen isključivo Britancima. Jedna od tri protagonistkinje je devica, druge dve nisu. Verujem da se iz naslova može zaključiti radnja.

U samo 98 minuta, How to Have Sex je savršen rolerkoster emocija, drama koja funkcioniše kao triler, menjajući atmosferu iz dana u dan, kluba u klub, scene u scenu. Gardijanov kritičar Piter Bredšo je u naslovu prikaza naveo da je How to Have Sex “an education in consent for 24 hour party people”. Ne znam da li ijedna druga rečenica bolje prodaje ovaj film. A možda i nagrada Un Certain Regard selekcije Filmskog festivala u Kanu govori nešto.

Reality (Tina Seter, 2023)

Ne znam kada je poslednji put nečije ime toliko dobro rezonovalo sa nazivom filma. Reality prati jedno popodne u životu Rijaliti Viner (Sidni Svini), prevoditeljke i veteranke američkog vazduhoplovstva, koje provodi u razgovoru sa FBI agentima, optužena za veleizdaju. Ali šta je to što ovaj film čini posebno letnjim ako u njemu nema plaže? Pa, za Rijaliti je treći jun 2017. godine bio samo običaj letnji dan, kada je u šortsu i majici otišla do supermarketa po sladoled, sve dok se nije vratila kući, parkirala auto i koji sat kasnije joj je na teret stavljeno kršenje Zakona o špijunaži iz 1917.

Uz scenario koji je direktno kopi-pejstovan sa transkripta razgovora između FBI agenata i Rijaliti, i za samo 83 minuta koliko traje film, dlanovi (a potencijalno i ostali delovi tela) će vam se preznojavati dok gledate kako scene veštačkog “usputnog ćaskanja”, tako i istragu, pretres kuće i iznošenje optužbi. Pošto se nalazi u svakoj sceni, možda je nezahvalno reći da Sidni Svini dominira u svakoj od njih, ali to je realnost, da ne kažem Rijaliti. Sjajno je iznela ulogu mlade osobe koja isprva zaista ne zna šta se dešava, zatim se pravi da ne zna šta se dešava, a potom shvata da joj se život menja u sekundi, i to na gore. Mnogo gore.

Poslednjih godina mi je zaista muka od biopika i istinitih priča, ali nikako nisam zažalio što sam odgledao Reality, iako mi se stvarnost nakon toga malo smučila.

L’autre Laurens (Klod Šmic, 2023)

Gabrijel Loran (Olivije Raburdan) je bivši policajac koji čeka penziju radeći kao privatni detektiv. Poseduje sve odlike hard-boiled detektiva petparačkih romana – samac, nije u formi, nema naviku da se brije, a lice mu krase dva predivna podočnjaka. Jedino što mu nedostaje kako bi uskočio na stranice romana Rejmonda Čendlera jesu zapravo veštine dobrog detektiva. Jer Gabrijel, iako Belgijanac, nije nikakav Poaro, već tip koji će vam za pare doneti dokaze da vas partner vara.

Rutinu mizernog života prekida njegova bratanica Žad (odlična Luiz Leroa), koja mu otkriva da je njen otac, a njegov bogati brat blizanac, Fransoa Loran, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Međutim, Žad smatra da Fransoa nije poginuo, već da je ubijen i traži od njenog strica detektiva pomoć u razotkrivanju istine. I tako Gabrijel biva uvučen u slučaj s kojim ne želi ništa da ima, jer sa bratom nije imao nikakav odnos ni dok je bio živ, ali još manje ga zanima sada kada je mrtav.

Naravno, ništa ne ide po planu i Gabrijel se nalazi u središtu opasnog četvorougla koji čine bivša žena njegovog brata, koja želi da zgrabi novac dok ga još ima, banda bajkera, španski narko kartel i dvojica policajaca jedva kompetentnija od Tompsona i Tomsona iz stripova o Tintinu. Čitav haos se odvija između južne francuske i španske obale, a svakako najzanimljivij aspekt ovog belgijskog noara je to kako Gabrijel, istražujući smrt brata, sve više poprima njegove osobine, postajući tako neki drugi Loran.

Camping du Lac (Elenor Satanjon, 2023)

Elenor samo želi da provede nekoliko dana na moru na severozapadu Francuske. Ali kada joj se auto pokvari usred Bretanje, primorana je da ga ostavi u servisu i iznajmi bungalov u kampu na jezeru. Ali jezero nije obično jezero, već neka vrsta francuskog Loh Nesa, sa mitskim bićem koje u njemu obitava i koje su, baš kao u i Škotskoj, samo retki videli.

Elenor ubrzo postaje opsednuta jezerom i lokalcima u kampu, koji su možda jedini čudniji od same legende. Mešajući fikciju i dokumentarizam, rediteljka Elenor Satanjon koristi staru legendu kako bi ispričala savremenu priču o našem odnosu prema životnoj sredini. Film je osvojio Special Jury Prize Lokarno filmskog festivala 2023.

Camping du Lac dokazuje da nam je svima potrebno jedno ovakvo jezero, sa legendom ili bez njega. Čudni lokalci će se već sami stvoriti.

Gigi la Legge (Alesandro Komodin, 2022)

San Mikele al Taljamento je malo selo na severoistoku Italije u kojem se ništa dešava i svi meštani se poznaju. Svi znaju i Điđija, policajca koji patrolira selom i čitavom regijom. Điđi predstavlja autoritet, ne zbog strogoće koliko zbog komšijskog odnosa prema svima. On nema ništa protiv sugrađana, a ni oni nemaju šta da mu zamere, osim prvog komšije kome grane Điđijevog drveta prelaze u dvorište, pa preti da će ih politi pesticidima ili iseći.

Điđija pratimo mahom sa statične kamere unutar automobila, slušajući ga kako se raspravlja sa šefom i flertuje sa dispečerkom, ali iz tog istog ugla otkrivamo i regiju kojom patrolira. Odsustvo bilo kakvih većih događaja i razgovori koji Điđi vodi sa kolegama, komšijama ili sam sa sobom imaju gotovo meditativno dejstvo, kakvo često ima i letnja vožnja kolima po prirodi. Međutim, učmalu svakodnevicu italijanskog sela poremetiće samoubistvo na pruzi. Điđi počinje da sumnja da je u pitanju ubistvo i, bez ikakvih dokaza osim pukog osećaja, fiksira se na nepoznatu osobu.

Na granici između dokumentarizma i fikcije, Alesandro Komodin nas zajedno sa njegovim pravim ujakom Điđijem (Luđi Mekia) vodi na vikend na selu. Vikend koji, zbog činjenice da se malo toga dešava, više deluje kao čitav mesec. Ali nam ništa neće faliti.

Prošlogodišnji dobitnik Special Jury Prize nagrade filmskog festivala u Lokarnu.

Barbie (Greta Gervig, 2023)

Sve što ima da se kaže o filmu Barbi već je rečeno. Apsolutno najveći letnji blokbaster, zaradivši milijardu i 400 hiljada dolara na blagajnama (u trenutku pisanja teksta), Barbi je oborio niz rekorda, postavši 14. najuspešniji film svih vremena i najveći film koji je režirala žena (pre Grete Gervig je tu titulu držala Peti Dženkins za Wonder Woman). Barbi film je toliko dobar, da se nekim čudom desilo da su svi ostali filmovi otkazali premijere i da je tokom leta izašao samo Barbi, ovo bi i dalje bilo sjajno bioskopsko leto.

Pritom je ultimativni letnji film. Bilo da se Barbi (Margo Robi) i Ken (Rajan Gosling) voze rolerima šetalištem u Venis Biču, ili da uživaju na plastičnoj plaži u Barbilendu okruženi ostalim Barbikama i Kenovima, letnji glamur je apsolutno neizbežan. Još Ken ima najbolji posao na  svetu – Just beach!

Meg 2: The Trench (Ben Vitli, 2023)

Šta bi bilo leto bez filma o ajkuli? Fora sa filmovima o ajkulama je što nijedan neće bit Jaws, i producenti to vrlo dobro znaju. Zbog toga se hvataju formule brže, jače, luđe i otuđenije od realnosti.

Ako smo u prvom delu imali jednu džinovsku ajkulu, Megalodon, u drugom delu smo ih dobili čak tri! I još po koje odavno izumrlo biće. Džejson Stejtam se vratio kao akcioni-marinac-paleobiolog-štagod Džonas Tejlor, spreman da istražuje okeanske dubine, ali i ubije mega-ajkulu harpunom napunjenim dinamitom koji će baciti dok piči prosečnom brzinom od 100 kilometara na sat na skuteru za vodu. A ajkula kao ajkula, malo bi da gricne istraživačku platformu, malo luksuzno letovalište.

U nekim trenucima Meg 2: The Trench ne zna koji je film. Da li je podvodna avantura nalik Akvamenu, špijunski triler poput The Hunt for Red October, ili izlet u Jurassic Park. Ali to nimalo ne umanjuje zabavu. Bukvalno svaki zakon prirode je prekršen, pa čak i onaj koji kaže da afroamerikanci nisu tu samo kako bi glumili ljude sa inicijalima (lik se zove DJ) čiji se dijalog svodi na “I told ya, I told ya this is some nasty shit. Ooooooh shit”

Baš kao i prvi deo, Meg 2 je adaptacija romana Stiva Altena, The Trench. I što je najbolje od svega, Alten ima još šest knjiga u arsenalu. I očigledno nepresušno jato mega-ajkula.

Ćao leto, i vrati nam se što pre!

Članak Ćao, more: filmovi koji su obeležili leto 2023. se pojavljuje prvo na Oblakoder.

I u obzir dolazi isključivo plažna literatura, u najužem mogućem smislu. Nedavno se desila čitava rasprava kada je jedna izdavačka kuća objavila spisak izdanja koje oni smatraju plažnom literaturom, tvrdeći kako njihovo morsko štivo neminovno tera na razmišljanje. Situacija je toliko eskalirala da su izdavači morali da izdaju saopštenje za javnost, kako bi dodatno pojasnili šta su hteli da poruče svojim spiskom i šta oni misle o mišnjenju i razmišljanju na odmoru.

Fora je što ja na odmoru ne želim da razmišljam dok čitam. Zapravo, ne želim da razmišljam uopšte, ni o čemu. Razmišljam na poslu, na putu do posla, kod kuće, nekad ne mogu da zaspim koliko razmišljam (ne nužno o bitnim stvarima, ali sve se računa), i zato verujem da zaslužujem osam dana godišnje kada uopšte ne razmišljam. Ako bih mogao samo da postojim, kupam se, crnim bez rizika da mi izbije alergija i čitam dok se nekakva viša sila bavi logistikom poput hrane i smeštaja, to bi bilo najbolje na svetu. Zbog toga na moru i čitam Džeka Ričera, jer znam da tu nemam o čemu da razmišljam ili, još manje, da brinem. Jer u kojoj god situaciji da se nađe i sa koliko god lanaca bio vezan, znam da će Ričer pronaći izlaz i slomiti koju kost usput. Tuđu, naravno.

Uglavnom, mislio sam da smo sve petoro, koliko je brojalo naše ovogodišnje društvo za letovanje, bili on the same page što se tiče plažne razonode. Tako sam, ispružen na ležaljci, čitao kako Ričer kida okove iz drveta i uživao u zvucima blagih talasa Egejskog mora. Međutim, prirodni ASMR prekinulo je čavrljanje sa ležaljke u redu iza. Kako su se glasovi samo povremeno čuli, bilo je lako ignorisati ih i vratiti se Ričeru koji je upravo odlagao leš u kukuruznom polju. Ali glasovi su postali sve razgovetniji i učestaliji.

„Dvosekli bodež?”
„Žitelj Bara?”
„Ime glumice Person?”
„Promenljivi otpornik?”
„Nada od milja?”

Oprezno sam se okrenuo i video da tri osobe iz našeg petočlanog društva rešavaju ukrštene reči. To svakako nije bio najluđi prizor koji sam video na moru, ali, iako spada u grupu opuštajućih aktivnosti, rešavanje ukrštenica ipak uključuje za nijansu više razmišljanja nego što sam spreman da odvojim na moru. Četvrti član je, zagledan u pučinu, razgovarao telefonom, jer je zapravo morao da radi i tokom odmora, što je nivo razmišljanja koji ne mogu da zamislim. Elem, grupa mislilaca nije se zaustavila samo na ukrštenim rečima, već su uskoro izvađene i karte. I koliko god se trudio da odmaram baveći se isključivo time da li Ričer može da pogodi u kojoj se državi Severne Amerike nalazi samo na osnovu protoka vazduha kroz rupe u krovu kombija nastale usled pucanja iz sačmare u prethodnoj glavi, ne mogu da kažem da u nekoliko navrata i sam nisam pokušao da pogodim granu geologije (dvanaest slova), soda-vodu na latinskom u množini (šest slova) i handiram u remiju.

Što to me je navelo da se zapitam: šta je to što nas na odmoru vuče da igramo karte i lomimo glavu kako bismo pogodili vrstu dugorepog papagaja od pet slova? Da li postoji nešto u pesku, visini saliniteta mora ili položaju u kojem se naše telo nalazi na ležaljkama?

Jer inače to ne radim. Ne igram karte. Moja logika je da, ako već ne možete da osvojite deset miliona evra tokom jedne večeri u kazinu u Monaku, zašto biste onda to radili? Međutim, to je stav kojim se vodim dok nisam na odmoru, kada teško izdvojivo slobodno vreme neću provesti igrajući karte. Ali ne mogu da kažem da tih nekoliko partija remija na moru nisu bile zabavne i opuštajuće, možda zato što sam igrao sa dragim ljudima, a možda i zato što, za razliku od moje idealne verzije kartaške partije u Monaku, nisu uključivale nikakvu novčanu sumu.

Kada sam na netu potražio razloge zbog kojih ljudi igraju karte, svi su se složili da kartaške igre razvijaju motoričke i kognitivne sposobnosti, socijalnu i emocionalnu inteligenciju, matematičke veštine, memoriju, sportski duh, ali i oslobađaju od stresa, što mi je možda i najprimamljivija karakteristika. Postoje čitave studije o tome kako rekreativne kartaške igre oslobađaju endorfin, čine vas srećnijim i manje napetim – upravo stanja koja želim da postignem na letovanju.

Marko Milošević je ozbiljan kartaš i moj prijatelj. Ozbiljan u smislu da obožava da igra karte, kao i da ih sakuplja. U trenutku pisanja teksta, Marko u svojoj kolekciji poseduje 566 špilova. I sâm sam doprineo toj kolekciji, donevši mu Back to the future i Nikolaj Gogolj špilove, kao i jedan u kojem su karte u obliku šaka, pa dok igrate, izgleda kao da vam iz šaka viri još po koji par šaka. Kao što rekoh – ozbiljan kartaš, a i kolekcionar.

„Mnogo pre video igara, društvene igre, naročito kartaške, bile su zakon”, kaže Marko. „Kartanje je bila glavna razonoda u slobodno vreme. Kad god bi se ljudi okupili, igrale bi se karte. Naši roditelji su uvek igrali karte sa prijateljima. Oni koji su igrali iz hobija bi igrali remi, tablić, vist, žandare ili kanastu, dok su se ozbiljniji igrači odlučivali za bridž ili preferans. Ne računam kockare.”

Kako se igranje karata uvek povezivalo sa slobodnim vremenom, ne iznenađuje što mu se ljudi vraćaju tokom odmora, tvrdi Marko. „Naročito ako su za stolom ili na plaži, jer žele da rekreiraju osećaj zabave koji su imali sa porodicom i prijateljima. Uzevši u obzir da sedite ukrug sa prijateljima, razgovarate i družite se sve vreme tokom trajanja partija, neminovno je da se dobro zabavite i osećate bolje.”

Mnogi kao recept za umanjivanje stresa preporučuju makar jednu partiju karata dnevno. Naravno, većina nas nema vremena za to tokom radne nedelje, pa čak ni preko vikenda. Ali znate kada imamo vremena? Na godišnjem odmoru, naravno.

Ista stvar je i sa ukrštenicama. Nikada tokom godine mi neće pasti na pamet da rešavam ukrštene reči. Da li znam sastojak zemnog gasa (četiri slova)? Ne. Da li želim da znam konkretan sastojak zemnog gasa (četiri slova)? Ne nužno, iako sam siguran da ne može da škodi. Da li ću, nakon što saznam rešenje, zapamtiti četvoroslovni naziv zemnog gasa? Nema šanse, nažalost. Ali znam da je na plaži, i verovatno samo na plaži, dovoljna jedna varnica kako bih pokušao da saznam odgovor.

Ultimativni dokaz da su ukrštenice razonoda za odmor leži u činjenici da se Nacionalni dan ukrštenih reči obeležava 21. decembra u Americi. Čak su se i autori teksta sa portala Holiday Insights zapitali zašto se obeležava baš tada, samo četiri dana pre Božića? Još ako dodamo da se istog dana proslavlja i Nacionalni dan baterijskih lampi, ko još ima vremena za ukrštene reči? Pa, obeležava se tada jer je 21. decembra 1913. godine objavljena prva ukrštenica u New York World časopisu, autora Artura Vina. Tako da, ukoliko ne znate šta da radite ovog 21. decembra, trknite do trafike po primerak Skandinavke. Još ako ukrštenicu budete rešavali pod svetlom baterijske lampe, obeležićete čak dva praznika u jednom danu. Ako imate sreće, nećete morati da čekate decembar, već ćete se ukrštenici prepustiti na odmoru tokom poslednje nedelje avgusta ili prve nedelje septembra.

Moj odmor se, nažalost, završio pre dve nedelje. Bili smo na grčko-makedonskoj granici. Nedelja, tri popodne. Napolju je bilo četrdeset stepeni, Nije nam padalo na pamet da otvorimo prozor, znajući da bismo se ugušili od kombinacije vrućine i izduvnih gasova hiljade automobila koji su nas okruživali. Nismo ni primetili da se muzika ugasila, samo smo ćutke sedeli, zagledani u kolone. Povratak sa mora je uvek tužan, međutim, onakvo okruženje je pretilo da ga učini čak i stresnim. A onda se sa zadnjeg sedišta začulo:

„Jestivi morski pužići?”

I sve je bilo lakše.

Ilustracije: Siniša Janjić RE

Članak Plažna razbibriga – šta nas to tera da na moru igramo karte i rešavamo ukrštenice? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao da samo bleje na policama i ne prestaju da me osuđuju. Znate onu dvojicu deda iz Mapetovaca, koji samo vise na balkonu i pljuju sve ostale? E pa to su moje nepročitane knjige. Osećam kako me mrze, gotovo ih čujem kako dobaciju svaki put kada prođem pored police. „Wow, zaista? Za ovo si nas uzeo? Da ti krasimo policu, budemo aksesoari? Šta, još jedna knjiga? Ma da, nema problema, stisnućemo se mi ovde, ima mesta za sve. E da, još bolje, tako, zagradi nas njome, da ne vidimo sunca. Na mlađima sve ostaje, iako im to nije garant da ćeš ih čitati, ali neka im, neka se lože. Bolje da si uzeo one lažne knjige iz salona nameštaja, znaš, to bi bio iskreniji potez”.

Ali nekako sam naučio da se nosim s tim pritiscima i živim s njima. Nisam ih osećao stalno, niti u jednakom intenzitetu. Knjige su bile raštrkane svuda po stanu, katkad bih video neku nepročitanu i dobacio „Ti si sledeća, veruj mi”, i samo nastavio sa životom. Međutim, nedavno se desio ključni trenutak, momenat kada je osećaj krivice naglo pojačan na maksimum i rešio da se zadrži na toj skali intenziteta.

Selio sam se i morao sam da skinem sve knjige sa polica, sortiram ih nekako i spakujem. Tako da sam morao da sakupim i sve nepročitane, svakog džangrizavog Mapetovca s balkona. To je bio pakao. Kao proslava dvadest godina mature, samo sa knjigama. Sve knjige su bile na jednom mestu, ali, kao i na svim maturama, postojala je jedna grupa, ne tako mala, za čije članove ste se stalno pitali „Ko su beše ovi? Otkud oni ovde? Ja ih doveo? Nema šanse!”.

Fora je što nije da ne želim da čitam te knjige. U teoriji želim ili sam barem, u trenutku kada sam ih kupovao, to jako želeo. Međutim, neki red mora da se zna. A kako taj red zavisi od faktora poput raspoloženja, godišnjeg doba i klimatskih uslova u najširem smislu, dakle vlažnost vazduha, jačina vetra, temperatura i subjektivni osećaj, pitanje je kada će određena knjiga doći na tzv. red. Naravno, kao što je to slučaj sa svim redovima u kojima smo čekali u životu, i ovaj može da se seče, postoji rizik da izgubite svoje mesto ili da vam se šalter zatvori ispred nosa. Ako ste knjiga, najbolje čemu možete da se nadate jeste da završite na TBR (to be read) listi, strpljivo skupljate prašinu i čekate svoju šansu. I da, da usput proganjate vaše vlasnike.

Naravno, nisam jedini koji pati od sindroma beskonačne TBR liste. Mnogi se suočavaju sa istim problemom i, po svemu sudeći, mnogo bolje se s njime nose. Ivana Balnožan (unbearably_bookish), bukstagramerka i odnevano autorka Makart Buktjuba, kaže da u ovom trenutku ne može da sa sigurnošću da precizira kolika je njena TBR lista.

„Ako govorimo o mojoj TBR listi uopšteno, tome stvarno, ali stvarno nema kraja. Sa druge strane, ako govorimo o TBR listi knjiga koje sam uredno napakovala na svoje police ili kindl, a nisam još uvek pročitala, to ne znam ni ja, jer ne smem da izbrojim. Na početku godine je bilo oko dvesta knjiga na toj listi, a od tada sam pročitala pedesetak, ali problem je u tome što sam barem toliko od januara i kupila.”

Marko Veljković (k.r.a.lj.e.v.i.c), pisac i bukstagramer iz Niša ima neku grubu cifru u glavi. “Kada sam izgubio nit od petnaestak memorisanih knjiga u telefonskim beleškama, veruj mi da sam prestao da brojim, ali mislim da je taj broj trenutno blizu pedeset.”

Ali šta je to što nas tera da stalno kupujemo knjige iako postoji velika šansa da ih nećemo čitati odmah po izlasku iz knjižare? Nije kao da će naslovi prosto rasprodati? „To se nikad ne zna!”, kaže Ivana. „Šalim se, ali se ne šalim, jer mi se desilo nekoliko puta, zapravo”. Sličan i opravdan strah ima i Marko. „Strahujem da će se neki ishajpovani naslov prodati, iako sam svestan da neće doći do toga, moja nenormalna podsvest mi uvek šapuće nešto drugačije.” Kaže da se nekada i plaši da će ostati samo pohabani primerci, a on voli da probere.

Međutim, šta kupovina knjiga predstavlja u ovom slučaju – ljubav prema književnosti ili samo loše upravljanje finansijama? „Ljubav uvek i pre svega”, tvrdi Ivana “zatim mehanizam koji mi pomaže da instant popravim sebi neki loš dan, zatim momenat sakupljanja (iste edicije, na primer), zatim „moram da imam i ove korice” momenat i tako unedogled”.

Marko kaže da obožava da čita, ali da ga to ne opravdava da gomila knjige. „U ovom trenutku na polici sigurno imam tridesetak nepročitanih knjiga koje će verovatno skupljati prašinu još nekoliko meseci”. Pošto, kako kaže, ne ume da odredi prioritete prilikom kupovine, pa je u pomoć pozvao suprugu koja planira i rukovodi kućnim budžetom. „Svim knjigoljupcima toplo savetujem da se venčaju za ekonomistu/štekaru, jer je to jedini način da opstanete finansijski u ovim teškim vremenima.”

Međutim, kupovinu knjiga i ne treba usko povezivati sa čitanjem, barem ne čitanjem tih knjiga koje ste upravo kupili. “Kupovinu knjiga i čitanje istih doživljavam kao dve potpuno odvojene aktivnosti i obe me čine srećnom”, kaže Ivana. Takođe, ona duboko veruje da će se sve te knjige kad-tad pročitati.

Tako da TBR listu samo treba prihvatiti, ona će uvek biti tu, samo će njena veličina varirati. A kada smo kod veličine TBR liste, koja se može meriti u metrima, policama, pa čak i čitavim sobama, da li postoji način da se TBR lista smanji? Ivana kaže da je previše mood reader da bi sebi mogla da to da priušti. „S vremena na vreme se trudim da se malo zauzdam kada je kupovina novih knjiga u pitanju, ali to je otprilike to.”

Marko se, sa druge strane, usled ogromne griže savesti odlučio za neke radikalnije metode. Rasprodao je većinu naslova čije je čitanje mesecima odlagao, shvativši da nikada neće doći na red. „Ostavio sam sedamdesetak knjiga koje želim obavezno da pročitam i napravio dogovor sa samim sobom da svakog meseca pročitam makar po jednu knjigu sa te liste.” Broj nepročitanih knjiga se tako smanjio na pedeset, a Marko je mogao mirne duše da nastavi da kupuje nove naslove. Ima čak i savet, instant recept, koji može pomoći u smanjivanju kako osećaja krivice, tako i TBR liste ili makar održavanja stasusa quo. „Jedna do dve knjige sa stare liste mesečno i jedna do dve taze nabavljenih.” Tvrdi da ćete “napraviti odličan balans – poštovaćete staru listu, ali se nećete odreći ni narednih kupovina”

Ja sam imao još radikalniji metod. Kada sam se selio i nosio kutije i kutije knjiga i stripova na peti sprat bez lifta, osetio sam težinu sopstveng poroka, u najbukvalnijem smislu. Potom sam kupio novu policu koja se automatski ispunila i na njoj nije bilo mesta ni za kakve dodatne knjige. Zato je na snagu stupio veto na kupovinu novih naslova. Ništa ne ulazi u kuću dok TBR lista u potpunosti ne iščezne.

I moram da priznam da je sjajan osećaj kada pročitate knjigu sa TBR liste. Kao da ste skinuli jedan mali teg, ili izgurali onaj Sizifov kamen do vrha, a on se nije skotrljao do dole, i, jebi ga, imate još pedeset istih takvih, ali nema veze, sada kada znate da možete izgurate jedan, moći ćete i tih ostalih pedeset. U pitanju je zadovoljstvo nalik onome kada očistite ceo stan, a verujem da svi ljudi stariji od trideset znaju koliko je to dobar osećaj. Jer i ovo je čišćenje, u neku ruku, čišćenje liste koja vas proganja.

Kada bih sad otišao od terapeuta, ne bih ni sedao na kauč, samo bih mu sa vrata rekao „Ej, pusti sve probleme, imposter syndrome, problematičnu prošlost i neizvesnu budućnost, počeo sam da čistim moju TBR listu!”. Terapeut bi me saslušao, odobravajuće klimnuo, a zatim pitao „Da li to znači da ne kupuješ nove?”. I tu bi me uhvatio, morao bih da priznam da sam poklekao iskušenju. Međutim, nije u pitanju potpuni relapse, jer se trudim da to što kupim ne završi na TBR listi. Dakle, kupim-pročitam, a ako znam da neću čitati odmah, onda se trudim da ne kupim. Ne garantujem da to uvek uspe.

Tako da su TBR liste neuništive, kao neke dobroćudne i slatke bubavšabe koje vam, umesto da izazivaju paniku i zgražavanje, zapravo čine dom lepšim (ukoliko za njih ima mesta). TBR liste nisu nikakav tabu, i ne moraju nužno da imaju snagu hroničnih bolesti koje vas svakodnevno podsećaju na njihovo prisustvo, već više funkcionišu kao neke beninge bakterije. Zato ih prosto treba prihvatiti. „Zamisli da se probudiš jednog dana i da ne znaš šta ćeš čitati! Noćna mora”, kaže Ivana Balnožan. „Na kraju krajeva, jedino i bitno u celoj priči je čitanje, a to je velika ljubav i velika konstanta u mom životu”, dodaje. Marko Veljković kaže da TBR liste nikada ne mogu da nestanu, ali ako se dobro organizujete, onda ne morate da se odreknete ničega. „Čak i da se ta lista neprestano povećava, ne opterećujte sebe velikim brojkama, nego uživajte u književnosti.” I ne mogu da se ne složim s njima.

A ako vam je ovo pomoglo da se izborite protiv guilttripovanja koje dolazi sa vaših polica, onda zapratite Ivanu i Marka za sjajne književne recenzije i preporuke.

Naslovna fotografija: Gülfer ERGİN, Unsplash

Članak TBR liste i sve naše nepročitane knjige se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ako bismo na trenutak zamislili da je ovo sastanak Anonimnih nostalgičara na kom svi sedimo ukrug na drvenim školskim stolicama, sa vokmenima i Gejmbojevima u džepovima naših Fila šuškavih trenerki, ustao bih i drhtavim glasom rekao: „Ja sam Uroš, imam 32 godine i zavistan sam od nostalgije.” Nostalgija je moje gorivo, dodatak ishrani, nešto što mi, iako dolazi iz prošlosti, pomaže da se nosim sa stvarnošću, a i radujem nekakvoj budućnosti. I, za razliku od ostalih energenata koji čak mogu i da nestanu, izvori nostalgije su nepresušni. Ima je svuda, u svim oblicima i sektorima – modi, gejmingu, kinematografiji, muzici, arhitekturi, ne znam… poslastičarstvu? Uglavnom, sve je novo, iako je zapravo staro, i nemam problem sa tim.

Ne samo da konzumiram nostalgiju, već se njome i koristim. Radnja mog drugog romana, Daske, smeštena je u 2004. godinu, doba debelih kompjuterskih monitora, filma Eternal Sunshine of the Spotless Mind i najveće balade milenijalaca – Nelly feat. Kelly R. – Dilemma. Time je krug potpuno zatvoren. Postao sam diler navučen na sopstveni proizvod i bojim se da iz ovoga nema izlaska. Jedan sam od milijardu ljudi koji pate od retromanije, pod uslovom da ovaj termin zaista može da se koristi za opisivanje konkretnog stanja svesti.

Fora sa retromanijom je što ne može toliko da vas iznenadi. Iako uživate u novom sadržaju (mada je diskutabilno koliko je nov, a koliko zapravo recikliran, kao i koliko zaista uživate), suštinski vam je poznat. Nisam iznanađen što Majkl Kiton ponovo glumi Betmena, jer ne radi to prvi put. Srećan sam, ali nisam šokiran. I mislio sam da će tako biti zauvek, da u toj oblasti ništa ne može da me iznenadi, prepadne. Ali onda sam pročitao sledeću stvar: Bend Busted ponovo nastupa.

Za one koji se ne sećaju Bravo časopisa i Viva muzičkog kanala, Busted je britanski pop-pank bend koji je na vrhuncu popularnosti svirao pesme o 3000. godini, podvodnim gradovima u kojima žene plivaju potpuno gole i imaju tri sise. Kao pop-pankere, nisu ih voleli ni fanovi pop muzike, a ni pankeri, već, eto, ljudi sa izuzetno diskutabilnim muzičkim ukusom, grupa kojoj i sam pripadam. Imao sam (i još uvek imam), album benda Busted. Sada me baš briga, ali tada nisam bio ponosan na to. Slušanje Busted-a nije moglo da se svrsta u guilty pleasure, jer je bilo nešto više od
toga. Na primer, ako bi se desilo da sam sām kod kuće i slušam Busted, a zatim čujem kako majka zvoni na vrata, panično bih ugasio muziku, a na pitanje „Šta si radio, zašto ti je toliko trebalo da otključaš, šta kriješ?” odgovorio bih sa „Gledao sam neki snuff film, pušio i goreo dlanove na ringli”.

Dakle, možete da shvatite moj šok kada sam video da su Busted rasprodali londonsku O2 arenu, kapaciteta 20.000 mesta. Dve noći zaredom. Nemam nikakav problem da 80-godišnji Harison Ford povredi rame vitlajući bičem, super mi je da Vesele sedamdesete postanu Vesele devedesete, da vozimo rolšue u Hokinsu i gledamo gde je naredni koncert Blura dok čekamo da se braća Galager konačno pomire ili, makar, odglume da su se pomirili. Ali, ljudi, Busted… BUSTED??? Zapitao sam se šta koncert grupe Busted u 2023. godini pred 20.000 ljudi znači za čovečanstvo, stvaralaštvo, pa i pop kulturu kao takvu?

U knjizi Retromania: Pop Culture’s Addiction to Its Own Past, muzički kritičar i novinar Sajmon Rejnolds tvrdi da živimo u vremenu ponovnog okupljanja bendova, rimejkova, ributova, prikvela i sikvela, i postavlja suštinsko pitanje: šta se dešava kada prošlost presuši? A kako Busted nastupa pred 20.000 ljudi dve večeri zaredom (izvinjavam se što to toliko ponavljam, ali zaista i dalje ne mogu da verujem), da li smo možda već stigli do te tačke? Nemamo šta više ni da recikliramo, pa moramo da se okrenemo pesmama o nautičkim seksualnim fantazijama adolescenata s početka dvehiljaditih?

„Nikada ranije, tokom ljudske istorije, nije postojalo društvo toliko opsednuto kulturnim artefaktima sopstvene neposredne prošlosti”, piše Rejnolds. Sad, to možda i nije toliko nov fenomen jer, kako autor ističe, ljudi su tokom različitih istorijskih perioda omažirali prošlost – renesansni umetnici i uticaj rimske i grčke kulture na njihovo stvaralaštvo samo je jedan od primera. Ali, ono po čemu se retromanija izdvaja jeste vremenski razmak između perioda u kojem živimo i onog čiju kulturu i umetnost oponašamo, koji je danas sve manji. Rejnolds piše da „umesto da se tiču
same sebe, dvehiljadite godine se tiču svake druge decenije iz prethodnog milenijuma”. Ponovo, iz početka, i sve u isto vreme. Šta je to što nas stalno vuče u rikverc i zbog čega smo tako kolekitvno opsednuti prošlošću?

Psihoterapeutkinja Milica Novkov objašnjava da nostalgija predstavlja osećanje povratka u prošlost: „To može biti osećanje tuge ili melanholije za mestima, ljudima ili događajima iz prošlosti. Međutim, kao i svaka emocija, ona može da bude konstruktivna i korisna, ali može imati i suprotan efekat ukoliko nas previše obuzme”.

Nostalgija može da vas pukne u bilo kom trenutku. Međutim, spoljni nadražaji mogu umnogome doprineti osećaju nostalgije. Ukoliko nam sadašnjost ne odgovara, dok budućnost deluje isuviše neizvesno, vrlo lako ćemo se okrenuti ka prošlosti, objašnjava Novkov: „Prošlost je izvesna, poznata i ono što je jako važno – možemo da biramo period prošlosti u koji se vraćamo.” Ukoliko sagledamo samo poslednjih nekoliko godina koje su obeležene pandemijom, povratkom rata u Evropu i sve očiglednijim katastrofalnim efektima klimatskih promena, naša divna planeta deluje kao izuzetno plodno tlo za razvoj nostalgije.

Razumljivo je da smo opsednuti prošlošću koju smo i sami iskusili. Ukoliko se nekim čudom nađem na koncertu grupe Busted, kao jedan od 20.000 ljudi, i slušam odrasle pop-pankere kako maštaju o profesorki iz srednje škole, možda je to u redu jer evociram sopstvenu prošlost. Prošlost slušanja tih pesama, ne ovog drugog. Ali šta je sa periodima u kojima nisam bio prisutan, događajima koji su se odigrali mnogo
pre mog rođenja? Zašto osećam nostalgiju prema osamdesetim ako tada nisam postojao ni kao ideja mojih roditelja? Može li se biti nostalgičan prema vremenu kojem fizički nismo pripadali?

„Možemo biti nostalgični i željni emocija iz tog perioda, iako nismo živelu u tom trenutku u istoriji”, kaže psihoterapeutkinja Novkov. „Može se desiti da ste ranije doživeli određene emocije ili zastupali pojedine vrednosti koje prepoznajete u nekim davnijim vremenima. Na primer, ukoliko su se sedamdesete godine ticale slobode, buntovništva, borbe, moguće je da ste slične vrednosti zastupali tokom srednje škole i u adolescentskom periodu, pa onda bivate nostalgični za tim periodom iz vašeg života, ali isto tako prepoznajete sebe i u deceniji u kojoj niste nužno živeli.”

Naravno, retromanija možda ne bi ni postojala, ili barem ne bi obitavala u obliku u kojem je danas poznajemo, da muzička, filmska i bilo koja druga industrija ne uspevaju da zarade na njoj. Novinarka Gardijana Rejčel Arosti navodi da stara muzika sačinjava 70 odsto muzičkog tržišta u Americi. Izdavačke kuće i producenti ne ulažu najviše novca u „sledeću mladu nadu”, već u dobro poznate, ili zaboravljene, ne nužno i žive, zvezde. Slično je i sa filmovima i serijama. Pokušajte da se setite vaše omiljene serije i filma iz ove, prošle i pretprošle godine, a zatim se setite i u koju dekadu je smeštena radnja tih filmova. To je, s poslovnog aspekta, i razumljivo, jer ono što nadolazeće zvezde, uprkos svežim idejama, energiji i činjenici da su statistički manje šanse da povrede rame u 80. godini jer u startu nemaju 80 godina, ne mogu da ponude izdavačkim kućama i studijima jeste unapred izgrađena armija sledbenika. Sledbenika koji su stariji od 30 godina, imaju posao i mogućnost da plate karte za koncerte i bioskope, koje su, usled povećanja svih troškova, sve skuplje i skuplje.

Ali, da li smo nostalgični zato što gledamo nostalgične filmove ili se nostalgični filmovi snimaju zato što smo, pre svega, nostalgični? „Očigledno je da je ta sprega uzajamna”, kaže Novkov. „Mediji svakako diktiraju trendove, ali definitivno postoji i društvena potreba za takvim sadržajem.” Međutim, ukoliko se, umesto da se nosimo sa sadašnjošću i radujemo budućnosti, toliko bavimo prošlošću, kakve to posledice može da ima? Možemo li da uopšte idemo napred ako se stalno, makar na ekranu, papiru i putem slušalica, okrećemo unazad?

„Za nas bi bilo najkorisnije kada bismo bili u sve tri dimenzije – prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, jer svaka od njih ima sopstvene benefite”, kaže Novkov. „Prošlost je izvesna, nešto što nam niko ne može oduzeti i tu je da nam da vetar u leđa, dok je budućnost nešto ka čemu svakako treba stremiti. Međutim, najviše vremena bi trebalo da provodimo upravo u sadašnjosti, jer u njoj leži akcija. Ne možete da delate u prošlosti, niti u budućnosti, to je prostor samo za emocije, dok prostor za akciju postoji samo u sadašnjosti.”

Možda bi trebalo malo da iskuliram sa nostalgijom. Znam da je flaster efekat nemoguć u ovom slučaju, ali zato treba početi sa malim dozama, uklanjati jedno po jedno. Recimo, Fleš nije dobro prošao na blagajnama, pa su male, skoro pa nikakve, šanse da će Majkl Kiton ponovo igrati Betmena. Harison Ford je rekao da se nakon petog dela neće vraćati Indijani Džounsu, a peta sezona serije Stranger Things će biti poslednja, barem tvrde njeni kreatori, braća Dafer. A Busted ću svakako preskočiti.

Jedini je problem što, uz veštačku inteligenciju, specijalne efekte i ljude spremne da prepuste lik i delo na korišćenje čak i nakon smrti, ne deluje da će retromanija tek tako utihnuti. Iako bi i njoj samoj to koristilo. Jer, kako da budete nostalgični za nečim i da vam ta ista stvar nedostaje, ukoliko iznova odbija da ode?

Članak Retromanija iliti zašto smo toliko opsednuti prošlošću se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tako da u noći 12. marta Vil Smit definitivno neće ponovo ošamariti Krisa Roka u direktnom prenosu, pre svega zato što je Smitu u narednih deset godina zabranjeno prisustvo, ali i zato što je Rok odbio ponudu Akedemije da vodi ovogodišnju ceremoniju. Takođe, nakon prošlogodišnjeg incidenta tokom kojeg profesionalno obezbeđenje sa verovatno višegodišnjim iskustvom obezbeđivanja ovakvih događaja nije stiglo da blagovremeno reaguje kada je Smit, nonšalantno i van svakog scenarija, izašao na binu i, poprilično utreniranim potezom, naučenim na nekom od Bad Boys setova, odalamio Roka, Akademija je odlučila da angažuje specijalni tim za krizne situacije koji će imati za cilj sprečavanje sličnih incidenata, prenosi magazin Varajeti.

Tako da, bezbednost je na prvom mestu i čik da vidimo ko će probati da ošamari Džimija Kimela, veteranskog voditelja Oskara. Kimelu će ovo biti treći put da vodi ceremoniju dodele. Prvi put je vodio 2017. godine kada su Voren Biti i Fen Danavej greškom proglasili La La Land za najbolji film (nema veze s Kimelom). Vratio se i 2018. kada nije bilo sličnih pehova. Kada smo već kod utreniranih lica, Glen Vajs će osmu godinu zaredom producirati i režirati dodelu.

A nakon eksplozivnog povratničkog nastupa na ovogodišnjem Superboulu, Rijana će nastupati i na Oskarima. RiRi će izvesti Lift Me Up, naslovnu numeru iz filma Black Panther: Wakanda Forever, koja joj je donela i prvu nominaciju za Oskara. Nakon sedmogodišnje pauze, to će joj biti drugi nastup u samo trideset dana. Producenti će uskoro objaviti i imena ostalih izvođača koji će nastupati na 95. dodeli Oskara.

Vratile su se i dobre stare kategorije. Kako su ljudi iz filmske industrije poprilično glasno kritikovali prošlogodišnju odluku organizatora da se nagrade za montažu, šminku, scenografiju, najbolju muziku, montažu zvuka, kratki animirani, igrani i dokumentarni film dodele sat vremena pre početka zvaničnog programa, članovi Akademije su rešili da ove godine vrate pomenute kategorije u živi prenos. To će čitav događaj vratiti na staru minutažu, što i jeste fer, jer kako neko može da kaže da je to što vi 14 sati držite bum pecaljku iznad glave Ostina Batlera manje vredno od ostalih veština?

No, ostavimo protokle po strani i posvetimo se filmovima. Iako su je obeležile ratovi, prirodne katastrofe, rep pandemije i smrt britanske kraljice, 2022. je bila sjajna filmska godina. Zato pogledajmo na šta nam to ove godine Američka akademija za filmsku umetnost skreće pažnju, koji su filmovi nominovani i kakve su im šanse u kategorijama u kojima su se našli.

Uvrnuta multiverzumska akciona drama Everything Everywhere All at Once predvodi sa ukupno 11 nominacija, a za petama su joj Netfliksova adaptacija Remarkovog romana All Quiet on the Western Front i crna komedija The Banshees of Inisherin sa po devet nominacija. Sledi Elvis sa osam, zatim Spilbergovo ljubavno pismo kinematografiji, The Fabelmans, sa sedam i Tár i Top Gun: Maverick sa po šest nominacija.

Zanimljivo je što nam filmske nagrade koje prethode Oskarima ne nagoveštavaju jasno koji film bi ove godine mogao da bude proglašen najboljim. SAG (Screen Actors Guild) i BAFTA (British Academy of Film and Television Arts) nagrade se obično smatraju odličnim indikatorima za Oskare, ali ove godine se pobednici nisu poklopili. Dok su na dodeli BAFTA nagrada dominirali All Quiet on the Western Front i The Banshees of Inisherin, najviše SAG nagrada osvojio je Everything Everywhere All at Once. A i već mesecima se šuška o šansi filma Top Gun: Maverick zbog, kako brojni filmski profesionalci tvrde, spašavanja čitave industrije.

Zato prođimo kroz sve kategorije. Ako Akademija nema taj luksuz da seče ceremoniju, nemam ni ja pravo da skraćujem tekst. Žao mi je, ali bila je to samo prošlogodišnja ekskluziva. Ali ne brinite, kategorije koje vas najviše zanimaju su na samom vrhu.

Najbolji film (Best Picture)

All Quiet on the Western Front
Avatar: The Way of Water
The Banshees of Inisherin
Elvis
Everything Everywhere All at Once
The Fabelmans
Tár
Top Gun: Maverick
Triangle of Sadness
Women Talking

Ko ima najveće šanse: Poslednjeg vikenda februara dodeljene su SAG i PGA (Producers Guild of America) nagrade i tokom obe večeri najviše razloga za slavlje imala je Everything Everywhere ekipa. Sve to ukazuje da bi film Danijela Kuana i Danijela Šainferta mogao da ponese titulu najboljeg. Dugo se u holivudskim krugovima pričalo da bi Maverik mogao da osvoji glavnu PGA nagradu i time umnogome poveća šanse i za osvajanje Oskara, ali kako to nije bio slučaj, sve ću veće šanse da će ove godine, umesto u nebo, Oskar za najbolji film otići duboko u multiverzum. Međutim, ostavimo prostor za iznenađenja, kao što je prošle godine bila pobeda filma CODA, o kome se svakako najmanje govorilo uoči dodele nagrada.

Ali voleo bih da dobije: Top Gun: Maverick. Zapravo, čitav ovaj tekst će biti samo jedno detaljno obrazloženje zbog čega Maverik treba da pobedi u svakoj kategoriji, čak i u onima u kojima nije nominovan.

Najbolja režija (Best Director)

Martin Mekdona, The Banshees of Inisherin
Danijel Kuan, Danijel Šajnert, Everything Everywhere All at Once
Stiven Spilberg, The Fabelmans
Tod Fild, Tár
Ruben Oslund, Triangle of Sadness

Ko ima najveće šanse: Kao što se donekle očekivalo, dvojica Danijela osvojila su i DGA (Directors Guild of America) nagradu za najbolju režiju, postavši tako treći rediteljski duo sa ovom titulom. Samo sedmoro dobitnika ove nagrade nije uspelo da osvoji i Oskara u istoj kategoriji, tako da Everything, Everywhere ekipa ima čemu da se nada. Mmmm SVE! Oskara bi mogao da im preotme eventualno Spilberg sa filmom The Fabelmans, koji je kolekciji nagrada nedavno dodao i dva Zlatna globusa – za najbolji film i najboljeg reditelja.

Ali voleo bih da dobije: Stiven Spilberg. The Fablemans je istovremeno divna porodična drama i apsolutna oda kinematografiji. Ako ništa drugo, makar zbog scene u kojoj sedmogodišnji Semi pokušava da, uz pomoć makete i kućne kamere, rekreira scenu sa vozom iz filma The Greatest Show on Earth.

Najbolja glumica u glavnoj ulozi (Best Actress)

Kejt Blanšet, Tár
Ana de Armas, Blonde
Andrea Rajzborou, To Leslie
Mišel Vilijams, The Fabelmans
Mišel Jeo, Everything Everywhere All at Once

Ko ima najveće šanse: Svaka od glumica koja se našla na ovoj listi zaslužuje Oskara za najbolju žensku ulogu – čak i Ana de Armas, čija je gluma verovatno jedina svetla tačka mučnog biopika o životu Merilin Monro. Što će se i možda desiti, u multiverzumu. Ali u ovom našem univerzumu, Oskar će verovatno podići Mišel Jeo, za ulogu Evelin, vlasnice perionice veša koja skače između svetova. Šanse ja zacementirala i SAG nagradom za najbolju glumicu.

Ali voleo bih da dobije: Mišel Jeo. Ili Kejt Blanšet. Ako osvoji Mišel Jeo, plakaću od sreće što je ona osvojila, a od tuge što nije Kejt Blanšet. A ako Oskar ode u ruke Kejt Blanšet, isto to samo obrnutim redosledom.

Najbolji glumac u glavnoj ulozi (Best Actor)

Ostin Batler, Elvis
Kolin Farel, The Banshees of Inisherin
Brendan Frejzer, The Whale
Pol Meskal, Aftersun
Bil Naj, Living

Ko ima najveće šanse: Slično kao i sa Anom de Armas, mrdanje kukovima, glas koji će mu možda ostati do kraja života i pulofovanje belih odela sa resicama učinili su Ostina Batlera najboljim delom filma o Elvisu. Kako je preoteo BAFTA nagradu Kolinu Farelu i Brendanu Frejzeru, Batler ima velike šanse da zgrabi i Oskara. Međutim, u poslednjem trenutku, Brendan Frejzer je osvojio SAG nagradu za najboljeg glumca za ulogu Čarlija, gojaznog profesora u filmu The Whale. Tako da nas očekuje foto-finiš.

Ali voleo bih da dobije: Pedro Paskal. Oskara i Nobelovu nagradu. Ali kako Paskal samo caruje malim ekranima, onda moj glas ide Polu Meskalu, i to ne samo zato što im se prezimena rimuju. Međutim, Brendan Frejzer je toliko fin čovek da kada bi na meni bilo da dodelim Oskara i on došao i lepo me zamolio da njemu dam nagradu, ne vidim koju bih drugu opciju imao.

Najbolja glumica u sporednoj ulozi (Best Supporting Actress)

Anđela Baset, Black Panther: Wakanda Forever
Hong Čau, The Whale
Keri Kondon, The Banshees of Inisherin
Džejmi Li Kurtis, Everything Everywhere All at Once
Stefani Hsu, Everything Everywhere All at Once

Ko ima najveće šanse: Anđela Baset je donela prvu nominaciju za Oskara u kategoriji glume Marvelovom filmskom univerzumu za ulogu kraljice Ramonde u filmu Black Panther: Wakanda Forever. Ako osvoji i Oskara, ne samo da će postati prva Marvelova oskarovka, već tek i treća osoba, i prva žena, sa tom nagradom u žanru superherojskog filma. Pre nje je to uspelo samo Hitu Ledžeru i Hoakinu Finiksu, obojici za uloge Džokera. Kako već ima Zlatni globus u svom arsenalu, velika je verovatnoća da će mu dodati i Oskara. Jedino ako ne izgubi od Džejmi Li Kurtis, koja je za vikend odnela SAG nagradu za najbolju sporednu žensku ulogu. Naravno, uvek postoji rizik da se glasovi podele između Kurtis i njene filmske koleginice Hsu. Sa druge strane, lik Keri Kondon u The Banshees of Inisherin, kao jedini glas razuma na učmalom irskom ostrvu, sigurno nije ostao bez simpatija u komisiji.

Ali voleo bih da dobije: Anđela Baset. Wakanda Forever je film koji ima probleme, najviše na polju ritma i dužine. Ali svi ti problemi padaju u vodu kadgod se u sceni pojavi Baset.

Najbolji glumac u sporednoj ulozi (Best Supporting Actor)

Brendan Glison, The Banshees of Inisherin
Brajan Tajri Henri, Causeway
Džud Hirš, The Fabelmans
Beri Kijan, The Banshees of Inisherin
Ke Hui Kuan, Everything Everywhere All at Once

Ko ima najveće šanse: Ponovo imamo tandem glumaca iz istog filma. Baš kao što su i prošle godine Džesi Plemons i Kodi Smit-Mekfi bili nominovani za The Power of the Dog, a 2019. Al Paćino i Džo Peši za The Irishman, kolege Brendan Glison i Beri Kijan se ove godine međusobno takmiče za titulu najboljeg sporednog glumca. Ali uvek postoji minimalni rizik da bi ovaj „razdor“ mogao Oskara da pošalje u tuđe ruke. Sa druge strane, Džud Hirš je prekratko na platnu u The Fabelmans kako bi, uprkos sjajnoj glumi, mogao uopšte da ugrozi Glisona. Međutim, ako se o jednoj sporednoj muškoj ulozi govorilo tokom prethodne godine, onda je to svakako uloga Ke Hui Kuana.

Ali voleo bih da dobije: Ke Hui Kuan. Kao neko ko se iz glume povukao zbog manjka prilika, “onaj mali iz drugog dela Indijane Džounsa”, kako ga je većina gledalaca znala pre Everything Everywhere All at Once, konačno je pokazao holivudskim glavama koliko su dugo potcenjivali njegov talenat.

Najbolji originalni scenario (Best Original Screenplay)

The Banshees of Inisherin, Martin Mekdona
Everything Everywhere All at Once, Danijel Kuan i Danijel Šajnert
The Fabelmans, Stiven Spilberg i Toni Kušner
Tár, Tod Fild
Triangle of Sadness, Ruben Oslund

Ko ima najveće šanse: Ako Everything Everywhere All at Once ne osvoji Oskara za najbolji film, verovatno mu se smeši Oskar za najbolji originalni scenario. Titulu bi eventualno mogao da im otme Mekdona, kao iskusni dramaturg i dobitnik Zlatnog globusa za najbolji scenario.

Ali voleo bih da dobije: Tár. Everything Everywhere All at Once je za mene bio više vizuelno nego narativno iskustvo, tako da sam više uživao u tekstu za film sa Kejt Blanšet u glavnoj ulozi.

Najbolji adaptirani scenario (Best Adapted Screenplay)

All Quiet on the Western Front, Edvard Berger, Lesli Paterson i Ijan Stokel
Glass Onion: A Knives Out Mystery, Rajan Džonson
Living, Kazuo Išiguro
Top Gun: Maverick, scenario napisali Eren Kruger, Eik Voren Singer i Kristofer Mekueri, prema priči Pitera Krejga i Džastina Marksa
Women Talking, Sara Poli

Ko ima najveće šanse: Ovo će uglavnom biti trka između Women Talking i All Quiet on the Western Front. Međutim, ukoliko uzmemo u obzir kvalitet scenarija, njegovu dubinu, emotivnu snagu i to koliko je aspekata usavršeno u odnosu na originalni film, Top Gun: Maverick možda ima šansu i u ovoj kategoriji.

Ali voleo bih da dobije: Glass Onion: A Knives Out Mystery. Baš poput prvog dela – pametno, duhovito i neverovatno dinamično za misteriju koja se suštinski odigrava u jednoj prostoriji. Brajan Džonson se sve više pozicionira kao majstor whodunit žanra.

Najbolji strani film (Best International Feature Film)

All Quiet on the Western Front, (Nemačka)
Argentina, 1985” (Argentina)
Close, (Belgija)
EO (Poljska)
The Quiet Girl (Irska)

Ko ima najveće šanse: Na Zapadu ništa novo, baš kao ni u ovoj kategoriji u kojoj. Ukoliko ne osvoji neku od nagrada iznad, Oskar verovatno ide filmu All Quiet on the Western Front. Netfliksov film je takođe osvojio i sedam BAFTA nagrada, među kojima su one za najbolji film i režiju. Ako kojim slučajem ratna drama ne pobedi, Oskar se može otići argentiskom filmu Argentina, 1985, najgledanijem filmu u Argentini na striming servisu Amazon Prajm, zamislite.

Ali voleo bih da dobije: EO. Od prvog kadra ovog filma navijam za Ea, ubedljivo najslađeg magarca, a verovatno i životinje, u istoriji kinematografije. Eo skida krunu Prasetu Bejb, E.T.- u i bebi Jodi.

Najbolji dokumentarni film (Best Documentary Feature)

All That Breathes
All the Beauty and the Bloodshed
Fire of Love
A House Made of Splinters
Navalny

Ko ima najveće šanse: Ponovo bez potpunog poklapanja s obe strane Atlantika. Dok je DGA nagradu odneo Fire of Love, film o bračnom paru vulkanologa, Katiji i Morisu Kraftu, i njihovoj ljubavi prema ovim čudima prirode, BAFTA je nagradila film o ruskom opozicionom lideru. Navalny je prošlog vikenda dobio i PGA nagradu za najbolji dokumentarni film.

Ali voleo bih da dobije: Fire of Love. Ljubav između Katije i Morisa Krafta prepliće se sa onom koju gaje prema vulkanima, njihovoj pravoj deci. Njihovo filmsko umeće je takođe fascinantno.

Najbolji dugometražni animirani film (Best Animated Feature Film)

Guillermo del Toro’s Pinocchio
Marcel the Shell With Shoes On
Puss in Boots: The Last Wish
The Sea Beast
Turning Red

Ko ima najveće šanse: Ovo je peti put da je neki Netfliksov animirani film nominovan za Oskara. Međutim, Pinokio Giljerma Deltoroa je ušao u istoriju kao prvi animirani film iz te produkcije koji je osvojio Zlatni globus. Ako nekim čudom Pinokio ne osvoji Oskara, to bi značilo da se Akademija vratila na siguricu, a to je nagrađivanje Piksarovih filmova.

Ali voleo bih da dobije: Pinokio. Nagrada za strpljivost i hiljade sati uloženih u stopmoušn animaciju.

Kategorije za preletanje, za slučaj da već niste odustali od čitanja:

Najbolja montaža (Best Film Editing)

The Banshees of Inisherin
Elvis
Everything Everywhere All at Once
Tár
Top Gun: Maverick

Ko ima najveće šanse: Statistika kaže da Oskari za najbolju montažu i najbolji zvuk po pravilu idu zajedno, tako da će ovo biti tesna trka između Elvisa i Top Gun: Maverick.

Ali voleo bih da dobije: Top Gun: Maverick. Ako ste mislili da je fizički nemoguće ne trepnuti duže od dva sata, savetujem vam da pogledate Top Gun: Maverick.

Najbolji zvuk (Best Sound)

All Quiet on the Western Front
Avatar: The Way of Water
The Batman
Elvis
Top Gun: Maverick

Ko ima najveće šanse: Statistika kaže da Oskari za najbolju montažu i najbolji zvuk po pravilu idu zajedno, tako da će ovo biti tesna trka između Elvisa i Top Gun: Maverick. Znam da sam napisao istu rečenicu, samo proveravam da li i dalje pažljivo čitate.

Ali voleo bih da dobije: Top Gun: Maverick. Ako ste mislili da zvuk vojnih aviona ne može biti prijatan, prevarili ste se. Naravno, sve dok je u domenu puke fikcije.

Najbolja scenografija (Best Production Design)

All Quiet on the Western Front
Avatar: The Way of Water
Babylon
Elvis
The Fabelmans

Ko ima najveće šanse: Babylon je odneo Critics Choice Award, ali ovo je zaista kategorija u kojoj svako može da pobedi.

Ali voleo bih da pobedi: The Fabelmans, zbog setova unutar setova.

Kamera (Best Cinematography)

All Quiet on the Western Front
Bardo, False Chronicle of a Handful of Truths
Elvis
Empire of Light
Tár

Ko ima najveće šanse: Okrenimo se statistici još jednom. Uvek najveće šanse imaju filmovi koji su takođe nominovani i za najbolji film. Ali Mendi Voker bi mogla da postane prva snimateljka koja je osvojila Oskara zbog njenog rada na Elvisu. Ta nagrada je 2017. izmakla Rejčel Morison za Mudbound i Ari Vegner za The Power of the Dog prošle godine.

Ali voleo bih da dobije: Top Gun: Maverick, jer su glumci morali sami da nauče kako da koriste kamere u kokpitima aviona. Ali kako Maverik nije nominovan, moj glas ide za Bardo, False Chronicle of a Handful of Truths.

Najbolji specijalni efekti (Best Visual Effects)

All Quiet on the Western Front
Avatar: The Way of Water
The Batman
Black Panther: Wakanda Forever
Top Gun: Maverick

Ko ima najveće šanse: Iako je više bio noar-detektivska priča, The Batman je imao nekoliko dobrih scena, poput one u mračnom hodniku kluba kada Roberta Patinsona vidimo jedino zahvaljujući svetlu rafalne paljbe. Međutim, po svemu sudeći, biće ovo žestoka borba između dva vojna akciona filma: All Quiet on the Western Front i Top Gun: Maverick.

Ali voleo bih da dobije: Top Gun: Maverick. G sila vas udari u bioskopskim sedištima, a kamoli ako ste u kokpitu pravih aviona.

Najbolja originalna muzička numera (Best Music – Original Song)

Applause iz filma Tell It Like a Woman, Dajen Voren
Hold My Hand iz filma Top Gun: Maverick, Lejdi Gaga i BladPop
Lift Me Up iz filma Black Panther: Wakanda Forever, Tems, Rijana i Rajan Kugler
Naatu Naatu iz filma RRR, M.M. Kiravani i Čandraboze
This Is a Life iz filma Everything Everywhere All at Once, Rajan Lot, Dejvid Birn i Mitski

Ko ima najveće šanse: Prva nominacija i prvi Oskar za Rijanu i godini njenog velikog povratka. Teško da može bolje od toga.

Ali voleo bih da dobije: Lejdi Gaga. Znam da je već osvojila 2019. godine, ali u trenutku kada u filmu krene Hold My Hand, ja uveliko jecam.

Kategorije za super brzo preletanje, za najizdržljivije:

Najbolji kostim (Best Costume Design)

Babylon
Black Panther: Wakanda Forever
Elvis
Everything Everywhere All at Once
Mrs. Harris Goes to Paris

Voleo bih da dobije: Black Panther: Wakanda Forever zbog trenerki koje u filmu nosi Letisija Rajt.

Šminka i frizura (Best Makeup and Hairstyling)

All Quiet on the Western Front
The Batman
Black Panther: Wakanda Forever
Elvis
The Whale

Voleo bih da dobije: The Batman. Hoćete da kažete da je ono zaista Kolin Farel?

Muzika (Best Music Original Score)

All Quiet on the Western Front, Voker Bertelman
Babylon, Džastin Hurvic
The Banshees of Inisherin, Karter Barvel
Everything Everywhere All at Once, Son Luks
The Fabelmans, Džon Vilijams

Voleo bih da dobije: Džon Vilijams, jer bez starca nema udarca.

Najbolji kratki igrani film (Best Live Action Short Film)

An Irish Goodbye
Ivalu
Le Pupille
Night Ride
The Red Suitcase

Voleo bih da dobije: An Irish Goodbye

Najbolji kratki animirani film (Best Animated Short Film)

The Boy, the Mole, the Fox and the Horse
The Flying Sailor
Ice Merchants
My Year of Dicks
An Ostrich Told Me the World Is Fake and I Think I Believe It

Voleo bih da dobije: Ice Merchants

Najbolji kratki dokumentarni film (Best Documentary Short Subject)

The Elephant Whisperers
Haulout
How Do You Measure a Year?
The Martha Mitchell Effect
Stranger at the Gate

Voleo bih da dobije: How Do You Measure a Year?

Članak Oblakoderov vodič za Oskare 2023 se pojavljuje prvo na Oblakoder.