Moja volja za bicikliranjem kroz različite gradove uvek je na najvišem nivou. Ovog puta imam i sreće da ostajem par dana duže, a da mi je drugarica dala na korišćenje električni bicikl. Poslodavci u Briselu često nude svojim zaposlednima da im umesto mesečne karte za javni prevoz iznajme običan, električni bicikl ili trotinet. Dok mi objašnjava kako se koristi bicikl, posebnu pažnju mi skreće da kad god ostavljam bicikl makar i na minut, da obavezno iz njega izvadim bateriju i ponesem je sa sobom. Naknada za ukradenu bateriju je 500 evra, dok ako vam ukradu bicikl bez baterije ne naplaćuju ništa.

Prvih par dana koristio sam bicikl kako bih otišao do konferencije na kojoj sam bio učesnk, i pošto prvi put vozim električni bicikl imao sam osećaj kao da malo varam. Meni možda nije bio potreban električni bicikl ali vozeći uvideo sam prednosti kada vam mali elektromotor pomaže pri okretanju pedala, pa tako uzbrdice postaju značajno laganije i olakšavaju onima koji nemaju dovoljno snage da ih lakše savladaju. Na ulicama Brisela puno je starijih ljudi koji voze električne bicikle i tako ostaju mobilni i u poznijim godinama.

Nakon par dana konferencije, slobodan dan koristim za dužu vožnju. Prva destinacija mi je prodavnica polovnih knjiga i igračaka koja se nalazi u centru grada. Gledam na Google mapu koja za razliku od Beograda ima opciju i za biciklističke rute, predlaže mi da prođem kroz uske ulice u istorijskom centru grada. Krećem se relativno brzo i slobodno kroz uske uličice koje su gotovo oslobođene od automobila i u njima bicilisti imaju prvenstvo i automobilima je zabranjeno da ih pretiču. Zamišljam da bi ovako nešto moglo da se uradi u Dalmatinskoj ulici sada kada se renovira asfalt. Najčešće usporavam kako bi propustio turiste koji gledaju u fasade starih imperijalnih zdanja. Gotovo sve ulice u ovom delu grada su jednosmerne za automobile ali mi to ne predstavlja problem jer su za bicikliste dvosmerne i ovo je pravilo u preko 90% ulica širom Brisela.

Nakon što sam obavio kupovinu shvatam da sam ogladneo i da bi mi baš prijao pomfrit. Moj omiljeni pomfrit nalazi se u takozvanom evropskom delu grada, ali to nije problem jer se lako probijam biciklističkom stazom kroz sada sve šire ulice. Ulica koja je imala četiri automobilske trake sužena je na dve dok su sa obe strane napravljene dovoljno široke biciklističke staze. Prolazim pored brojača biciklista i piše da sam ja već 354.243 biciklista koji je ove 2025. godine prošao tu, na sledećem brojaču je još impresivniji broj koji ide preko milion.

Stižem do mesta koje prodaje pomfrit i sva je prilika da ću duže čekati na pomfrit nego što mi je trebalo da stignem do lokacije, izgleda da je i drugima ovo omiljeno pomfrit mesto. Dok čekam razmišljam kako se u Briselu svuda lako nalazi parking za bicikle i to pravi parking, a ne oni češljići kakvi postoje u Beogradu gde možete da vežete samo točak pa lako možete i da ostanete samo sa njim ili da vam u boljem slučaju bicikla padne na zemlju pri malo jačem vetru.

Dok sedim u parku i jedem pomfrit drug mi objašnjava kako ova promena paradigme u urbanoj mobilosti nije došla sama od sebe i da su Zeleni prvo u opoziciji, a potom i u vlasti na gradu dosta uradili da se grad preorjentiše sa automobila na bicikle i javni prevoz. Danas se gotovo 10% mobilnosti u Briselu obavi biciklama, dok je u Beogradu taj broj oko 1%. Na ulicam postoje usporivači automobilskog saobraćaja, izgrađeno je puno novih staza i to ne na trotoaru već na ulicama čime se ne stvara konfilikt između pešaka i biciklista. Sa druge strane osnovano je više udruženja vlasnika automobila koji se žale da biciklisti ugrožavaju njihovo pravo na slobodu kretanja i čak su više puta pretili regionalnoj ministarki saobraćaja.

Primećujem da je i upotreba trotineta regulisana pa sada nisu svuda razbacani po gradu kao pre par godina, već moraju da se ostave na posebno obeležena mesta, ali iako trotinetista ima mnogo više nije im nametnuto nošenje kacige i florescentnog prsluka kao u Beogradu.

Ostatak dana rešio sam da provedem vozeći bicikl u šumi koja se nalazi na obodu grada. Do šume pokušavam da stignem bez korišćenja navigacije ali me Briselske ulice za koje imate osećaj da idu pravo a zapravo skreću vuku u pogrešnom pravcu. Na kraju do šume stižem prateći širi bulevar koji po sredini ima drvored sa tramvajskim šinama, a sa strane su automobilska traka, staza za bicikle i parking za automobile. Biciklistička staza je barem pola metra odaljena od parkinga čime se značajno umanjuje potencijal za jednu od biciklističkih noćnih mora, a to je da neko otvori vrata auta dok vozite. Na takav način je samo pre par meseci tešku povredu zadobio Belgijski biciklistički šampion Remko Evelope, kada je sa 50 kilometara na sad udario u otvorena vrata vozača koji nije pazio.

Kroz šumu je nekada prolazio široki put ali on je zatvoren za automobile i sada predstavlja pravi zeleni autoput za bicikliste kako one rekreativne tako i one sa drumskim biciklama. Do jezera koje se nalazi u park šumi stiže se samo biciklom, pešačenjem ili javnim prevozom, čime je logika da se svuda mora prići automobilom izbegnuta, a samim tim i gužve i ogromni parkinzi. Umesto toga na prostoru nekadašenjeg parkinga danas se organizuje promocija mongolske kulture.

Deluje da je šuma neograničeno velika i čim siđete sa glavnog puta otvara se mnoštvo manjih zemljanih puteva gde možete voziti. Pošto mi je baterija pri kraju, a bez nje je prilično teško voziti biciklu od preko 20 kilograma težine, odlučujem da se vratim i završim dan sa jednim belgijskim pivom. Dok pedalam nazad primećujem da u svim većim ulicama pre semafora ima odvojen prostor za bicikle i pomišljam kako bi ovako nešto trebalo, a ne da svakodnevno gutam gasove iz auspuha u Despota Stefana dok stojim između dva automobila.

Dok sumiram utiske sedeći u baru i iznova se čudeći kako ima još dnevnog svetla iako je prošlo deset sati uveče, imam osećaj da je Brisel taman napravljen za normalnu vožnju bicikle. Nije infrastruktura ništa posebno, zapravo sve izgleda pomalo zastarelo i neuglancano ali vam daje potrebni osećaj sigurnosti što je i verovatno najbitnije kada želite da povećate broj biciklista u gradu.

Članak Biciklom kroz Brisel se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Znaš onu staru narodnu po jutru se dan poznaje, koja mi, btw, nikad nije bila jasna jer sam imao neka toliko predivna, mirna i ispunjujuća jutra koja su do kraja postajala baš usrani dan? Međutim, termin se koristi kad hoćeš da ispadneš pametan, pa kažeš kako će nešto baš loše da se desi, ali i da je moglo da se predvidi. Da ne kažem da se vidi iz aviona.

Pa, realno, za mesec dana 2025, toliko nekih sitnih, glupavih, kretenskih stvari se desilo koje ti poput kakvog kamenčića u cipeli smetaju i zbog kojih će nas, ako krenemo sa tim jutrom po kom se dan poznaje, samo takve idiotarije i čekati u ovoj godini. Otud mi je palo na pamet da sastavim listu stvari zbog kojih mi se čini da će naredna godina biti shitshow, iliti baš loša. I sve su se desile u prethodnih dvadesetak dana.

Ako gledamo svet, prvo je Tramp, kao da igra riziko, poželeo da uzme Grenland. Iako je to donelo savršene fore na temu Danske čiji je Grenland autonomna pokrajna, pa otud sve one – ko da mi otme iz moje duše Grenland forice, stvarno nam nisu potrebna nova uzburkavanja i uzimanja teritorije i vest mi ne greje srce. Još se nisu sva ova ostala žarišta ugasila širom sveta, stvarno mi ne treba još.

A kad smo već kod Trampa, njegov bff, Ilon Mask je pokazao zig hajl pozdrav na inauguraciji, s tim što su u odbranu njemu stali oni koji tu vide rimski legionarski pozdrav, proslavljen u pop kuluri, a drugi su ga pak zakitili Aspergerom ili već nekim drugim prezimenom koje označava neki poremećaj, s ciljem da objasne kako on ne ume da se ponaša u javnosti. Naravno, u to sam poverovao kao i u svaku dileju koja kukasti krst nazove nekakvim indijskim simbolom. Tako da yey, fašizam će uskoro biti ponovo in i legalan u svetu, tako da se nadam da će svi oni partizanski filmovi, što domaći, to i strani koje sam gledao, dobro doći.

Naš omiljeni film iz prošle godine, Za danas toliko, je domaći Tviter satro prilikom prvog prikazivanja na televiziji i to sam očekivao (postoje moji snimci i na mixcloud-u i na Jutujubu kako o tome pričam). Jednostavno, taj film nije za regularno konzumiranje sadržaja kao da je kakav TikTok klip, dok vam je telefon u ruci, a misli o svemu ostalom u glavi. O kvalitetu filma me mrzi da pišem više, dosadio sam sam sebi koliko ga hvalim, međutim, imao sam osećaj kao da je srpski Tviter još jednom pokazao svoju draž i moć kad je krenuo da me ubeđuje da je ovaj film loš i da sva ona katarzična osećanja koje smo doživljavali kroz više odlazaka u bioskop (ja sam čak tri puta išao) nisu ničemu služila, ni valjala. Prvo sam malo pizdeo, a onda sam bio u fazonu ma daj narodu 19. reprizu Tesne kože i neka im.

Devito i Osvajači su snimili zajednički album na Islandu, to jest, Osvajači su poslužili kao muzička podrška onom tipu što se gistro krije pod belom maskom, a svi znaju ko je. Pisaću malo podrobnije o tome drugi put, ali samo znam da me užasno nervraju te saradnje koje nemaju mnogo smisla i funkcije, ali će izgledati odlično na plakatu domaćih festivala na leto, kad budu jedni drugima prali muzičke biografije od Exita preko Arsenala do Beer festa.

I da, umro je Dejvid Linč, jedan od mojih omiljenih reditelja, ali pre svega likova i ljudi. Ja nisam lik od apstrkacije i što sam stariji, sve više me smara kad mi neko prodaje neke psihodelije koje su same sebi svrha, ali Linčovi filmovi me proganjaju od najranijeg detinjstva i, iako ih se plašim, i dalje me teraju da ih gledam, da ih prokljuvim, izgubim se, iznerviram se, malo razmislim, pa oduševim i tako ukrug. Pritom, i mimo filma (i meditacije, to mi je uvek bilo dosadno) deluje kao jedan potpuno sulud lik ispao iz neke komedije apsurda. Kako je neki američki kritičar rekao: najveća zaostavština je kad od tvog prezimena nastane pridev koji apsolutno svako može da razume. RIP, Linče, nedostajaćeš.

Ovo su tih top 5 stvari zbog kojih nešto ne vidim da će nam biti dobro u 2025. Ipak, ima ta jedna stvar koja budi nadu i koja je realno bitnija od svega sa ove liste. To je sve ovo što se dešava sa studentima na ulici. Iz dana u dan zadivljuju kako oni ne igraju ovu igru koju vlast postavlja, niti onu na koju smo svi mi navikli i koju smo izgubili odavno. Na svaki odgovor ekipe s vrha, pojavi se neka nova kontra u kojoj shvatiš da se ništa ne prepušta slučaju.

Ustalom, svi oni srednji prsti nacrtani tebi, meni, svima pre koju noć, su ujutru bili prekrečeni i ofarbani u cveće. Nema dalje poente za pričom o simbolima i metaforama, bukvalno samo baciš pogled na njhove Instagram stranice i možeš samo da im aplaudiraš.

Tako da, ako postoji ovaj top 5 jutara po kojima će se ostatak dana poznavati, nek ovi studenti budu to jutro koje je promenilo sve. 

Članak Alo, alo: Top 5 razloga zašto će ovo biti baš loša godina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U ovoj razglednici iz Beograda nemam baš nešto mnogo novog da ti kažem. Jer ove stvari koje se dešavaju na ulicama, ispred fakulteta i njima, su sve ono što se dešava ovde jako dugo, jednostavno je moralo da eksplodira na neki način kad-tad, a izgleda da je dobro što je puklo baš sad.

Ovo je vreme top lista, mahom godišnjih. Već sam ih tri-četiri izbacio na raznim nekim mestima gde pišem, radim, smatram, i izbaciću još nekoliko. Ali sad ovde imam jednu: top 3 stvari koje su ogrejale ovo moje nihilističko srce. I nije godišnja lista, sve se desilo u prethodnoj nedelji. To su tri stvari koje sam najviše puta gledao, šerovao, i radovao im se.

Prvo moram da kažem da sam ja poput onog lika iz Munja. Nikada nisam voleo ni klince, ni matorce. Klince, tj. mlade, tj. studente pogotovo, jer sam i sam bio mlad i student, i oduvek me je nervirala, kako kod drugih, tako i kod mene retroaktivno, ta savršena doza apsolutnog nemanja pojma, ali i apsolutne prepotentnosti u kojoj si uvek i stalno u pravu. Ali ako već ne volim mlade, ne znam zašto se konstantno vraćam na onaj klip iz Novog Sada gde tip nogama hvata polugu nekom SNS smećaru u Poršeu koji je došao da bije ljude na raskrsnici.

Taj klip, tipa koji leži na pešačkom prelazu i viče poput neke naredbe „pusti”, a iz svakog slova izlazi zabrinutost, jer zna da zadatak na koji je poslat nije uspeo, je pure cinema, što bi rekli filmofili širom sveta.  A onda onaj walk of shame u kom shvatamo da su mu se pocepale pantalone… beautiful.

Znam da ne valja kad treba da kažem „nisam za nasilje, ali…”, ali ovo u stvari nije nasilje, nego samoodbrana. A ni to nismo viđali prethodnih godina, osim ako niste fan hitova Romane Panić.

Drugi klip koji me je radovao su klinci još mlađi od studenata. Kad su srednjoškolci izašli na ulice, i neki magarac je krenuo na njih, kako su se klinci samo skupili i okupili oko njega i umalo ga ugazili kao ono što ostane posle psa u parku. Vraćao sam video više puta tog dana i slao ga svima.

Treći klip je onaj sa Zvezdine utakmice, gde navijač drži bukvicu na tribini, drugim slobodnomislećim ljudima, da ne sme niko mimo zvaničnog stava navijačke grupe da bilo šta radi na utakmicama. Ja nešto kao navijam za Partizan. Ne pratim više, ne gledam, ne volim već jako dugo bilo šta u vezi sa sportom u Srbiji, ali se sećam da na derbijima, onim nekim poslednjim što sam gledao u fudbalu, Partizan je bio manje loš od Zvezde. E pa, ovo je kao neka pobeda na takvom derbiju, jer sam svestan da ni južna tribina nije mnogo bolja, ali eto, makar nemamo ovakve skandalozne situacije zbog kojih crvene ljudi koji navijaju za Zvezdu širom zemlje.

Naravoučenije… pre neki dan sam pisao o 30 godina serije Otvorena vrata, i rangirao top 10 epizoda. Ima ona sjajna epizoda kad probisveti, odnosno rtaći iz kićblona, planiraju da bace Cakanu u reku, a ona kad skonta da bi možda mogla bolje da prođe, lepo kaže – badžite, deco, badžite . E baš taj slogan mi se vrzma po glavi danima dok gledam ovaj studentski I don’t give a fuck koji se dešava, i lepo mi je. I samo da potraje.

Kad smo kod Otvotenih vrata, i Vesna Trivalić je izašla pre neki dan i podržala studente. I to je lepo, ali možda se i previše vremena sad troši na to ko je podržao, a ko ne. Jer pazi, i prethodnih godina su razna neka potapšavanja po ramenu bila, i slikanja i druženja, pa nije na kraju bilo ništa.

Na kraju dana, šta studente u stvari briga šta ima neki glumac da kaže? To su sve ionako neka usvojena opšta mesta. Ili neki influnser. Pa oni jadni nemaju pojma ni o čemu. Ili ja, u krajnoj liniji. Šta pa ja znam, ili bilo ko iz moje generacije. Svi mi smo prethodnih godina izlazili, šetali, pravli krugove od po par kilometara, kačili se na Instagram, i dolazli do toga da priču preotme ili podmladak DB-a u vidu „sedi – ne nasedaj” ekipe, ili podmladak DB-a u vidu „Dogodine u Prizrenu” ekipe.

Podrška je lepa, podrška se traži, podrška je važna. Ali možda samo treba da mahnemo, da se zna da smo na istoj strani i da im držimo leđa. A i kad se jednom sve ovo završi da znamo ko je bio tu sve vreme, a ko je baš u decembru 2024. rešio da napravi kraći predah od društvenih mreža. Mislim, ima ono na kraju Inglorious Basterds-a, kako su obeležavali ove koji su se izvukli. Možda je to malo pretvrdo i preterano, ali evo, otvoren sam za dijalog o tome kako to može da se reši.

Članak Alo, alo: Badžite, deco, badžite se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stašno mi se dopao tvoj opis festivala tužnog filma i tih specifičnih mini-ekosistema koji nastaju na festivalima. Obožavam te momente kada se na događajima kratkog trajanja, kao što su festivali, ljudi sažive sa novom dinamikom, odigraju svoje uloge perfektno, stvore svoj mikrosvet i onda se pozdrave do sledeće godine, kada se ponovo nađu, svako u svojoj ulozi, kao gospođa koju si opisao. Svaka čast.

Pošto smo već ušli uveliko u decembar, moj život se pretvorio u jednu standardnu jurnjavu svih rokova koje sam zaobilazila ove godine, tako da više nego prethodnih meseci živim na relaciji kuća-fakultet, ne spavam i radim. Sreća je da živim u jednoj jako toploj (ali ne i po kućnoj temperaturi) zajednici sa dve cimerke Crnogorke, pa je u našoj kući uvek neka sprdnja, ima šta da se tračara ili raspreda, a i da sam se na fakultetu odomaćila u čitaonici/biblioteci. Znaš kako je zgodno kad umesto teksta na laptopu uzmeš u ruke da čitaš iz prave knjige, majku mu, tako da mi ne pada teško ta relacija, jer mi oba mesta prijaju. Zato ovog puta nemam nikakve ozbiljnije apdejte o kulturnim dešavanjima, osim da sam išla na nastup izvesnog Zlopija, internacionalno poznatog pevača iz Leskovca (znači mikrfon i gitara), za koga kažu da je, pazi sad – ,,simbol budvanske rivijere”, gde nastupa svakog leta u poslednjih 20 godina. Osim toga, Zlopi ima i ozbiljne evropske turneje. Teška srca priznajem da sam omirisala i noćni provod balkanskog gasterbajterskog kruga iz Londona, i mogu da ti kažem da sve to izgleda baš onako kako i zamišljaš. Ali je zanimljivo videti i taj, takođe mini-ekosistem, a pošto sam nedavno bila i na nekoj latino žurci, samo ću reći – naše gasterbajterske žurke su ipak bolje. Zanimljivo je kada skontaš koliko si zapravo balkanski indoktiriniran, ali pošto sada već imam (skoro) 30 godina, jedino što imam da kažem je – tako je, kako je.

Ali, da se vratimo mom domaćinskom životu. Pre neki dan sam kuvala u stanu. Znam, znam, zvuči egzotično, ali pošto su ovde, jelte, cene takve kakve jesu, rešila sam da se pretvorim u pravu balkansku domaćicu jer je kupovina hrane napolju „za ponekad” (ako te zanima, uža specijalnost mi je domaća pileća supa). E, sad, Englezi su poznati po poštovanju protokolarnosti, pa tako vlasnici našeg stana gaje intenzivnu brigu o tome da imamo 3 protivpožarna alarma i ono čudo za gašenje plamena u stanu, ali ne i o tome da li nam radi pravilno bojler (koji crkava svakog drugog dana), ili da li nam je odvaljena kada, slavina, da li redovno radi grejanje, itd. Jer, protivpožarni alarm je jasno definisan kao deo protokola koji može da proverava bezbednosna inspekcija, a ove osnovne životne stvari baš i ne. Ili tako makar tumače naši stanodavci.

Elem, jedan dan tako ja kuvam u svojoj kuhinji i grilujem neke pečurke koje su krenule da isparavaju i prave, jelte – paru. U trenutku kada je protivpožarni alarm (??) procenio da ima previše pare, ali ne dima (??) u stanu, krenulo je pištanje kakvo u životu nisam čula. U potpunoj jurnjavi da pokušam da ugasim alarm, uključila sam aspirator, otvorila prozor i krenula ka kontrolnoj kutiji iz koje je dopirao oslepljujući zvuk. Pošto kontrolna kutija ima 5 različitih dugmića, a nijedan, hvala bogu, nema oznaku za požar, alarm, niti za bilo šta drugo, ja sam, u očaju i polugluva, ispritiskala neke različite dugmiće i time se bavila dobra 2 minuta (vreme za koje su postojale realne šanse da ogluvim) i na kraju uspela da deaktiviram alarm. Nakon ovog trijumfa, sela sam na stolicu u kuhinju, iscrpljena kao da sam pretrčala polumaraton. I iskreno, zapitala sam se – čemu služi uopšte ovaj protivpožarni alarm, osim da ti probije mozak? Pošto nije kao da nisam primetila da ima pare, kao što bih primetila da ima dima. Niko, dakle, od spolja nije obavešten, niko nije alarmiran da me spasi, samo je meni prosviran mozak? Nisam još uvek pronašla odgovor na ovo pitanje.

Među bitnim vestima koje se ne odnose na domaćinski život – kao što i sam znaš, prošle nedelje nam je izašao i Spotify Wrapped kojem se ja iz godine u godinu radujem sve više, pogotovo pošto imam jedno veoma specifično takmičenje sa samom sobom, a to je da proveravam koliko sam minuta provela slušajući Spotify. Ova godina je slabija od prethodne dve, ali se dobro držim – skoro 78.000 minuta slušanja ukupno, što mu dođe oko 3,5 sata slušanja dnevno. Pre dve godine je bilo 90.000 – što bi rekao onaj mim, gubiš me polako, bebo.

Spotify Wrapped takođe jako volim jer mi je kao neki muzički barometar raspoloženja i životnih faza u toku godine. Tako mi je i ova godina krenula sa indie momcima (sad mi je žao što nisam otišla na koncert onog benda FEET), od aprila sam prešla u jake girly vode – Spotify je to nazvao Pink Pilates Princess Strut Pop fazom – a nakon čega sam dominanto prešla na francuske pop muzičarke (u toj fazi sam i sada). Od ovih globalnih pop girlies zvezda, samo sa Charlie xcx nisam kliknula ove godine, ali si zato ti, tako da se za nju ne brinem, ima ko da je sluša. Takođe, u moju Spotify godinu upali su i Senidah, Bijelo Dugme i Idoli, tako da je sve to baš jedna interesantna džungla različitih faza, mišljenja i emocija. I naravno, najslušaniji izvođač mi je (opet) Kings of Leon, koji nastupa na InMusic-u sledeće godine, tako da – idemo? Znam da si ih slušao već pet puta, kao stari Sziget domorodac, ne moraš da se hvališ.

E i da, moja cimerka je prišla onoj devojci o kojoj sam ti pisala da sedi stalno ispred naše zgrade. Ispostavilo se da nije toliko mlada, koliko je sitna, i da samo voli da… pa, reći ćemo, zapali, a nema terasu. Još jedan od jako zabavnih elemenata u ovom gradu je to da, uprkos činjenici da nije legalizovana, miris marihuane možeš da osetiš na svakom ćošku. To je deo tog nekog londonskog šarma.

Toliko od ovog javljanja, piši kakav je decembar u Beogradu. Čujem da su vratili semafore na kružni tok kod Ušča (HAHAHAHA), da demontiraju Stari savski most i da šut od rušenja Hotela Jugoslavija završava negde iza Makiša.

Ovde je za vikend bila neka oluja, pa nisu radile metro linije, pa me je to podsetilo na omiljenu situaciju kada u Beogradu padne kap kiše i čitav saobraćaj kolabira. Izgleda da je to neki internacionalni trend, na koji nijedan grad nije imun.

Pozdrav iz Whitechapel-a,

M

Članak Alo Alo: Protivpožarni alarm se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iskreno, razmišljala sam o tvojoj dilemi lično – kolektivno i shvatila sam da nemamo nikakav problem. Kao i ti, i ja sam apsolutni stereotip milenijalke – kontam da sam taj identitet počela da gradim sa Bridžet Džouns, koja je bukvalno arhetip haotične milenijalke, pa sam došla do tačaka da se identifikujem sa likovima kao što je, na primer, glavna junakinja filma Najgora osoba na svetu ili likova iz romana Sali Runi. Mislim, o čemu pričamo, došla sam u London na levičarski fakultet na Gender, culture and media program. Mojoj mami i dalje nije jasno šta ja studiram (na oba fakulteta) osim što misli da je sve to jedan običan milenijalski bullshit. Ali, ne moramo da se slažemo oko svega. Btw, ne znam da li si video, izlazi novi film o Bridžet Džouns – jedva čekam! A i da budem iskrena, promocija filma me je podsetila na to da Hju Grant i ja sada živimo u istom gradu, pa se nadam da ću ga možda ovih dana sresti, recimo u metrou – znam da ga koristi, on ti je jedan od oniih down to earth poznatih ličnosti, kao. Mislim, okej mi je da sretnem i Herija Stajlsa, neću se buniti.

Shvatila sam da ovog puta ne želim da ti pišem ni o čemu konkretnom, nego o svemu, pomalo. Na primer, o tome da živim u, pazi sad, social housing zgradi. To su zgrade za neprivilegovane, siromašnije grupe, pa u njima žive po nižim cenama. E sad, neki ljudi su kupili te stanove, pa ih onda iznajmljuju strancima i studentima po privilegovanim cenama, hehe. Ali, svejedno, zbog estetike kraja osećam da se nisam pomakla iz Paviljona u kojima sam odrasla. Htela bih da kažem da se osećam kao Del Boj (jer je i on živeo u social housing-u), ali je istina da sam u poslednje vreme više Rodni, haha. Iskreno, nije mi bilo baš svejedno kada sam se tek doselila, a i nije baš posh britansko iskustvo (ako želiš da vidiš kako to izgleda, guglaj Whitechapel Social Housing). Međutim, već bukvalno drugog dana sam se navikla na svoju dodgy (to mi je jedan od omiljenih engleskih izraza) multikulturnu zgradu i kraj. Jedino što je totalno bizarno je što se pored moje metro stanice nalazi bukvalno buvljak na ulici za koji su tezge ispred Starog Merkatora kulturni program, tako da nije sve bolje tamo negde – buvljaci i tezge su ipak više naša stvar.

Znam da si kao foru bacio pitanje gde ću za Novu, ali, moram da te razočaram – ovde je to pitanje veoma legitimno. Gradske ulice su već okićene, svakog vikenda niču novi božićni marketi i klizališta, tako da je ovde božićni duh već uveliko u vazduhu. Prošle nedelje je čak i pao sneg (ne ozbiljan, ali je ovde to fascinacija). Shvatila sam da bih baš volela da bude snega za Novu godinu ovde, a što se provoda tiče, dolaze mi drugarice (koje vrlo dobro znaš hehe), a i ovde imam mnogo divnih prijatelja, tako da je pitanje gde popuno nebitno, nego je prioritet ono sa kime (znam, znam, zvuči kao kliše, ali realno – nije).

Normalno, znam šta te najviše zanima – koncerti. Pisala sam ti da sam bila na Vaccinesima i Interpolu i Interpol je stvaaarno odličan bend. Shvatila sam da ono što ljudi rade sa onlajn šopingom, praćenjem popusta, brendova i slično, ja radim, naravno, sa kulturom. Sreća je moja da ovde imam dovoljno prijatelja koje mogu da maltretiram da idu sa mnom na različite događaje, ali mi je najmanji problem i da odem sama. Moje omiljene aplikacije, na kojima trošim pare kao ljudi na Kupujem-prodajem sajtu, Temuu ili sajtu Zare, su- Dice (za koncerte) i TodayTix (za pozorište). U jednom od svojih napada kupovine koncertnih karata mi se desilo da sam kupila karte za dva nastupa, Saru Kinsli i bend Feet. Ono što nisam skontala jeste da sam kupila karte za isti dan, pa sam ubrzo shvatila da je nemoguće da odem na oba nastupa, pogotovo jer su udaljeni jedan od drugog sat vremena metroom. Nažalost, morala sam da izaberem jedan, što je za mene bila ogromna agonija. Ono što je još gore jeste da mi se na proleće već desilo da nisam otišla na Feet za koji sam imala kupljene karte jer su Libertines-i objavili da će imati nastup istog dana, ko će da propusti Libertinese, a i pod dva, koliko će još Doerti moći da izdrži? I tako, pošto nisam otišla na Feet, kada se približavao ovaj, novi datum, bila sam odlučna da ću otići na njih. Međutim, što se datum nastupa više približavao, suštinska dilema se svela na pitanje- bend iz Londona koji će sigurno još da nastupa u Velikoj Britaniji vs kantautorka iz Los Anđelesa koja će ko zna kada da dođe? Jasno ti je da sam otišla na Saru Kinsli, a mislim da bi sada već bila fora da nikada ni ne odem na Feet, nego da ih samo podržavam kupovinom karata haha.

Ti znaš da ja volim da plačem na koncertima (mislim ko još plače na koncertu Herija Stajlsa ili Arctic Monkeysa – ja?), i iskreno kada sam otišla na Interpol sam očekivala da ću dušu da ispustim, ali – ništa. Očekivala bih od benda kojem je pola pesama na temu egzistencijalne krize da će da me trigeruju, ali, ni da me čačne. E, onda sam otišla na Saru Kinsli (dakle, imala sam celu ovu prethodnu dilemu), sama, u gej klub na Charing Cross-u gde je bio nastup. Naštelovala sam da preskočim predgrupu i dođem tačno na početak koncerta (da, ovde se počinje u minut kao što je najavljeno što strašno cenim), i iskreno, čim sam čula prve taktove naravno poznatih pesama, tako su krenule da mi liju suze. Ti znaš da sam ja osoba koja nema intenzivan osećaj za blam, a i realno plakanje u javnosti, u klubu u višemilionskom gradu kao što je London gde te malo ko zna je bukvalno još nekako izolovanije nego kada se rasplačeš sam u sobi. U sobi nekako moraš da sretneš sebe, ovde se samo prepustiš. Prilično je oslobađajuće, probaj nekad. A i iskreno, čim je krenulo plakanje, znala sam da sam izabrala pravi koncert. Muzički, Sara Kinsli je izuzetna i neverovatno je kakav glas i energiju ima – lepršavu, ženstvenu, nekako, najbolja reč mi je – slobodnu. Hipnotisano sam je posmatrala dva sata. Na koncertu je bilo dosta mladih (pošto se privikavam da prelazim u kateogirju starijih mladih, punim 30 godina za tri meseca, čoveče), ali je pored mene, takođe sama, bila jedna koleginica mojih godina, pa smo u solidarnosti stajale same i uživale u nastupu. To je još jedna stvar koja se pojavljuje u višemilionskom, usamljenom gradu – prećutna solidarnost da zajedno učestvuješ u nečemu sa nekim, tako što samo stojite jedno pored drugog, bez reči. I nikada nemaš potrebu da probiješ tu tišinu, ali imaš osećaj da deliš nešto. Nekada se desi da se taj osećaj potvrdi osmehom, i to je to. Nadam se da razumeš o čemu pričam.

Imam i jedan totalni offtopic. Ne znam da li si ispratio, ali Damiano David je izbacio pop pesmu koja i zvuči i izgleda kao rip off Harija Stajlsa – ništa mu ne zameram, samo napred, sve ga podržavam. Najgore je što je moj TikTok algoritam skontao koliko mi se dopao ovaj njegov rebranding, pa sam se sad navukla ne na njegovu novu pop pesmu, nego na neku koju još nije izbacio, zove se Next Summer, koju su fanovi snimali na nekom nastupu, pa sada postoje snimci cele pesme na TikToku, koju ja vrtim na repeat. Tipična milenijalka, kažem ti.

Takođe, moram da podelim sa tobom, shvatila sam da mi strašno prija ovo pisanje. Osećam da imam priliku da dublje razmišljam i razvijam misli, a kao posledicu daleko manje doomscroll-ujem. Osim kada slušam Damiano Davida na TikToku – hahaha.

Mnogo sam toga trenutno nabacala, ali, ne razikuje se puno London od Beograda, znaš. Naravno, jasno mi je da to zvuči kao nemoguća izjava, ali zaboravljamo često koliko je Beograd zapravo dinamičan grad internacionalnog karaktera (iako ga stalno ruše i gaze). Tako, ovde iskreno ima svega što ima kod kuće (nije kao da je neki kulturološki šok kada se preseliš ovde), samo mnogo više svega – kultura, prilika, mogućnosti, funkcionalnog prevoza, ali i nažalost, socijalnih razlika, i kao rezultat toga, beskućnika. Ispred moje zgrade često sedi jedna devojka za koju nisam sigurna šta joj se dešava, često sa sobom ima ili alkohol ili neku flašicu (u kojoj je verovatno isto alkohol). Nisam sigurna šta se radi u takvoj situaciji, da li nekoga treba da zovemo, nekome da prijavimo, baš nisam pametna. Moja cimerka je primetila pre par nedelja i sve nas ta tema sekira (pošto nas tri živimo u stanu). E i da, razlika je što se ovde ljudi ne svađaju u saobraćaju i ne biju u javnom prevozu, a i bilo kakva vrsta maltretiranja u javnom prevozu ovde je prepoznata, za razliku od Srbije, gde kada god čujem da se neki frik trljao o ženu doživim napad besa, pošto naravno da se i meni to desilo.

Ali, da se vratim na sličnosti, evo, da se vratimo i na mesto odakle si ti započeo kolumnu, a to je Cetinjska, i ovo pismo ti pišem iz (normalno) hipsterskog kafića koji podseća na Zaokret. Naravno, moji senzori za pronalaženje prostora bliskih onome što je kuća su se odmah upalili, pa me je tako ovaj kafić bukvalno pronašao sam.

Da zaokružim priču – London je stvarno izuzetan grad. Radujem se stvarno da ti pišem o njemu – imam tooooliko toga što želim da podelim. A ti piši šta ima novo u Beogradu, šta sve propuštam i šta se dešavalo. Shvatila sam da sam tačno dva meseca ovde, i da je počelo da mi se dešava da mi nedostaje naš grad. A onda pročitam vesti o aktuelnim dešavanjima, pa to malo izbledi. Ali se brzo vrati.

Nego, a gde ćeš ti za Novu, a? Kuća pa Zaokret, ili Zaokret pa kuća?

Šaljem pozdrave iz mog lažnog Zaokreta,

M

Članak Alo Alo: Nekonkretno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nešto razmišljam, da li ja treba da ti pišem šta se dešava kod mene, u mom životu, ili kod nas, kao u Beogradu, i životima svih nas koji sačinjavamo taj naš pink bubble u kojem uvek mislimo da nas ima više i da možemo da uradimo nešto bitno, a realno je da smo toliko brojčani da, kad se skupimo, možemo da napunimo terasu u Liftu petkom kad je lepo vreme. A onda sam shvatio da tu ne postoji neka velika dilema, jer ja već neko vreme ne pratim u onoj meri kao pre šta se dešava po gradu, jer noge su mi umorne, a mamurluci mnogo više bole nego ranije, previše da bih se motao okolo. Tako da mogu da ti pišem o sebi. Ali silver lining je da izgleda nisam jedinstven i posebna pahuljica, i da sve što radim ja, radi još jedno 5.000 drugih Mimija na ovom svetu, rođenih u periodu od 1980. do 1995. Preživljava dok se trudi da ima koliko-toliko kul frizuru, dok mu iz Spotifaja svira nešto trendi i hip.

Ono što je meni obuzelo pažnju u prethodnih nekoliko dana je ni manje, ni više, nego – odmor. Ali ne bilo kakav, već onakav gde bih na onom drugom mestu na kom radim mogao da napišem tekst sa klikbejt naslovom u kom bih nagurao da je to novi trend milenijalaca sa Zapada koji uzima sve veći mah i popularnost i kod nas. U pitanju je staycation. Pošto si se već preselila u London, pretpostavljam da znaš engleski i da ne moram da ti prevodim i objašnjavam od koje dve reči je nastala ova složenica.

Uživajući u staycation-u, shvatio sam da on ima tri glavna faktora za upražnjavati: racionalni, ekonomski i filozofski, i sva tri potpuno podržavam (i sva tri sam potpuno ja izmislio, a ne pročitao u priručniku „Kako ne raditi ništa 10 dana”).

Racionalni je onaj logični, želiš da se odmoriš, bez mnogo cimanja, šetnje, posećivanja drugih mesta. Jer realno, putovanja su lepa, ali tu na odmor zaboravi, jer prepešačićeš isto koliko su i mladi pioniri na maršu Titovim rodnim krajem. Ljudi se sa odmora uglavnom vrate sa onom Dživdžan zbori rečenicom – Treba mi sad odmor od odmora. Sa staycation-om tu nema problema.

Ekonomski faktor je isto prilično očigledan, jer realno, ne plaćaš hotele, Airbnb, kampove, autobuske i avionske karte. Jedeš ono što bi jeo, piješ ono što bi već pio svakodnevno. Dobro, to što jedeš i piješ svakodnevno u Beogradu ima cenu kao da si na letovanju na Hvaru u avgustu mesecu, ali to je već drugi problem i nećemo sad o tome.

I treći faktor je ovaj filozofski, koji mi je pao na pamet dok sam ležao jedan dan na podu sa svojim psima i buljio u plafon. Ti realno radiš ko konj da bi obezbedio svakodnevnu egzistenciju, ali i tu neku lepotu i dobro svog života. A onda, nakon rada 8 sati na jednom poslu, pa onda ko zna još koliko na drugim poslovima i tezgama, vraćaš se u svoja 4 zida i onesvestiš se ili odmah ili u pokušaju da pogledaš nešto na Netfliksu. Ti tehnički ne uživaš u onom životu koji praviš svojim radom. Staycation ti, u stvari, pomaže da tih 10-ak dana uživaš u onome što si pravio. Ti nisi radio da bi imao put u Prag ili Berlin. Ti si radio da bi imao pun kufer ploča, tri saksije zamije, supersecka kog ne koristiš jer jedeš napolju. U tih deset dana možeš da bukvalno sediš i uživaš u stvarima u kojima si isprva i hteo da uživaš, ali ne stižeš inače, jer nemaš kad. Dobro, da ne pričam o partnerima, partnerkama, životinjama i deci koje više možeš da viđaš. To se valjda podrazumeva. Mislim, možda sam se zalaufao u ovom filozofiranju, pa ako ništa, vratimo se onda samo na ekonomski deo, u kom sam prištedeo nekoliko desetina hiljada dinara.

Ali najveća pobeda kod staycation-a je podrška gotovo svih ljudi sa kojima sam se sreo, pričao, čuo ili video. Svi su bili u fazonu – Bravo, to je jedina vrsta odmora, tako ću i ja, tako treba, i ostali slogani koji podsećaju na slogane političkih partija. Tako da, eto, ne znam, poznajući tebe, mislim da bi ti verovatno pojela svoju levu nogu da moraš deset dana da budeš u jednom mestu, ali ako ti zatreba restart – eto ti preporuka. U krajnjoj liniji, kao otpor tiraniji dostupnosti i svakodnevnom kapitalističkom ždranju naših ambicija i života. Kao što kažu oni drugari iz Manonije – Odmor je otpor.

Dobro, izlazio sam ovih nekoliko dana. Bio sam na koncertu Consecration-a. Otvorili su SKC posle 300 godina za potrebe koncerta. I dosta ljudi je išlo upravo zbog toga. U stvari, koliko sam skontao, i samom bendu je to bio cilj. Da se odsvira nešto u jednom od tih gradskih rok hramova. I kao takav, koncept je bio uspešan. Bend je stvarno na vrhuncu svoje moći. Ne znam da li si slušala album, verovatno nisi, jer to nije tvoja čaša rakije, ali poslušaj Tvoj osmeh su blajnderi, svarno je vrhunska pesma (ili sačekaj listu najboljih pesama godine na Oblakoderu pa poslušaj tad). Sreo sam i Spejs Noksija koji je doveo na svirku Kene Berija, koji je naravno delovao kao da je pao sa Marsa, ne znam da li mu se sve to dopalo, ali drago mi je da sam ih video. Ja sam bio u majici Crvene jabuke, jer to je moja majica za metal koncerte (osim ako ne nosim Oblakoder majicu) i dobio sam takav stink eye od jedne devojke zbog kog mi je malo falilo da joj priđem i izvinim joj se za sve one godine kad su je drugi muškarci i žene terali da bude kul i da nosi majice sa kul natpisima.

Ali SKC je i dalje jedna kanta za zvuk i neprirodno mesto za održavanje koncerata i nadam se da će sledeći koncert tamo biti ponovo za 300 godina, kad zaboravimo da je kanta i kad se zaželimo zbog starih dobrih vremena.

Bio sam i na Svemirku, to je bila ono… klasična dobra svirka sa promešanim hitovima. Svirali su neku pesmu koja nije uletela na Tunguziju, i shvatio sam da mi je njihova omiljena pesma Rijeka suza stati neće. Možda zbog toga što ima tekst kao neka najbolja nenapisana pesma Miroslava Ilića, koju on nikad nije otpevao. Mislim, provali kad on kaže – još te čuvam u refrenima. To je baš cool narodnjak shit.

Bilo je najavljeno još nekoliko svirki na koje nisam otišao jer, kao što znaš, ovde je bio Dan žalosti, jer je Vlada države Srbija svojim javašlukom ubila sada već 15 svojih građana, ali o tome si već dobro obaveštana jer sam čitao prošlo pismo…

Aj da ne završavamo sa ovim mračnim temama, mada je sve manje optimizma svakako.

Kontam da ovo pitanje kod tebe ima više smisla nego kod nas, jer se ovde Halloween nikad nije zapatio, osim u onim bogatim krajevima sa ambasadorskom decom, tako da, kako se već završio Halloween, možda je pravo vreme da te pitam – Gde ćeš za novaka? Hehe.

Poy

Članak Alo Alo: Staycation se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umesto da jurim za vozom koji ide iz Zaječara do Negotina ili onim od Kraljeva do Lapova, odlučio sam se da stanem, udahnem i usporim. Na ove vozove možda i stignem nekada, ali to će biti kada mi stvarno budu potrebni, a ne samo da bi bili deo priče koja ionako ne može do kraja da se ispriča, nebitno kojim se sve linijama vozili.

Nikada nisam bio perfekcionista, a često nisam ni završavao svari do kraja. Zato imam toliko nikada do kraja pročitanih knjiga, nezavršenih doktorata, nepopunjenih albuma sa sličicama i svih ostalih stvari koje nisam do kraja završio. Za sve krivim moju nekonzistentnost i radoznalost koja me uvek usput odvuče i skrene pažnju sa cilja ka kome sam krenuo. Ali to skretanje od neke predviđene putanje često mi je donelo dosta uzbuđenja, a tek retko sam zbog toga zažalio.

I nije mi žao što se za sada neću provozati preostalim linijama. Bilo bi to siljenje putovanja i sebe samoga. Putovanje bez cilja besmislenije je nego sedenje u mestu, cilj ne mora uvek da bude fizički i geografski, ali čini mi se da bez njega se gubi svaki smisao putovanja i postaje svejedno da li ću sedeti u mestu, ići ukrug tramvajem ili transsibirskom železnicom. Ako uđete u voz bez cilja gde idete, sve će stanice sigurno biti pogrešne.

Mada pogrešne stanice nekada umeju da budu i zabavne. Sećam se da dok sam jednom u Sremskim Karlovcima čekao drugaricu iz Turske i bio prestravljen što ne izlazi iz voza, dok je ona na pogrešnoj stanici sa ugašenim telefonom ispijala rakije sa likovima kojima je ta stanica početak i kraj putovanja.

Čak i kada ste na pravoj stanici, uvek postoji mogućnost da voz bude pogrešan, kao u jednoj od priča iz crne hronike koju sam pročitao pre više desetina godina. Neka devojka krenula je vozom ka Užicu, ali je zabunom ušla u voz za Niš. Kada je shvatila da je u pogrešnom vozu, jako se uplašila, pa je nesvesno pokušala da izađe iz voza koji se već kretao i tako je završila nesrećno.

Osim nesrećnih slučajeva, vozovi su česta meta i nesrećnih ljudi koji samo žele da prekrate svoju patnju. Čuo sam neku statistiku da prosečno svaki mašinovođa zgazi po dve osobe. Mogu da zamislim koliki je to stres kada vidš da neko stoji na pruzi, a ne možeš da uradiš ništa da zaustaviš mašinu koja se kreće. Jednom smo zbog takvog slučaja putovali više od osam sati od Jagodine do Beograda. Pošto ne može putovanje tek tako da se nastavi, već hitna pomoć, policija i druge službe moraju da izađu na teren, a verovatno moraju i mašinovođu da promene, pa tek onda da se krene.

Slična situacija zadesila je i moju drugaricu koja se retko vozi vozom. I taman se odvažila da putuje sama, tokom putovanja je krenula snežna oluja, drveće je popadalo preko pruge i putovanje koje treba da traje tek nešto više od dva sata pretvorilo se u desetosatno čekanje. A najgore je dok ste u vozu, a samo čekate (a često se čeka da se upali signal, da se vozovi mimoiđu, a neretko deluje da se čeka bez ikakvog razloga). Stajanje i čekanje ubijaju, kretanje barem daje neki smisao.

Mada i kretanje može nekada biti u pogrešnom smeru. Uvek me je plašilo da ću uhvatiti pravi voz, ali u pogrešnom smeru. Jednom mi se to i desilo, i to baš u trenutku kada sam kasnio na avion. Srećom i zahvaljujući finom kondukteru, uspeo sam da shvatim šta se dešava i da na narednoj stanici promenim voz i stignem tačno pred polazak leta za Beograd.

Ponekad sanjam neke vozove kojima sam nekada davno putovao, a često sanjam i one vozove kojima nikada nisam putovao. Sanjam da idem vozom do Splita, istim onim kojim je moj deda – mediciski tehničar vodio decu iz Leskovca na more. Maštam o vozu do Moskve, pa onda sve do Vladivostoka. Zamišljam sebe kako idem na klimatsku konferenciju u Pariz, direktnim noćnim vozom iz Beograda. Zadovoljio bih se za sada i vozom do Zagreba, Sofije, Skoplja, Budimpešte i Sarajeva.

Imao sam želju da završim ovu seriju kolumni u velikom stilu, ali izgleda da mi to ne ide. Uvek su mi problem bili završeci jer se od njih očekuje neki zaključak, neka mudrost ili poziv na akciju. Barem da voz koji se pojavljuje u prvom činu donese neku veliku promenu u poslednjem činu. A meni ništa od ovog ne ide, pošto mi se čini da i posle vožnje svim tim linijama nisam mudriji, nego kad sam krenuo, barem je povremeno bilo zabavno i zbog kretanja sam imao osećaj da nešto radim. Da parafraziram Rozu Luksemburg za kraj: „Oni koji se ne kreću, ne primećuju svoje lance.”

Članak Vozom koji kasni: Na putu za nigde se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Majdanpek stižem kasno, pa kroz prozor autobusa vidim samo svetla kamiona koji završavaju smenu u rudniku. Ubrzo ulazimo u grad, i na stanici koja se nalazi gotovo na ivici rudarskog kopa iz autobusa izlazi tek par ljudi. Mrak nije doneo zahlađenje, pa opijen vrućinom jedva koračam do hotela, unapred se radujem tuširanju hladnom vodom. U hotelu me zatiče neprijatno iznenađenje – zbog vrućina i mesec dana bez padavina, u Majdanpeku su na snazi restrikcije vode, tako da će moje tuširanje morati da sačeka. Zauzvrat, na recepciji dobijam flašu vode. Dobro, barem je soba dosta udobna.

Ustajem ranije kako bih pre putovanja malo prošetao kroz grad. Grad smešten u uskoj dolini, grad koji postoji zbog rudnika, ali izgleda da je u nekom trenutku taj rudnik prerastao sve i počeo da izjeda i sam grad. Dva minuta šetnje vodi me na granicu rudnog kopa koji se prostire u nedogled, sa druge strane su socio-modernističke zgrade i urbano naselje. Još dva minuta šetnje i već sam nadomak šume koja sa druge strane okružuje grad i sa planinom Staricom ga čuva od rudnika. Sve mi deluje jako zavodljivo, ali i strašno, tako da sa pomešanim osećanjima napuštam Majdanpek.

Železnička stanica nalazi se izvan grada, pa na putu do nje taksijem idemo pored rudarskog kopa. Pored nas prolazi ogromni kamion, naspram kog taksi izgleda ko igračka. Taksista je začuđen da neko upošte ide na železničku stanicu i kaže mi kako jako dugo nikoga tamo nije vozio. Usput mi priča kako se poslednji put vozio vozom početkom dvehiljaditih, kada je služio vojni rok u Leskovcu.

Na stanici ima svega par ljudi koji čekaju da već postavljeni voz krene. Koristim vreme pre polaska za šetnju i fotografisanje. Dobronamerni otpravnik me u nekom trenutku zaustavlja i traži odobrenje za fotografisanje. Moje objašnjenje da sam novinar i da pišem o vozovima mu nije dovoljno. Izbegavam svađu pošto znam da je u pravu, iako je taj propis pomalo besmislen, koji špijun bi danas fotografisao železničke stanice. Uz obećanje da neću više fotografisati stanicu, ulazim u voz.

Voz podseća na šinobus po svojoj veličini i po tome što nema zasebnih vagona. Moguće je gotovo sve putnike videti u tako malom prostoru. Mada, čini se da je broj mesta i više nego dovoljan, pošto ima tek par putnika. Od konduktera saznajem da je to DMV 710 dizel voz. Kaže mi da ove vozove zovu Šveđanka, valjda zato što su pre dvadesetak godina polovni nabavljeni iz Švedske. Sada par remontovanih vozova funkcioniše na relacijama povezanim sa Zaječarom. Iako imaju više od pedeset godina, naizgled deluje da se dobro drže i da ih čeka još putovanja po šumovitim krajevima istočne Srbije. Samo, mogli bi da ugrade u njih neko hlađenje, možda Šveđanima to nije bilo potrebno, ali na teperaturama od preko 35 stepeni to je apsolutna neophodnost.

Ove godine toliko je vruće da se to primećuje i na šumama kroz koje putujemo. Iako je sredina avgusta, pojedino drveće je već krenulo da žuti i odbacuje lišće. Trava je u potpunosti spržena, a tek poneko drvo još uvek je zadržalo jaku zelenu boju. Naizgled deluje da je jesen došla, na osećaj deluje kao da smo u Sahari. Nadam se da će kiša uskoro pasti i doneti preko potrebno rashlađenje i ljudima i prirodi.

A priroda u ovom delu Srbije je prelepa. Prolazimo kroz šume, preko pašnjaka i tek kroz poneko selo. Sela su mala, a železničke stanice u njima su sve odreda zapuštene i, čini se, van funkcije. Na jednoj je okačen roze plišani zeka, na drugoj nema ni stolarije, ni krova, kao da su se svi odselili i poneli sve što može da se ponese sa sobom.

Iz zelenila često uranjamo u tamu tunela. Deluje da na svakih par minuta vožnje dođe po jedan tunel. Pitam se koliki li je poduhvat bio napraviti prugu koja ide kroz ove krajeve, koliko li je ona bila značajna za lokalno stanovništvo, a tek koliko za industriju. Danas, kada se renoviranje par desetina kilometara pruge kroz ravnicu predstavlja kao izvaredan uspeh, šta li je onda predstavljala pruga poput ove?

Jedan od tunela deluje jako dugo, čini mi se da se kroz njega vozimo desetak minuta. Dobro, jeste da voz ide jako sporo, ali i tako je ovo jedan od dužih tunela kroz koje sam prolazio. A ima to nešto u tunelima, kada vas čulo vida odjednom izda i morate se osloniti na osećaj i sluh kako biste imali bilo kakvu orijentaciju o kretanju i brzini voza.

Iako idemo nevelikom brzinom, tačno po redu vožnje približavamo se Boru, a to postaje jasno i bez gledanja u sat i mapu. Dovoljno je samo pogledati kroz prozor. Već se vide stari delovi rudnika na kojima je vegetacija retka. I taman kad je trebalo da prođemo kroz deo rudnika, ulazimo u tunel koji se završava neposredno ispred železničke stanice.

Železnička stanica Bor komotno bi mogla da postane nova atrakcija za snimanje horor filmova, mada možda bi čak i zombiji bili zgroženi njenim izgledom. Nakon godina zapuštenosti, na stanici je prošle godine izbio veliki požar koji je spalio drvenu krovnu konstrukciju perona i zahvatio ostatak zgrade i okolno rastinje. Ostatak posla su odradili ljudi koji su uspeli da porazbijalu sva stakla. Godinu dana kasnije, nema ni najave mogućeg renoviranja, stanica se koristi na ličnu odgovornost i deluje kao da se samo traži način da se sa nje proteraju vozovi, a zemljiše iskoristi za nešto mnogo profitabilnije.

Bor, kao i Majdanpek, okružen je rudnikom koji polako jede čak i njegove ulice. Sve u ovim gradovima posvećeno je hrabrim rudarima na čijem radu su izgrađeni ovi, ali i mnogi drugi gradovi. Drug me čeka u centru grada i polako odlazimo na jezero da se barem tamo malo osvežimo, ako je uopšte zbog suše ostalo nešto vode. U retrovizoru ponovo vidim veliki rudarski kamion i zeleno-crnu rudarsku zastavu.

Članak Vozom koji kasni: Majdanpek – Bor se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sad, evo me u Kraljevu i umesto da se odmorno šetam gradom i čekam voz, ja se na klupi borim pokušavajući da ne zaspim. Pored mene sede tri penzionera i raspravljaju svetsku politiku malo o situaciji u Palestini, malo o Američkim izborima, a onda prelaze na domaće teme od Rio Tinto protesta do životnog standarda, na kraju se i posvađaju pa jedan odlazi, ali sa napomenom „vidimo se sutra”.

Žeđ koja raste i dovodi do toga da bih popio obližnju fontanu i mene tera da krenem ka železničkoj stanici. Dok hodam sa lebdećim mamurlukom Kraljevo mi ostavlja utisak lepog urbanog grada. Kafanice pored stanice su i ovde zatvorene, pa žeđ utoljujem u parku sa vodom kupljenoj na trafici. Park ispred stanice je dosta lepši od prethodnog u kojem sam sedeo. Parkom dominira spomenik narodnooslobodilačkoj borbi od 1941-1945. godine, jedan od retkih spomenika koje sam video iz ovog perioda koji je napravljen vrlo sociorealistično. Pored mene sede dva lika sa pivom od kojeg mi se vraća mučnina i pričaju o nekom liku koji ima tako lak posao da mu lova samo leže na račun, a on gotovo i da ne radi.

Železnička stanica Kraljevo jedna je od retkih još uvek živih stanica. Sa nje idu vozovi za čak četiri pravca, što je još uvek manje nego ranije, ali je svejedno lepo videti ljude i vozove kako dolaze i odlaze. Na blagajni uviđam da mi je novinarska legitimacija istekla i da bih trebao da je obnovim, svakako pokušavam da uz pomoć ove istekle kupim kartu sa popustom, i prolazi prilično glatko, tako da sam ovog puta uštedeo čak nešto više od sto dinara.

Moj strah da će u vozu biti toplije nego napolju i da će mi samo biti lošije ispostavio se kao nutemeljen. Poznati dizel voz sa oznakom DMU-711 fino hladi i osećam se mnogo prijatnije nego u parku i na stanici, jedino bi stolice mogle da budu malo udobnije.

Nismo ni krenuli a već sam zadremao, budim se tek negde kod Vrnjačke Banje, par mesta ispred mene se jedan vidno pijani putnik i kondukter svađaju. Tema je naravno neplaćanje karte, putnik govori kondukteru: „Znaš li ko sam ja? I zašto bih ti platio?”, čekam da saznam ko je on, ali za to ostajem uskraćen, jer je kondukteru muka od rasprave i samo nastavlja dalje govoreći nešto sebi u bradu.

Sporo kretanje voza opet me uspavljuje. Bude me zvuci hip-hop muzike sa telefona četiri mladića koji su upravo ušli u voz. Jedan mi prilazi da mi kaže kako mi je dobra tetovaža na nozi, pa mi onda pokazuje svoju tetovažu kalašnjikova na ruci, ja mu pokazujem roze krofnu, na šta on reaguje dobra je, samo je brate malo pederska. Odlaze na drugi kraj voza i ja opet nastavljam sa svojim ritmom spavanja.

Posle Kruševca ulaze dve babe sa jednim dečakom i sedaju ispred mene. Jedna od njih pokušava da kupi jeftiniju kartu za klinca i govori kako ima samo devet godina, on se buni i glasno piča kako ima jedanaest, a da će uskoro dvanaest, dok ona pokušava da ga ućutka. Scena poznata gotovo svakome u Srbiji ko je nekada putovao sa starijima.

Voz i dalje gotovo da mili, od Kraljeva do Jagodine kolima se stiže za sat i po vremena, a mi ulazimo već u četvrti sat vožnje. Tek nakon Ćićevca malo ubrzava. Neko mi je jednom rekao kada voz ide sporije deluje kao da je zemlja veća, a tek kasnije sam i video kartu Evope, ali su države dimenzionirane prema tome koliko vam treba da ih pređete vozom. I to je karta na kojoj je Srbija gotovo veća od Nemačke i Francuske.

Mene polako hvata neizdrž, posebno kada vidim da sam blizu i da Paraćin i Ćuprija prolako promiču. U vozu je ostalo samo još par putnika, verovatno sam retki ludak koji ide celom deonicom. Našminkana devojka u crnoj haljini sa belim cvetićima, priča sa nekim kako ide u drugu smenu, i kako se nije naspavala od prethodnog dana. Saosećam i pitam se šta li ona radi?

Napokon stižemo u Jagodinu, posle gotovo četiri sati uz malo kašnjenje. Meni dobro poznata stanica, koju još jednom zagledam i mislim se kako je to jedna od najneinspirativnijih stanica na kojoj sam ikada bio, posebno od kada je renovirana. Sunce još uvek prži, voz odlazi, a u obližnjoj kafanici ljudi su već počeli da piju, ja samo čekam da se stropoštam u krevet i odmorim, kako bih napravio neke nove planove koji će krenuti stranputicom. Šta ćeš, lepo neko na seminaru reče između planova i realizacije nekada ti se desi život.

Članak Vozom koji kasni: Kraljevo – Jagodina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autobus za Prištinu kreće tačno u podne i dok idem ka stanici na ulici vidim tek ponekog zalutalog pešaka koji žuri da stigne na odredište, jedino masa dostavljača jurca ulicama da zadovolji potrebe svih onih koji sede u rashlađenim stanovima i naručuju hranu. Potpuno apokaliptična slika grada, a vremenska prognoza kaže da će i naredni dani biti tropski. Mene čeka šest ili sedam sati truckanja u vrućem i neugodnom autobusu. Ka Kosovu odavno ne idu vozovi.

Poslednji „pokušaj” povezivanja bio je 2017. godine kada je voz zvani crkva, obojen u boje srpske zastave, sa natpisima Kosovo je Srbija, krenuo u probnu vožnju ka Mitrovici. Naravno da je zaustavljen na granici. Ova provokacija ubila je i poslednju nadu da će se ponovo uspostaviti bilo kakav železnički saobraćaj i sad jedino par autobusa povezuju Beograd i Prištinu.

Beograd i Prištinu povezuje i to što su postali ogromna gradilišta, gde na svakom koraku niču nove zgrade, ali i nestaju zelene površine, što dodatno uvećava efekat toplotnog ostrva i čini da grad bude gotovo nepodnošljiv za življenje. Tek noć donosi malo olakšanje, pa noć koristim da sa prijateljima iz Prištine popijem pivo. Pričam im kako imam plan da idem vozom od Prištine do Skoplja i svima to deluje kao suluda ideja. Niko se od njih nije vozio tim vozom, a na broj telefona stanice niko se ne javlja, tako da mi ostaje nada da su informacije sa interneta tačne i da će se sutra ujutru voz pojaviti.

Priština – Skoplje

Nikada nisam voleo rano ustajanje, a popijena piva od sinoć ne olakšavaju ustajanje. Ipak, uspevam da se izvučem iz kreveta, motiviše me to što ću uskoro biti u vozu za Skoplje. Dok čekam taksi i uživam u jutarnjih dvadesetak stepeni, promatram zgrade oko sebe i shvatam da se nalazim u potpuno novom naselju koje pre desetak godina nije postojalo.

Na železničku stanicu stižem prvi, čak i pre ljudi koji na njoj rade, pa zatičem zaključana vrata. Par krugova oko male stanice koja je, moram priznati, izneverila moja očekivanja. Očekivao sam betonskog socio-modernističkog diva, a zatekao sam tek kuću prosečne veličine, išaranu grafitima i oblepljenu nalepnicama, pored koje prolaze dva koloseka, prilično zarasla u travu. 

Upravo ta trava koja raste posred koloseka i polako preuzima dominaciju i to što se još uvek niko ne pojavljuje mi polako uliva sumnju da li voz uopšte saobraća i da li sam na pravoj stanici. Pretraga na telefonu kaže da jesam i sad mi ostaje samo da čekam. Posle nekog vremena pojavljuje se čovek u železničkoj uniformi, otključava stanicu i donosi mi kratkotrajno olakšanje. Pomisao da je sve ok nestaje već sa njegovom prvom reakcijom na moje spominjanje voza Priština – Skoplje. Saznajem da voz ne saobraća još od prošle godine i da sa ove stanice jedino saobraća voz Priština – Peć.

Raspoloženje mi je naglo opalo i već proklinjem sebe zašto sam morao tako rano da ustanem, umesto da ostanem duže u hotelu i vratim se kolima, ja hoću da se vozim vozovima koji očigledno više ni ne saobraćaju. Ali dobro – šta je, tu je i sad mi treba alternativa. Jedina alternativa je autobus, ali do narednog busa za Beograd me deli šest sati, koje ne želim da provedem na vrelcu. Možda ipak da se prošetam do autobuske stanice i proverim ima li neka druga mogućnost, jer očigledno da nije baš sve što piše na internetu istina.

Autobuska stanica u Prištini mnogo je veća i življa čak i u ovim jutarnjim časovima nego železnička. Očigledno da se gotovo sva mobilnost ovde odvija autobusima. Dok se šetam stanicom, primećujem puno buseva čije table pokazuju da idu za Dizeldorf, Frankfurt, Cirih, Malme… Imam sreće jer jedan baš za petnaestak minuta kreće i za Skoplje.

Ubrzo krećemo i kroz prozor još jednom posmatram urbane pejzaže Prištine. Nedugo zatim urbanost nestaje, ali to nije kraj grada. Pored puta kojim idemo nastavlja se niz niskih poslovnih objekata i novoizgrađenih kuća, i čini se da je ovaj niz večan i da pri gradnji nije bilo nikakvog reda, već da je cilj bio samo smestiti objekat što bliže putu. Ovaj pejzaž mogao bi da bude bilo gde – na Zrenjaniskom putu, negde u Makedoniji… svejedno. Nema nikakve arhitektonske ili planske specifičnosti, samo divlja gradnja okarakterisana kućicama i zgradama kajsija boje koja se prostire u nedogled. Ubrzo mi glava pada i budim se tek na granici sa Makedonijom.

Skoplje

U Skoplje stižemo nakon sat i po vremena vožnje i već je postalo jako vruće. Na blagajni mi kažu da jedan autobus za Niš polazi za pet minuta, a naredni tek za tri sata. Odlučujem se za prvi, mada to znači da neću stići da detaljno obiđem i fotografišem staru prijateljicu – železničku stanicu u Skoplju.

Ovu stanicu projektovao je čuveni japanski arhitekta Kenzo Tange, koji je bio zadužen i za projekat obnove Skoplja nakon zemljotresa 1963. godine. On je bio pod snažnim uticajem metaboličkog pokreta, pa se sama železnička stanica nalazi na betonskim stubovima, a ispod nje je autobusko stajalište. Cilj je bio da železnica ne remeti ostali saobraćaj, već da se mobilnost obavlja na više nivoa. Stanica pokazuje šta beton i železnica mogu da pruže u sinergiji. Nažalost, danas i sa ove stanice polazi tek par vozova. Voz do Beograda odavno ne saobraća, ali meni su još uvek u sećanju putovanja do Skoplja i silazak na ovoj stanici, a par puta sam išao čak i do Soluna. Sada sam osuđen na autobus do Niša, a posle nešto do Beograda, ili možda još bolje – do Jagodine, da barem na par dana pobegnem od vrućine.

Klimatske promene i sveprisutno zagađenje životne sredine učinili su da, nažalost ili na sreću, nisam ni sam siguran, moja profesija postane traženija. Česta putovanja po Balkanu čine da svuda upoznajem neke dobre ljude koji imaju slične probleme. Pa, ipak, nekada mi deluje da je neko namerno kidao železnicu kako bi pokidao i veze između ljudi i kako bi otežao bilo kakvu saradnju. Uprkos tome, ljude nije moguće ograničiti u kretanju i svakako nađu put, ali bi mnogo bolje bilo da je taj put na šinama i da se njima brzo, ekološki i sigurno stiže.

Članak Vozom koji kasni: Pokidane veze se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Izmrcvaren nespavanjem i prevremenim ustajanjem napokon stižem na aerodrom gde kreće godoovsko čekanje u redovima. Prvo red za čekiranje, gde posmatram vesele navijače ogrnute srpskim zastavama, divim se njihovom jutarnjem entuzijazmu. Zatim red za proveru pasoša, gde poput nekih jadnih laboratorijskih životinja koračamo dugim lavirintom napravljenim od tračica koje nas usmeravaju ka pasoškoj kontroli. Predajem pasoš i odgovaram na rutinska pitanja gde idem i koliko ostajem, dobijam pečat i nastavljam ka nekom novom redu. Ovog puta je to red za pregled ručnog prtljaga. Još nisam ni stigao, a već po navici skidam kaiš, sat, vadim sve iz džepova i laptop iz ranca. Posle ću čekati u redu za ulazak u avion i tako na svakom aerodromu, beskrajni sati izgubljeni u čekanju u redovima i besmislenim aktivnostima poput merenja torbi, stavljanja svih tečnosti u zip kesicu i tako dalje i tako dalje.

Taman pomislim da sam prošao sve prepreke, kad ono ulazim u tunel, ali ne onaj koji me vodi do aviona, na taj moram još da sačekam. Ovo je tunel od reklama i prodavnica preskupih stvari kroz koji moram da prođem da bih nekako došao do svog „gejta”. Free shop u kome je sve višestruko skuplje nego u gradu podseća me na mladalačku naivnost kada sam se još nadao da se tu možda mogu pronaći povoljnije stvari, jer zaboga nema poreza. Izgleda da su jedino avionske karte postale dostupnije, dok su na aerodromima cene kao da još uvek sa njih leti isključivo najviša klasa.

A klasno raslojavanje na aerodromima i u avionima je očiglednije nego na bilo kom mestu. Naravno, postoje i u vozovima prva i druga klasa, ali na železničkim stanicama barem još uvek nije toliko razvijeno razdvajanje putnika po klasama. Ukoliko imate kartu za biznis klasu na aerodromu se krećete mnogo brže, imate prednost pri ulasku u avion i sve druge pogodnosti, dok mi smrtnici sa najjeftinijim kartama ostajemo da se guramo u redovima i pijemo vodu u javnom kupatilu.

U avionu, kao po običaju, spavam, ali me ukočenost zbog mesta u sredini i nedovoljno prostora svaki čas budi. Na kratko se, kao u bunilu, budim da prođem kroz još redova i promenim let na aerodromu u Beču, pa opet spavam.

Sanjam o vozu u kom bih mogao da legnem u Beogradu i da se probudim u Briselu. Deluje kao daleki nedosanjani san, a onda se setim da se pre više dacenija moglo putovati direktnim kolima od Beograda do Malmea, ili od Beograda do Moskve. Sada ste za sve te linije prinuđeni da koristite avion ili da se još više mučite u nekom od gastarbajterskih autobusa koji idu od Negotina do Ofembaha.

Povratak

Pivo, pomfrit i druženje sa najboljom drugaricom su mi ovog puta boravak u Briselu učinili prijatnijim nego obično, a nije bilo ni previše posla, pa sam stigao čak i da budem turista i obiđem Atomijum, koji je uz malog dečaka koji piški jedan od simbola Brisela. Ali ubrzo dolazi vreme da se vratim kući, ovog puta barem ne moram rano da ustajem.

Do aerodroma idem vozom sa jedne od centralnih železničkih stanica. Na stanici je gužva, ali nema redova, dok je diverzitet mnogo veći nego na aerodromima. Gledam čoveka u odelu kako trči na voz, dok pored zatvorenog šaltera grupa mladih hipstera bleji, sa druge strane prostrane sale čuje se muzika iz nečijeg kasetofona, dok se jedan par ljubi pred rastanak (ili su se možda sad tek sreli).

Na aerodromima je sve mnogo sterilnije, a i čini mi se da je njihova, barem unutrašnja arhitektura, gotovo jednolična. Sa jednim ciljem – da usmeri kretanje u pravcu aviona i da ne ostavi previše prostora za istraživanje. Redovi deluju kao da su tu da te disciplinuju i da ti pokažu kako si mali pred državom i kako od tog službenika ili policajca zavisi dalji tok tvog putovanja.

Konačno, sa više od pola sata kašnjenja, krećemo. I kašnjenje nije neka iznimka kada su u pitanju avioni nego sve više postaje pravilo. Usled sve većeg broja letova, ali ne i većeg broja osoblja dolazi do sve češćih kašnjenja. Iako iz domaće perspektive deluje čudno, vozovi su zapravo tačniji i pouzdaniji vid transporta nego avioni.

Avioni su brži kada napokon polete, ali često vam od trenutka kada napustite kuću do poletanja treba više sati koji prođu u čekanju. Nekada se to čekanje isplati barem na trenutak, kada po tmurnom danu kao što je ovaj, avion proleti kroz oblake i izađe iznad njih na mesto gde je nebo plavo, a sunce sija i sve deluje barem na trenutak bezbrižnije.

Ali ta bezbrižnost je barem kod mene obično kratkog daha, jer često pomislim šta bi se desilo ako bismo krenuli da padamo. Iako je verovatnoća za to minimalna, iako nemam strah od pada, užasava me pomisao na to kako bi usled panike nastala strašna buka. Sa druge strane smiruje me kada je vedro nebo da gledam iz ptičije perspektive kako se pejzaži smenjuju. Najviše volim noćnu svetlost gradova, koja otkriva njihove žile kucavice.

Još malo truckanja i napokon slećemo na aerodrom. Odavno nema tapšanja pilotu i ovaj običaj mi deluje kao daleko sećanje koje sam nekada prezirao, a sada mi nedostaje. Nekako to je bio lep način da zahvališ nekome ko jeste da samo radi svoj posao, ali ti i od njega život zavisi. Generalno, trebalo bi mnogo češće da tapšemo jedni drugima.

Ja planiram dugo da tapšem kada, nadam se, dođe taj trenutak da ne moram za ovakva putovanja da kupujem avionsku kartu, već mogu direktno, ili uz manji broj presedanja, da iz centra grada uhvatim voz i stignem do nekih drugih evropskih gradova koji i nisu tako daleko.

Članak Vozom koji kasni: O avionima, aerodromima i železničkim stanicama se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Već od studija sam znala da, u nekoj formi, želim da postoji jedan Oblakoder. To nije bila jedna od onih „voleo bih možda nekad u životu” želja, već je bila jedna vrlo jasna namera, jedna od onih stvari koje idu iz stomaka, koje znate da ćete uraditi, pa kud puklo da puklo! Oblakoder je nastao, i moram da priznam, nekoliko puta u godini mi se desi, i dalje, da mi dođe da samu sebe uštinem – kako je moguće da je ovo uopšte uspelo!? Od jedne ideje do njenog ne ostvarenja, nego premašivanja svih njenih željenih oblika. Srećom, ova želja je bila jedna od onih koje budu sto puta bolje nego što mislite da će biti.

Ako jedna osoba može da učini mnogo, da napravi promenu i promeni svet – šta tek onda grupa ljudi može da uradi!? Upravo tako je i sa željama, ako može jedna osoba da zamisli nešto lepo i ostvari to, zamisilte tek šta može grupa ljudi! Moja je sreća da Oblakoder čini tim koji je zajedno želeo i stremeo, zbog čega mislim da je moja želja premašila sve moje zamisli, zato što više nije bila moja, nego naša. A takve želje mogu da dosegnu neverovatne visine i oblike, što imamo priliku da vidimo i živimo.

Bilo je, naravno, trenutaka kada na raspolaganju imate samo „željenje”, a vaša stvarnost je mnogo drugačije od komforne, ili na bilo koji način izvesne i stabilne. Pa ipak, ta želja je timski ostajala kao neki čudan svetionik koji spašava, čak i u trenutku kada pomislite da nećete moći dalje. Ono što je daleko važnije jeste spoznaja da zajedno uvek možete dalje. Povući ćete jedan drugog (ili u našem slučaju – jedna drugu) za ruku i nastaviti, korak po korak. Dok ne izađete na svetlost, i shvatite da živite svoju želju i da je sve strašno prošlo. I da će sve biti u redu.

Ove godine proslavljamo šesti rođendan i objavljujemo naš četvrti (možda najbolji i najlepši do sada) broj magazina. Tema koju smo izabrali ove godine je promena – jer godine koje imamo, faza u kojoj je naš magazin i u kojoj su naši životi upravo su obeleženi promenama. Pa opet, znamo da su one uvek dobre, i znamo da uz jasne želje, mogu da donesu još mnogo toga dobrog i zajedničkog. Uz svest da pazimo šta želimo – jer može da nam se ostvari. Mada, jako je lepo imati platformu za ostvarivanje želja, zar ne?

Zbog toga, ova kolumna nije odraz samo mojih, ličnih misli i emocija, već se u njenom nastavku timski osvrćemo na prošlu godinu i zajedno želimo želje našem magazinu, a pre svega mu želimo najsrećniji rođendan!

Šta se najznačajnije desilo u prethodnoj godini Oblakodera?

Oblakoder je u poslednjih godinu dana potvrdio i ojačao zajednicu koju okuplja, kako unutar našeg kolektiva, tako i šire, sa svojim saradnicima i čitaocima. Jedna od najlepših stvari koje nismo ni mogli da zamislimo pre 6 godina je da će Oblakoder biti ta jaka spona koja uspeva da izgradi jake, solidarne i prijateljske odnose među ljudima koje okuplja, kao i onima koji su sada već njegovi verni pratioci i čitaoci. – Marija Todorović, urednica rubrike Kultura i producentkinja

Nije slučajno što nam je tema četvrtog štampanog izdanja promena, jer mislim da su prethodnu godinu u Oblakoderu obeležile upravo – promene. Promene na polju dizajna, proširenje tima, dolazak novih autora i autorki koji pišu, fotografišu i ilustuju tekstove za Oblakoder. Ipak, za mene lično najznačajnije je pokretanje animiranog video serijala pod nazivom „Antena” kome se svakog meseca iznova radujem. – Snežana Katunac, urednica rubrike Lift i lektorka

Ozbiljno počinje da nam se širi tim i unutrašnjih i spoljnih saradnika, što sam primetila dok sam radila na novom broju časopisa – da je dosta ljudi koje smo zvali za saradnju bilo uzbuđeno da radi sa nama. To je baš lep odraz toga da je naš rad prihvaćen i prepoznat od strane drugih ljudi koje i mi cenimo. Čini mi se i da nam se zajednica širi po tome kako i šta ljudi komentarišu na našim društvenim mrežama. Sada je već očigledno da to nisu samo naši prijatelji koji prate naš rad haha. – Olga Đelošević, art direktorka i dizajnerka

Kako je u Oblakoderu gotovo uvek situacija „Pazi šta želiš, možda se i ostvari“, tako se i meni tokom protekle godine ostvarila želja da krenemo da kreiramo i video sadržaj. Sada se pitam da li za ovo postoji opcija undo?Šalu na stranu, preeelepa godina sa puno novih projekata, a ono najvažnije od svega je što smo postale pravi uigrani tim koji se odlično razume, jer naše različitosti upravo doprinose raznolikosti svega što radimo. – Marija Milić, novinarka i koordinatorka video produkcije

Najznačajnija stvar za mene u proteklom periodu su promene, učenje novih stvari, preispitivanje i prilagođavanje, ali i prihvatanje i rad na sebi. – Jovana Živković, finansijska menadžerka

Mislim da je u prethodnih godinu dana Oblakoder postao više nego ikada onakav kakav sam oduvek želela – stabilan, jak, kreativan, brz i pametan. Oblakoder je i ove godine, kao i prethodnih, bio prostor ostvarivanja želja, potreba, izražavanja mišljenja i, najvažnije, protor zbližavanja. Mislim da su najnačajniji bili širenje tima i broja saradnika, prepoznatost Oblakodera, i najvažnije, uigranost, povezanost, podrška i ljubav koja je obeležila rad našeg tima. I za mene, po milioniti put, saznanje da je naš tim – tim koji može da ostvari apsolutno sve! I to mi je možda najlepše od svega. – Marina Zec, glavna i odgovorna urednica

Šta želiš Oblakoderu da poželiš za šesti rođendan?

Oblakoderu bih poželela da bude ovakav kakav jeste – autentičan, hrabar, solidaran, neustrašiv i kreativan i da nastavi da teži da raste gore do oblaka! – Marija Todorović, urednica rubrike Kultura i producentkinja

Za rođendan nam želim da nastavimo da rastemo i da nastavimo da okupljamo ljude kojima su teme koje donosimo važne jer verujem da sadržaj koji stvaramo zaslužuje pažnju! – Snežana Katunac, urednica rubrike Lift i lektorka

Da nastavi da raste i da se razvija, i da gura svoju autentičnu priču! I da rasproda novi 4. broj časopisa!! – Olga Đelošević, art direktorka i dizajnerka

Oblakoderu želim da nastavi da rasteee i pravi promene! I da nas sledeće godine bude jooš više! I da nas više ne zovu Oblakoderke! – Marija Milić, novinarka i koordinatorka video produkcije

Oblakoderu želim finansijsku stabilnost, dobar provod, više sati na terenu (da ne kažem putovanja) i nove zanimljive projekte, kao i dobre saradnike. – Jovana Živković, finansijska menadžerka

Oblakoderu želim da bude još slobodniji, kreativniji, glasniji i veći! Želim mu da se upusti u nove avanture, da osvoji nove prostore, i naravno, da bude finansijski stabilan. – Marina Zec, glavna i odgovorna urednica

Vidimo se na proslavi u subotu, 25. maja u Zaokretu i Spratu! Živeli!

Članak Skrinšot: Želje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Upravo kombinacija voza i bicikle dovela me je do toga da prazničnu nedelju provodim na brdima i u šumama zapadne Srbije. Mada voz od Prijepolja do Priboja ide tek malo brže nego što je nama trebalo da istu relaciju, samo u drugom smeru, prevalimo biciklama. Treba nam više od sat vremena za tridesetak kilometara, ali je barem pejzaž koji prati dolinu Lima lep, pa se čini da vreme brže prolazi.

Stanica u Priboju kao da je planirana za grad velikih mogućnosti, ali izgleda da su i stanica i grad u međuvremenu ostali bez tih mogućnosti. Stanica zaudara na mokraću, a na galeriju se nije moguće popeti, dok podzemni prolazi deluju zapušteno. Duh FAP-a (Fabrika automobila Priboj) još uvek lebdi nad Pribojem i pokazuje kako je nekada bilo moguće izgraditi planski grad oko jedne fabrike. Grad koji zadovoljava potrebe ljudi, a sve to na jako malom prostoru oivičenom planinama i moćnom rekom.

Ka Užicu nastavljamo u sporom tempu, prateći različite reke usput, i treba nam više od tri sata da stignemo od Prijepolja do Užica. Voz kasni tek svega par minuta, ali je pruga u očajnom stanju. Pa, ipak, u Užicu se voz puni. Iako je praznik, mnogo mladih ljudi je ušlo i uputilo se ka Beogradu. Ja ovog puta idem samo do Požege, gde me čeka pauza i zamena vozova. Plan mi je da od Požege uhvatim voz do Kraljeva, a onda da se nekako snađem i stignem do Jagodine.

Stanica Požega

Još jedna stanica na slovo P, pa posle Prijepolja i Priboja konačno stižem i u Požegu. Dva sata pauze planiram da iskoristim da se provozam do grada, nešto pojedem i opremim se za put. Ali taman što sam stigao u grad, počinje kiša koja donosi instant zahlađenje. Brzinski kupujem par sitnica za put i vraćam se na stanicu da tamo potrošim vreme do narednog voza. Provođenje vremena na stanicama uvek mi je padalo lakše nego sedenje u kafićima u gradu, ovako barem imaš prividni osećaj da se nešto dešava i da voz koji treba da dođe donosi promenu.

Pokušavam da uđem u čekaonicu, ali dva psa koja tu spavaju i koja sam probudio glasno negoduju. Kako bih predupredio dalji lavež, izlazim što pre iz čekaonice. Izgleda da me lokalni psi ne vole, ali sam se zato brzo sprijateljio sa jednom sivom mačkom bez jednog oka. Prvo me je nepoverljivo gledala svojim plavim okom, ali ubrzo mi se pridužila u obroku, ipak pazeći da se ne približi previše.

Ubrzo se pojavljuju i ona dva lajaća bandita, sada mnogo bolje volje, posebno jer sam ih podmitio ostacima hrane koju su halapljivo pojeli. Nakon što su se naspavali i pojeli nešto hrane, na red je došlo pravljenje sranja, pa su krenuli da razvlače stvari iz kante za smeće i da kopaju rupe u obližnjem ružičnjaku. Nastavili bi tako unedogled, ali ih je otpravnica vozova spazila i uz viku oterala, mada samo dvadesetak metara dalje. Čini se kao da je to njihov svakodnevni ples.

Kako bih izbegao da i sam dobijem porciju grdnje, pravim se da kao negde ciljano idem. I dok sam se šetao pored stanice, nailazim na železnički muzej na otvorenom, odeljenje uzanih pruga Požega. Lako preskačem ogradu i odjednom se nalazim u prostoru koji me podseća na neki napušteni zabavni park. Lokomotive i vagoni naređani su jedni do drugih, ali kako su pravljene za uži kolosek, deluju tek malo veće od onih turističkih vozića. Tu se nalaze i pružne oznake, kao i svakakve sitnice zarasle u travu i već podosta pod uticajem korozije. Kako ne želim da privučem pažnju čuvara stanice, skraćujem posetu ovom pomalo nadrealnom mestu.

Ostalo je još pola sata do voza, a ja na stanici gledam u natpis „Bife” i pitam se kada su svi ti bifei zatvoreni? Nekada si na svakoj imalo većoj stanici imao propisnu kafanu. Danas kafana koja radi na železničkoj stanici predstavlja češće izuzetak nego pravilo. A baš bih popio jedno pivo pred put.

Pored kafane, na stanicama si uvek mogao naći i telefonsku govornicu. Na stanici u Požegi i dalje postoji jedna crvena Halo govornica. Osim što je išarana i oblepljena navijačkim nalepnicama, deluje da su svi delovi još uvek tu. Ove govornice predstavljaju relikt prošlosti, a pre samo nešto više od dvadeset godina bile su hit i mnogo ljudi je nosilo Halo karticu kako bi se javili nekome, negde da su stigli. Brzom pretragom interneta pronalazim da se, na moje čuđenje, Halo kartice još uvek prodaju i da možda još uvek neke od tih govornica rade.

Napokon dolazi voz, i ja se uz klimaj glavom opraštam od svoja dva kereća poznanika, dok me jedooka mačka posmatra kako unosim bicikl u voz.

Požega – Kraljevo

Za divno čudo, u ovom vozu funkcioniše ceo mehanizam za ostavljanje bicikla, a ne samo jedan deo, pa sam po prvi put kako se vozim domaćim vozovim uspeo lepo da okačim bicikl. Osećam se kao da nisam u Srbiji, već negde gde i proste stvari funkcionišu. A čini mi se da i ovaj voz, iako putujemo neelektificiranom prugom, ide značajno brže od prethodnog.

Ubrzo prolazimo kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, gde voz staje na malu, ali jako lepo uređenu stanicu Ovčar Banja. Čini mi se da odavno nisam video tako sređenu stanicu, a i priroda u okolini deluje predivno. Ova stanica me je podsetila na drugaricu koja često ovde ide na planinarenje i od koje sam dobio sve preporuke za ovaj voz. Moram priznati da je bila u pravu, barem za ovaj deo puta.

Nakon što smo izašli iz klisure, za par minuta stižemo u Čačak. Od Čačka, pejzaži se radikalno menjaju, pa sad skoro i da nema šume na vidiku, dok je svetloplavi i zeleni Lim zamenila, od kiše blatnjava, Zapadna Morava. Ovakve pejzaže poznajem najbolje jer sam u njima odrastao. Blago zatalasana ravnica, poljoporivreda i gusto zbijena sela ono je što krakteriše ovaj deo Srbije, bilo da je pored Zapadne ili Velike Morave. Moram prizanati da
mi se više sviđaju planine i šume na zapadu, ali nostalgija me vuče i radujem se što ću uskoro biti kući.

Zbog praznika su ukinuli kasnije polaske vozova iz Kraljeva, tako da zovem oca da kolima dođe po mene. U Kraljevu me je sačekala kiša. I dok pokušavam da proverim koji sve vozovi idu iz ovog, nekada velikog, železničkog čvorišta, umesto na otpravnika nalećem na policiju. Čudno im je što se neko sa biciklom uveče mota pokraj stanice, pa mi traže dokumenta, proveravaju da li sam osuđivan i šta tražim tu. Ipak, nenadani i neželjeni susret, barem sa moje strane, brzo se završio, a i otac mi javlja da uskoro stiže. Raduje me što ću večeras spavati u mom dečačkom krevetu.

Članak Vozom koji kasni: Prijepolje – Požega – Kraljevo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razmišljam gde još uvek nikada nisam bio, da se lako stiže, a da je dostupno vozom i sam pogled na oskudnu mapu linija mi govori – Loznica ili Zvornik. Ovo je ujedno i poslednja vozna linija koja ide iz Beograda, a kojom se nikada nisam vozio. Preskačem kafu i jutarnju rutinu kako bih stigao na vreme za voz koji kreće u pola deset. Iako sam preskočio kafu, gubim vreme na neke druge sitnice i opet ću morati da žurim.

Pa, ipak, izgleda da mi ovog jutra sve ide od ruke i da je gužva u saobraćaju manja od uobičajene, pa stižem na stanicu Novi Beograd desetak minuta ranije, taman da kupim plazmu i neki sokić za put. Uskoro i spiker sa razglasa najavljuje da voz iz Beograda Centar za Zvornik dolazi na treći kolosek. Pojavljuje se stara poznanica, dizel kompozicija DMU-711, koja će me odvesti preko ravnice sve do Drine. Voz je skoro prazan, pa mogu da biram gde ću da sednem, jer svega pet-šest putnika sedi raštrkano po celom vozu. Biram mesto do prozora potpuno nesvestan da sam seo suprotno od smera kretanja voza. Za neke ljude ovo predstavlja veliku neprijatnost, dok ja ovo ni ne primećujem, a bio sam svedok više rasprava ko će sesti u smeru kretanja, a ko u obrnutom.

Dok grickam plazmu i posmatram ravnicu, setio sam se reči jedne poznanice, Nemice koja već par godina živi u Srbiji: vas Jugoslovene uz majčino mleko sigurno hrane i plazmom čim je toliko obožavate i uvek nosite sa sobom na putovanja. U tom trenutku mi je ova izjava delovala bizarno, ali sad mi se čini da nije daleko od istine. Plazma je uvek tu, kad idete na ekskurziju, kad putujete na koncert ili kad vas mama ispraća na fakultet. Meni kada neko kaže: kupi mi nešo za usput, ja prvo pomislim na plazmu, pošto je ona bila najčešći saputnik na mojim putovanjima.

Plazma keks me pomalo podseća na šinske pragove. Ovi pragovi nekada su isključivo bili drveni uz karakterističnu braon boju od neke hemikalije koja im omogućava duži vek trajanja. Danas ih sve češće zamenjuju oni betonski. Upravo negde oko Rume naša pruga sa betonskih pragova prelazi na drvene, a ovo je ujedno i znak kakvo je stanje pruge i da u tom delu voz usporava. Pitam se za šta li se koriste stari pragovi? Zbog hemikalija kojima se tretiraju ne bih rekao da su pogodni za loženje, a ipak – pravljeni su uglavnom od kvalitetnog hrastovog drveta koje bi bilo šteta ne iskoristi još jednom.

U Rumi ulaze dva penzionera koji su se očigledno upoznali na železničkoj stanici, obojica orni da pričaju, nastavljaju svoj razgovor i u vozu neposredno pored mene. Nakon što su razmenili informacije ko je odakle i koliko dugo živi tu, ubrzo prelaze na međunarodnu politiku, zle Amerikance i Engleze, Rusiju, ali i o vojnu snagu Irana. Dovoljne kvalifikacije da budu politički analitičari barem na Happy televiziji.

I baš dok pričaju o vojnim savezima prolazimo kroz Buđanovce, ovo malo selo u Sremu poznato je gotovo svakom ko je odrastao devedesetih godina. Tokom bombardovanja Jugoslavije nadomak ovog sela, 27. marta 1999. godine srušen je takozvani nevidljivi avion F-117A. Ostaće upamćena u popularnoj kulturi slika žena koje se vesele i igraju na krilima srušenog aviona. Kad neko kaže: živeće ovaj narod večno, meni je ta slika prva pomisao.

Uprkos tome što ne ide brzo kao avion, naš voz uskoro prelazi iz Srema u Mačvu. Veliki železnički most preko Save vodi nas do Šapca, gde se zadržavamo par minuta na maloj stanici koja me više podseća na neku stanicu u maloj mađarskoj varoši nego stanicu najvećeg grada Mačve.

Nakon Šapca i dalje nastavljamo da idemo ravnicom, ali polako počinju da se pojavljuju obrisi brda i deluje mi da sve postaje i zelenije. Bez kafe i uz jednolično kretanje voza lako padam u san, koji nakratko presecaju penzioneri koji su sa međunarodne prešli na domaću politiku uz komentare kako vlast nije dobra, ali i opozicija ne valja, i kako je Jugoslavija bila ozbiljna država u odnosu na ove sad.

Ubrzo stižemo i u Loznicu, odlučio sam malo da skratim putovanje i da ne idem skroz do Zvornika, kako bih imao nešto više vremena za obilazak. Od stanice se brzo stiže do centra grada, zanimljivost da je Loznica sa oko 20.000 stanovnika najmanje mesto koje ima status grada. Čini se da je Loznica grad sa fokusom na istoriju, pa se na putokazima stalno pominju istorijske lokacije. Dok u gradu dominiraju spomenici, ulice, trgovi, biblioteke itd. posvećeni Vuku Stefanoviću Karadžiću i Jovanu Cvijiću, našem najpoznatijem geografu, kako bi moj profesor geografije iz osnovne škole uvek naglasio.

Pošto je teško provesti celi dan na plazmi, odlučujem da posetim neku lokalnu brzu hranu. Bez previše razmišljanja ulazim u jednu od hamburgerija u centralnoj ulici. Dopada mi se izraz hamburgerija, kao neki arhaični naziv koji je ostao da se koristi samo po malim mestima. U Beogradu sada dominiraju burger hausi i ostala fensi burger mesta, sa izmišljenim smash burgerima. Ovde me čovek nudi običnim hamburgerom, a od priloga tu je sveto trojstvo – kečap, senf i majonez.

Taman kad sam se zasitio i spremio za dalji obilazak, planove mi kvari kiša koja počinje da pada baš u vreme kada su je i meteorolozi najavili. Zato odlučujem da se vratim na stanicu, pojedem neki slatkiš i uhvatim voz koji stiže za sat vremena.

Sa kišom, došlo je i do pada temperature, što dodatno utiče na moje raspoloženje, koje nije popravila ni čokoladica sa lokalne trafike, pošto je od stajanja potpuno pobelela, a ukus je, blago rečeno, očajan. Nakon trideset stepeni pre neki dan nisam očekivao da ću se ovako smrznuti, zato sam se i jako obradovao vozu koji me vraća nazad u Beograd.

Kako se priližavamo Beogradu, tako kreću da stižu poruke, mejlovi i pozivi. Odlučujem da ih za sada ignorišem i da nastavim da gledam kroz prozor i razmišljam kako da za praznike najbolje iskombinujem voz i biciklu, i gde bih mogao sledeći put na brzaka da pobegnem.

Članak Vozom koji kasni: Jednodnevni beg na zapad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova stanica deli tužnu sudbinu nekadašnje glavne železničke stanice. Obe su ostale prvo bez putničkog prevoza, a onda i bez šina koje su ih spajale. Za razliku od zgrade stare železničke stanice, koja je barem spolja obnovljena, Dunav stanica je ostavljena da polako nestaje. Kao prvi vesnik džentrifikacije, na mestu gde je nekada bio ulaz i čekaonica, pojavio jedan dizajnerski/arhitetktonski studio. Prostorom oko stanice i dalje dominiraju lokalne kafane koje prkose mladima, u kojima uglavnom sede sredovečni i stariji ljudi, i pričaju svoje već ispričane priče. Ovakve kafane imaju proste menije i odišu mirisom kuhinjske hrane, pomešane sa mirisom cigara.

Kada zađete iza kafana, izlazite u prostor ispred nekadašnje stanice koji izgleda kao da više niste u Beogradu, već u nekom napuštenom gradu iz koga su svi brzinski pobegli. Šine su izvađene još pre par godina kako bi ovom trasom prošao linijski park, koji izgleda sporo napreduje. Zato vegetacija brzo preuzima stanicu. Na mestu gde su nekada bile šine, sada rastu veliki buseni trave, a vidljivo je da polako kreće da raste i neko drveće. Divlja trava popunjava i pukotine na peronu koji je otvoren još pre više od jednog veka u cilju opsluživanja lokalne industrije, a stanica je vrhunac doživela otvaranjem Pančevačkog mosta.

Sećam se da sam na ovoj stanici više puta čekao voz za Vršac. Upravo jedan ovakav voz 30. juna 2018. u 20 časova i 14 minuta otišao je sa ove stanice. Bio je to poslednji putnički voz koji je ova stanica videla. Jedno vreme je napuštena stanica bila popularno mesto za fotografisanje mladih bračnih parova, ali kako je vegetacija preuzimala stanicu izgleda da je interesovanje opadalo. Čini mi se da danas samo tek poneki zaluđenik poput mene dolazi ovde.

Uprkos tome što je dan sunčan, na peronu su i dalje upaljena dva svetla, koja su izgleda, ostala poslednja u nizu sijalica. Čini mi se kao da se samo čeka dan kada će se i ona ugasiti. Korozija nagriza stubove i pokriveni krov perona.

Kao simbol vremena na isečenim šinama, poput nekih modela železnice u neposrednoj blizini stanice, nalaze se tri vagona. Sa zelenog metalnog vagona se ljušti boja, dok plavi drveni truli i pitanje još koliko će zadržati trenutni oblik. Oba nemaju niti jedan čitav prozor, a pod deluje kao da će se svakog časa urušiti. Treći vagon je u nešto boljem stanju, zaključan je i na njemu stoji tablica na kojoj piše Klub ljubitelja železnice Beograd, sa logom i vebsajtom koji vas obaveštava da je klub  trenutno zatvoren. Pažnju mi privlači i tabla na prozoru vagona na kojoj piše Minhen – Ljubljana.

Dok gledam guštera koji je izašao na zubato sunce da prikupi malo energije, i slušam lajanje pasa u pozadini, razmišljam o ekologiji putovanja. Nekada sam mislio da imam ideju kako putovati održivo i kako imati što manji ekološki otisak, a sada razmišljam kako je neputovanje ipak možda najodrživije. 

Održivi turizam verovatno ni ne postoji. Svaki turizam donosi neku promenu, pa i ova stanica i šine koje su bile tu uzele su barem delić prirode, koji ona sad pokušava da povrati. Naravno, mnogo je manje spram prirode invazivno putovati vozom od onih koji putuje velikim džipovima, odsedaju u hotelima od pet zvezdica i lete na Bali, ali ipak svi ostavljamo neki otisak. Zapravo najmanji otisak ostave ljudi koji sede kući i gledaju tv i nikada ne idu u prirodu. Zbog njih nije napravljen hotel, nije presečena šuma kako bi se napravio put ili pruga, niti su kamioni ili vagoni prevalili silni put kako bi im doneli namirnice.

Razmišljam kako treba putovati sporije i koristiti manje resursa, dok nas ubrzani kapitalizam tera da stalno žurimo i da moramo što više toga da vidimo pre smrti. Putovanja su postala obična komodifikovana roba kojom se hvalite svojim prijateljima. Razlika je samo da li su to evropski gradovi, planine Kavkaza, afričke pustinje ili indijska sela. Među srednjom klasom putovanja se predstavljaju kao duhovni napredak, dok je kupovina materijalnih stvari za one nazadne, a u suštini ekološka šteta putovanja na pojedine destinacije, često je mnogo veća nego šteta kupovine air max patika. Na kraju, ostaje pitanje da li nas putovanja stvarno promene ili nas samo dodatno uvere u ono što želimo da verujemo?

Iako naizgled deluju kao savršen spoj – sedenje i razmišljanje o putovanjima na napuštenoj železničkoj stanici, na kraju su me učinili nervoznim i razdražljivim. Možda je to i mamurluk od juče, ali barem kad putujem nemam taj osećaj beskorisnosti. Dok tragam za osećajem da će doći neki voz i odvesti me na putovanje koje će promeniti sve, sedim na stanici bez mogućnosti da će se nešto desiti.

Članak Vozom koji kasni: Dunav stanica se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kupujemo karte u kontejneru koji se koristi kao privremeni šalter. Za Kikindu dolazi dizel voz koji je istovetan onom koji nas je doveo od Novog Sada do Subotice i čini mi se da ovaj tip voza dominira na retkim vojvođanskim prugama. Dok kondukter ispituje putnike da li idu za Sentu ili Banat, kroz prozor gledam interesantne lokomotive, koje izgledaju kao tužni rudari sa šlemovima i vizirima, spremni da se spuste u rudarsko okno.

Ubrzo stajemo na prvoj, pa na drugoj, pa na trećoj stanici. Stanične zgrade se razlikuju se – neke su niske, neke na sprat, neke su sređenije, ali je većina prilično ruinirana. Na pojedinim stanicama ima po nekoliko putnika, a na par niko nije sišao, niti ušao. Pitam se ima li uopšte ljudi u blizini ovih stanica. Na stanici Gornji Breg stoji kofer obojen srebrnom bojom, kao neka vrsta malog staničnog spomenika, u čast svim tim koferima koji su prenesenini i prevučeni preko železničkih perona.

Osim stanične zgrade, gotovo svaka stanica ima i neko skladište pored, bilo da je to stanica u velikom gradu ili malom selu. Mada nikada nisam video da se ta skladišta zapravo koriste. Na jednom od tih napuštenih skladišta neko je kredom velikim slovima napisao: Hotel Hayat.

Često se neposredno pored tih napuštenih skladišta nalaze i ruinirani industrijski objekti. Deluje mi da je to zaostavština civilizacije koja je u davnoj prošlosti živela na ovim prostorima i imala sasvim drugačije načine proizvodnje, putovanja i života. Industrijsko nasleđe pored pruge nije ona poželjna stara industrija blizu centra grada sa crvenim ciglicama, gde se otvaraju novi urbani kafići, već spoj betona, metala, vegetacije i rđe koja izgleda kao scenografija za post-apokaliptični film.

Da su barem uzeli delove tih metalnih konstrukcija i napravili rampe, jer bez rampi na pružnim prelazima voz mora pre svakog prelaza da se zaustavi ne bi li se uverio da nema nikoga. Posle pet-šest stajanja na pružnim prelazima postajem frustriran, pitam se kako li je jadnim mašinovođama koji sve to moraju da ponavljaju iz dana u dan, i tako godinama.

Na samom ulazu u Sentu nalazi se jedan ovakav prelaz. Senta deluje ko simpatično malo mesto. Dok se suton spušta, ljudi voze bicikle, psi trče pored njih i sve izgleda kao što treba da bude jednog nedeljnog popodneva. Brzom google pretragom uviđam da je Senta zapravo veća nego što sam mislio i da je sramotno kako o ovom gradiću ne znam gotovo ništa. Na stanici u Senti izlaze poslednji putnici koji ostaju u Bačkoj i ubrzo nastavljamo put za Banat. 

Banat

Odmah na izlazu iz Sente most preko Tise vodi nas u Banat. Moje neuvežbano oko za vojvođansku ravnicu ne uočava neke razlike i čini mi se da nastavljamo u istom ritmu. Malo se vozimo ravnicom, potom stanemo pored nekog šumarka gde se nalazi par kuća, pa opet nastavimo. Jedino što primećujem je da polako pada mrak i da bi, prema redu vožnje, uskoro trebalo da budemo u Kikindi. Dok smo stigli u Kikindu potpuno se zamračilo i sad bi mi bio potreban night vision lokalnih sova da bih uočio šta se napolju dešava.

Na stanici nas već čeka drugi voz, istovetan onom kojim smo stigli, samo je natpis na njemu drugačiji. Pravim brzinski krug oko stanice da barem na tren vidim gde sam, pošto sam prvi put u Kikindi alii, nažalost, neću ništa videti osim zidova slabo osvetljene železničke stanice.

U voz ulazimo prvi, ali i konkurencija nije velika pošto mi se čini da su osim mene i T. ušli još samo kondukter i jedna žena. Dok jedemo keksiće, na pamet mi pada da smo potpuno zaboravili na flašu pića koju smo kupili još ranije u marketu i da je sad možda pravo vreme da malo zalijemo ovo putovanje. Na moju sopstvenu sramotu, flaša pića nije vinjak, nije ni neko pivo ili vino, već bejlis koji smo na sniženju kupili u prodavnici. Pitam se ko još pije bejlis u vozu? Osećam sramotu čak i da nas kondukter vidi, i to ne zato što pijemo, nego zato što pijemo je*eni bejlis, uz koji nam samo još fensi čaše fale. Pa, ipak, već prvi gutljaj me je uverio da izbor nije tako loš i da se moje grlo lako naviklo na slatki ukus čokolade i kafe. Malo se osećam kao na ekskurziji u osnovnoj školi kada sam poslednji put pio čokoladni liker direktno iz flaše.

Noć iznad ravnice ne dozvoljava mi da vidim išta kroz prozor, osim tačkica svetlosti koje se pomeraju i trepere kroz umrljano prozorsko staklo, dajući neki utisak kretanja. Zato svoju pažnju prebacujem na unutrašnjost voza i tek pristigle putnike. Neposredno pored nas se smestila mlada majka sa detetom. Dečak ima pregršt pitanja i tera je da zovu telefonom neke rođake, a čini mi se da njoj nije baš do toga i da samo čeka da stigne u Zrenjanin. U jednom trenutku sam klinca ponudio gumenim bombonama, ali i pre nego što je stigao da reguje, majka ga prekida da je danas pojeo previše slatkiša i da već u rancu ima svoje, tako da ostaje više medvedića za mene. Ionako je to jedina hrana koja nam je preostala.

U Zrenjanin stižemo sa malim zakašnjenjem. Imam osećaj kao da je jako kasno, iako je tek sedam uveče. Jedva čekam da prođe ova zima i da dani postanu normalno dugi. Dodatno me umara to što sa železničke stanice Zrenjanin nije moguće gotovo nigde otići, jer dnevno sa ove stanice krenu prosečno dva voza. „Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama.” Sad moramo da pešačimo da autobuske stanice kako bismo se nekako vratili u Beograd. Šteta što Zrenjanin nema železničku vezu sa Beogradom, pa da nastavimo i napravimo pun krug kroz Vojvodinu. Ostaje žal što se nisam vozio šinobusom.

Članak Vozom koji kasni: Vojvođanska potkovica – Subotica – Zrenjanin preko Kikinde se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Ne mogu uopšte da razmišljam”, odgovorio mi je i namrštio se. „Strašno me boli glava.” 

„Mora da je od toplote”, pokušao sam da ga navedem da se pobunimo. 

„Od čega god da je, nije dobro”, rekao mi je i opet zagnjurio glavu u šake. „Ako hoćeš, možemo da se zamenimo”; dodao je. „Ja sam svakako loše.”

Pogledao sam u njega i shvatio da ne mogu da ispadnem baš takav mlakonja, iako sam više od svega želeo da nekako pobegnem od te toplote. 

„Hvala ti, ali ne bih voleo da te nosim na duši”, rekao sam mu. 

Shvatio sam da od njega nema vajde, pa sam nastavio da se osvrćem oko sebe, sve se više znojeći. 

Konačno je neko bio hrabriji i glasniji od mene. Junak iz drugog reda. 

„Majstore, pomresmo ovde, ugasi to grejanje.”

Tišina. Svi smo bili u iščekivanju. 

„Ne mogu”, konačno se čuo glas vozača. „Pokvario se taster. Ako ugasim, neću moći da upalim.”

Vidno iznuren, proveo sam narednih sat vremena u kucanju poruka, proklinjući dan kad sam odlučio da ne obnovim registraciju kola, kad sam prihvatio poziv za Smederevo i u tom nekom izlomljenom psiho-fizičkom stanju stigao sam na destinaciju. Razmišljao sam zbog čega jedan dan sebi ne dopustim da ležim u krevetu i gledam reel-ove na Jutjubu satima dok ne zaspim. 

Književno veče je trebalo da počne u 7, a voditelj programa Dragan me je zamolio da pre odlaska u biblioteku posetimo „Udruženje MNRO Smederevo”, odnosno Udruženje za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Smederevu. Iako sam unapred bio obavešten o takvom rasporedu, nisam previše razmišljao kako će taj dan izgledati. Ali čim sam stigao, shvatio sam da u svojoj glavi odlažem posetu udruženju. Priznao sam sebi, osećao sam strah od posete, a da toga nisam ni bio svestan. Nisam znao kako treba da se ponašam, niti šta se od mene očekuje. Osećao sam se da radim nešto sasvim van mog domašaja. Ali više nije bilo odustajanja. To bi bilo još gore nego da sam zamenio mesta u autobusu sa onim nesrećnim čovekom prepunim glavobolje. 

Dragan me je dočekao i mi smo otišli u udruženje. Puštao sam ga da ide ispred mene, a on je očigledno mislio da ja veoma sporo šetam, pa smo se faktički vukli do tamo. Zbunjeno sam ušao u tu prostoriju, a tamo je u jednoj sobi bilo desetak članova sa pedagogom, a u drugoj prostoriji osnivačice udruženja, hraniteljke i očevi i majke članova udruženja. Prvo su me sproveli u tu sobu sa osnivačima, gde smo pričali o udruženju, ali i mom radu, a ja sam sve više shvatao da ne znam kako da se ponašam.

Nisam bio siguran ni šta da pitam, niti koje su granice pristojnosti, niti koji su termini danas u upotrebi za bolesti sa kojim se njihova deca suočavaju. Iako su učinili sve da se osećam prijatno, i iako sam se trudio svim silama da pokažem da znam šta treba da kažem, uglavnom sam ostajao nem na sve što se kaže, ponavljajući neke ustaljene fraze. Nikada tako jasno nisam video svoju zbunjenost, a mogao sam i da joj nađem uzrok. Zaista me je jezik izdao – nisam znao kako se razgovara o tome. Kao da su odjednom reči dobile drugo značenje. Nisam znao da li se uopšte kaže bolest za to stanje ili ne. Postao sam rob sopstvenog jezika i neznanja, ali i rob sopstvenog straha od nepoznatog. 

A koliko god da se busam u prsa da sam otvorenih shvatanja i da mi ništa nije strano, činjenica je – nemam nikakvog dodira sa ljudima sa Daunovim sindromom ili drugim mentalno nedovoljno razvijenim osobama. I sada, dok pišem o ovome, ne znam kako da pišem, ali se teram da se suočim s tom nelagodom. I to sam shvatio opet zbog jezika. Evo i kako. 

Nakon dvadesetominutnog upoznavanja sa roditeljima, pozvali su me da sednem u prostoriju sa polaznicima udruženja. Domaćin me je pitao da li hoću da pročitam odlomak iz svog romana, a ja sam to nekako izbegao. Rekli su mi: 

„Pričaj sa njima kao sa ljudima. Normalnim ljudima. Postavljaj im pitanja i slušaj odgovore. Kao sa normalnim ljudima.” 

„Naravno”, odgovorio sam, strahujući da ne uradim nešto glupo. 

Seo sam za sto i pedagoškinja me je najavila, a onda su redom počeli da se predstavljaju, kao u školi. Ljudi od 18 do 50 godina. Govorili su kako se zovu, koga imaju u kući, koliko imaju godina, a kad bi nekog člana porodice zaboravili, pedagoškinja ih je, kao malu decu, podsećala da imaju i sestru i brata, a onda bi se oni obradovali i ponovili ime zaboravljenog ukućana. Ispitivao sam ih za ukućane, gde žive, šta rade, a oni su ponosno odgovarali i dodavali šta su tih dana radili, radosno pričajući kako umeju da skuvaju kafu ili otvore pivo. A onda je došao na red program koji spremaju za 8. mart. Radili su sa njihovom pedagoškinjom na pesmicama koje će recitovati mamama. Odlučili su da mi ih pokažu. Jedna devojka je recitovala, sve vreme gledajući u pedagoškinju koja joj je pomagala kad zapne – i taj pogled me je sasvim poremetio. Pogled pun poverenja. Čistog poverenja, bez trunke sumnje. Dugo nisam video takav pogled, osim kod starih ljudi kada ti se sasvim prepuste jer ne mogu više. 

Zatim je jedan dečko recitovao drugu pesmu, a na kraju je momak sa Daunovim sindromom čitao pesmu sa papira. I tad sam prvi put u životu obratio pažnju na njegov govor. Imao je smederevski akcenat. Slušao sam malo duže. Da, sasvim sam jasno čuo smederevski akcenat. Odjednom me je ta misao sasvim izbezumila. Ne znam šta sam očekivao, ali nisam očekivao smederevski akcenat. Nisam očekivao da je i ljude sa Daunovim sindromom neki lokalitet oblikovao. Nisam razmišljao da su i oni negde odrasli. Nisam očekivao da i oni imaju omiljenu pekaru, vic, da su i oni na nekim pričama grada ili sela odrasli. U mojoj glavi sve je stalo u isti koš – svi ljudi sa Daunovim sindromom u jednu grupu, zato što nikad zaista nisam obratio pažnju. Svi su imali smederevski akcenat, ali su svi imali osobene nijanse u glasu. Neki su zamuckivali, kao i ja. Neki su se smejali tiše, neki glasnije. Nisu bili grupa, bili su ljudi sa imenom i prezimenom. I smederevskim akcentom. Nisam o tome razmišljao jer, uprkos svemu, neki ljudi jesu nevidljivi. 

Nakon svake recitacije, usledio je veliki aplauz. Nema zavisti, nema cinizma, samo čista, neiskvarena podrška jedno drugom. Deljeni trenutak nepatvorene sreće, toliko često nedostižan za druge. Toliko često nedostižan za mene. 

Kroz nepuna dva sata, dobio sam i ja aplauz u biblioteci nakon književne večeri. Samo što je moj bio uslovljen društvenom normom. 

Završilo se književno veče, pozdravio sam se sa svojim domaćinom i seo na poslednji autobus za Beograd. Nije mi bilo toplo i nisam razmišljao o registraciji kola. Nisam više bio ni nervozan. Gledao sam u svetla kako se smenjuju i pokušavao da brojim sekunde između dve svetiljke na putu. Nisam uspevao. Nešto mi se stalno vraćalo u misli i prekidalo brojanje. A brojanje nije nebitno, tu je kad ne mogu da zaspim, tu je kad upadnem u paniku, tu je kad iščekujem poruku. Shvatio sam da mi je ostalo nešto nedorečeno u Smederevu. Znao sam, i taj osećaj će da prođe. I ta poseta udruženju će da ispari. I ta spoznaja, koju iznova i iznova spoznajem, da postoji nevidljivi svet, i ona će da prođe. 

Jedino, ako zapišem, tada postoji šansa da počnem drugačije da posmatram stvari. Otuda i ova kolumna. Kao pokušaj. 

Pa da vidimo šta dalje. 

Članak Deset hiljada koraka: Nevidljivi svet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na stanici me čekaju mlada koleginica i kolega, očigledno dosta entuzijastičniji od mene i sa manje problema oko ustajanja. Danas idemo do Novog Sada da pričamo o ekološkim i socijalnim pravima, a voz je upravo spoj tih prava. Dok čekamo naš intersiti voz popularno nazvan SOKO, na stanicu dolazi jedan dizel voz. Deluje kao da se izgubio jer na njemu piše Kikinda, iako na ovu stanicu ne dolaze vozovi iz Kikinde. Objašnjavam kolegama da je verovatno greška ili da su zaboravili da izmene naziv od neke prethodne vožnje.

Dok jadni izgubljeni voz odlazi, primećujem da se na stanici već okupio veći broj ljudi i da bi uskoro trebalo i naš voz da stigne. U tom trenutku nas glas sa razglasa obaveštava da intersiti voz Beograd Centar – Novi Sad dolazi na treći kolosek. Od gužve ne vidim gde je tačno ulaz za bicikle, pa u strahu da se vrata ne zatvore ulazim na prva vrata, gde sam procenio da ima dovoljno prostora za biciklu.

BG – NS za 36 minuta

Šta reći i napisati o voznoj liniji o kojoj se najviše priča i koja se ubedljivo najviše koristi. Meni je ova linija samo dokaz da ljudi vole vozove i da su jako racionalni – ukolko im obezbedite brz i pouzdan prevoz, lako će se ponovo preusmeriti na voz umesto na automobile. Ali bilo bi dobro da imamo i malo više od ovih 80 kilometara brze pruge. Zamislite da u Niš, Kragujevac, Užice, Zrenjanin ili neki drugi grad možete stići sličnom brzinom, to bi bilo divota i zasigurno bi vratilo ljude na železnicu.

Iako mi je zamišljanje brze i funkcionalne železnice strast, trenutno nemam vremena da se time bavim, jer me stjuard u vozu opominje da sam ušao na progrešna vrata i da moram da pronađem mesto da ostavim bicikl. Na moju opasku da ću stajati i držati bicikl, odgovara mi da je u ovom vozu stajanje zabranjeno. Improvizacijom nalazim mesto gde mogu da ostavim biciklu, i sedam u restoranski deo voza, mada po pogledu stjuarda vidim da nije baš srećan na kom sam mestu ostavio bicikl.

U ovom vozu moguće je naručiti kafu, sok, pivo, grickalice ili sendvič, što predstavlja zaboravljenu novinu, jer su vozovi sa restoran kolima davno nestali sa naših pruga. Naručujem jedan sok, koji nisam stigao da popijem do kraja, kao što nisam stigao ni da pogledam sve vesti na telefonu, a već ulazimo u Novi Sad. Tačno 36 minuta bez kašnjenja i stigli smo na železničku stanicu u Novom Sadu.

Železnička stanica Novi Sad

Vidim da se stanica ponovo renovira, samo par godina nakon poslednje rekonstrukcije. Pitam se šta li sad rade i kako će preurediti stanicu? Inače, ova stanica jedna je od najprometnijih, ako ne i najprometnija u državi. Zajedno sa velikom grupom ljudi izlazimo iz voza i jednim od sporednih puteva pored glavnog hola, gde su radovi u toku, izlazimo ispred zgrade.

Nadam se da će pri ovom renoviranju osmisliti kreativniji način da zaustave ptice da ulaze, ako je to uopšte i potrebno. Prošli put su na to, izgleda, zaboravili, pa je naknadno ispred glavnog ulaza postavljena neka struktura koja je ličila na lavirint sastavljen od letvica i plastične mreže. Ova konstrukcija, osim što je bila irazito ružna, dodatno je usporavala ljude pri izlasku i ulasku u stanicu.

U žurbi nisam stigao da fotografišem stanicu, ali me teši to da ću već sutra u povratku imati više vremena. A iako se čini da je u Novom Sadu sve sporije, za mene u ovom gradu vreme leti. Jedva sam stigao sve – i da održim sesiju u CK13, i da popijem pivo u Crnom ovnu i da se vidim sa prijateljima, a već je vreme za povratak.

Odavde pogled bolje vidi stvari,

Iznad grada leti bez problema.

Ovde vreme teče ispočetka,

Ovde vreme leti brzo.

Danilov doživljaj Beča

U međuvremenu došla je T. da kupi novi bicikl, i da se zajedno vratimo kući. Kupila je bicikl prelepe bordo boje (ona me ispravlja da je to zapravo burgundi boja), i opominje me treba da požurimo kako bismo našli neko mesto u vozu jer sad imamo dve bicikle, a nismo uspeli da kupimo online karte.

Stižemo na voz u poslednjem trenutku, ali unutra već ima previše ljudi i u deo predviđen za bicikle ne možemo da uđemo. Trčimo do drugog dela voza gde ima manje gužve i gde bismo mogli da se uguramo, ali nadrkani kondukter kaže da nema šanse da nas pusti. Najfinije ga molimo, ali on neće ni da čuje, tako da smo samo pogledom ispratili kako voz odlazi sa stanice.

Sledeća dva intersiti voza su potpuno rasprodata i tek za neka dva sata možda nađemo mesto u regio vozu koji ide nešto sporije i staje u više mesta između Novog Sada i Beograda, ali barem nije neophodno imati rezervisanu kartu.

Dok čekamo, koristim vreme da se šetam po stanici koja se u ritmu pristizanja vozova periodično puni i prazni. U jednom trenutku sve je mirno i izgleda gotovo pusto, da bi u narednom sve vrvelo od života i žamora ljudi koji čekaju voz za Beograd. Mogu da zamislim kako će se ovi prazni hodovi dodatno prorediti kada bude završena obnova linije za Suboticu.

Nakon što smo ispratili dva voza, konačno dolazi i naš regio voz. Brzinski ulazimo i smeštamo bicikle na mesto predviđeno za njih, ali to znači i da četiri dodatna sedišta ne mogu da se koriste. Već znam da, kad se voz napuni (a zasigurno će biti pun jer je nedelja veče), neki ljudi će krenuti da se bune zašto bicikli stoje tu.

Put nazad koji traje nešto manje od sat vremena koristim za čitanje svog omiljenog naučno popularnog magazina. Dok čitam o balonima od sapunice i njihovom prikazu u umetnosti, polako mi pada glava i osećam kako jedva čekam da se vratim kući i odspavam.

Vikend je brzo prošao i već sutra moram ponovo na posao, ali me raduje da se ove nedelje zbog državnog praznika radi samo tri dana, pa već u mislima imam produženi vikend i jednu prilično egzotičnu voznu liniju, kojom se putuje dugo i sporo.

Članak Vozom koji kasni: Ovde vreme leti brzo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od tada do danas, funkcionalnost mobilnih telefona se toliko puta uvećala, da je to prosto neverovaatno. Možda bih najjednostavnije mogla da sumiram – mobilni telefon razvio se od uređaja koji je služio isključivo za pozive i poruke, do uređaja koji sada čini i sadrži i moderira bukvalno čitave živote. Praktično, sve o jednoj osobi danas možete saznati kroz njen mobilni telefon.

Mobilni telefon je, dakle, postao ruka skoro svake osobe koja živi u ekonomski razvijenijim delovima sveta (procenjuje se da 2024. godine u svetu postoji 5,61 milijardi korisnika mobilnih telefona), te više ne iznenađuje činjenica da se naš screen time, tačnije vreme koje provodimo koristeći mobilne telefone iz godine u godinu uvećava, kao i da sve mlađe generacije sve više i više koriste svoje mobilne telefone. I sve je to nešto na šta smo se navikli i sa čime živimo i šta smo prestali da propitujemo. Tri sata provedena na TikToku – okej. Prva stvar koju ustaneš je proveravanje notifikacija – okej. Beskonačno skrolovanje dva sta pred spavanje – pa, ko to još ne radi? Distopijski, i pre svega, uspešan neoliberalno-kapitalistički scenario je nešto što svakodnevno živimo, i sa čime smo se zaista pomirili. A onda je pre manje od nedelju dana Apple pustio u prodaju svoj Apple Vision Pro.

VR tehnologija, pa samim tim i VR naočare, takođe ne predstavlja ništa toliko novo, jer već duže vreme postoje i koriste se u različite svrhe. Ipak, zbog glomaznosti, kompleksnosti razvoja tehnologije, ali pre svega – skupoće, VR naočare nisu postale baš deo naše svakodnevice. Još 2019. godine kompanija Meta objavila je svoje VR naočare naziva Oculus Quest, koji je dobio još dve nove, naprednije verzije – Meta Quest 2 (2020) i Meta Quest 3 (pušten u prodaju u oktobru prošle godine). Ipak, sve što Meta uradi nekako više nema masovnu upotrebu i pretvara se u neku vrstu promašaja, da ne kažem fejla (Metaverse WHO?) bilo zato što su ljudi izgubili poverenje u ovu kompaniju, zato što je osnovna aplikacija kompanije postala potpuno outdated (rip Fejsbuče), ili zato što mislite da je Cukerberg čovek-reptil, svejedno je. Ali zato, kada Apple izbaci nešto, tada nastaje opšta histerija. Da se razumemo, ovaj tekst piše osoba koja ima Apple telefon, i koja je kao prava pripadnica srpske radničke klase od svoje prve plate na Work and Travel-u kupila sebi Ajfon, tako da ovde nema moralnih pridika. Ali ipak, moramo biti iskreni prema činjenici da je ova kompanija apsolutni kapilistički lider u oblasti mobilnih tehnologija, ali i lider u oblasti marketinga i prodaje istih. Dakle, kada se u prodaji pojavio Apple Vision Pro, ljudi su po prvi put, bez blama, izašli na ulice noseći iste. I svi smo ih videli u različitim situacijama – naravno, na TikToku.

VR naočare sam prvi put probala 2019. godine, dok sam bila na praksi u UN Women-u koji je tada kreirao VR film o nasilju nad ženama. Prvi put sam naočare probala u maloj prostoriji, pa sam, prateći film, krenula da se okrećem, i naravno, porušila pola stvari u kancelariji, ali kada je o interaktivnosti sa sadržajem reč, nije bilo mnogo opcija – mogao si da posmatraš i da se krećeš/okrećeš u svom virtuelnom prostoru. Sećam se da mi se tada nije dopalo i da mi je čak bilo i blago dezorijentišuće kada sam ih skinula. Doduše, ja sam osoba koja je među svojim prijateljima jedna od poslednjih koja je prešla na touch-screen telefon, kao i osoba koja se odrekla svog televizora koji je imao katodnu cev pre 6 meseci, i tek tada kupila smart TV. Dakle, ne bih mogla da budem okarakterisana kao ljudi koje META kada targetira karakteriše kao early technology adapters (ljude koji se među prvima prilagođavaju novim tehnologijama i usvajaju ih). Sa druge strane, neko sam ko se već godinama interesuje za perfidne načine na koje savremene kompanije koriste moderne tehnologije za manipulaciju pažnjom, kao i za dirigovanje ponašanja. I ako mislite da je ovo sci-fi tema, vreme je zaista da taj stav promenite. Bihevioralni inženjering dešava se svakog dana putem društvenih mreža i različitih aplikacija, i svi mi učestvujemo u njemu (kao učesnici u eksperimentu, a kao kreatori istog).

Sadržaji koji se odnose na Apple Vision Pro, naravno, vrlo brzo su se po internetu razleteli u dva potpuno suprotna smera – od apsolutnih reči hvale za ovaj novi uređaj, do ljudi koji komentarišu da ga nikada u životu neće kupiti i da ih budućnost koju čine ovakvi uređaji plaši. I da budem iskrena, prilično su neprijatni videi koji prikazuju „dan sa Apple Vision Pro-om”, koje snimaju ljudi koji bukvalno čim ustanu ujutru stave ove naočare i ceo dan provode sa njima. Ili, na primer, videi u kojima dve osobe igraju društvene igre, koje su zapravo simulacija, ali izgledaju potpuno isto kao prave društvene igre (čemu onda uopšte VR društvene igre, kada možeš potpuno isto da igraš obične, a još i da ih dotakneš). Ili videi osobe koja je, koristeći Apple Vision Pro, „uredila” svoj stan, tako da joj različiti ekrani i različite „mini-simulacije” stoje u različitim delovima stana. Kao najsmešniji, kruže videi ljudi koji se u javnim prostorima kreću noseći ove naočare – prelaze ulicu, sede u parkovima, voze se javnim prevozom, ili voze kola. Svi oni, koristeći pokrete ruku, interaguju sa sadržajem koji vide kroz svoje naočare, a za posmatrače sa strane izgledaju apsolutno bizarno. Poslednji nivo su videi koji ukazuju na to da su Simpsonovi predvideli budućnost, uz paralelno prikazivanje epizode ove serije koja se odnosi na VR naočare i snimke ljudi koji u prethodnih nekoliko dana koriste ove naočare, ili postovi koji referišu na Bodrijara i činjenicu da smo konačno iz simulacije prešli u simulakrum – ne samo da se oslanjamo na lažne slike, već nam one postaju važnije i vrednije od stvarnih.

Ne želim da budem ultimativni pesmista, niti smatram da je bilo koja tehnologija inherentno zla, ali uređaji ovog tipa, poluproširenog (eng. augmented) polusimulativnog, koji imaju tendenciju da u što većoj meri naprave distancu između naših čula i stvarnosti, predstavljaju ozbiljan novi korak u tome kako će moderne tehnologije oblikovati naše živote. Naša zavisnost od mobilnih tenologija već je postala izrazito problematična, ali ova, nova vrsta dislociranja čoveka iz prostora i mesta u kojem postoji, hiperfokusiranje samo na jedno čulo (vid), individualizacija i prefinjeno isključivanje iz socijalnog sveta, postaće ozbiljan izazov u budućnosti. Potreba za profitom, za totalnim praćenjem naših aktivnosti i sve većim i većim generisanjem „velikih podataka” (big data), kao i bihevioralnim inženjeringom (koji sam već pomenula) zaista počinje da vodi bitku nad običnim, ljudskim iskustvom. I upravo oni koji je najviše zagovaraju su propagatori liberalno-kapitalističke ideologije (izvinjavam se, ali we had to go there), a to su influenseri, koji će, bez ikakvog kritičkog promatranja, kako bi dobili na poklon jedan uređaj, snimiti 25 videa o tome kako je Apple Vision Pro najbolja stvar na svetu, i tako uticati na ogroman broj korisnika, a posebno dece. I niko neće promisliti o tome koje su sve posledice apsolutne integracije ovakve tehnologije u našu svakodnevicu. Ili ako postavi to pitanje, verovatno će biti okarakterisan kao bumer, retro ili nesavremen. Jer, u suštini, ionako ništa ne možemo da uradimo? Svaki uređaj ikada nametnut, koji je imao za cilj da donese enorman profit, uspeo je da pronađe svoj (kroz različita ulaganja i marketing), način da postane deo ljudske svakodnevice. A posebno, kada govorimo o novim tehnologijama.

Da li će ovaj tekst za pet godina zvučati potpuno staromodno i nihilistično i da li ćemo ga čitati preko nekih vrsta VR naočara? Ili će biti osvrt na trend koji je proleteo, ali nije uspeo da opstane? Ostaje da vidimo. Ali ono što je izvesno – Apple ne ulaže u proizvode za koje ne misli da nemaju sigurnu budućnost. Isto tako – vreme je da se pozabavimo ovim temama i počnemo da im kritički pristupamo. Jer, koliko god volela i Blade Runner filmove (da, oba), i Black Mirror, i distopijske knjige, scenario u koji ulazimo jednak je scenariju Vrlog novog sveta (pogotovo završetka). I to još samo na perfidniji način. Jer u Black Mirror-u, kada ga ugasiš, ostaje crni ekran u kome ćeš videti svoj odraz. Sa VR naočarama nećeš.

Članak Skrinšot: Distopija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dok poznatim ulicama koračam ka železničkoj stanici, istovremeno osećam setu i tugu, koji me teraju da što pre napustim ovaj grad. Svratiću nakratko do železničke stanice da se prisetim još par stvari, pa ću uhvatiti prvi autobus za Niš. Svakako postaje previše hladno da bih se dalje šetao.

Železnička stanica u Leskovcu zapravo je jedna od novijih stanica, pošto je na mestu stare stanice izgrađena postojeća, da bi je Slobodan Milošević otvorio, ako se ne varam, 1999. godine. Deda je bio jako ponosan kada su otvorili tu stanicu i uvek je sa oduševljenjem pričao o njoj i hvalio se kako Leskovac ima najlepšu železničku. Sa te stanice smo toliko puta zajedno deda, baba i ja išli za Jagodinu.

U to vreme bilo je poslovnih, brzih i putničkih vozova, i svi su u mom sećanju puni ljudi. Danas je stanica zapečaćena i bez putničkog saobraćaja, jer se pruga Niš – Preševo već više od dve godine renovira. Na vratima je katanac, a ulazi u staničnu zgradu su dodatno blokirani klupama. Teretni vozovi još uvek saobraćaju, jer kapital u ovoj zemlji ima prednost nad ljudima, ali i oni ne staju više u ovoj stanici, već samo malo smanje brzinu.

Prazna stanica u suton samo me je još dodatno rastužila. Video sam tek jednu devojku kako užurbano prelazi preko šina ne bi li skratila put, a nakon nje i ja užurbanim korakom krećem ka autobuskoj stanici. Dok razmišljem kako se gotovo ništa nije promenilo u Leskovcu od mog poslednjeg dolaska, shvatam da se autobuska stanica ne nalazi više na mestu iz mog sećanja. Iznenađen što u gradu koji sam mislio da poznajem moram da koristim navigaciju na mobilnom telefonu, zbunjeno koračam ka stanici. Čini mi se da je danas najhladniji dan ove godine, ali uskoro ću ući u topli bus za Niš.

U Niš stižem za nekih sat vremena i direktno odlazim u hotel. Sablasno je pusto, čak i umesto nekog na recepciji, goste dočekuje komad papira sa brzinski napisanim brojem telefona. Nakon što sam nazvao broj, muški glas sa druge strane mi je dao upute kako da sam uzmem ključ i u koju sobu mogu da uđem, tako da sam se uskoro, bez ikakvog ljudskog kontakta, našao sam u hotelskoj sobi.

Niš – Zaječar

Probudio sam se par minuta pre alarma, ali mirujem, prisećam se sna i čekam taj prodorni zvuk alarma koji sam počeo da mrzim iz dna duše. Ipak, kao i uvek, u stanju sam da mazohistički pritiskam snuz dugme i da ga iznova i iznova slušam. Sanjao sam da sam na nekoj železničkoj stanici. Nikako ne mogu da stignem na voz, ali čim se u njega ukrcam, shvatam da on ipak ne ide tamo gde ja treba da stignem. Onda izađem iz tog voza, ali i dalje ne uspevam da pronađem onaj pravi. Napokon, kada stigne voz koji čekam i za koji znam da me vodi tamo gde želim da odem, preda mnom se otvara neki ponor koji nemam hrabrosti da preskočim, iako ostali putnici to rade sa lakoćom.

Sunce koje se probija između zavesa na prozoru hotelske sobe i spoznaja da ću se danas voziti linijom kojom nisam nikada pre, vraćaju mi elan, i barem privremeno odagnavaju neprijatne misli o propuštenim, pogrešnim vozovima i zjapećim ponorima.

Sunčani zimski dan i koračanje do železničke stanice otvorili su mi apetit i već razmišljam šta bih mogao da pojedem u nekoj usputnoj pekari. Oko železničke stanice načičkani su kiosci sa roštiljem, burekom, a meni pažnju privlači kiosk sa mekikama. Dugo ih nisam jeo. Uzimam dve i stavljam ih u kesu dok žurim da kupim voznu kartu, kako bih na vreme i bez ometanja mogao da se čujem sa urednikom knjige koju sam napisao, kako bismo se dogovorili oko promocije.

Na stanici u Nišu ima malo više ljudi nego u Leskovcu, ali se vidi da su slavni dani ove stanice davna prošlost. Skromni vozni red pokazuje da postoje dve linije dnevno do Zaječara, četiri do Beograda i jedna do Lapova. Priča se da će sa renoviranjem pruge i ovu stanicu premestiti, tako da bude negde van centra grada, valjda blizu aerodroma, ali ove najave se već godinama odlažu, dok stanica ostaje na mestu gde je, i u nju se ništa ne ulaže.

Već pomalo arhaičan znak gotovo u potpunosti izlepljen navijačkim nalepnicama pokazuje kakve je sve funkcije imala u prošlosti ova stanica. Sećam se da se na njoj voz iz Leskovca duže zadržavao, pa je deda izlazio da ispuši cigaru, natoči vodu i kupi mi neki slatkiš. Uvek sam se plašio da će voz krenuti, a da će deka ostati na toj stanici.

Voz za Zaječar već je postavljen na drugom peronu. To je mali dizel voz koji može da se kreće u oba smera. Spolja izgleda kao srpska zastava, sav obojen u crveno, plavo i belo, samo što umesto grba sa orlom ima logo i natpis Srbija voz. Na peronu nema nikoga osim mene i zaljubljenog para koji se grli i oprašta poljupcima. Ubrzo i momak ulazi u voz, dok mu devojka odmahuje. Ostajem jedini na peronu, pa odlučujem da uđem u voz.

Unutar voza je toplo i svi putnici su našli svoja mesta, tako da niko nije prinuđen da sedi nasuprot smeru kretanja, što je često nekim ljudima neprijatno. Bio sam svedok par svađa upravo oko toga. Seo sam pored prozora i ubrzo mi postaje jako toplo, iako je vani minus, ali sunce i staklo čine da se osećam kao da putujem sredinom jula, a ne u januaru.

Voz polako izlazi iz Niša i krećemo da se penjemo uzbrdo tako da se u jednom trenutku jasno vidi gotovo celi grad iz poluptičje perspektive. Vidi se i, pretpostavljam, Suva planina sa svojim vrhovima koji su sada pod snegom. Kombinacija čil muzike, toplote u vozu i kretanja čine to da mi se jako prispava. Uvek sam najlepše spavao u vozilima u pokretu. Zaspao sam razmišljajući o dezenu sedišta u vozu i ko odlučuje o dizajnu sedišta u vozovima, u ovom vozu su sedišta prilično udobna, teget boje sa tamnijim linijama i kružićima u različitim bojama.

Budim se posle nekog vremena i shvatam da smo već prošli Svrljig, a da upravo izlazimo iz Knjaževca. Vreme se potpuno promenilo, nema više sunca, sve je dosta tamnije, sivo i oblačno. Kasnije saznajem da sam prespavao najlepši deo puta sa tunelima i lepim pejzažima. Razmišljam kako moram ovde doći preko leta kada sve bude mnogo zelenije, mada mi i sneg kojeg nisam video duže vreme sad pričinjava malo zadovoljstvo.

Na stanici Minićevo zadržavamo se nešto duže. Čekamo voz iz suprotnog smera da prođe, jer je ova pruga većim delom jednošinska i samo na posebnim mestima vozovi se mogu mimoići. Otpravnica stanice okreće neki teški kotur, pretpostavljam neku skretnicu, dok je neka mlada devojka sa znatiželjom gleda. Ova stanica deluje dosta uređeno u odnosu na većinu usputnih. Ostale stanice, sem onih u većim mestima, gotovo u potpunosti su ruinirane, neke nemaju ni krovove, samo se vide ostaci zidova i naznake da je tu nekada postojalo mesto koje je trebalo da okuplja ljude.

Iako nema previše ljudi na drumovima, mašinovođa uvek uredno iz upozorenja trubne dva puta pre nego što pređe preko nekog putnog prelaza, pošto većina njih nema rampu. Pitam se kako je biti mašinovođa i voziti voz svakog dana na ovoj relaciji. U svojoj kabini, osim puno dugmića, mašinovađa ima i mali ugrađeni rešo za kafu, što mi deluje baš simpatično. Pitam se da li ponekada sa onom otpravnicom popije kaficu.

Ubrzo stižemo u Zaječar, tačno po redu vožnje. Radujem se što stižemo jer ću konačno moći da popijem malo vode, pošto od masnih mekika već nekoliko sati osećam žeđ. Na stanici u Zaječaru putnike spremno čeka voz za Majdanpek, ali ću ovo putovanje propustiti jer zbog obaveza moram još danas da se vratim za Beograd. Sa zvukom voza, dok mi slike ovog puta prolaze kroz glavu, vraćam se u Beograd skupim i skučenim minibusom, uz obećanje sebi da ću se vratiti ovde već na proleće.

Članak Vozom koji kasni: Jug jugoistok se pojavljuje prvo na Oblakoder.