Serija The Last of Us je televizijska adaptacija istoimene dvodelne video-igre. Prva sezona obrađuje događaje iz prve igre, dok je radnja druge igre podeljena na drugu i treću sezonu. Prva sezona se izrazito verno držala radnje prve igre, a druga nam pored doslovno prenetih scena iz igre prikazuje i aspekte koje u izvornom materijalu ne vidimo.

To su infrastruktura grada Džeksona u kojima naši protagonisti sada žive, njihova svakodnevica, bitka iz druge epizode, ali i generalno sporiji tempo pripovedanja. Junaci, osim za dešavanja koja pomeraju radnju unapred, imaju vremena i za to da razmisle u tišini o dobrim i lošim stvarima koje su im se dogodile. U igri bi ovakva refleksija bila antiklimaktična jer je akcenat na akciji.

Nekima će možda biti dosadno da gledaju kako meštani raspodeljuju resurse, uređuju svoju zajednicu ili kako idu na psihoterapiju, ali upravo ovakve scene doprinose uverljivosti prikaza distopičnog sveta u kome ljudi moraju da se zaštite od zombi virusa kako znaju i umeju.

Ebi, novi lik i nova opasnost za Džoela i Eli – samo im je još ona falila!

Glavna tema i pokretač radnje druge igre je osveta. Isto je i sa drugom sezonom serije. Junake Džoela  (Pedro Paskal) i Eli (Bela Remzi) sustižu posledice odluka koje su donosili u prvoj sezoni. Osim toga što su od početka druge sezone u konfliktu jedno sa drugim, oni ne znaju da su u konfliktu i sa novom junakinjom Ebi (Kejtlin Diver). Ona želi da se osveti Džoelu za ono što je učinio njenoj porodici da bi spasio svoju – u bolnici, na kraju prve sezone, ubio joj je oca i desetinu drugih ljudi kako bi održao Eli u životu.

Osim sličnosti u imenima, postoji jasna paralela između Ebi i Eli (ćerke koje žele da osvete/zaštite očeve), a autori igre i serije (Nil Drukman i Kreg Mazin) dodatno nam nagoveštavaju njihovu sličnost time što nam prikazuju i Ebinu perspektivu. Ključne događaje u drugoj sezoni ne vidimo samo iz Eline i Džoelove perspektive, već i iz perspektive „druge strane“, a to je Ebi.

U igri ovo ide korak dalje jer ne samo da igrači mogu da vide ono što Ebi vidi, već i da igraju kao ona, što ih navodi da doslovce preuzmu njenu tačku gledišta. Ovo je odličan postupak kojim se nadograđuje poruka iz prve igre tj. sezone.

Jedna od glavnih poruka prve sezone je da u svetu serije The Last of Us nema osobe čistih ruku. Svi koji su preživeli morali su skupo da plate taj svoj opstanak. Bilo da je u pitanju laganje, krađa, povređivanje, ranjavanje ili ubistvo, svaki lik je morao da uradi barem nešto od toga kako bi sačuvao svoj ili život voljenih. A neki, kao Džoel i Eli, morali su da urade sve od toga.

Postavlja se pitanje vredi li živeti u svetu koji svakog dana otkida po malo od ljudskosti naših likova. Prva sezona nam poručuje da ipak vredi, dok god je moguće da junaci grade odnose koji im kroz ljubav vraćaju deo izgubljene ljudskosti.

Dina i Eli pumpaju, u inat svima koji su kritikovali igre i seriju zbog „woke“ kulture

Prve tri epizode druge sezone nagoveštavaju da ćemo u narednom periodu gledati likove koji su spremni, čak i više nego pre, na svakakva zverstva kako bi odbranili one koje vole. Neki gledaoci su sigurno zauzeli stav da su Džoel i Eli na pravoj strani, a svi ostali na pogrešnoj, ali treba se podsetiti toga koliko je Džoel ljudi ubio i na kakve sve načine, a i toga da ni Eli nije mnogo bolja od njega.

Dakle, u ovoj seriji (a i igri) niko nije apsolutno zao ili dobar, svi su i dobri i zli i rade doslovce sve da odbrane svoje. Prirodno je da će nam Džoel i Eli biti draži jer ih pratimo duže (ovo u igrama važi još više jer možete da kontrolišete oba lika), ali ne možemo da odbacimo Ebinu poziciju kao apsolutno nerazumljivu. (Kreg Mazin je otvoreno naziva antijunakinjom, a ne zlikovcem.)

Zašto bi Ebino pravo na miran život sa porodicom bilo manje važno od Džoelovog ili Elinog, i obrnuto?

Autori serije su se potrudili da nam pokažu da Ebina želja za osvetom nije manje ili više opravdana od Džoelove, Eline ili nečije druge. U ovakvom svetu bez zakona, svi su jednako slobodni da kroje svoje zakone, na sopstvenu sreću ili žalost.

Ne možemo da budemo na strani isključivo jednog lika jer nijedan lik nije apsolutno u pravu. I upravo se ovim postupkom The Last of Us izdvaja od drugih serija istog žanra. Kao u grčkoj tragediji (ali bez zakona/bogova), možemo da sagledamo poziciju svakog lika i da uvidimo gde je zgrešio, a gde su se ogrešili o njega.

Gejl, najzauzetija (i jedina) psihoterapeutkinja u Džeksonu koja šljoka viski kako red nalaže

Druga sezona je na istom visokom nivou produkcije kao prva. Scenografija, režija, gluma, montaža, vizuelni efekti, zvuk – sve je cakum-pakum. Tempo kojim radnja teče podseća na druge popularne serije iz HBO kuće. Nakon sporije uvodne epizode, sačekala nas je izuzetno uzbudljiva druga epizoda koja po velični i važnosti događaja podseća na zlatne dane Igre prestola.

Dalje, iako Bela Remzi izgleda previše infantilno za ono što čeka Eli do kraja, to ipak ne deluje kao najveća opasnost po seriju. Ono što na osnovu prve tri epizode deluje kao najveća potencijalna opasnost je da bi trka za osvetom mogla da nadjača one dobre strane ljudskih odnosa među karakterima.

U prvoj sezoni akcenat jeste bio na nasilju, ali i na ljubavi koja to nasilje motiviše, kao i na Elinom imunitetu i potrazi za lekom. Uprkos zbližavanju Eli i Dine (Izabela Mersed) na početku druge sezone, nada koju nudi ljubav pada u drugi plan. Takođe, Eli krije svoju otpornost na virus, pa se time sprečava bilo kakav napredak u potrazi za spasom čovečanstva.

Kako kaže Džoelova terapeutkinja Gejl (legendarna Ketrin O’Hara) u trećoj epizodi druge sezone, neki ljudi se ne mogu spasiti. Videćemo da li će na tome ostati ili će nas scenaristi ipak iznenaditi

Članak The Last of Us: Sve je u perspektivi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Severance govori o stanovnicima izmišljenog grada Kira u kome misteriozna korporacija Lumon podvrgava svoje zaposlene neobičnom zahvatu. On podrazumeva ugradnju moždanog implanta i cepanje svesti na dva dela. Poslovni život radnika u potpunosti je odvojen od privatnog: kada „otcepljeni“ radnici uđu na sprat na kome rade, aktivira se nova, „pročišćena“ svest koja je zadužena samo za posao („innie“) i koja se ne seća spoljnog života i svog identiteta. Isto tako, kada „innie“ radnici napuste ovaj sprat, vraćaju se u svoj normalan život „outie“ osobe. Oni nemaju nikakvo sećanje na posao i nemaju pojma čime se bave.

They’re the same picture!

Lumon korporacija ovu invanzivnu inovaciju plasira javnosti kao najuspešniji način da se uspostavi prava ravnoteža između poslovnog i ličnog života, a u stvari je to njihov način da sebi stvore moderne robove koji će poslušno obavljati sve što im se kaže. Ili je bar to bila njihova namera. Sve pada u vodu već u prvoj epizodi serije kada se na odeljenju za obradu podataka pojavi nova radnica, Heli R. (Brit Louer, koja ove godine zaslužuje sve nagrade). Ona počinje da preispituje sve što su njene kolege Mark S. (Adam Skot), Dilan Dž. (Zak Čeri) i Irving B. (Džon Turturo) do tad uzimali zdravo za gotovo. Neustrašivo se opire autoritetu i budi iskru slobode u svojim saborcima. Četiri kolege postaju četiri prijatelja i nastaje savezništvo koje prevazilazi granice „otcepljene“ svesti. A i granice sezona.

(Slede spojleri.)

Lajtmotivi udvajanja identiteta i pobune samo se još više proširuju u drugoj sezoni. Udvajanje postaje sveopšte umnožavanje identiteta, što je vidljivo već na nivou uvodnih špica. U staroj je akcenat samo na Markovoj podvojenosti, a u novoj vidimo i druge likove i njihove varijante. S obzirom da u drugoj sezoni „innie“ verzije stupaju u kontakt sa spoljnim svetom, dolazi do raznih novih odnosa – „innie“ Mark i Helena i Devon (Džen Talok); „outie“ Mark i gospođa Kobel (Patriša Arket) i Helena; „outie“ Irving i „outie“ Bert (Kristofer Voken); „innie“ Dilan i njegova žena Grečen (divna Merit Viver!); a tu je i maestralan razgovor „outie“ i „innie“ Marka u finalu sezone. Mnoštvo pobrkanih identiteta najočitije je kada Mark spasava svoju ženu Džemu (Dičen Lahman). Iako se telesno radi o samo dva čoveka, oni prolaze kroz četiri odnosa u desetak minuta: prvo se sreću „outie“ Mark i „innie“ Džema, onda „outie“ Mark i „outie“ Džema kada izađu u hodnik, onda „innie“ Mark i gospođica Kejsi kada dođu na sprat „otcepljenih“ i na kraju „innie“ Mark i „outie“ Džema kada se rastanu na stepenicama. Uprkos tome što sve deluje kao velika zbrka, druga sezona uspešno navigira kroz sve ove identitete i nije ih teško pratiti.

Ovo uputstvo je zato teško pratiti. Komplikovanije od fataliteta na Segi!

Pobuna protiv Lumon korporacije nastavlja se i u drugoj sezoni. Ne samo što se sve više „otcepljenih“ radnika okreće protiv Lumona, nego se i sve više ljudi spolja pridružuje ovoj borbi: Devon, Regabi (Karen Aldridž), gospođa Kobel, Riken (Majkl Černus), „outie“ Mark i „outie“ Irving. (S tim što je Rikenova navodna namera da podrije Lumon iznutra tako što će prepraviti svoju knjigu za „innie“ radnike dosta upitna.) Ova borba protiv Lumona je dugoočekivana, ali ono što nosi najveću emotivnu težinu jeste pobuna likova protiv samih sebe. Heli ustaje protiv Helene od prvog momenta kada se pojavi, a u drugoj sezoni joj se najzad pridružuju Mark i Dilan. I Markov i Dilanov „innie“ ne žele da budu u službi svojih „outie“ verzija i zato im otkazuju poslušnost. Dolazi do kontrasta u tome kako spoljne polovine reaguju na ovo. Dok „outie“ Mark ne priznaje autonomiju i unutrašnji život „innie“ Marka i podrazumeva da će ga ovaj (poput podređenog!) poslušati po svaku cenu, „outie“ Dilan pokazuje da mu „innie“ varijanta ipak nešto znači, i daje mu izbor da sam odluči da li želi da nastavi da radi tj. živi (na žalost, u svetu „otcepljenih“ život postoji samo kroz rad). 

„Outie“ Mark je (relativno) nesebičan kada želi da spasi svoju ženu, ali sebičan je kada je u pitanju „innie“ Mark i svi ostali koji rade sa njim. U drugoj sezoni se na više mesta podvlači koliko su „innie“ verzije neiskvarene. Oni su požrtvovaniji i humaniji u poređenju sa svojim „outie“ verzijama, uprkos svoj dehumanizaciji kojoj ih Lumon podvrgava i tome što ih posmatraju kao nižu vrstu. Zato okretanje „innie“ zaposlenih protiv menadžera Milčika (radnika meseca koga ne cene ni podređeni ni nadređeni!) kao predstavnika Lumona izaziva takvo zadovoljstvo.

Milčikovoj proslavi od koje je napravio Kendrikov nastup na Superboulu fali samo transparent „Mašinci protiv mašinerije“!

„Innie“ ustanak protiv Lumona može da se čita na bar tri nivoa: kao borba eksploatisanih radnika (robova) protiv nemilosrdne kompanije (vlasnika), kao borba ugnjetavanih građana protiv represivne države i kao borba prirode protiv savremenog čovečanstva koje je uništava. (A konkretno iz Džeminog napada na doktora koji eksperimentiše na njoj možemo iščitati i istorijsku borbu ženske populacije protiv patrijarhata.) Ovaj ustanak nam antropološki optimistično (a u stvarnosti možda malo naivno) signalizira da je borba za prava potrebna i dostupna svima, čak i onima koji predstavljaju samo deo totaliteta ljudske svesti.

Verujem da ovaj pobunjeni stav ima ohrabrujuće dejstvo na sve, a naročito na publiku u Srbiji trenutno. Ali opet se vraćamo na revolucionarnost unutrašnje pobune: najemotivnije parče poslednje epizode predstavlja beg Heli i Marka S. u nepoznato. Oni se odmeću od svojih „outie“ verzija i rešeni su da žive zajedno koliko god dugo/kratko to bilo. Možda dva dana, možda samo još deset minuta, ali spremni su da ih provedu zajedno do kraja. (Ovakva neprestana fizička ugroženost i neizvesnost ne može da ne podseti na život Palestinaca u Gazi i drugih ljudi na ratnim područjima.) Poruka koju nam autor serije Den Erikson šalje je plemenita: svaka osoba ima pravo na život i vredna je ljubavi, makar ta osoba bila samo pregrada neke celokupnije ličnosti. (Zanemarimo ironiju da se ovakva poruka šalje putem Apple TV+, striming servisa jedne od najvećih svetskih korporacija koja sigurno u nekom svom ogranku zapošljava ljude koji rade u neuslovima.) I tako nam kraj druge sezone izručuje pravi ljubavni par ove priče: Marka S. i Heli.

Absolute cinema!

Može se reći da druga sezona nije nadmašila prvu iz više razloga: strukturalno je slabija, epizode su neujednačene i  ima većih rupa u radnji i karakterizaciji – Regabi je samo instrument proticanja radnje, nije izgrađen karakter; Devon zove gospođu Kobel u pomoć jer je scenaristima potrebno da pređu na sledeći korak a ne zato što je to stvarno jedini logičan izbor za Marka; nedostatak obezbeđenja i nadzora na spratu „otcepljenih“ nije uverljiv, itd. Ipak, to ne umanjuje dirljivost onoga što nam Severance saopštava ove godine. Ljudi ne mogu poništiti delove sebe i iskustva koja im se ne sviđaju, kao što bi Lumonovci hteli. Nasuprot praznine Lumonovog savršeno produktivnog sužnja neukaljanog mišlju i osećanjima stoji bogatstvo kognitivnog i emotivnog totaliteta koje poseduje svaki živ čovek, čak i onaj koji je „otcepljen“. Finale druge sezone nas uverava da ni „otcepljeni“ nisu imuni na tugu i bol, ali da zbog toga ne zaboravljaju lepe stvari koje osećaju uprkos surovim uslovima u kojima se nalaze. Još važnije, ne zaboravljaju da osećaju. I da su živi. Spremni su da se bore za svoje pravo i na taj i takav život, makar ta borba bila neravnopravna i unapred osuđena na propast. Da li to znači da će „otcepljeni“ radnici Lumona ući u blokadu u sledećoj sezoni? Nadamo se da hoće. Tad il’ nikad!

Članak Severance: Buna je u modi! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nove epizode ove društvene satire koja uspešno kombinuje dramatične i komične elemente izlaze ponedeljkom na striming platformi Max. Najavljeno je osam epizoda, što treću sezonu čini najdužom do sad. Čitajući komentare na društvenim mrežama, stekla sam utisak da se treća sezona najviše sviđa onima kojima se nisu toliko dopale prve dve. Mislim da znam razlog, budući da se i sama nalazim u ovom taboru.

Iako je protožrtva treće sezone Dženifer Kulidž koja se više neće vraćati u seriju, a prva zvanična žrtva muzika iz uvodne špice koja je promenjena na žalost većinske publike, mislim da serija odlično funkcioniše uprkos ovim gubicima. Mračnija je – više nema lika Tanje (u tumačenju Kulidž) da nam pruži pretežno komični oslonac, što ispade da i nije tako loše – i atmosferičnija zbog muzike i fotografije koji su ove godine savršeno uklopljeni.

Muziku komponovanu za seriju ponovo potpisuje genijalni Kristobal Tapija de Vir i nakon što se udubite u numeru sa nove uvodne špice, shvatićete da sjajno paše uz radnju treće sezone. Što se tiče muzike pozajmljene od drugih autora, mnogi su očekivano pozitivno reagovali na Khruangbin, ali mene je za sad oduvala tajlandska obrada Black Sabbath, kao i uvodna pesma Made in Thailand benda Carabao.

Reditelj i scenarista serije Majk Vajt je u intervjuu za Njujorker rekao da nova sezona govori o smrti (kao da prve dve nisu?) i da je tmurnija od prethodnih. Ova promena u tonu vidi se već u otvaranju prve epizode: za razliku od prve dve sezone u kojima junaci komentarišu/otkrivaju mrtva tela sa bezbedne udaljenosti, treća sezona nas baca u napetu situaciju ubistva koje je u toku i u kojoj ne samo da nije jasno ko su žrtva i počinilac, nego ne znamo ni da li će lik koji nas uvodi u priču preživeti.

U ovoj uvodnoj sceni ujedno je prikazan i posprdni zaokret ka zapadnjačkoj spiritualnosti u ovoj sezoni: junak se moli Budi kao da je Isus.

Što se tiče razvoja likova, mislim da je dobitna kombinacija to što gosti hotela Beli lotos stupaju u kontakt jedni sa drugima, za razliku od druge sezone gde je svaka grupa imala odvojene avanture. Takođe, treća sezona ima možda i najbolju glumačku postavu do sad. Bilo je i većih imena u prethodnim sezonama, ali u ovoj kao da svi kolektivno čine jači tim.

Iako su likovi namerno odvratni kao i svake sezone, prosto nema frakcije koja mi nije zabavna za praćenje, dok sam se u ranijim sezonama dosađivala tokom segmenata manje zanimljivih karaktera. Za vreme pisanja ovog teksta emitovane su samo dve epizode, ali mislim da je to sasvim dovoljno da se upoznamo sa likovima i da spekulišemo ko će stradati ove sezone. Pa, da počnemo!

Rik i Čelsi – tim „Ja baraba, a ti vila”

Ne znam kome je palo na pamet da upari Voltona Goginsa i Ejmi Lu Vud, ali zahvalna sam im onoliko! Najbolji par u seriji do sad, deluju potpuno neskladno, a u stvari sve ima smisla. Rik je star i mrzovoljan, Čelsi je mlada, pričljiva i vedra. Iako je prvobitna svrha ovog para da nam približi Tanjinog muža Grega (Džonatan Gris), Čelsi i Rik imaju super dinamiku, što međusobno, što sa drugim likovima. Posebno mi se dopada Rikov govor tokom meditacije u drugoj epizodi kojim je zatekao čak i „mudru Indijku”, kako kaže Čelsi.

S obzirom na to da nam je nagovešteno da je Rik kriminalac (potencijalno plaćeni ubica), a Čelsi je prisustvovala pljački u drugoj epizodi, ne verujem da će ijedno od njih biti žrtva sa početka sezone. Rik možda nagrabusi, ali mislim da će to biti negde izvan hotela, dok bude tražio svoju žrtvu. Što se tiče Čelsi, mislim da bi bilo repetitivno da se opet nađe u opasnosti, ali možda grešim.

Ratlifi – tim „Svaka porodica je nesrećna na svoj način”

Mater familias Viktorija, u tumačenju sjajne Parker Pouzi, pri upoznavanju sa jednom od zaposlenih izjavljuje kako je njena porodica normalna kao i svaka druga. Ne samo da nam je već nakon 15 minuta prve epizode na nivou zdravog razuma jasno da ovo nije tačno, već treba da nam bude jasno i po zakonima dramaturgije. Kad god se pojavi neka ovako direktna tvrdnja u dijalogu, gotovo je sigurno da će biti opovrgnuta budućim događajima.

U ovom slučaju, uverena sam da će doći do incesta koji bi postideo i Targarjene, samo još ne mogu da prokljuvim između koga. Da li će najstariji brat Sakson (Patrik Švarceneger) koji deluje kao da sluša Džoa Rogana i čita Džordana Pitersona, imati seks sa sestrom, bratom ili čak Viktorijom, videćemo. Na Reditu je neko postavio teoriju da je Sakson možda Timotijev (Džejson Ajzaks) sin iz prvog braka i da mu Viktorija nije biološka majka, što bi njihov seksualni kontakt učinilo podnošljivijim.

Nešto jezivo se definitivno dešava sa Saksonom (koga mladi Švarceneger glumi toliko dobro, da mislim da ni ne glumi!), a nakon što je Viktorija u drugoj epizodi ispričala kako ju je brat maltretirao, deluje mi da bi ona mogla biti žrtva zlostavljanja i da je to razlog zašto je stalno uspavana lekovima. Ili ne može da podnese svoju prošlost ili ne može da podnese sadašnjost svoje dece ako je provalila da se među njima nešto dešava. Što se tiče ubistva na kraju, mislim da niko u ovoj porodici neće biti ubijen (nije li incest dovoljan!), osim možda Timotija kome su propale sve lađe. Pitanje je samo da li će biti ubijen svojom ili tuđom rukom, a bilo bi ironično kada bi se ispostavilo da ga je Viktorija ubila u snu.

Džeklin, Kejt i Lori – tim „Drugarice, lažljivice”

Iz rubrike „three white bitches telling each other exactlyyy” stižu nam tri celoživotne drugarice od kojih jedna kao da malo drži sveću drugim dvema. Reč je o Lori koju glumi moja miljenica Kari Kun i koju sam jedva prepoznala kao plavušu. Lori deluje nesrećno, što zbog trenutnih životnih okolnosti, što zbog distanciranosti od svojih drugarica.

Pozdravljam to što već u drugoj epizodi kreće u napad na savezništvo svojih prijateljica i obožavam to što svaka od njih ogovara svaku od njih. Njih tri kao da su učesnice nekog rijalitija koje pokušavaju da ostanu što duže u igri šikanirajući ostale takmičare. (Ovo ne treba da nas čudi jer je Majk Vajt veliki ljubitelj rijalitija, a i sam je učestvovao u emisijama The Amazing Race i Survivor.)

Jedva čekam da vidim šta će biti dalje i koja će kojoj zabiti nož u leđa. I metaforički i doslovno. Stvarno mislim da od ovih žena možemo sve da očekujemo, i da neka od njih umre, i da neka od njih počini ubistvo. Deluje mi kao da su spremne na sve i zato su najopasniji trio ove sezone.

Belinda – tim „Zar za mene nema sreće”

Osim Grega, Belinda (Nataša Rotvel) je jedini stari lik, konkretno iz prve sezone. U ovoj sezoni ima i autsajdersku i insajdersku poziciju: gost je u hotelu, ali tu je iz poslovnih razloga. Ona je jedna od retkih pristojnih osoba u ovoj seriji i stvarno bi mi bilo žao kad bi joj se nešto desilo, jer stvarno nije zaslužila. Naročito jer je njen sin taj koji otkriva mrtvo telo na početku sezone. Bilo bi previše okrutno i za nju, i za njega, i za nas, kada bi to telo bilo njeno.

Verujem da ćemo biti pošteđeni, ali ne i Greg. Uverena sam da će ga se Belinda setiti vremenom, samo ne znam da li će ukačiti da je prevarant i da li će to prepoznavanje imati ikakve posledice po Grega. Nadam se da hoće! Kao što se nadam da će se Belinda smuvati sa Pornčajem (Dom Hetrakul), zgodnim tajlandskim kolegom koji je uči novim tehnikama masaže koje može da primeni kod kuće. Budo, budi milostiv!

Osoblje hotela – tim „Sa Tajlanda moji, znaš ti dobro koji”

Apsolutno svi iz tajlandskog osoblja su mi simpatični. Ali svi! Ubedljivo najveća zvezda u seriji je Lalisa Manobal, članica korejske pop grupe Blackpink koja glumi Muk, ambicioznu i dobrodušnu (a možda i ne toliko?) devojku u koju je zaljubljen portir Gajtok (presladak Tayme Thapthimthong), koji kao da je ispao iz srednjovekovnog koncepta viteške ljubavi.

Glamurozna i samouverena vlasnica hotela Sritala (Lek Patravadi) odlično je uparena sa izbezumljenim menadžerom hotela Fabijanom. Njega neverovatno dobro glumi Kristijan Fridel. Ne pojavljuje se mnogo, ali u svakoj sceni je efektan. A kad sam shvatila da je to isti glumac iz filma Zona interesa, mozak mi je eksplodirao!

Ubeđena sam da su za pljačku iz druge epizode i napad na Gajtoka odgovorni telohranitelji Sritalinog muža, i da je u to upleten Valentin (Arnas Fedaravicius), hotelski savetnik za velnes poreklom iz Rusije. (Iskreno mi je žao što Miloš Biković nije glumio u ovoj sezoni, makar i u stereotipnoj ulozi Rusa negativca. Mislim da bi se mnogo bolje snašao od glumca koga su na kraju izabrali.)

E, sad, da li je i Muk upletena u tu priču,videćemo. Što se tiče ubistva sa početka/kraja sezone, mislim da apsolutno svako može biti i žrtva i počinitelj, ali nadam se da će biti pošteđeni. Još uvek nisam prežalila Armanda iz prve sezone!

Tim „Majmunska posla”

Iako deluje kao šašava ideja, ovo je najbolja teorija do sad. S obzirom na to da su se ubistva i u prvoj i u drugoj sezoni desila slučajno (ako zanemarimo Tanjin pokolj pre nesreće), bilo bi očekivano kada bi se to desilo i u ovoj. Apsolutno mogu da zamislim situaciju u kojoj je neko (Rik, Timoti, Valentin, pa možda i Gajtok Ili Sritala) ostavio ili izgubio pištolj, a onda su ga majmuni našli i započeli haos. Naročito jer mi niko od gostiju ne deluje kao masovni ubica, osim možda Saksona u nekoj ekstremnoj situaciji.

Kada malo obratite pažnju, videćete da se majmuni stalno pojavljuju i pominju. Belindinog sina majmuni ometaju u meditaciji na početku prve epizode. Kada Lori kuca na vrata u drugoj epizodi, jedna od prijateljica kaže da je mislila da je majmun to uradio. Na prelazima scena stalno nam se prikazuju kamene statue majmuna, a i u uvodnoj špici ima prikaza majmuna u borbi sa ljudima.

Kao što je u drugoj sezoni špica implicirala da će akcenat biti na seksu, tako ove godine imamo špicu u kojoj se priroda postepeno okreće protiv ljudi. Ima nekoliko scena u kojima majmuni, ribe i nešto nalik zmaju – možda gušter? – napadaju ljude, ili se pak brane od njih. Ovome u prilog idu i dugi kadrovi (nakon špice) koji nam prikazuju drveće, vodu i životinje. Bilo je toga i ranije, čak i kadrova u kojima kamera pluta u vodi (proverila sam), ali u ovoj sezoni koja počinje tako kako počinje, ovakvi kadrovi – premda prelepi – deluju zloslutnije. (Kao i muzika!)

Ne zaboravimo i to da u prvoj epizodi jedna od zaposlenih upozorava Ratlife da ne jedu voće sa drveta pong-pong jer je otrovno. Deluje mi da priroda preti sa svih strana, ostaje još da vidimo koja će prevagnuti. Ako se ispostavi da je sve to ipak samo „crvena haringa”, biću baš razočarana.

A šta vi mislite? Koji su vaši favoriti, ko će preživeti, a ko umreti? Pravda za majmune!

Članak The White Lotus: U mračnim kandžama prirode i društva se pojavljuje prvo na Oblakoder.

The Pitt (Pitsburška hitna služba) prati doktora Robija (skraćeno od Robinovič, u tumačenju Noe Vajlija, koji je glumio doktora Kartera u ER) i njegove kolege dok pomažu pacijentima u, kako sam naslov kaže, pitsburškoj hitnoj službi tj. urgentnom centru. Bolnica u kojoj rade nema dovoljno sredstava, osoblja je premalo, bolesnih previše, čekaonice izgledaju kao evakuacioni centri tokom kriznih stanja i tenzija se oseća na svakom koraku. Zvuči kao da se radnja dešava kod nas, zar ne? U ovakvom okruženju naš junak pokušava da pruži što bolju negu onima kojima je potrebna, redosledom za koji procenjuje da najviše ima smisla. Doktor Robi je lik za koga je najlakše da se vežemo budući da je u pitanju smirena (nasuprot neiskusnom i uplašenom Karteru), isusolika figura sa greškom: voljan je i sposoban da pomogne kako pacijentima, tako i svojim podređenima, i ne zna se prema kojoj od ove dve skupine pokazuje više razumevanja.

Svi mi koji

Jedina osoba prema kojoj dr Robika ispoljava oštar stav – barem u prve četiri do sada emitovane epizode – jeste direktorka bolnice, koja predstavlja bezdušnog birokratu željnog profita, tako da nam je drago što je on ne voli jer je ni mi ne volimo. Ono što nam šalje poruku da nešto ipak ne štima kod ovog naizgled bezgrešnog stručnjaka izražene emotivne inteligencije, jeste prisustvo povremenih napada panike i flešbekova koji nam otkrivaju da je naš trenutno omiljeni lekar ipak nešto debelo zgrešio u prošlosti. Već od prve epizode možemo da naslutimo šta je u pitanju, ali pretpostavljam da ćemo potvrdu dobiti tek krajem sezone.

Kada je u pitanju struktura sezone, očekuje nas 15 epizoda koje izlaze jednom nedeljno. Verujem da ovu seriju treba gledati upravo ovako, po jednu epizodu nedeljno (a ne bindžovati), zbog načina na koji je snimljena i zbog kog se najviše razlikuje u odnosu na ER. Kroz 15 epizoda pratimo 15 sati smene u pitsburškoj bolnici i svaka epizoda predstavlja jedan sat u jednom danu likova (kao u seriji 24, samo bez sata koji odbrojava vreme). Prikaz događaja u skoro pa realnom vremenu (epizode ne traju baš sat vremena nego oko 50 minuta), snimanje kamerama iz ruke radi održavanja efekta dinamičnosti, kao i sam scenario i dijalozi, doprinose tome da je svaka epizoda ispunjena dešavanjima koja su bitna za razvoj radnje. Ako samo jednom pogledate u telefon, propustićete nešto bitno, tako da je ovo ne samo serija koja se gleda sa pažnjom, nego i ona koju je najbolje gledati sa pauzom između epizoda i dozvoliti da se utisci malo slegnu. Gledaocima koji vole da bindžuju serije se ovo možda neće dopasti, nekima će epizode možda biti i dosadne (naročito ako dođe do zamora usled bindžovanja), ali meni je The Pitt dobrodošao odmor od plime novih serija koje mogu da gledam tj. slušam kao radio-drame dok radim nešto drugo.

Pacijentkinja Mirna (Džanet O’Konor), moj omiljeni sporedni lik!

Sa druge strane, interesantan način pripovedanja ne znači da ova serija ipak ne obiluje klišeima. Naravno da u prvoj epizodi upoznajemo stažiste koji tek počinju da rade u bolnici i koji su tu da bi publika saznala sve o protokolima i pravilima u ovoj bolnici. Starije kolege zadirkuju mlađe, uspostavljaju se ljubavni odnosi između zaposlenih, neki od doktora su radoholičari bez privatnog života, neki su smotani i prave greške, hirurzi imaju prepumpan ego i misle da su bogom dani, započinju se opklade na temu porekla pacijenata, neki zaposleni se previše vezuju za pacijente, neki premalo, porodični članovi pacijenata drže govore… Fali još samo hirurg koji peva tokom operacije pa da se ispune sva opšta mesta žanra medicinske drame. Uz to, uprkos medicinskoj uverljivosti, zbog dokumentarističkog stila i prikazivanja događaja sat po sat, situacije koje se nižu vremenom postaju malo neuverljive. Teško je poverovati da bi toliko toga dramatičnog moglo da se desi za samo sat vremena, čak i u velikoj bolnici sa stotinama pacijenata na lečenju i desetinama u čekaonicama. Osim toga, i tempo pripovedanja nije uvek ujednačen, nekada izrazito uzbudljive scene bivaju presečene sporim i dosadnim, što ne izaziva željeni efekat predaha ili iščekivanja, već iritaciju.

Ja, kad god neki lik započne predugu govoranciju

Ipak, moguće je suzbiti nevericu i prihvatiti radnju kao donekle realističnu jer u poređenju sa drugim aktuelnim medicinskim serijama (The Resident, Chicago Med, Brilliant Minds, Doc i naravno Grey’s Anatomy kojoj bedno robujem skoro pola svog života!), The Pitt ima nešto što one nemaju. Pored slobodnog korišćenja psovki i prikazivanja različitih delova tela bez zadrške (opekotina, slomljenih udova, deformisanih lica, genitalija), ova serija se razlikuje po tome što se scenaristi trude da tretiraju sve svoje likove na, pre svega, human način. Time što naracija u ovoj seriji teče u skoro realnom vremenu, imamo dovoljno prostora da upoznamo lekare, medicinske tehničare i, što je najvažnije, pacijente i njihove srodnike, tako da ih scenaristi ne koriste kao potrošnu robu na pokretnoj traci, već o njima otkrivaju sve više iz epizode u epizodu. Nisu svi pacijenti jednako zanimljivi, ali barem ima dovoljno onih koji jesu.

Prikazivanje ljudskosti podrazumeva sve njene aspekte

Kada neko umre, ili još bolje, kada se neko spase u ovoj seriji, to zaista nosi određenu težinu i značaj. Vrhunac ovakvog čovečnog odnosa prema likovima je minut ćutanja kojim medicinsko osoblje odaje poštu preminulim pacijentima nakon što umru. Iako nije revolucionaran, ovaj gest mnogo znači za ovakav tip serije, a naročito će ga ceniti i osetiti gledaoci koji su makar jednom učestvovali u nekoj od petnaestominutnih tišina na aktuelnim protestima širom zemlje.

I za kraj da odgovorim na pitanje sa početka: uprkos manama koje (na moju žalost) poseduje, mislim da ova serija ipak valja. I nije u pitanju kopija starog hita, nego kao neki sledeći njegov stepen, nešto novo i zanimljivo, kako za ljubitelje medicinskih drama, tako i za ostale. Moja preporuka je da počnete da gledate The Pitt dok je emitovanje još uvek u toku, a ne da bindžujete epizode. Dajte sebi vremena da promislite o onome što ste pogledali, i dozvolite scenaristima da vas uvedu u priču u kojoj ćete prepoznati ljudskost i nesavršenost u likovima, nasuprot karakterima koji su neuspele karikature ili predstavnici političkih uverenja svojih autora kao što je slučaj sa tipičnim serijama ovog žanra. I još jedna preporuka: ako The Pitt posmatramo kao televizijsko dramsko glavno jelo, uz njega bih kao dezert preporučila novi mockumentary sitkom St. Denis Medical koji na zdravstvo gleda iz rasterećenijeg ugla. Ili prosto uvek možete gledati ER ponovo, klasik je klasik.

Članak The Pitt: Ponovo radi urgentni centar se pojavljuje prvo na Oblakoder.

10. Sram (HRT) + Sablja (RTS + Max)

Nijedna moja lista ne bi bila moja kad ne bih malo varala, pa tako i ovde želim da provučem dve serije na mestu jedne. Razmišljajući o domaćoj/regionalnoj produkciji, ova dva naslova su mi se zajednički istakla u sećanju, tako da nisam mogla da ih odvojim. Jedna je lokalna adaptacija norveške tinedjžerske serije Skam, a druga govori o događajima pre i posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Jedna svoje epizode objavljuje na Jutjubu, a segmente kači i na društvene mreže, a druga ima tradicionalniji način distribucije (televizija, pa striming). Jedna nam pruža uvid u sadašnjost mladih, dajući nam nagoveštaje i njihove (pa uz njih i naše) budućnosti; druga se osvrće na verovatno najznačajniji politički događaj u poslednjih dvadesetak godina i predočava nam društveno stanje koje se čini aktuelno i danas. Iako je tematski reč o dve naizgled nespojive serije od kojih svaka ima svoje mane, mislim da ne treba zaobići nijednu od njih.

A kada već pominjemo politiku i mlade, iskoristila bih ovu priliku da preporučim TV gostovanja predstavnika studenata u blokadi u emisijama Utisak nedelje i Pravi ugao, kao i najavljeno gostovanje u podkastu Agelast.

9. What We Do in the Shadows (Max)

Čini mi se da je ova mockumentary komedija o vampirima na svakoj mojoj top listi otkad ih pravim, pa tako i ove godine. Na veliku žalost svih fanova, u pitanju je poslednja sezona. Iako ova serija kreativno uopšte nije posustala, autori žele da izbegnu potencijalni sunovrat kvaliteta i zato su izabrali da je završe u šestoj sezoni, dok je još dobra. Ako niste nikad gledali ovu komediju ili samo niste počeli poslednju sezonu, sada možete bindžovati sve epizode. U finalnoj sezoni očekuje vas veći kontakt vampira i stvarnog smrtnog sveta nego inače jer se neki od članova ovog blesavog domaćinstva zapošljavaju u finansijskoj korporaciji, neko od njih radi na svojoj verziji Frankenštajnovog čudovišta, nego drugi ima želju za svetskom dominacijom, nekoga posećuje duh preminulog oca, a u srcu svakog zapleta je zapravo priča o prijateljstvu i brizi.

8. My Brilliant Friend (Max)

Godinama sam odbijala da gledam ovu italijansku dramu jer nisam čitala Napuljsku tetralogiju na kojoj je bazirana. Kakva greška! Nakon što su izašle sve četiri sezone, odgledala sam ih sve odjednom i pokajala sam se jedino jer nisam počela ranije. Iako je poslednja, četvrta sezona slabija u poređenju sa prethodnim, apsolutno zaslužuje da bude na ovoj listi kao kraj jedne obimne intimne sage o dve žene. U odnos ove dve prijateljice staje apsolutno sve što dvema osobama može da se dogodi tokom celoživotnog drugovanja. One su jedna drugoj i sestre i majke i tetke i rivalke i gospođetine i dame i dobre drugarice i prijateljice do koske i humanitarke i žene za sva vremena. Ne trpe nepravdu, krvi bi jedna drugoj dale, a mi možemo samo da im zavidimo. Kakve žene, kakva priča!

7. Colin from Accounts (Paramount+)

Ovu australijsku seriju već sam pomenula na ovoj listi, ali mislim da zaslužuje mesto i među najboljima. Za razliku od Nobody Wants This, ova romantična komedija ne prolazi kroz sve žanrovske klišee, nije (uvek) predvidljiva i nema protagoniste koji su stereotipni predstavnici svojih klasa i verskih pripadnosti. Reč je o paru koji se slučajno upoznaje i opire da bude zajedno, ali ih okolnosti ipak navedu na to. U drugoj sezoni, saznajemo više o njihovim disfunkcionalnostima, porodičnim kontekstima, karakternim i generacijskim razilaženjima. Za mene je svaka nova epizoda bila poslastica, a posebno mi se dopala peta po redu koja tematski može da se tumači kao omaž Skorsezeovom filmu After Hours.

6. One Hundred Years of Solitude (Netflix)

Prva dobra stvar u vezi sa ovom serijom je da se TV kritičari i publika slažu da je u pitanju verna adaptacija istoimenog romana Gabrijela Garsije Markesa. Druga dobra stvar je to da ona odlično funkcioniše i samostalno, odnosno nije potrebno da pročitate knjigu da biste razumeli seriju – mada, na kraju ćete verovatno poželeti. Autori su uspešno prikazali čudesnost Makonda, ali što je još važnije, uspešno su preneli i utisak koji izvrsno pripovedanje ostavlja na slušaoce/čitaoce/gledaoce. Gledajući ovu latinoameričku bajku, osetila sam se kao dete koje se iskralo da čuje ili pročita prvu priču u životu i koje je ostalo doživotno začarano njom. Treća dobra stvar u vezi sa ovom serijom je da je broj epizoda ograničen, tako da se serijska verzija neće širiti unedogled. Prvih osam epizoda je već dostupno, a drugih osam se očekuje sledeće godine.

Ako niste čitali knjigu ili prosto želite da se podsetite konteksta magijskog realizma, preporučujem da prvo odslušate ovu epizodu podkasta Vredno priče.

5. Baby Reindeer (Netflix)

Iako uglavnom ne volim filmove i serije zasnovane na ličnim traumatičnim iskustvima autora, ovo je izuzetak. Premijera ove serije bila je u aprilu i još tada smo mogli da predosetimo da će biti jedna od najboljih ove godine. Uprkos tome što govori o teškim iskustvima, ne radi to na patetičan način, ali to i nije njen najveći adut. Najveći kvalitet ove serije nije ono o čemu govori, nego kako. Klupko priče se odmotava iz epizode u epizodu postepeno i vrlo kontrolisano. Ni u jednom trenutku o našem protagonisti ne znamo sve, nego samo onoliko koliko nam je potrebno da bismo razumeli događaje do tog momenta. Kraj je takođe genijalan jer se uvezuje sa početkom i pravi jedan začarani krug potresne, ali dobro ispripovedane priče. (Dužu recenziju možete pročitati ovde.)

4. Ripley (Netflix)

Predivna crno-bela fotografija, prelepi italijanski pejzaži kao scenografija, izvrsna gluma i još izvrsniji tempo pripovedanja, odnosno tempo kojim teče radnja. Sve to krasi ovu izuzetnu dramu o kojoj sve češće razmišljam kako vreme odmiče. Način na koji nam ova serija prenosi mentalno stanje jednog ubice, njegovu usamljenost, kao i anksioznost usled grešaka koje pravi, zaista je jedinstven i ne sećam se da je neka druga serija u meni proizvela tako snažnu reakciju, „kao da sam tamo“, a uz to je i gozba za oči. Kao što rekoh, prisećam se različitih scena s vremena na vreme, ali maestralna dvadesetominutna sekvenca sa čamcem iz treće epizode će me progoniti do kraja života. U pozitivnom smislu!

3. Slow Horses (Apple TV+)

Nema mnogo toga što mogu da pomenem, a što već nisam napisala u tekstu o najnovijoj sezoni. U pitanju je izuzetan špijunski triler koji održava nivo kvaliteta iz godine u godinu. Gari Oldman virtuozno predvodi odličan glumački ansambl, serija je produkcijski na visokoj lestvici i što je najvažnije – svake godine izlazi nova sezona, tako da nećete zaboraviti šta se desilo dok dočekate novu. Četvrta je izašla ove godine, a najavljene su i peta i šesta, tako da nas čekaju bar još dve godine uživanja u prdežima i podrizima Džeksona Lamba! Ako vam ipak treba fiks do sledeće sezone, preporučujem nedavno objavljeni triler Black Doves.

2. Shrinking (Apple TV+)

Američki TV kritičari ovu komediju-dramu nazivaju hangout komedijom i to je zaista najbolji način da se opiše ova serija. Iako je premisa ozbiljna – protagonista upada u destruktivni obrazac ponašanja i time zanemaruje svoju ćerku tinejdžerku nakon što mu supruga pogine u automobilskoj nesreći – odnosi između grupe prijatelja i saradnika koje prikazuje i nisu baš toliko ozbiljni. Najveće iznenađenje i dar ove serije je Harison Ford u sporednoj ulozi mrzovoljnog psihoterapeuta koji svim junacima, pa i gledaocima, deli savete iz svoje višedecenijske profesionalne, ali i lične perspektive. Kada nam je svakodnevica sumorna iz dana u dan, zaista je utešno gledati ljude koji uživaju u društvu jedni drugih, makar to bilo i u seriji. A posebno je prijatno kada ti Harison Ford, bar i indirektno, poruči da će na kraju sve možda ipak biti u redu.

1. Somebody Somewhere (Max)

Da li je ova serija izuzetno napeta? Nije. Da li se likovi ističu po nečemu baš posebnom? Pa ne, odatle i naslov. Da li je lako prepričati šta se dešava u ovoj seriji jer svaka epizoda ima jasan početak, sredinu i kraj? Isto ne. A opet, za mene je ovo serija godine. Ona govori o sredovečnoj junakinji koja se nakon dugo vremena vraća u svoj rodni grad u kanzaškoj zabiti, te ponovo uspostavlja porodične odnose, stvara nova prijateljstva i suočava se sa strahovima i neuspesima. U suštini, ovo je priča o običnim malim događajima i svakodnevnim radostima i izdajama, a najviše o pogubnosti usamljenosti i reanimirajućoj moći prijateljstva. U trećoj i poslednjoj sezoni, ovaj melem za dušu od serije nam daje još srcolomnih momenata, ali i nadu da se nakon stravično bolnog pogleda u sebe ipak može nastaviti dalje, i to sa osmehom na licu. Pa čak i pevajući! Što je umirujuća poruka za ulazak u narednu godinu.

Članak Top 10 serija iz 2024. godine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Only Fools and Horses (1981-2003)

Tokom mog detinjstva, postojala je spontana podela na one koji više vole Mućke i one koji više vole ‘Allo ‘Allo!. U to vreme sam ponosno bila u taboru ovih potonjih, ali kako sam odrastala, tako sam se sve više priklanjala Mućkavcima. Nezaboravna estetika i poštapalice Del Boja Trotera (Dejvid Džejson), ali pre svega njegove sumanute zvrčke i lagodan „lako ćemo“ životni kredo, osim toga što su bezvremeni, posebno su bliski domaćoj publici. Sigurna sam da svako od nas poznaje bar jednog Del Boja u svom kraju, i to je ono što je zapečatilo večnu popularnost, ali i upornu aktuelnost ove serije kod nas. Lavli džabli! (Epizode možete naći na Jutjubu.)

The Golden Girls (1985-1992)

Ovu seriju sam sistematično počela da gledam tek ove godine i prva stvar koju sam pomislila bila je: „Pa, ovo je Seks i grad pre Seksa i grada!“ Četiri prijateljice otvoreno raspravljaju o svojim karijernim i emotivnim aspiracijama, pomažu jedna drugoj, ručavaju zajedno, razmenjuju priče o seksu, dele modne savete, susreću se sa pripadnicima različitih manjina… Dakle, skoro sve isto kao četiri Njujorčanke, samo ove zlatne junakinje žive na Floridi i starije su tridesetak godina. A ako mene pitate, i nemerljivo smešnije! Naročito Sofija koju igra Estel Geti. (Epizode možete naći na Disney+.)

Seinfeld (1989-1998)

Ko god je imalo prošarao po televizijskom programu pre ili kasnije je saznao da je Sajnfeld sinonim za sitkom. To je serija o svakodvnevnim životima četvoro prijatelja, serija o svakome od nas, a zapravo „serija ni o čemu“. Ne znam da li postoji uticajnija komedija od ove (osim, možda, serije ispod), a možda ni ne treba da je bude. Koautori Lari Dejvid (tvorac još jedne velike komedije, Curb Your Enthusiasm) i Džeri Sajnfeld, osim toga što su nam podarili Džordža Kostancu (Džejson Aleksander), najidiosinkratičnijeg karaktera malih ekrana, omogućili su nam da gledamo sitkom u kom, kako oni kažu, nema grljenja i nema  pouke na kraju svake epizode. I to je ono što je revolucionarno kod ovog sitkoma i što ga sadržajno izdvaja u odnosu na dotadašnju produkciju, a što je kasnije omogućilo crnohumornim sitkomima, kao što je izvanredni i još uvek aktuelni It’s Always Sunny in Philadelphia, da uspeju. (S tim što je It’s Always Sunny kao Sajnfeld na steroidima jer su svi junaci nesumnjivo sociopate.) Da se vratimo na Sajnfelda, tu je i blesavi, kao nacrtani, Krejmer (Majkl Ričards), Ilejn (Džulija Luj Drajfus) koja nije ništa gora od svojih muških drugova, čitava plejada sporednih likova u tumačenju vrhunskih glumaca (Džeri Stiler kao Frenk Kostanca je moj miljenik) i specifična prateća muzika koju bih prepoznala i u pola noći. (Epizode možete naći na Netflixu.)

The Simpsons (1989-zauvek?)

Da nije bilo Simpsonovih, ne bi bilo ni animiranih serija kao što su South Park, King of the Hill, Futurama, Family Guy, American Dad!, Bob’s Burgers, Rick and Morty, F is For Family… Ma, doslovno bilo koje animirane serije! S obzirom na to da je reč o zvanično:
a) najdugovečnijoj američkoj animiranoj seriji
b) najdugovečnijem američkom sitkomu i
c) najdugovečnijoj televizijskoj seriji koja se emituje u udarnom terminu,
ne treba da nas čudi to da su scenaristi Simpsonovih u nekom trenutku počeli da predviđaju svetske događaje. Drugim rečima, da nije Simpsonovih, ne bi bilo prošlosti, ne bi bilo sadašnjosti, ne bi bilo budućnosti. Da citiram junaka jedne druge serije: „Time is a flat circle.“ (Epizode možete naći na Disney+.)

The Larry Sanders Show (1992-1998)

Pre Tine Fej i njenog izvanrednog metatelevizijskog jednokamernog sitkoma 30 Rock, Gari Šandling je stvorio Larija Sandersa i njegov šou. Za prave sladokusce i ljubitelje kako televizije i popularne kulture, tako i ere devedesetih, ova serija govori o tome šta se dešava iza scena fiktivnog tok šoua i pre svega kroz šta sve prolazi njen voditelj. Snimano stilom nalik dokumentarističkom, netipičnim za tadašnje komedije (nema žive publike ili nasnimljenog smeha), osim najava promena u sadržaju, ova serija najavljuje i promene u formi kroz koje će sitkom kao žanr proći. Ostala je nedovoljno zapažena tj. zapamćena, uprkos činjenici da predstavlja izvrstan dokument vremena u kome je nastala, budući da horde Larijevih gostiju glume prave poznate ličnosti tog doba. (Epizode možete naći na Maxu.)

Frasier (1993-2004)

Frejžer je nastao kao spinof drugog megapopularnog sitkoma Cheers, i premda ga nije premašio po broju sezona (obe serije su emitovane 11 godina), uradio je to u mnogim drugim aspektima. Psihijatar Frejžer Krejn (Kelsi Gramer) useljava se kod svog penzionisanog oca Martina (Džon Mahoni), što rezultuje sukobom generacija, ali i klasa – Frejžer je visokoobrazovan, dok je njegov otac predstavnik radničke klase. U pitanju je sitkom sa izuzetno istančanim književnim, umetničkim, muzikološkim, istorijskim i drugim referencama. A u isto vreme, eruditske odrednice praćene su komičnim, često vodviljskim, situacijama, tako da je ova serija pogodna za sve uzraste. Prošle godine je izašao istoimeni reboot koji je bleda senka originala, tako da predlažem da ga preskočite osim ako niste baš zagriženi fan.

Otvorena vrata (1994-1995)

Nastala u najcrnje (novije) doba na ovim prostorima, ova komedija predstavlja pravo čudo domaće produkcije. Nekarakteristično originalna za naše standarde i po mnogo čemu ispred svog vremena. Što joj se više vraćam, to mi je sve neshvatljivije kako je uopšte do nje došlo. Priča o jednoj krajnje neuobičajenoj, netipičnoj, subverzivnoj, nenuklearnoj porodici, na čelu sa Katarinom Cakanom Anđelić u briljantnom tumačenju Vesne Trivalić, pred nas izbacuje sve ono što se devedesetih guralo pod tepih. Kolega Mimi je nedavno napisao tekst povodom tridesetogodišnjice ove serije, koji preporučujem vašoj pažnji. (Epizode možete naći na Jutjubu.)

3rd Rock from the Sun (1996-2001)

Iako po popularnosti i planetarnom uticaju Prijatelji više zaslužuju da budu na ovakvoj listi, moj izbor ipak ide Trećem kamenu od Sunca. Sitkom o četvoro vanzemaljaca koji pokušavaju da se infiltriraju među ljudska bića učeći njihove običaje zvuči neočekivano maštovito i za današnje pojmove. Scenaristi iz epizode u epizodu kroz iščašenu vizuru svojih protagonista preispituju sve ono što u proletanju svakodnevice uzimamo zdravo za gotovo, a što se ispostavlja kao izrazito plodno polje za komediju. Ovakve teme su dublje i specifičnije od praktičnijih tema koje obrađuju Prijatelji, pa je možda to razlog što Treći kamen od Sunca nije stekao ni približnu popularnost među širokim narodnim masama. Potreban je određen ukus da bi vam se ova serija, a pre svega Dik Solomon (Džon Litgou) kao njen id, dopala. Međutim, ukoliko imate baš takav ukus, ova serija bi se mogla naći i na vašoj listi.

Malcolm in the Middle (2000-2006)

Do dana današnjeg, ovo mi je omiljeni porodični sitkom. Ima sve: mnogočlanu porodicu, genijalca za glavnog junaka, ćaknute roditelje i braću, brze rezove, humor koji podseća na onaj iz crtanih filmova, pametne replike i utisak da gledamo pravu porodicu sa pravim problemima – pare im ne padaju sa neba. Na tehničkom, tj. formalnom nivou, uvodi novine: sniman je jednom kamerom za razliku od sitkoma tipičnih za to vreme, a ne pred studijskom publikom, nema nasnimljenog smeha i glavni junak probija četvrti zid, odnosno obraća se publici. Jedino što ovom sitkomu fali je bar jedna sestra, ali niko nije savršen. Moja preporuka je da zimske praznike provedete uz ovu seriju. A mogla bih i ja! (Epizode možete naći na Disney+.)

Peep Show (2003-2015)

Ovaj britanski sitkom se sa još nekoliko serija smenjuje na prvom mestu mojih omiljenih serija, u zavisnosti od raspoloženja. Cimeri Mark (Dejvid Mičel) i Džez (Robert Veb) proživljavaju brutalno sirove i ogoljene (nekad i doslovno) avanture, a sve vidimo iz njihove perspektive. Osim što čujemo njihove misli, u određenim trenucima nam i kamera pokazuje svet iz njihove vizure, kao kroz njihove oči. Ovakav pristup višestruko uvećava komičan efekat i zaista predstavlja jedinstveno formalno rešenje koje nemamo priliku da vidimo često u drugim serijama. Džesi Armstrong, tvorac hit serije Succession i scenarista odlične političke satire The Thick of It, jedan je od koautora ove komedije, pa ako ništa drugo, dajte joj šansu zbog ovakvog pedigrea.

Arrested Development (2003-2006, 2013-2019)

Ovo je još jedan od mojih favorita koji se bori za nadmoć sa prethodnom serijom. Sudbina ove kultne komedije je možda još zanimljivija od onoga što se dešava njenim junacima. Prve tri sezone emitovane su na kanalu Fox i serija je svake godine bila pod pretnjom otkazivanja, dok je konačno nisu otkazali po završetku treće sezone. Međutim, 2013. godine Netflix je objavio četvrtu sezonu, a peta sezona je bila podeljena u dva dela koji su izašli 2018. i 2019. Poslednje dve sezone nisu uspele da dostignu genijalnost prethodnih, na štetu svih nas. Ali zato imamo savršenstvo prve tri sezone, u kojima pratimo sunovrat ekstremno bogate porodice Blut. Ona obiluje sumasišavšim članovima, izuzev sina Majkla (Džejson Bejtman) koji nas svojim zdravim razumom usidruje u ludilo svoje porodice. Ova komedija ima formu lažnog dokumentarca sa sve naratorom koji komentariše postupke likova i na kraju epizoda najavljuje događaje koji se zapravo nikad ne dese. S obzirom na to da je reč o neprepričljivom stilu i strukturi, savetujem vam da pustite prvih nekoliko epizoda i prepustite se britkim igrama reči, brojnim referencama, suludim zapletima, sijasetu gostujućih glumaca i izvanrednoj glavnoj glumačkoj postavi. Ili ne, kako vam drago! (Epizode možete naći na Disney+.)

Parks and Recreation (2009-2015)

Iako je američki The Office napravio bum u svetu TV komedija i popularizovao mockumentary stil snimanja, preferiram ovaj sitkom. U poređenju sa Majklom Skotom (Stiv Karel), Lesli Noup (Ejmi Poler) je samosvesnija, funkcionalnija, srčanija, pa samim tim i podobnija za poistovećivanje. Sa ostatkom protagonista ona formira grupu koja nalikuje podržavajućoj porodici, ali ne onoj u kojoj smo rođeni, nego onoj koju biramo. Dok se srce sitkoma The Office krije u ljubavnom odnosu Džima (Džon Krasinski) i Pem (Džena Fišer), u Parks and Recreation to srce čini čitav ansambl likova i njihovi međusobni topli, prijateljski odnosi. Pored glavnih i sporednih, serija obiluje i mnoštvom, ali zaista mnoštvom, epizodnih likova koji doprinose uverljivosti situacija i fiktivnog grada u kome se dešava radnja. Uprkos trnovitoj prvoj i nedosledno kvalitetnoj poslednjoj sezoni, ovo je jedini fiktivni TV svet u kome sam poželela da živim jer bih volela da se družim sa karakterima ove serije. (Epizode možete naći na Maxu.)

Broad City (2014-2019)

Jedan od malobrojnih sitkoma gde nemamo samo jedan, nego čak dva glavna ženska lika. U drugarskom duhu Absolutely Fabulous, Abi (Abi Džejkobson) i Ilana (Ilana Glejzer) tumaraju Njujorkom, samo u treznijem i više švorc stanju. Autorke nam kroz jednokamerni stil snimanja i mnogobrojne scene snimljenih napolju, uspešno predočavaju duh velegrada u kome je sve (apsurdno) moguće, kao i prirodu bliskog prijateljstva između dve mlade žene koje se ponašaju kao ljudska bića, a ne kao figure muških doživljaja. Iako ima momenata u kojima malo skreću sa staze (na pamet mi pada epizoda sa Hilari Klinton), u pitanju je jedinstven pogled na život dve milenijalke u gradu koji važi za svetsku prestonicu.

BoJack Horseman (2014-2020)

Animirana komedija o svetu u kome antropomorfne životinje i ljudi žive rame uz rame, i o svim mogućim oblicima depresije koji se u tom, a i ovom, svetu mogu naći. Jedina mana ovog sitkoma o konju koji priča je to što je potrebno malo vremena da se priča zalaufa – mene je uvukao tek pred kraj prve sezone. Ali onda je krenuo put (u sebe) bez povratka. Ne pamtim kad me je neka serija u toj meri i toliko puta ranila, možda jedino Six Feet Under. U svakom slučaju, živopisna i šarena animacija funkcioniše kao kontrast tematici ove (tragi)komedije, kao što povremeni slapstick momenti služe kao kontrateža onim ozbiljnijim. Ako vas na prvi pogled odbije stil/crtež, ipak dajte šansu ovoj seriji, posebno ako ste zainteresovani za temu mentalnog zdravlja. Ili ako volite da vas neko iznenada izvrne naglavačke. (Epizode možete naći na Netflixu.)

Fleabag (2016-2019)

Još jedan netipičan sitkom u kome protagonistkinja probija četvrti zid. Ova komedija je nastala kao adaptacija istoimenog pozorišnog komada, stoga ima i elemente drame. Način na koji nam se do kraja neimenovana junakinja koju igra autorka Fibi Voler Bridž obraća je koliko ispovedan toliko i zaverenički – odnos koji ostvaruje sa publikom tim obraćanjem zapravo podvlači svoje otuđenje od sveta u kom se nalazi. Prva sezona je interesantna upravo zbog ovog odnosa i načina na koji ga protagonistkinja koristi kao potporu za proboj kroz svakodnevlje. Taj odnos će se u drugoj sezoni još više raslojiti. Zbog toga, kao i kompaktnijeg narativnog toka i generalno interesantnijeg i laganijeg (da ne kažem humanijeg) zapleta, druga sezona se može posmatrati i kao samostalno remek-delo televizije. Čekamo da nam podari još jedno! (Epizode možete naći na Amazonu.)

Članak Babe, psihijatri i vanzemaljci: top 15 sitkoma od osamdesetih naovamo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Lamb je omatoreli špijun koji predvodi jedinicu agenata bezbednosne agencije MI5, ali agenata sa greškom. Svako od njih je nešto zeznuo u svojoj prethodnoj karijeri, pa je za kaznu prekomandovan u ogranak „Slough House“ na koji je i direktor MI5 zaboravio. U priču nas uvodi jedan od agenata koji upravo pristupa ovoj jedinici River Kartrajt (Džek Louden). Iako je ovo serija koja prati grupu protagonista, Lamb i Kartrajt se od početka izdvajaju kao dve najvažnije figure.

Džekson Lamb (Gari Oldman) u jednom od svojih autentičnih izdanja

Svi likovi su odlično izgrađeni, upečatljivo nesavršeni i osvežavajuće iritantni. Nije reč o bezgrešnim mašinama koje izvršavaju naređenja bez pogovora, već o ranjivim, neprilagođenim i povremeno nesposobnim individuama koje se batrgaju po Londonu i okolini. Kartrajt i njegove kolege često greše, čime nam otkrivaju svoju ljudskost i tako nas priklanjaju sebi. Kao kada se Kejt Vinslet saplete dok preskače ogradu u prvoj epizodi Mare of Easttown – kako da je odmah ne zavolimo? Zbog sjajne karakterizacije, ove likove je uzbudljivo pratiti čak i kada zapleti nisu interesantni.

Pored pomenute izuzetne karakterizacije, ova serija ima još nešto što većina aktuelnih TV programa ne poseduje, a to je kompaktna struktura. Svaka sezona ima šest epizoda, a svaka epizoda traje oko 45 minuta. Takođe, svaka od epizoda ima početak, sredinu i kraj, zabavna je sama za sebe, a sezone predstavljaju zaokružene celine. Prva sezona nije bila uvod u drugu, a druga u treću, nego svaka govori o različitim centralnim događajima. Ukratko – radnja nije razvučena, čuda su ipak moguća. Veseli se televizijski rode!

Džejms Kalis (Gajus Baltar iz serije Battlestar Galactica!) u ulozi novog smotanog direktora MI5 koji je tu samo da bi nervirao Kristin Skot Tomas u ulozi Dajane Taverner, pretendentkinje na direktorsku stolicu

U ovoj seriji do te mere nema praznog hoda, da već od prvih kadrova upadamo u akciju. I to je tempo pripovedanja, tj. prikazivanja događaja koji se održava kroz sve četiri sezone. Moram da priznam da me prve dve sezone nisu zadivile, iako su mi se dopale, ali zato se treća izdvojila kao specijalitet. Reč je o najdinamičnijoj sezoni prošlogodišnje televizijske produkcije, odnese vas sa sobom kao vihor a da ni ne primetite. Nedavno završena četvrta sezona je na žalost sporija, ali i dalje nije dosadna. Čak i statičnija sezona Slow Horses je opet dinamičnija od većine serija koje se trenutno prikazuju.

Tokom prve tri sezone fokus je bio koliko na Lambu, toliko i na Kartrajtu (mada, ako ćemo iskreno, od treće sezone mi je u sećanju najviše ostao Lamb i njegova fantastična moć da zna sve pre drugih). U četvrtoj sezoni se ovaj fokus pomera više na Kartrajta, i to ovoga puta ne samo na njegove poslovne (ne)uspehe, već  i na privatan život. Glavni negativac u novoj sezoni ne deluje toliko ubedljivo i u par navrata ima Televisa presenta momenata, ali kao što sam već pomenula, čak i lošija sezona ove serije je bolja od prosečne sezone neke druge serije.

River Kartrajt (Džek Louden) naglas izgovara moje sporadične misli tokom gledanja četvrte sezone

Mislim da je tvorac i scenarista Vil Smit (ne taj Vil Smit) napravio neverovatnu stvar time što je uspeo da navede publiku da se iznova vezuje za njegove karaktere iz godine u godinu, nezavisno od zapletnog okruženja. Ne znam koliko je za to zaslužan izvorni materijal (istoimeni serijal romana Mika Herona na kome je zasnovana ova serija), a koliko Smitova kreativnost. Kako god bilo, deluje da neće skoro odustati od formule koja daje rezultate – peta sezona je već snimljena, a verovatno će ih biti još. Postoje i lajtmotivi koje je ustanovio, a koji se, naravno, javljaju i u četvrtoj sezoni: u svakoj epizodi Lamb ispada pametan, iako deluje kao da svakog časa može da padne mrtav, Kartrajt je na ivici da se dokaže kao sposoban agent, a onda ipak uprska tu šansu, njegove kolege se prepucavaju međusobno kao besni psi, Kristin Skot Tomas kao jedna od visokopozicioniranih MI5 birokrata diriguje svima njima iza scena, a negativci deluju nedodirljivo do momenta kada ih najzad uhvate – doduše, uz određene žrtve.

Ovako postavljena, deluje kao da bi najnovija sezona, kao i one pre nje, trebalo da bude dosta neprimamljiva za gledanje. Ali na svu sreću, reč je o zabavnom nastavku suštinski duhovite priče o neuspesima koju je pravo uživanje gledati. Pred sobom imamo likove koji nisu karikature, već skupina ljudi koja se susreće sa gubicima i prepoznaje licemerje i korupciju sistema za koji radi. Lambova fizička, ali i emotivna zapuštenost može se objasniti time da je reč o čoveku koji ne gaji nikakve iluzije i konstantno je svestan da na kocki života, kuća – tajne i javne službe, vlada, ljudi na poziciji moći, pripadnici najviše klase – uvek dobija. Obični građani stradaju kao zamenljiva potrošna roba. Objektivno, niko nije vredan posebne brige, pa ni Lamb.

Džekson Lamb, nesuđeni pesnik!

Možda je ova spoznaja sumornih, ali univerzalnih životnih zakonitosti ono što Lambu pomaže da anticipira odluke ljudi oko sebe. Ta Lambova moć anticipacije možda je najbolje (i najsmešnije!) prikazana u finalu četvrte sezone, kada sa jednog, još uvek svežeg, mesta zločina naizgled cinično ukrade bocu viskija, a onda je nekoliko scena kasnije iskoristi da pogodi protivnika u glavu i spase koga treba da spase. I baš u tom grmu leži zec, odnosno umašćeno zadriglo jagnje. Lamb možda jeste autodestruktivan, ali on je na koncu svega jedan dobronameran, premda haotičan, razredni starešina svojih podređenih učenika koji se ponašaju kao da su na maturskoj ekskurziji. Lamb je tu da njima, a i nama, doda peškir dok povraćamo od susreta sa istinom. I ko bi onda poželeo drugog razrednog?

Članak Slow Horses: Kuća uvek dobija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kaos prati tri garniture likova: bogove na Olimpu, predsednika Minoja (Stenli Taunzend) i njegovu porodicu na Kritu, kao i avanture Euridike (Aurora Perino) i Orfeja (Kilijan Skot) u podzemlju. Interesantno je šta je autor Čarli Kouvel uradio sa mitovima i kako ih je izmešao kao sastojke za grčku salatu. Radnja Kaosa se odvija neposredno nakon Trojanskog rata. Grci su na vlasti, a Trojanci žive na Kritu kao izbeglice. Među likovima ima i Grka i Trojanaca, ali svi su izmešani bez nekog posebnog reda i smisla, onako kako je autoru odgovaralo.

Hera i Zevs na putu za Vimbldon

Sva tri toka radnje vezuje proročanstvo koje predviđa pad božanske porodice i početak naslovnog haosa. I Zevs i odabrani smrtnici pokušavaju da spreče ostvarivanje ovog proročanstva, ali neću vam otkriti da li će uspeti u tome ili ne. Mada, ako ste barem malo zainteresovani za grčku mitologiju, verovatno znate šta će se desiti.

I tu se krije jedan od problema ove serije. Ko poznaje grčku mitologiju, uglavnom može da predvidi kako će se priča odviti, čak i u slučajevima gde sudbine poznatih junaka zapravo odstupaju od antičkog predloška. Sa druge strane, poznavanje priče ne mora nužno biti nešto loše. Čak i kada znamo šta će se desiti, priča nam svejedno može biti zanimljiva ako smo dovoljno vezani za likove ili ako su njihovi postupci postavljeni na neki drugačiji način. Kada je reč o osavremenjivanju mita o Orfeju i Euridici, nemam nikakvih primedbi, pa čak mislim da je na nivou ideje zanimljivo i to što se desi sa Minojevom porodicom (realizacija je ono što ne štima). Ali, od svih likova smrtnika, imam utisak da se jedino možemo vezati za Euridiku (i Kasandru u ulozi Bili Pajper, ali ona se pojavljuje svega nekoliko puta), dok svi ostali junaci pate od loše karakterizacije. Tu ne računam Orfeja, koji je namerno napravljen da bismo ga mrzeli i stvarno ga mrzimo kako je i zapoveđeno.

Seljobejdon, moj omiljeni lik

Srećom, likovi bogova su dosta privlačniji od likova ljudi, i to je ono što omogućava ovoj seriji da ne potone ispod proseka. Kasting je definitivno najbolji aspekat Kaosa. Osim Goldbluma, sjajna je i Dženet Mektir kao Hera, Klif Kurtis kao Posejdon, Dejvid Tjulis kao Had, a dobar je i Naban Rizvan kao Dionis. Izbor Prometeja (Stiven Dilan) za naratora je odličan, jer on razbija četvrti zid i obraća nam se direktno, kao naš zaštitnik od Zevsa, tako da smo od početka na njegovoj strani jer je i on na našoj. Odluka da Suđaje budu nebinarni entiteti je genijalan (jednu od njih glumi Edi Izard), predstavljanje podzemlja kao birokratskog pakla takođe, fotografija je isto odlična, izbor muzike je ponekad krindž, ali u totalu odgovarajuć.

Uprkos ovim dobrim stranama, Kaos pati od onoga od čega pati većina današnjih serija, a nije reč samo o lošoj karakterizaciji. Cela prva sezona deluje kao dugačak uvod u pravu priču koja će se tek desiti. Autor Kaosa nam kroz osam epizoda predočava višeslojnu borbu za moć: najviše moći imaju bogovi koji se ponašaju kao besprizorno bogati vlasnici korporacija, potom političari (Minoj), onda obični građani (Grci), pa na kraju izbeglice (Trojanci). U ovoj simboličnoj postavci mogu se povlačiti mnoge paralele između originalnih mitova, ove nove interpretacije i sveta u kome živimo, ali postavlja se pitanje koliko je takva analiza svrsishodna kada Kaos takođe obiluje gomilom scena koje se ponavljaju, koje su pune praznog hoda i prosto spore i dosadne?

Nemam odgovor na ovo pitanje. Kada se podvuče crta, mera u kojoj će vam se ova serija dopasti ne zavisi od toga koliki ste zaljubljenik u grčku mitologiju, nego od toga koliko ste slabi na šarm Džefa Goldbluma i njegovu sposobnost da izgovara replike kao da ih je tek tog momenta pročitao prvi put. Većina Netfliksovih serija nema ni to kao adut, tako da ću za kraj samo ostaviti ovu Prometejevu poruku ovde, a vi je tumačite kako vam drago:

Članak Kaos: Zevsovo novo odelo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Oko za oko iskopano, srce za srce slomljeno

Druga sezona serije House of the Dragon (kod nas: Kuća zmaja) pokriva oko 25 stranica Vatre i krvi, što je znatno manje u poređenju sa sedamdesetak stranica koje obrađuje prva sezona. Sama knjiga napisana je kao istorijski zapis kuće Targarjen i u njoj se događaji nižu bez posebnih objašnjenja i detalja. Scenaristi ove serije zato imaju mnogo veći zadatak nego scenaristi Igre prestola, budući da moraju ozbiljno da nadgrade originalni materijal, i to bez pomoći Martina kao koscenariste. S obzirom na obim ovog posla i ko zna čiju suludu odluku da se samo 25 stranica knjige rastegne na čak osam epizoda, nije ni čudo što je ova sezona bila spora, razvučena i nedogađajna.

Ko zmajeva kuća!

Iako ima i uspelih scena, više je onih neuspelih, te prva sezona ipak ostaje bolja od druge. Uzmimo premijernu epizodu druge sezone kao primer. Ona se završava ubistvom jednog deteta kako bi se osvetilo ubistvo drugog, ali ta scena je antiklimaktična uprkos svojoj surovosti. Ona je zbrzana, i jedina emocija koju izaziva je gađenje. Nekoliko redaka iz Vatre i krvi posvećenih ovom svirepom ubistvu potresnije je i upečatljivije nego ono što vidimo u seriji. Pre svega zato što je u knjizi princeza Helena (Fija Saban) primorana da bira između svoja dva sina, pa već i samo opredeljenje započinje njen apsolutni krah, a kamoli ubistvo koje potom sledi. U seriji je Helena lišena ovog nemogućeg izbora, tako da scena gubi na težini i napetosti.

U nastavku sezone, svaki čin jedne strane je zapravo reakcija na neki postupak druge strane. Na napad Renirinog tabora odgovara se kontranapadom Alisentinog odnosno Egonovog (Tom Glin Karni) tabora. Što i ne bi bilo toliko dosadno kada bi serija prikazivala više akcije, ili barem više karakterizacije, umesto što maltene skoro sve vreme gledamo silna zasedanja veća, pa onda isprazne dogovore, razgovore, pregovore, a da ne pominjem Demonove (Met Smit) repetitivne tripove u Harendvoru ili Renino (Fibi Kembel) vabljenje divljeg zmaja u Dolu. I suđenja u Hagu su bila zanimljivija!

Čovik je obolija

Zar i zmaj je muškog roda, okrutnog?

Jedna od glavnih tema koja se nastavlja iz prethodne sezone jeste sukob muškog i ženskog principa u patrijarhalnom društvu. I Renira i Alisent bivaju percipirane kao loše vladarke zbog toga što su žene. Renira će morati da ošamari jednog od savetnika kako bi mu demonstrirala da je prešao granicu, a u jednoj od najboljih scena ove sezone, Alisent najzad uviđa da je okružena muškarcima koji je ne zarezuju. U ovom rediteljski odlično rešenom momentu pete epizode, možemo da naslutimo kako se Alisent oseća, iako ona ne izgovara nijednu reč. 

Uprkos tome što Alisent konačno spoznaje da kao žena deli istu perspektivu sa Renirom, one ne uspevaju da nađu zajednički jezik. U scenama koje ne postoje u knjizi, a koje su se ispostavile kao potrebne, prvo Renira pruža ruku pomirenja Alisent u trećoj epizodi, a onda Alisent Reniri u osmoj. Međutim, obe odbijaju predlog one druge jer nijedna ne želi da popusti. Ove dve scene služe kao ogledalo jedna drugoj i pokazuju nam da su obe žene dovoljno razumne da požele primirje, ali istovremeno i jednako tvrdoglave, te svaka od njih primirje nudi isključivo pod sopstvenim uslovima. Iako ove dve suparnice uviđaju manjkavosti sistema koji insistira na pravu jačeg i nema oproštaja za slabije, i one same naposletku postaju deo tog sistema.

Alisent je kriva samo što je davala

Još jedna interesantna tema koja se malo dublje istražuje u ovoj sezoni jeste klasni status. Običan narod dobija svoje predstavnike u vidu tri nova jahača zmajeva, koji jesu potomci valirijskih kuća, ali nisu priznati, pa zbog toga nemaju ista prava. Premda sam priželjkivala da vidim više likova sa vesteroške margine, način na koji su oni ovde uvedeni i (ne)izgrađeni me uopšte nije naveo da marim za njih. Scena koja je trebalo da bude najuzbudljivija, a to je susret potencijalnih novih jahača sa zmajevima u sedmoj epizodi, u meni je proizvela kontraefekat. Ne samo da me nije bilo briga ko će preživeti ovaj naizgled neizvestan vatreni pokolj, nego sam čak i duboko čeznula za masakrom svih glavnih likova, ne bi li se ovaj meksički ćorsokak na targarjenski način već jednom završio. Verujem da nisam jedina sa takvim utiskom, ali takođe mislim da se većini ova scena ipak dopala. Zaista se radi o jednoj od retkih scena akcije, i to sa zmajevima, pa je u tom smislu ona dobrodošla, ali za moj ukus je ipak došla prekasno.

Kada govorimo o zmajevima, najbolju zabavu ali i žal nam je definitivno priredila Renis (Iv Best). Po mom mišljenju, ona je tu funkciju obavljala prilikom svakog svog pojavljivanja, a posebno u zmajskom okršaju sa Egonom i Emondom (Juan Mičel) u četvrtoj epizodi. Najbolji lik i najbolja glumica u ovoj seriji odjavila se u velikom stilu, sa tutnjem a ne sa cviljenjem – da parafraziram Lalićev prevod Šupljih ljudi T. S. Eliota. Renis je od početka jedina junakinja hladne glave u poređenju sa akterima obe zaraćene strane, a što je još važnije, jedina koja je spremna da oprosti i prevaziđe počinjene greške radi očuvanja budućih generacija. Na žalost, u svetu serije House of the Dragon nema mesta za takvu glavu, a bogami ni za glavu njenog zmaja. Sada, kada Renis kao dežurne smirivačice strasti više nema, jasno je da će nastati još veće krvoproliće.

¡Qué sorpresa, dragoncito!

Vreme za ljubav publike (ne) ističe

Finale druge sezone došlo je kao poslednji antiklimaks. Na primeru ove jedne epizode možemo iščitati tendenciju čitave sezone: od prvog do poslednjeg minuta čekamo da se nešto desi, dato nam je malo prepiranja, malo sklapanja saveza, malo pripremanja za bitke, a onda – ništa. Bar da me je Renira lično šamarala za to vreme!

Ali, izgleda da postoji razlog za razočaravajuće finale. Govorka se da je druga sezona trebalo da ima deset epizoda, ali je u fazi pisanja skraćena na osam. Da je sezona bila duža, u poslednje dve epizode bismo videli očekivanu veliku pomorsku bitku i njene posledice, a ovako su one samo nagoveštene. U tom smislu, ove godine House of the Dragon pati od iste boljke kao treća sezona dramedije The Bear: obe sezone tretirane su kao uvod u narednu sezonu, kao zalet pred skok, umesto kao zaokružene celine. Nisam sigurna koliko će uspešno scenaristi serije House of the Dragon raspodeliti preostalu radnju u najavljenoj trećoj i četvrtoj sezoni. Videćemo šta će biti, ali tek 2026. pa onda 2028. jer bi produkcija trebalo da zadrži dvogodišnji razmak između sezona. Ko se seti, gledaće!

Siniša Pavić oko u oko sa Rajanom Kondalom

A verujem da će se setiti mnogi, samo takođe nisam sigurna koliko će dugo ta memorija publike trajati. Posle odgledane cele druge sezone, ne mogu da se otmem utisku da u ovoj igri prestola, osim Targarjena koji ne prestaju da se istrebljavaju, i svi ostali nešto gube. Ekipa koja učestvuje u pravljenju ovakve sezone ulaže trud u nešto osrednje, HBO sebi srozava reputaciju distribucijom takve sezone, a publika osim novca troši i vreme na gledanje nečega čemu kvalitet dosledno opada. Kao što sam rekla i posle prve sezone, da je Martin upleteniji u scenario, sve bi bilo bolje. Jedan jedini segment, a to je Demonova vizija iz poslednje epizode, dovoljan je da nas podseti na to koliko je Igra prestola bila solidnija serija, čak i u svojim lošim godinama. Dok sam gledala kako se Demonu priviđa Deneris, nisam mogla a da se keribredšovski ne zapitam: zašto još uvek gledam ovo, umesto da pustim Igru prestola iz početka?

Odgovor je jednostavan – jer sam prokleta! Martin me je omađijao svojim magijskim svetom jednom zasvagda, pa pošto nisam odustala kad je Igra prestola krenula nizbrdo, neću odustati ni od ove serije, a ni od budućih spinofova, koliko god da ih bude. Omamio me je i Ramin Džavadi, muzički kompozitor i stare i nove serije, pa tokom svake uvodne špice ustajem i pevušim glavnu temu kao da slušam himnu. I prosto ZNAM da nisam jedina! Tako da, ako još uvek niste počeli da gledate House of the Dragon, moj savet vam je da za sad ni ne počinjete. A ako jeste, vidimo se za dve godine na istom mestu sa, daće stari i novi bogovi, boljim utiscima!

Članak House of the Dragon, deo drugi: Igra prestola u kojoj svi gube se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Colin from Accounts (Binge/Foxtel)

Ova australijska romantična komedija govori o dvoje neznanaca koji iznenada i nehotice postanu staratelji jednog malog rundlavog psa. Bivaju primorani da ostanu u kontaktu zbog novonastale situacije, te njihov odnos vremenom prerasta u prijateljski, a potom i u „nešto više“. Zvuči kao najgori kliše, ali dvoje glavnih likova deluju izuzetno realistično, pre svega zbog svoje nesnađenosti u različitim situacijama, što zajedno, što odvojeno. Čak je i incident koji otvara seriju takav da gledalac iz epizode u epizodu ne zna da li da ih osuđuje zbog toga ili da im oprosti. Dijalozi su duhoviti i prirodni, naročito kada su neugodni, a sporedni likovi su možda i zabavniji od glavnih. U drugoj sezoni koja je izašla ove godine, odnosu dvoje protagonista prete opasnosti sa svih strana, ali oni stoje postojano kano klisurine. Ili ipak malo nepostojanije, pogledajte pa odlučite sami!

Criminal Record (Apple TV+)

Piter Kapaldi mogao bi i od čitanja vodostaja da napravi najuzbudljiviju stvar na svetu, a u ovoj drami u kojoj glumi korumpiranog pokvarenog policajca prosto briljira. Njemu je za petama Kaš Džambo, u ulozi mlađe policajke kojoj je muka od „stare garde“ koja ne poštuje zakon a prolazi nekažnjeno. U suštini, ovo je priča o pojedincu tj. pojedinki koja pokušava da promeni (rasistički, patrijarhalni) sistem iznutra. Ništa od ovoga ne zvuči revolucionarno, ali visoka produkcija i opipljiva hemija između dvoje glavnih glumaca dovoljni su da bacite pogled makar na prvu epizodu.

Dark Matter (Apple TV+)

Šta biste uradili da možete da zamenite mesto sa sobom iz paralelnog univerzuma? Ova naučnofantastična drama postavlja baš to pitanje, koje, složićete se, opet nije neka novina. Samo u poslednjih desetak godina bilo je mnogo pokušaja da se na to pitanje odgovori u serijama, filmovima, stripovima, a naročito u svetu animacije. Ipak, najveća mana ove serije nije neoriginalnost nego tempo pripovedanja. Priči treba dosta vremena da se zahukta, ali onda kada se to desi, shvatićete da pred sobom imate čime da premostite period čekanja novih sezona serija Silo i Severance.

Exploding Kittens (Netflix)

Metju Inman, autor onlajn stripa The Oatmeal i kartične igre Exploding Kittens, potpisuje i ovu animiranu komediju o Bogu koji biva nateran da živi na Zemlji u mačećem obličju. Radnju svake epizode pokreće njegovo rivalstvo sa Đavolom, ali tu su i mnogi drugi konflikti, pre svega unutar porodice u kojoj Bogomačak živi. Zapleti su zabavni, kojekakve fore i fazoni su kreativni, crtež je u poznatom Inmanovom stilu, a sve zajedno bih opisala kao spoj sitkoma Married… with Children, društvene igre Dungeons & Dragons i romana Majstor i Margarita. Plus, jednom od likova glas pozajmljuje Mark Prokš, Kolin Robinson iz vampirske komedije What We Do in the Shadows. Zabava za celu porodicu, kućne ljubimce i emotivne vampire.

Jerrod Carmichael Reality Show (Max)

Čak i ako niste odranije upoznati sa životom i radom stendap komičara Džeroda Karmajkla, nakon osam epizoda ove dokumentarne serije znaćete i više nego što ste želeli. Džerod poziva kamere da ga prate gde god da pođe, bilo to dodela Emi nagrada, stendap nastup, poseta porodici ili dejt sa likovima s Grajndera. Na prvom planu ova serija preispituje odnos autentičnog i modifikovanog – šta je zaista stvarno u prizorima koje nam Džerod servira, a šta je kontrolisano, montirano? Svakako sve što vidimo u ovoj seriji je sve ono što je Džerod želeo da vidimo i ništa više ili manje od toga. Prikazao je sebe kao sebičnog, neosetljivog i često nepodnošljivog čoveka, kojeg mi je bilo mučno da gledam već posle par epizoda. Međutim, ova serija nam nudi još nešto ispod ovog osnovnog sloja, a to je (naizgled) iskren pogled na seksualnost jednog crnog gej muškarca. Ma koliko iskonstruisan i (ne)ugodno voajerski taj pogled bio, to je prilika koja se ne dobija svaki dan. Gledajući ovu seriju shvatila sam da još uvek imam neke predrasude za koje sam mislila da odavno ne postoje. Najveći poklon koji nam Džerod ovde daje je to što normalizuje nežnost između muškaraca, i to nežnost koja može i treba da se ispolji na razne načine. To je nešto što baš retko imam(o) šansu da vidim(o), i hvala mu na tome.

Mr Bates vs The Post Office (ITV)

Ova četvorodelna mini-serija prikazuje obične ljude na krajnje neekstravagantan način. Inspirisana stvarnim događajima, ova drama govori o radnicima pošte širom Ujedinjenog Kraljevstva koji su bili nepravedno optuženi, pa i osuđivani, za krađu novca, a zapravo je za obračunata dugovanja bio kriv faličan softver. Nijedan aspekat ove serije se ne ističe posebno, osim same priče, koja je za nas običan narod veoma važna. Osim toga što četiri epizode ove mini-serije možemo tumačiti kao upozorenje i podsetnik da korporacije i vlade širom sveta ne mare za radničku klasu nego samo za novac i one koji ga imaju, predočena borba poštanskih radnika nam može poslužiti i kao ohrabrenje i podsećanje na to da smo jači, ili čak jedino jaki, onda kada se udružimo. Što je poruka koje se vredi prisetiti ovih dana na ovim prostorima.

Ripley (Netflix)

Možda ste već iskonzumirali ovu crno-belu vizuelnu gozbu i njene zasitne kadrove, a možda ste samo pogledali trejler i odustali od serije jer vam je delovala dosadno. E, pa, trejler laže, verujte mi! Znam da ispod ovog pasusa stoji link ka trejleru, ali nemojte da ga gledate, samo pustite prvu epizodu. Uprkos tome što u ovom trileru glumi moj miljenik Endru Skot, zbog trejlera sam mislila da će serija biti nepodnošljivo spora. Radnja jeste spora, ali fotografija i gluma su toliko upečatljive, a cela serija toliko atmosferična, da bi bilo grozno kada bi ijedan element bio drugačiji. Ova televizijska adaptacija romana Patriše Hajsmit ostavlja potpuno drugačiji utisak u odnosu na filmsku adaptaciju Entonija Mingele, što i treba da bude poenta novih adaptacija i reinterpretacija. Crno-beli prizori prelepe Italije, kao i krupni planovi Endrua Skota, ostaviće vas bez daha, ali i ohladiti svojom jezivom atmosferom, što tokom toplih dana nije nimalo loša stvar.

The Dry (RTÉ One, BritBox, ITVX)

U ovoj irskoj komediji-drami, glavna junakinja Šiv (Rojšin Galager) vraća se iz Londona u Dablin, da bi ponovo živela sa svojom porodicom. Ono što taj suživot otežava odmah po povratku, jeste to što je Šiv alkoholičarka, dok su svi članovi njene disfunkcionalne porodice zavisnici na ovaj ili onaj način. Oni ne pokazuju razumevanje za napore koje Šiv ulaže u oporavak i misle da je to samo njen problem. Prva sezona fokusirana je na Šiv, dok druga daje više prostora njenim roditeljima, sestri i bratu. Iako je većina prikazanih situacija prilično zdravorazumna i nema nekih nepredvidivih preokreta, blistavost celog glumačkog ansambla (moja miljenica je Šivina AA sponzorka!) i uverljivost odnosa je ono što izdvaja ovu seriju od ostalih. A to radi i sama tema. S obzirom na to koliko je zavisnost od alkohola normalizovana u irskom, ali i ovdašnjem društvu, mislim da je super što se pojavio neko ko je voljan da malo preispita koliko je to zaista normalno. Srećom, autorka Nensi Haris to ne radi na neki didaktičan način, nego po mom mišljenju iskreno i ljudski. Odgledajte, pa prosudite!

The Tourist (Max)

Lepi Džejmi Dornan glumi lepog Eliota, sumnjivog čoveka koji je završio u bolnici sa amnezijom. Dok pokušava da otkrije svoj pravi identitet, juri ga svako živ ko prođe pored njega, te je u stalnoj opasnosti. U prvoj sezoni radnja je smeštena u Australiju, a u drugoj premeštena u Irsku. U novoj sezoni paleta ludaka oko Eliota se samo širi, a Danijela Makdonald je još simpatičnija kao Eliotova partnerka i pomagačica Helen. Ipak, moj omiljeni sporedni lik u ovoj sezoni je vijetnamski gej upaljač. The Tourist je brza akcija, prava kontrateža neonoaru Ripley, adekvatan repertoar za le(t)nja vikend popodneva.

Welcome to Wrexham (Disney+)

Oduvek sam imala ambivalentan odnos prema fudbalu zbog velikog egzistencijalnog jaza između ljubitelja i profesionalaca, kao i toga što se kriminal raširio kroz praktično sve slojeve ovog sporta. Međutim, evropska i svetska prvenstva ipak gledam, pa evo i serije kao što je ova. U jeku pandemije koronavirusa, Rajan Renolds i Rob Makelheni su kupili petoligaški velški fudbalski klub, u nadi da će ga vremenom doterati do nivoa ispod Premijer lige. Za svoje razloge navode to što osećaju povezanost sa malim gradom Reksamom u kome uglavnom živi radnička klasa. A kao svoj cilj navode želju da pomognu zajednici, tako što bi usled uspeha kluba stanovnici doživeli ekonomski i emotivni procvat. Sigurna sam da je to samo priča za kamere, a da je stvarna motivacija prosto i jednostavno novac koji bi ova dvojica zaradila, što od kluba, što od ovog dokumentarnog serijala. Sa druge strane, ne mogu a da ne primetim em trud koji je uložen u snimanje raznovrsnih epizoda, em to da najveći fokus nije na Rajanu i Robu, pa ni na igračima, već na navijačima, i to je ono što je najzanimljivije u ovoj seriji. Navijači koje vidimo nisu huligani, već deca, majke, očevi, braća, starci. Ovo možda jeste način da se „odradi dobar PR“ i skrene pažnja sa redovnih skandala u fudbalskom svetu, ali ipak nastavljam da pratim priču o ovom malom klubu i ljudima oko njega. Treća sezona je znatno kraća od prve dve, ali fokus se nije promenio. Ako vam nedostaje Ted Lasso, a naročito ako vam je u toj komediji smetalo što nema dovoljno realnih fudbalskih scena, onda je ova serija definitivno za vas. Preporuka ko Marakana!

Članak 10 serija za letnje bindžovanje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naredna sezona predstavlja predah od stresa i uzbuđenja početne, daje nam priliku da bolje upoznamo likove i njihovu motivaciju. Treća sezona nastavlja u tom duhu, ali pored individualnih karakternih portreta, scenaristi nam sada predočavaju i pejzaž kolektiva. Junaci su saradljiviji, komunikativniji i saosećajniji jedni prema drugima. Oseća se koliko im je važno što su deo zajednice, što lokalne, što kulinarske, što rodbinske. Iz ovog zajedništva jedino Karmi još uvek štrči. Trudi se da bude bolji za sebe i druge, ali da li je uspešan u tome?

Protok vremena je izuzetno bitan u ovoj sezoni

Kada je u pitanju tempo pripovedanja, najnovija sezona daje nam najbolje od oba sveta. Najvećim delom svedočimo smirenim introspektivnim diskusijama, ali u par navrata se vraćamo na haotičnost i tenziju rada u restoranu. Prva epizoda nam odličnom montažom i uz malo dijaloga dočarava Karmijevo emotivno stanje i šta je sve proživeo u prethodnih nekoliko godina.

Reditelj i scenarista Kristofer Storer nam ne objašnjava skoro ništa, već nas pušta da sami tumačimo scene koje nam promiču pred očima kao obličja iz kaleidoskopa. Druga epizoda okuplja sve likove u kuhinji restorana, i iako oni ne napuštaju to jedno mesto i tehnički se ništa ne desi, zbog količine razmenjenih informacija i žustrih rasprava, ovo je jedna od napetijih epizoda u sezoni. Kao što kaže Sidni (Ajo Edebiri), posle samo pet minuta u toj kuhinji imamo osećaj kao da je prošlo bar sat vremena.

Primer bontonske asertivnosti

Izvanredan efekat ovakvog tempa pripovedanja, usporavanja pa ubrzavanja radnje, prisutan je tokom cele sezone, ali najbolje se vidi u šestoj epizodi. Režirala ju je upravo pomenuta Ajo Edebiri i ta epizoda predstavlja emotivno težište treće sezone.

Sledi blagi spojler

Pod naslovom „Napkins“, posvećena je Tini i njenoj potrazi za poslom tokom koje je zapravo našla Karmijevog brata Majkija (Džon Berntal). Neuspešne posete raznim lokalima i ustanovama, dostavljanje biografije koju niko ne želi ni da pogleda, nemogućnost zakazivanja razgovora za posao i prosto odbijanja na sve strane, dato nam je u montažnim sekvencama koje postaju sve sumornije. A onda se desi magija. Tina slučajno završava u Majkijevom lokalu i besomučno nizanje tmurnih scena prestaje. Pratimo razgovor koji objektivno ne traje toliko dugo, ali koji nosi ceo život u sebi. Vreme se skoro pa zaustavlja, a mi ne prisustvujemo dijalogu dva lika, nego iskrenom susretu dva čoveka koji kao da su u sobi sa nama. Neverovatna gluma, scenario i režija. Očekujem da će svi učesnici u ovoj epizodi biti nominovani za sve postojeće televizijske nagrade, i to s pravom!

Kraj spojlera

Tačno + pretačno!

Kada smo kod nagrada, zanimljivo je da je ova žanrovski mešovita serija na sve strane nominovana u kategoriji komedije, iako u njoj, kako epizode odmiču, ima sve manje komedije, a sve više drame. Ovo žanrovsko meandriranje je posle tri sezone postalo dobro poznata stvar, a sama serija je iz tog razloga postala predmet mimova.

Ipak, to ne znači da je trećoj sezoni nedostajalo komičnih elemenata. Za njih su najviše bila zadužena braća Fak, sporedni likovi koji podsećaju na šekspirovske dvorske lude. A možemo to da kažemo i ovako: ako je Karmi Hamlet, Nil (Meti Mateson, kuvar u pravom životu i jedan od scenarista) i Teodor (Riki Stafijeri) su Rozenkranc i Gildestern. Pored njih, tu je i Karmijev rođak Riči (Ebon Mos Bakrak), rastuća zvezda i ove sezone, skoro pa Horacije Karmijevom Hamletu. Ali Horacije koji baš mnogo psuje!

Riči u svom elementu

Za razliku od Ričijevih replika koje postaju krunski dragulj ove serije, dijalozi braće Fak su za mene ipak brzo postali zamorni, i mislim da bi ova sezona glatkije tekla da ih je bilo manje. Takođe, smetalo mi je što nismo dobili više restoranskih scena ove godine, iako ih jeste bilo više u poređenju sa drugom sezonom. Generalno, najveća mana tekuće sezone je to što se malo toga zapravo dešavalo, više se pričalo.

Sveopštem utisku nedogađajnosti doprinosi i repetitivnost Karmijevih flešbekova. Uopšteno, karakterizacija samog Karmija je, po mom mišljenju, najslabiji sastojak serije, uprkos tome što je reč o glavnom junaku. Ili možda baš zato! Mnoštvo likova mi deluje interesantnije od njega – Sidni, Riči, sestra Natali (Abi Eliot), stric Džimi (Oliver Plat), pa čak i mentorka Teri (nemoguće upečatljiva Olivija Kolman) – možda zato što pokazuju znake evolucije. A Karmi?

Imamo repliku godine!

Vratimo se na početak: koliko je Karmi uspešan u svojim nastojanjima da postane bolji za sebe i druge, a time i za gledaoce? On u sedmoj epizodi kaže da bi voleo da njegova zaostavština bude okruženje lišeno stresa i panike. To je upravo suprotno okruženju u kojem radi, koje lično on stvara i kojim nepovoljno utiče na zaposlene, a pre svega na Sidni, svoju poslovnu nazovipartnerku. Ova, sada i eksplicitna, disonanca između Karmijevih želja i postupaka zapravo obećava da će se nešto najzad promeniti u daljem toku radnje. Mislim da više nije toliko ni bitno da li će postati bolji ili gori čovek, samo da već jednom preseče.

Glavni utisak nakon gledanja druge sezone mi je bio da je to tek predjelo pre treće koja će biti glavno jelo. Međutim, treća i četvrta sezona snimane su zajedno i izgleda da ih scenaristi posmatraju kao dva dela veće priče. Tome u prilog ide i činjenica da se treća sezona završava natpisom: „Nastaviće se…“ Pošto glavno jelo koje sam priželjkivala još uvek nije servirano, preostaje nam da mu se nadamo u sledećoj sezoni. Ali zato barem predjela zadržavaju dobar kvalitet!

Članak The Bear: Recept za napredak? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tako je, lutko!

Premisa serije Hacks je sledeća: poznata komičarka Debora Vens (legendarna, harizmatična, predivna Džin Smart!) prinuđena je da zaposli nekog mlađeg da joj pomogne u osvežavanju materijala. Zbog momentalnih varnica koje nastaju prilikom rafala međusobnih prozivki, Debora zapošljava Avu (smotano šarmantna Hana Ajnbinder), mladu komičarku kojoj posao u poslednje vreme ne ide jer je tvitovala nešto što nije trebalo. U periodu saradnje koji sledi, njih dve iz blago suparničkog stava stupaju u odnos mentorke i šegrtice, koji vremenom prerasta u prijateljski. S obzirom na to da sam se više susretala sa prikazima muških mentorskih odnosa (Scrubs, Boston Legal i Brooklyn Nine-Nine mi prvo padaju na pamet), ova komedija mi je došla kao poručena.

U prvoj sezoni, Debora i Ava zajedno pišu novi materijal za Deborine stendap nastupe i ulaze u razne konflikte, pa i izdaje. U drugoj sezoni idu na stendap turneju po Americi, koja se završava Deborinim ambivalentnim gestom usmeravanja Ave ka drugim poslovima i izazovima. Upravo završena treća sezona ponovo spaja ove dve junakinje u pokušaju da Debori osiguraju poziciju voditeljke kasnovečernjeg tok šou programa. Sve tri sezone kod nas su dostupne na striming servisu (HBO) Max, pod naslovom Komičari. (Zašto ne Komičarke, živa nisam!)

Debora kao predvodnica borbe za prava manjina

Treća sezona je najemotivnija do sada i pokazuje najveću promenu u Debori. Ova serija je i ranije dosta vremena posvećivala intergeneracijskom sukobu stavova Ave i Debore, ali čini mi se da je u ovoj sezoni  na to stavljen još veći akcenat. Ava debatuje sa Deborom na sve moguće teme, na šta smo navikli. Ali osim toga, Debora u kontaktu sa prijateljima komičarima iz mladosti shvata da je neke Avine stavove počela da uvažava a da nije ni primetila. Još veće iznenađenje predstavlja Deborino suočavanje sa studentima (još mlađim od Ave) na temu rasističkog materijala iz njene prošlosti i strpljenje koje je pokazala tom prilikom. 

Dakle, Debora više nije ona otresita i za tuđa mišljenja potpuno gluva osoba sa početka serije. Ali, čini mi se kao da su autori serije, Lusija Anijelo, Pol V. Dauns i Džen Statski, kroz obračunavanje sa Deborom i njenim greškama želeli da poruče svim bogatim, bahatim, starijim ljudima nešto u stilu: „Evo, ovako treba da saslušate mlade“. U tome nužno nema ničeg lošeg, ali preterano angažovane tirade koje dolaze pretežno iz Avinih usta seriji više odmažu nego što pomažu. Uprkos tome što je Ava prava junakinja svog milenijalskog doba, perpetualno anksiozna zbog stanja planete koje je njena generacija nasledila od prethodnih, kada god krene da pridikuje Debori ili nekome drugom, to u 90% slučajeva deluje baš usiljeno.

Debora opipava puls mladih

Međutim, peta epizoda koja je, po mom mišljenju, najslabija upravo iz tih razloga, takođe nam daje jednu od najdirljivijih diskusija između Debore i Ave. Pričajući o starosti, Debora izjavljuje da više nema vremena za planiranje. Ako nešto želi da uradi, ona to mora da uradi odmah inače možda neće doživeti sledeću šansu. Pored toga što zvuči upadljivo autentično u poređenju sa nekim drugim replikama, ovo Deborino priznanje nam i otkriva nešto o njenom karakteru. Ono ne opravdava njeno neuvažavanje tuđih osećanja, ali ga objašnjava. Iz onoga što znamo o Debori, oduvek je bila sebična, ali „treće doba“ je tu njenu osobinu verovatno samo pospešilo. A definitivno ju je pospešilo to što je Debora morala da se probija u muškom šou biznis okruženju. Više puta nam se napominje kako je svoje greške morala mnogo skupo da plati, za razliku od muških kolega koji su prolazili lakše ili čak potpuno nekažnjeno. To je još jedan važan aspekat koji nije često tema ovakvih „meta“ TV serija, a to je koliko jedna uspešna žena i javna ličnost, koliko god stara, treba da žrtvuje da bi večito bila manje poštovana od svog muškog pandana bilo koje dobi.

Famous last words!

Deluje mi da je fokus ove sezone više bio na Debori nego na Avi ili njihovom međuodnosu koji zaista smatram najdragocenijim, čak čarobnim elementom ove serije. Kao da je Ava bila prisutna samo da bi ljuštila Deborine slojeve ranjivosti svojim pitanjima i otkrivala dubine njene ličnosti. Ipak, zbog ovog ogoljavanja i zbližavanja, cele sezone je delovalo kao da su ravnopravne, što ranije nikako nije bio slučaj. Zato je Deborin postupak u poslednjoj epizodi naišao kao šamar mokrom čarapom. Finale treće sezone tu je da nas podseti da i Ava, i Deborina ćerka, i Deborina sestra, i mi imamo posla sa narcističnom osobom, te da postavi pitanje koliko su takve osobe zaista sposobne za promenu. (Ovaj kraj čak malo podseća na kraj treće sezone drame Succession!) HBO je objavio da je odobrena četvrta sezona ove komedije, tako da ćemo dobiti odgovor na ovo pitanje relativno uskoro. U slučaju da Debora ponovo ispadne krajnje nekorektna, šta reći a ne citirati njenu ćerku: What a c*nt!

Članak Hacks: Duhovita, uzburkana smena generacija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dženina zubarka – kakva moć!

Zašto Džen još uvek nema svoju moć? To je pitanje na koje i sama pokušava da nađe odgovor tumarajući Londonom. U tome joj pomažu prijatelji Kari (fantastična Sofija Oksenham) i Kaš (Bilal Hasna), a odmaže porodica. Na njenom čelu je majka Meri u briljantnom tumačenju Šivon Meksvini – sestra Majkl iz Derry Girls! Ona može da manipuliše tehnologijom iako je kao bumerka uopšte ne razume, što uzrokuje urnebesne interakcije. (Meni se posebno dopada što su Džen i Meri Irkinje u Londonu jer mislim da to dodatno začinjava njihovu karakterizaciju i delikatan odnos.) U prvoj epizodi Dženinoj ekipi se pridružuje mačor sa ulice, metamorfozer Džizlord, koga odlično glumi Luk Rolason. Postepeno upoznajemo i gomilu sporednih a živopisnih likova, kao što su Dženina šefica, Kašovi prijatelji ili duhovi koje Kari kanališe, poput Hitlera i princeze Dajane – ko bi rekao da ću ih ikad pomenuti u istoj rečenici!

Dženina šefica, moj omiljeni lik

Možda i očekivano, u Dženinoj potrazi za moći zapravo se krije potraga za sobom. Ona u prvoj sezoni pokušava da dođe do novca kako bi krenula na terapiju na klinici specijalizovanoj za otkrivanje moći. Ova serija nam prikazuje društvo koje se uprkos supermoćima ipak ne razlikuje od našeg: klase i dalje postoje, a Džen i njena porodica pripadaju jednoj od nižih. Vremenom uspe da dođe do potrebnog novca i u nedavno objavljenoj drugoj sezoni kreće na seanse kod terapeuta upitnog integriteta (Džulijan Baret iz The Mighty Boosh!). Svi njihovi razgovori odvijaju se u Dženinom umu, o kome saznajemo sve više i više. Neću vam otkriti da li Džen razvije moć do kraja druge sezone, samo ću kazati da mi se za sad najviše dopada teorija da ona ima sposobnost da (de)aktivira tuđe moći. Takođe, pored Džen, u drugoj sezoni saznajemo više i o ostalim junacima. Kaš isplovljava u nova ljubavna prostranstva, Kari se najzad posvećuje sebi umesto drugima i dobijamo nove informacije o Džizlordu, o kome doslovce ništa nismo znali u prvoj sezoni, a koji predstavlja pravo srce serije.

Krčeći put kroz Dženinu (pod)svest

Autorka serije Ema Moran svoje likove ne shvata ozbiljno, ali ih takođe ne lišava dostojanstva. Njena autorska blagonaklonost se vidi i, pre svega, oseća. Uzrast glavnih likova sigurno nije slučajan: srednje dvadesete, i zapravo cele dvadesete, služe za okušavanje sreće i pravljenje grešaka. Upravo to rade Kari, Kaš, Džizlord, a najviše Džen. Ali ma šta da urade, serija insistira na tome da treba da prihvate jedni druge onakvim kakvi su – nesavršeni – kao i na tome da su vredni ljubavi i prijateljstva baš takvi kakvi su. Čak i Džen koja je jedina neizuzetna u svetu izuzetnih, što je upravo ono što je čini posebnom – otud i naslov serije.

Dženina majka u epizodi: tačno plus pretačno!

Extraordinary je jedna duhovita, dovitljiva, apsurdna, vizuelno atraktivna i često dirljiva priča sa kvalitetnim saundtrekom koja podseća na nešto starije britanske serije (npr. Misfits ili Utopia), ali od kojih se razlikuje time što konstantno održava lagan ton koji uliva nadu da nije baš sve na svetu odvratno. Upravo je takva serija pogodna za svačiji prolećni repertoar. Dok čekamo da najave treću sezonu, svih 16 polusatnih epizoda ove komedije možete pogledati na striming platformi Disney+. Preporuka ko kuća!

Članak Extraordinary: Lagana inteligentna prolećna komedija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada sam pre par godina pročitala da će Donald Glover i Fibi Voler Bridž (autorka serije Fleabag, koju obožavam koliko i samu Fibi) raditi na televizijskom rimejku filma Mr. & Mrs. Smith, bila sam isprva zbunjena tim neočekivanim spojem, ali zatim sam se baš obradovala. U tolikoj meri, da sam redovno proveravala ima li vesti o ovoj špijunskoj drami-komediji i kako napreduje snimanje. Na moju žalost, njih dvoje nisu mogli da se dogovore oko kreativnog smera serije, tako da je Voler Bridž izašla iz kombinacije, a Glover pozvao Frančesku Sloun, scenaristkinju Atlante, da mu se pridruži kao koautorka serije. Glavna ženska uloga dodeljena je Maji Erskin, glumici i scenaristkinji odgovornoj za originalnu, ali nedovoljno zapaženu tinejdžersku seriju Pen15. I, kakav je konačan zbir ovih izmenjenih sabiraka?

Gospodin (Donald Glover) i gospođa Smit (Maja Erskin) neobavezno ćaskaju na klupici

Priznajem da nisam imala visoka očekivanja, em zbog odsustva Fibi Voler Bridž, em zbog toga što ni filmski predložak nije bio bogzna šta. Da, bio je to zabavan film, ali više je ostao zapamćen po nastanku fenomena Branđelina, nego što je posebno zadivio publiku scenarijom, režijom ili glumom. Najveća neuverljivost filma – treba da poverujemo da supružnici koji godinama žive zajedno nijednom nisu posumnjali da njihov partner laže u vezi sa tim čime se bavi – prisutna je i u seriji, ali na drugačiji način. Smitovi su u seriji angažovani od tajne agencije kao partnerski dvojac, tako da se oni prvo pretvaraju da su u braku zbog posla, a zatim postepeno ulaze u stvarnu vezu, koja se sve dublje prepliće sa njihovim zanimanjem. Naravno da je i ovakva postavka izuzetno neuverljiva, ali ova serija nije ni zamišljena kao psihološka drama, već kao mestimično duhovita akcija.

To nam je nagovešteno već na početku. Prvu epizodu (od ukupno osam; sve su dostupne na striming servisu Amazon Prime Video) otvaraju prethodni Smitovi, koje glume Aleksandar Skarsgard i Eiza Gonzales. Ova kratka početna sekvenca ih prikazuje na stereotipan način, kao lepe, zgodne, bogate i pametne ljude koji, pretpostavljamo, uvek pobeđuju. Međutim, nakon što ih neprijatelj brojčano nadjača i eliminiše, dobijamo novog Džona (Donald Glover) i novu Džejn Smit (Maja Erskin). Oni nisu ti savršeni ljudi kakve viđamo u holivudskim filmovima i na početku ove epizode, već realistični likovi koji, uprkos tome što su pametni, sposobni i u vrhunskoj fizičkoj formi, prave greške gde stignu. A ponekad su to i kapitalne greške: neimenovani poslodavac im dozvoljava samo tri fejla, tako da je publika od početka usmerena na brojanje njihovih omaški. U tom smislu, ovaj par špijuna s greškom podseća na ansambl iz serije Slow Horses, koju takođe preporučujem.

Gospodin i gospođa Smit u opuštajućoj poseti buvljoj pijaci

Osim razvoja manjkavosti ubica koji treba da budu nemilosrdno nepogrešivi (neuspeli tj. dosadan prikaz ovoga dao nam je Dejvid Finčer u prošlogodišnjem filmu The Killer), razvija se i emotivni odnos između Džejn i Džona. Ključne rasprave među njima, nekad usmene, a nekad čak pismene, često se odigravaju usred jurnjava i/ili pucnjava, što je kontrapunktni stil koji je postojao i u filmu. Međutim, ovde se njihova veza stavlja i u kontrapunktni odnos sa drugim parovima. U odnosu na ostale, ističe se introspektivna epizoda u celosti posvećena odlasku na terapiju za parove, ali još je istaknutija epizoda u kojoj Džon i Džejn upoznaju drugi par Smitova. Tek tu zapravo vidimo koliko su naši Smitovi nesigurni. Ali baš zato nam se i dopadaju i zbog toga želimo da saznamo šta će im se desiti. Ne bi me čudilo da je Glover čitao Aristotelovu Poetiku u kojoj kaže da likovi u tragediji treba da se ističu, ali da ne treba da budu mnogo bolji od nas, nego nama slični. Koga briga šta će biti sa nekim ko sve radi kako treba? Znamo unapred da će uspeti.

Iako još uvek žalim što sam ostala zakinuta za verziju ove serije sa Voler Bridž, koja bi verovatno bila toplija i još verovatnije duhovitija, ne mogu da kažem da mi se ova verzija koju smo dobili nije dopala. U prilog tome koliko mi se svidela najviše govori činjenica da sam je pogledala za manje od 24 sata, što mi već dugo nije običaj. Da li je ovo serija koja će vam skrenuti pažnju na neistražene dubine ljudske duše, usamljenost modernog čoveka ili nejednaku raspodelu svetskog kapitala u kojoj učestvuje i korporacija na čijem servisu se ova serija emituje? Apsolutno ne. Da li je ova serija svejedno uzbudljiva i ne osećate da potcenjuje vašu inteligenciju dok je gledate? Apsolutno da. A tu je i terapeutski efekat, da ne kažem katarza, gledanja kako se sa problemima u vezi partneri obračunavaju kroz (ravnopravno i jednako) fizičko nasilje.

Ko se krije bolje da ga nije!

Između Glovera i Erskin možda nema toliko hemije koliko između Breda Pita i Anđeline Džoli, ali to je u startu bio nenadmašiv cilj. Kako stvari realno stoje, protagonisti su sasvim dovoljno harizmatični, serija vizuelno privlači pažnju – naročito u delovima kada Smitovi tumaraju Evropom, stilski/tonalno je raznovrsna, muzika je očekivano na nivou – šazamovala sam pesme svaki čas, dijalozi su duhoviti, a čitav buljuk gostujućih glumaca je možda i najbolji deo. Džon Turturo! Šeron Horgan! Parker Pouzi! Sara Polson! Mikaela Koel! Ron Perlman! Pol Dejno! I tako dalje, da ne nabrajam sad.

Još uvek se ne zna da li će biti druge sezone Mr. & Mrs. Smith, ali nadam se da će viša sila naći način da je bude. Ono oko čega se trudim da se ne nadam jeste gostovanje Fibi Voler Bridž u drugoj sezoni. Jer, kao što je Euripid imao običaj da kaže (u prevodu Kolomana Raca): „Kad tvrdo se nadaš, izda te nada, gdje nade i nema, put nađe božanstvo.“ U ovom slučaju, božanstvo je, nažalost, Amazon. A šta smo mi koji se nadamo, neka ostane tema za neku drugu priliku.

Članak Mr. & Mrs. Smith: Ubice nesigurnog srca se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Priznajem da su moja očekivanja od najnovije sezone bila prilično niska. Em zbog toga što je četvrta sezona bila jedva gledljiva, em zbog toga što, po mom mišljenju, nakon prve sezone nijedna druga nije bila jednako dobra. I to uprkos vrhunskoj glumačkoj garnituri koja se smenjivala tokom godina. Ne znam šta je Noi Holiju, autoru i glavnom scenaristi, pomoglo tokom stvaranja deset epizoda pete sezone, ali šta god da je u pitanju, urodilo je plodom.

Doroti (Džuno Templ) u borbenom stavu

Nova sezona ove žanrovski neuhvatljive serije, koja je istovremeno antologija, krimi drama, crna komedija, uzbudljiv noar i triler, obiluje elementima iz prethodnih sezona, a neki od njih su i klišei: korumpirana policija, dobrodušna, a priglupa policija, muževi koji su nezreli i/ili zgubidani, parovi unajmljenih ubica/kidnapera, nemilosrdni glavni negativac, njegovi nesposobni poslušnici, deca koja su previše pametna za svoje dobro, nagoveštaji praiskonskog natprirodnog zla u pozadini svega, glavni junak koji upada u nevolje…

Međutim, ovde je glavni junak zapravo junakinja Doroti, uzorna majka i supruga. Ona ne samo da ulazi ukoštac sa opasnošću neočekivano sposobno (prva epizoda počinje kidnapovanjem kao i film Fargo, ali ono u seriji ima drugačiji tok), već se ispostavlja da krije još mnogo toga o sebi i da nije tako naivna kakvom se predstavlja. Ovoj dualnosti junakinje izuzetno doprinosi glumačko umeće, ali i stas, sjajne Džuno Templ (najpoznatiju ulogu do sad igrala je u TV komediji Ted Lasso), od koje čovek na prvi pogled nikad ne bi očekivao nasilnički potencijal, niti fizičku snagu. Priznajem da mi je posebno drago što je ovde reč o ženi (a ne muškarcu) sa tajnim identitetom, i to o pametnoj i sposobnoj ženi, aktivnoj protagonistkinji, koja koristi tuđe predrasude kako bi se snašla u svakoj prilici. Ipak, ovo nije glavni adut sezone.

Dorotina svekrva Lorejn (Dženifer Džejson Li) i njen jednooki advokat (Dejvid Foli) sa NAJBOLJIM imenom na svetu  – Danish Graves tj. „danski grobovi“

A šta jeste glavni adut? Najnovija sezona Farga ispreda nam priču o jurnjavi mačke i miša, što možda jeste bio slučaj i sa nekim od prethodnih sezona, ali ovde je ona dovedena do usijanja. (Slede spojleri!) Doroti/Nejdin traži njen bivši muž, šerif Roj (oduran, a harizmatičan Džon Ham). Prvo je poslao dva kriminalca da je nađu (jednog od njih tumači maestralno jezivi Sam Spruel), potom svog sina (Džo Kiri iz Stranger Things), onda razne sporedne likove, a na kraju i sebe. Za svim ljudima koji žele da uhvate Doroti/Nejdin traga policajka u Minesoti (iznenađujuće odlična Riča Murdžani iz Never Have I Ever), policajac u Severnoj Dakoti (Lamorn Moris iz New Girl), kao i Ef-Bi-Aj agenti. (Kraj spojlera!) Ako tu ubacimo i Dorotinu svekrvu Lorejn (Dženifer Džejson Li, koju nisam ni prepoznala), koja zajedno sa svojim advokatom (Dejvid Foli) pokušava da otkrije pravu priču o svojoj snahi, dobijamo zamršenu mrežu mačaka koje dosta neuspešno jure jednog miša. Pri čemu će u nekom trenutku nekoliko njih postati miš, a i prvobitni miš će postati mačka jer se u ovoj kafani od potere više ne zna ko pije, a ko plaća. Sa navedenom postavkom, naslov ovog teksta komotno je mogao da bude i: Došla maca na vratanca.

I pored svega toga, ova sezona se na nepatetičan način bavi temama partnerskog nasilja, seksualnog zlostavljanja, nepouzdanosti institucija, ženske solidarnosti, korumpiranosti osoba na pozicijama moći, a najviše temom dužničkog ropstva koje odvajkada mori Amerikance, a sve više i ostatak sveta. Međutim, osim materijalnog duga, glavna tema ove sezone tiče se i duhovnog duga, odnosno duga u svakom smislu. (Spojleri za poslednju epizodu!) Sezonu zatvara niz scena u kojima se Doroti suočava sa demonskim čovekom poslatim da je ubije na početku. Razgovor koji vode, kao i Dorotino insistiranje na mirnom razrešenju, predstavlja varijaciju na kraj jednog drugog filma braće Koen – No Country for Old Men – odnosno pisanje novog. U ovom razgovoru prisutna je i biblijska simbolika, što ne čudi, jer je Fargo serija koja vrvi od citata i referenci iz Biblije. Dorotino davanje oproštaja čoveku koji jede grehe bogatih i time otplaćuje njihove duhovne dugove suprotstavlja ženski princip (Majka Božija je ona koja prašta) ubičinom muškom (Bog, naročito starozavetni, onaj je koji kažnjava). Tokom ovog kraja, više puta se ističe da je Doroti majka i ta njena uloga je Noi Holiju očigledno jako važna. Ali, efektnost ovog završnog niza scena definitivno nije u parahrišćanskom filozofiranju i prežvakavanju, već upravo u komičnom kontrapunktu viševekovnog surovog ubice i njegovog „koda“ ponašanja sa jedne strane i Dorotine porodice i udobne atmosfere sa druge strane. Besmrtni ubica grehožder prilagođava se Dorotinoj porodici i prihvata da učestvuje u njihovim obavezama. Kako ja to cinično tumačim (naravno, karikiram): mašina ustaljene svakodnevice melje sve pred sobom, pa i viševekovno prokletstvo. (Kraj spojlera.)

Glavni svezlostavljač Roj (Džon Ham) i njegove, iz nekog razloga, probušene bradavice

Iako još uvek prvu sezonu smatram najboljom, od otvaranja prve epizode ove sezone jasno je da nas čeka dobra vožnja. Usporeni snimak potpunog haosa na školskoj sednici, uz odgovarajuću muzičku pratnju, najavljuje sezonu punu akcije, pažljivo odabrane muzike i humora. Montažna sekvenca u kojoj se Dorotin komšiluk sprema za Noć veštica dok u pozadini tutnji Smack My Bitch Up naročito mi je prijala. Druga polovina sezone jeste otegnuta, ali gotovo sve epizode su kraće od pedeset minuta. Svesrdno podržavam ovu odluku, naročito posle četvrte sezone tokom koje sam mislila da ću da izginem u dosadne govorancije! S obzirom na to da je ovo antologija, sezone nisu (suštinski) povezane, pa ih možete gledati kojim god redom hoćete. A bez obzira na to da li ste i šta ste gledali od Farga do sad, preporučujem vam da se jednog od ovih hladnih dana ogrnete ćebetom, spravite sebi topli napitak po izboru, pustite petu sezonu i prepustite se krvavim zimskim čarolijama severa Amerike.

Članak Fargo: Povratak na velika vrata se pojavljuje prvo na Oblakoder.

10. Blue Eye Samurai (Netflix)

Vizuelno interesantna i često krvava animacija predočava nam uzbudljivu avanturu jednog neobičnog samuraja i njegovog još neobičnijeg saputnika-šegrta. Ova serija se u osam epizoda bavi temom autsajderstva i prikazuje nam do koje mere tradicionalno društvo (ne) dozvoljava postojanje drugačijosti. Ovo je jedna od onih serija o kojima je najbolje da ništa ne znate pre nego što počnete da je gledate, kako bi oduševljenje i uživanje bilo što veće. Reći ću samo da je pored važnih svevremenih tema obrađenih na pametan način i prelepih akcionih sekvenci, serija još i duhovita. Možda nema plivanja za časni krst, ali ima plivanja za magični štap! Moja preporuka je da ne gledate trejler, samo pustite seriju.

9. Fellow Travelers (SkyShowtime)

Ovo je još jedna priča o autsajderima, ovoga puta o ljubavnom odnosu dva (izuzetno seksi!) gej muškarca, ispričana kroz perspektivu pedesetih godina prošlog veka – perioda kada je homoseksualnost bila kriminalizovana a pripadnici LGBT populacije progonjeni – i perioda AIDS krize osamdesetih godina. Glavni odnos trpi razne promene, kao i (licemerno) američko društvo koje nam ova mini-serija kroz sedam epizoda prikazuje. Likovi su, pak, dovoljno individualizovani da nam od nekog momenta postaje jasno kako bi glavni junak pravio problematične izbore sve i da je živeo u okruženju koje ga potpuno prihvata. Često smo loši jer nas drugi na to primoravaju, ali dovoljno često smo loši i sami po sebi, a glumac Met Bomer odličan je u mapiranju ovakvih emotivnih i moralnih stranputica. Takođe, moram da pohvalim ovu seriju jer je jedna od retkih koja se bavi LGBT i AIDS tematikom na nepatetičan način.

8. Reservation Dogs (Disney+)

Treća sezona ove coming of age komedije-drame bavi se prvenstveno oproštajima, što je i logično jer je reč o poslednjoj sezoni. Serija o četvoro tinejdžera koji žive u indijanskom rezervatu od početka se fokusirala na temu prijateljstva: koliko se ljudi mogu menjati tj. (od)rast(at)i, a da njihovi prijateljski odnosi (ne) ostanu na istom. U finalnoj sezoni se fokus sa glavne četvorke još više širi na ostale generacije u njihovoj okolini, tako da dolazi do nečega što retko imamo priliku da vidimo u serijama i filmovima, a to je prikaz solidarne zajednice. Ova serija nam pokazuje koliko je zajedništvo važno, učiti od drugih i voleti druge, negovati kolektiv, a ne samo sebe. Sledstveno tome nam pokazuje i to da nikada nismo sami, kako u fizičkom, tako i u spiritualnom smislu. A to je jedna ohrabrujuća poruka kojom možemo ispratiti ovu godinu. (P.S. Pretposlednja epizoda treće sezone toliko je dobra da se može gledati kao kratkometražni film.)

7. Znam kako dišeš (HBO Max)

Poslednja serija o kojoj sam pisala ove godine, daje nam precizan presek savremenog bosanskohercegovačkog društva, ali ujedno i svih ostalih društava iz regiona, ako ne i šire. Jasna Đuričić je odlična kao tužiteljka Nevena Murtezić, a Jasmila Žbanić i Elma Tataragić umešno potpisuju scenario. Iako je narativni tok ove mini-serije (još uvek nisam pronašla informaciju da li će biti nastavka) često vrludav, a kraj po mom mišljenju zbrzan, reč je o krimi/sudskoj drami koja se ne sme zaobići.

6. The Last of Us (HBO Max)

Verujem da je ova TV adaptacija istoimene video-igre za mnoge bila najbolja serija godine. Za mene nije baš najbolja, ali definitvno jeste najbolja serija sa apokaliptičnom tematikom koju sam do sad gledala. Opasnost epidemije koja zatiče ceo svet vrlo je uverljivo dočarana, a antagonisti su zbilja strašni. Najzad! Pedro Paskal i Bela Remzi svojom nenametljivom glumom daju ljudskost paru glavnih junaka i omogućavaju nam da se za njih vežemo i da zapravo marimo za ono što im se dešava. Što često nije slučaj sa serijama slične tematike. Verovatno već znate da Paskal glumi i u popularnoj seriji The Mandalorian, ali isto tako verovatno ne znate da se Bela Remzi ove godine pojavila i u britanskoj zatvorskoj drami Time, koju možete odgledati ako želite da je vidite u potpuno drugačijoj ulozi. Loše vesti ostavila sam za kraj: druga sezona najavljena je tek za 2025. godinu. Ali evo i jedan fun fact: šestu epizodu prve sezone režirala je prethodno pomenuta Jasmila Žbanić.

5. The Bear (Disney+)

Iako mislim da druga sezona ove kuhinjske drame-komedije nije bila dobra kao prva, ovo je serija koju preporučujem svakome ko me pita šta da gleda. Priča o profesionalnom kuvaru koji se vraća u svoj rodni kraj kako bi radio u sendvičari pokojnog brata u drugoj sezoni dobija veći zamah, prikazujući nam sve muke koje prate otvaranje restorana. Džeremi Alen Vajt je odličan kao protagonista Karmi, a od njega su možda još i bolji Ajo Edebiri kao saradnica Sid i Ebon Mos Bakrak kao rođak Riči. Druga sezona imala je mnogo velikih imena u gostujućim ulogama, a finalna epizoda najavljuje još bolju treću sezonu koja je zakazana za sledeću godinu. Šta reći osim: yes, chef!

4. What We Do in the Shadows (HBO Max)

Autori ove vampirske komedije postigli su nešto što retko kome polazi za rukom: ovogodišnji nastavak je po mom mišljenju najbolji, iako je u pitanju čak peta sezona. Obično posle nekoliko sezona dolazi do kreativnog zamora i serije postaju gore. Prosto ne može svaka epizoda biti dobra posle toliko vremena. Na moje iznenađenje, ovde se desilo upravo to. Apsolutno svaka epizoda je bila zabavna, i ova sezona WWDITS po kvalitetu je najkonzistentnija sezona televizije ove godine. Zato mi je i žao što je najavljeno da će šesta sezona ove serije biti poslednja. Sa druge strane, to možda i nije loša odluka jer ne znam koliko dugo mogu da održavaju kvalitet pete sezone, a kamoli da ga nadmaše.

3. How to with John Wilson (HBO Max)

O prvoj, drugoj i trećoj sezoni ovog dokumentarnog remek-dela već ste mogli da čitate na Oblakoderu, a čitaćete i sad. U trećoj, i na žalost poslednjoj sezoni, Vilson nastavlja da nas oduševljava oštrinom oka kojim primećuje najluđe momente njujorških ulica. Svoj snimateljsko-montažersko-scenaristički zanat doveo je do savršenstva: ova sezona ima najčvršću narativnu strukturu, a ujedno je i najličnija. Raznovrsnost tema kojima se bavi, kao i gotovo crtaćki humor, pružaju nam epizode koje je nemoguće prepričati. Zato je i teško objasniti koncept ove serije i zašto svi treba da je gledaju ili barem da probaju. Iako mi je žao što ostajemo bez ovakve genijalštine, radujem se budućim radovima Džona Vilsona, a zvanično se zaklinjem da se neću smiriti dok ga ne dovučem na pančevački stari buvljak!

2. Slow Horses (Apple TV+)

Pratim ovaj špijunski triler još otkad je izašla prva sezona i od početka prve uvodne špice mi je bio zabavan, ali nedovoljno dobar da bi bio uvršten u ovakvu listu. Međutim, treća sezona je prevazišla sva moja očekivanja i iako će poslednja epizoda biti emitovana tek nakon pisanja ovog teksta, apsolutno sam uverena da je ovoj seriji mesto na ovoj listi. Priča prati grupu nedovoljno sposobnih špijuna koji su osuđeni na birokratski posao zbog neoprostivih grešaka koje su napravili tokom svoje karijere. Geri Oldman glumi Džeksona Lemba, šefa na falične špijune, i premda prvobitno deluje kao kliše od lika, suludi spoj mana i vrlina je ono što ga čini realnijim od realne osobe. U pitanju je matori detektiv koji pije, puši, smrdi i prdi, ali istovremeno uvek zna šta svako od njegovih zaposlenih radi i gotovo uvek je bar tri koraka ispred njih, kao i ispred nadređenih i suprotstavljenih. I to nije sve! Lemb nije samo pametan, nego i duhovit, tako da mi srce doslovce ZAPEVA svaki put kad uvredi nekoga! Takođe, vredi napomenuti da ova drama obiluje tenzičnim akcionim scenama koje vas lepe za ekran, ali scene u kojima Lemb samo sedi na klupi i razgovara sa jednom od svojih koleginica (u majstorskom tumačenju Kristin Skot Tomas) su isto tako uzbudljive i napete. Zaplet treće sezone najličniji je do sad, što je po mom mišljenju nedostajalo prethodnim dvema sezonama da bi potpuno uspele. I najvažnije od svega – nema Radeta Šerbedžije!

1. Succession (HBO Max)

Ne znam da li postoji nešto što već nisam rekla ovde, ovde i ovde. Scenaristi remek-dela televizijske produkcije prethodnih 20 godina, u rangu sa klasicima kao što su The Sopranos, The Wire i Mad Men, u poslednjoj sezoni ove serije uradili su nešto nezamislivo. Najpotentniji dramski događaj izručili su već u trećoj epizodi (i to na kakav način!), umesto da ga razvlače kroz deset epizoda. Ostatak sezone ovim činom nije izgubio na kvalitetu, već je taj kvalitet samo rastao zajedno sa posledicama pomenutog događaja. Neverovatno! Jednako je neverovatno i to što smo tokom sve četiri sezone ove drame suštinski gledali gomilu antidramskih situacija: iz epizode u epizodu se ništa posebno nije dešavalo. Gledali smo sijaset bogatih ljudi kako neprestano pričaju i ponekad  šetaju, a kroz razgovor nam je prikazan i pomenuti ključni događaj poslednje sezone. Mislim da nijedna serija nije uspela toliko toga da prikaže samo kroz dijalog i zaista mislim da je spisateljski ovo najbolji televizijski serijal koji postoji. Ne znam da li je autor serije, Džesi Armstrong, prodao dušu đavolu da bi u ovome uspeo, ali i ako jeste, vredelo je. Vidimo se u paklu, Džesi!

Članak Top 10 serija iz 2023. godine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bosanskohercegovačka rediteljka Jasmila Žbanić ovoga puta se potpisuje kao kreatorka serije zajedno sa Damirom Ibrahimovićem, dok sa Elmom Tataragić deli ulogu scenaristkinje, a za režiju su odgovorni Alen Drljević i Nermin Hamzagić. U pitanju je dramska serija od šest pedesetominutnih epizoda, u koprodukciji  Deblokade i BH Telekoma, odnedavno dostupna na striming platformi HBO Max. Radnja je smeštena u Sarajevo, ali jasno je da se dotiče tema koje predstavljaju kamenje spoticanja širom regiona. Novinarskim rečnikom rečeno, autorski tim je „opipao puls“ savremenih društvenih tokova na ovim prostorima, ili da se izrazim u Tenovom duhu, autori su nam prikazali unutrašnju prirodu čoveka na Balkanu i neuralgične tačke njegovog okruženja u sadašnjem momentu. A o čemu se zapravo radi?

Nevena (Jasna Đuričić) na terenu sa inspektorom Džandžom (Mirvad Kurić)

Prvu epizodu otvara samoubistvo maloletnika, inače inspirisano istinitim događajem, tragičan slučaj koji pripadne tužiteljki Neveni Murtezić (Jasna Đuričić). Dok ona prikuplja dokaze u pokušaju da reši motive samoubistva, postaje jasno da će jedna od važnih tema ove serije biti vršnjačko nasilje u školama, kao i (ne)mogućnost uspostavljanja otvorene komunikacije između dece i roditelja. Već pre isteka prve epizode izlazi na videlo koliko i sama glavna junakinja slabo poznaje svog sina, muzičara Dina (Lazar Dragojević). Ona parafrazira naslov serije, izjavljujući da zna kako njen sin diše, iako je i njenim sagovornicima i publici očigledno da će tek saznati kako ipak ne zna.

Moram priznati da sam odmah pomislila kako će se od tog momenta tok serije prestrojiti isključivo na kolosek odnosa Nevene i Dina i minuciozno beleženje obostranog gubljenja poverenja. Odjavna špica premijerne epizode još nije ni počela, a ja sam već uspostavljala moguće paralele sa britanskom serijom The Fall, kao i danskim filmom Jagten – sa serijom jer gledaocima od početka otkriva ko je ubica, a sa filmom jer govori o nepravedno optuženom čoveku. Međutim, već u drugoj epizodi dolazi do preokreta, a od treće epizode Nevena, kao i sama serija, počinje da se bavi novim slučajem. On će biti obrađivan u središnje dve epizode, a poslednje dve rezervisane su za treći slučaj.

Nevena sa bivšim mužem Harisom (Ermin Bravo)

Dakle, umesto jednog glavnog zapleta, imamo tri manja i samim tim manje praznog hoda. Drugim rečima, stalno se nešto novo dešava, nema toliko vrtenja ukrug, kao što bi možda bilo kada bi se ova drama u svih šest epizoda bavila samo samoubistvom sa početka. Pored pomenutog problema vršnjačkog nasilja i samoubistva otvaraju se i teme prostitucije, rodno zasnovanog nasilja, korupcije državnih institucija, protekcije lokalnih moćnika, mobinga, neporoznosti rodnih uloga, bolesti zavisnosti, uticaja interneta na mlade, a autori uspevaju da provuku i problem nedostatka (fizičke) radne snage usled sve brojnijih migracija u inostranstvo, kao i svima dobro poznati i omrznuti običaj održavanja godišnjica mature. Znam kako dišeš dotiče se toliko mnogo gorućih društvenih (ne)prilika, da sam se više nego jednom zapitala koja je primarna tema ove serije.

Gledajući poslednju epizodu, očekivala sam da će nas scenaristkinje vratiti na početak i konkretnije obrazložiti prvi slučaj. Ali, pravo razrešenje se nije desilo. (Sledi spojler!) Nije sa sigurnošću utvrđeno u kolikoj je meri prijatelj preminulog dečaka lagao ili nije, kao ni koji je Dinin udeo u fizičkom zlostavljanju dečaka, ako ga uopšte ima. Ovo se, sem usputnog navođenja imena nastradalog dečaka, posle prve dve epizode više i ne pominje.  (Kraj spojlera.) S obzirom na to da prvi slučaj nije razrešen do kraja, da je u drugom slučaju došlo do potresnog ishoda jer je sistem zakazao, a da je treći razrešen, ali da tu žrtva više deluje kao krivac a krivac kao žrtva, možemo da pretpostavimo da se Znam kako dišeš prvenstveno bavi rupama u zakonu, nekompetenciji i korupciji tužilaštva. Nevena sa još dvoje kolega u poslednjoj epizodi preispituje smisao svoje profesije. Da li je ona ikome zbilja pomogla ili je njen rad samo Sizifova muka koja nikome ne donosi dobro, pa ni njoj i njenoj porodici?

Nevena i Dino (Lazar Dragojević)

I tu se vraćamo na naslov. Na samom završetku finalne epizode, Dino predviđa da će njegova majka prihvatiti unapređenje jer on zna kako ona diše i uveren je da Nevena ne može da živi bez posla tužiteljice. Ovaj razgovor nas vraća na odnos koji je noseći stub konstrukcije ove serije i sudeći po naslovu – njena prava tema. Isticanje drugih događaja od druge do pete epizode zakamufliralo je činjenicu da je ovo ipak serija o odnosu roditelja i deteta, ali prvenstveno majke i sina, i to balkanske majke i balkanskog sina. Dve Nevenine replike iz poslednje epizode ključne su za ovakvo tumačenje: „Mi, majke u ovoj zemlji, odgajamo debile a ne muškarce.“ i „Dokle će matere preuzimati vaša sranja?“ E, pa, najzad da neko progovori i o tome, i to kroz usta Jasne Đuričić! Bravo!

Gledajući unazad, vidimo da sva tri Nevenina slučaja na neki način predstavljaju refleksiju njenog odnosa sa sinom: prvi slučaj je opominje da ne poznaje Dina dovoljno, tokom drugog dolazi do njihovog skoro potpunog udaljavanja (kao i između žrtve ubistva i njenih roditelja), a u trećem imamo pandane Nevene i Dina. Ovi njihovi pandani doslovce funkcionišu kao odraz u ogledalu: (sledi spojler!) majka se žrtvuje za optuženog kako bi ga spasila zatvorske kazne, dok Nevena ne samo da se ne žrtvuje za svog sina na početku, nego mu ni ne veruje kada mu drugi veruju. Kao što i sama napominje jednom prilikom, Nevena veruje samo činjenicama. (Kraj spojlera.)

Priznajem da sam razočarana završetkom sezone koji bar na površini deluje kao srećan kraj. Događaji sa Dinom su malo zbrzani, prosto mi deluje neverovatno da je za tako kratko vreme uspeo da preokrene uspeh u školi, a još mi je neverovatnije da su on i njegova majka tek tako uspeli da oproste jedno drugom i da se zbliže. (Još jedan pozitivan aspekat ove serije je to što ne zauzima strane u centralnom konfliktu, već nam prikazuje mane i majke i sina, pri tom postavljajući pitanje do kog uzrasta su roditelji odgovorni za nepočinstva svoje dece.) Čini mi se da Dinina pesma koju možemo čuti tokom završne odjavne špice nagoveštava da je ovo samo prividno zatišje u konfliktu majke i sina, i da će, ako dođe do snimanja još jedne sezone, Nevena nastaviti da radi kao tužiteljica/advokatica, a da će konflikt sa Dinom postati još veći.

Pored (za mene) nezadovoljavajućeg kraja i sveukupnog utiska preletanja preko događaja, autori su uhvatili srž aktuelnih problema ovog podneblja, a posebno u našoj zemlji u prethodnih godinu dana. (Naravno, to im sigurno nije bila namera: snimanje se verovatno odvilo prošle godine, pisanje scenarija još ranije, a i radnja se ne odigrava u Srbiji.) Mislim da upravo to izdvaja ovu krimi dramu od druge dve regionalne serije takođe dostupne na HBO Max (Šutnja i Deca zla). Preporučujem da odgledate sve tri, ali deluje mi da ćete doći do istog zaključka kao i ja. A to je da najnovija od njih – glumom, režijom, dijalozima i neinsistiranjem na narativnoj nepredvidljivosti po svaku cenu – najuverljivije prikazuje kako dišu naša rasa, sredina i pre svega ovaj trenutak. I da nešto mora da se menja. Pod hitno.

Članak Znam kako dišeš: Rasa, sredina, trenutak se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Only Murders in the Building od početka ima metadramski element, odnosno pored glavne priče ima i priču u priči: pratimo trio njujorških suseda (Stiv Martin glumi Čarlsa, Martin Šort glumi Olivera, a Selena Gomez Mejbl) u pokušaju da reše ubistvo koje se desilo u njihovoj zgradi, istovremeno snimajući podkast o tom ubistvu. Druga sezona nastavlja priču u istom maniru (postoji running joke da Arkonija, zgrada u kojoj žive, ima najveću stopu ubistava na Menhetnu), a čak se i uvode likovi koji vode konkurentski podkast. Cela serija je zamišljena kao parodija true crime žanra koji je poslednjih godina postao izuzetno popularan među publikom, kako dokumentarnih serija i filmova, tako i podkasta. Međutim, u trećoj sezoni snimanje podkasta pada u drugi plan, a u prvi plan istupa pozorišna produkcija mjuzikla Death Rattle Dazzle u Oliverovoj režiji.

Martine Šorte, od iste smo sorte!

Ovaj mjuzikl, kao priča u priči treće sezone, na prvom mestu funkcioniše kao parodija brodvejskih komada, a na drugom i kao kontrapunkt glavnoj priči. Apsurdna radnja mjuzikla o nerešenom ubistvu u svetioniku, čiji su svedoci samo tri bebe tzv. Pikvik trojke, predstavlja paralelu ubistvu koje likovi pokušavaju da odgonetnu. Scene iz mjuzikla koje su raspršene tokom sezone nekada služe kao kontrast glavnoj priči, a nekada kao dopuna. Ovaj postupak nije nimalo revolucionaran, zapravo malo je i kliše, ali zbog neagresivne montaže, povremenih samoironijskih komentara i naročito muzike, postaje najbolji deo slagalice nove sezone. (Omiljeni detalj mi je to što pozorišna kritika ovog mjuzikla, nešto za šta malo ko mari u pravom životu, predstavlja jedan od ključnih pokretača zapleta.)

Which of the Pickwick Triplets Did It – hit godine!

Interesantno je i kako se u trećoj sezoni provlači motiv broja tri: osim tri glavna junaka, imamo i tri bebe iz mjuzikla, prvi put se pojavljuju tri nova ljubavna interesa (po jedan za svakog junaka), rešavaju se tri ubistva (u glavnoj priči je žrtva ubijena tek iz drugog pokušaja, pa je to jedno neuspešno i jedno uspešno ubistvo, a treće se dešava u mjuziklu), postoje tri para majki i njihove dece (dva u glavnoj priči i jedan u mjuziklu) čiji se odnosi razvijaju kroz celu sezonu, na određen način imamo i tri Čarlsa Hejdena Sevidža (jednog pravog koga glumi Stiv Martin, njegovu kaskaderku Sez koju glumi Džejn Linč, i Metjua Broderika koji nakratko zamenjuje Čarlsa u mjuziklu), tri lažna hapšenja, a verovatno ima još primera koji su mi promakli.

Prema nekim američkim kritičarima, misterija ove sezone razrešena je na nezadovoljavajuć način, ali po mom mišljenju, sloj serije koji se bavi rešavanjem ubistva se „raslojio“ već u drugoj sezoni. Prva sezona je pružila savršen spoj komedije i detektivske intrige, dok se druga sezona trudila da se našlepa na priču prve i razrešenje ubistva me na kraju uopšte nije ni zanimalo. Čak sam i zaboravila ko je ubica! Drugoj sezoni nije pomogao ni sijaset gostujućih glumaca koji su, iz moje perspektive, svi do jednog bili iritantni (a najviše Majkl Rapaport i Tina Fej). Srećom, treća sezona izmešta zaplet iz preiskorišćenog okruženja Arkonije u novo okruženje pozorišta. Ovo, kao i gostujući glumci koji se zapravo fino uklapaju u redovan ansambl (Meril Strip stoji postojano kano klisurina!), povratili su šarm debitantske sezone. I naravno, skaredna radnja mjuzikla. Obično priče unutar priča predstavljaju najdosadniji deo serije ili filma, ali u ovom slučaju mjuzikl Death Rattle Dazzle je maltene zasenio glavni tok radnje.

Ništa bez Pikvik trojki!

Ipak, glavni adut ove serije od samog početka – čak ni u prvoj sezoni koja je strukturalno bila savršena – nikad nije ni bilo murder mystery parče priče, već likovi i njihovi odnosi. Mejbl je tu najslabija tačka, jer je njen karakter najmanje razvijen, plus Selena Gomez glumački ne može da parira svojim kolegama. Ali Stiv Martin i Martin Šort su dobitna kombinacija, naročito Šort koji je eksplozivno harizmatičan i nemoguće je odoleti i ne nasmejati se njegovom izvođenju. Hemija dva Martina je neporeciva, a u njihovom prisustvu čak i Selena Gomez ima prihvatljive momente. Dinamika između dve različite generacije je svakako još jedna pozitivna strana serije, i ona ne bi bila ni upola toliko dobra da su sva tri lika jednako stari tj. mladi. A ni da su svi istog pola!

Članak Only Murders in the Building: Daske koje zaista život znače se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prva sezona je i dan-danas najzanimljiviji deo ove serije. Kao što sam napisala u recenziji druge sezone, najveći nedostatak ove serije je to što nema pravog antagoniste ili konflikta koji zaista traje, pa imate osećaj kao da se vrtite ukrug sa karakterima. Autorka serije, Lori Nan, uvela je antagonistkinju u trećoj sezoni u vidu nove direktorke srednje škole koju glavni likovi pohađaju (glumi je Džemima Kirk), međutim, ispostavilo se da Sex Education deluje još nerealističnije kad ima antagonistu nego kad ga nema. U tom smislu je dobro što se četvrta sezona vratila na prevashodno unutrašnje borbe likova, premda je bilo i nekoliko spoljašnjih.

Primer unutrašnjeg konflikta iz perspektive Adamovog oca

Glavnu trojku i u završnoj sezoni čine Otis (Ejsa Baterfild), Erik (Nkuti Gatva) i Mejv (Ema Maki), ali tu su i njihovi školski drugari Ejmi (Ejmi Lu Vud), Rubi (Mimi Kin), Džekson (Kedar Vilijams Sterling) i Adam (Konor Svindels), kao i Otisova majka Džin (Džilijan Anderson, mi ti se kunemo!) i Adamovi roditelji Morin (Samanta Spajro) i Majkl (Alister Petri). Svaki od ovih likova hoda putem odrastanja (uključujući i odrasle), neko u lakšim, a neko u težim cipelama. Otis ima suparnicu u novoj školi koja preti da mu preuzme titulu vršnjačkog seksualnog terapeuta i edukatora, Erik pokušava da pomiri svoju seksualnu orijentaciju sa religioznim identitetom, Mejv se navikava na studije u Americi i bori se sa porodičnim problemima, Ejmi otkriva svoju umetničku stranu zajedno sa Mejvinom bivšom simpatijom Ajzakom (Džordž Robinson), Rubi se suočava sa „bulijem“ iz prošlosti, Džekson želi da sazna više o svom biološkom poreklu, Adam jedini radi od sve dece – čuva konje, vozi traktor i balansira između potreba svojih pomalo pogubljenih roditelja, a Džin odgaja novorođenče dok istovremeno pokušava da se snađe na novom poslu.

Koledž koji Otis, Erik i ostali upisuju predstavlja još bezbrižniju pozadinu za njihove dogodovštine u poređenju sa srednjom školom koju su prethodno pohađali. Studenti ovog koledža su fino vaspitani, neki bi rekli da su i previše woke, a Erik se sprijateljuje sa grupicom kvir klinaca i time zapostavlja prijateljstvo sa Otisom. Ovo je bio važan i dugoočekivani konflikt, budući da je u prethodnim sezonama Otis često zanemarivao Erika zbog devojaka koje su mu se dopadale ili zbog „posla“ seksualnog terapeuta.

Ejmi – najbolji lik u seriji

Interesantno je da, u seriji u kojoj se insistira na reprezentaciji svih mogućih vrsta drugačijosti – od telesnih (ove sezone se pored ranije uvedenog Ajzaka u invalidskim kolicima pojavljuje i osoba koja je gluva/nagluva), rodnih (nebinarni i trans likovi), seksualnih (gej, biseksualni, aseksualni likovi), preko verskih, etničkih i drugih raznolikosti – jedino što mi je delovalo baš neuverljivo jeste to što se konflikt između Otisa i Erika na kraju sveo na rasno i statusno pitanje. Čini mi se da je scena u kojoj Erik zameri Otisu što nikada ne pričaju o svojim razlikama (etničkim i ekonomskim), više proizvod lošeg pisanja nego pravog neslaganja ovih likova. Nisam sigurna da je druga polovina poslednje sezone tačka kada ovi problemi između dva najbolja prijatelja treba da se uvedu (nauštrb već postojećih), ali barem se nije dugo na njima tavorilo, već su se brzo razrešili.

Kao što se i sve ostalo razrešilo. Neprijatelji su postali prijatelji, uplašeni zaljubljeni su postali ljubavnici, neistomišljenici su postali saradnici, nevernici su postali vernici, netolerantni ljudi su postali tolerantni, nasilnici su priznali da su nasilnici i tražili oproštaj, neznalice su se edukovale, a udaljeni članovi porodice su se zbližili. Kao i u tween seriji Heartstopper: svi se vole, svi se razumeju, svi otvoreno izražavaju svoja osećanja. Samo je još falilo da na kraju padne jedno opšte hvatanje za ruke i da svi zapevaju Kumbaja.

Mudre reči dr Džin Milburn

Međutim, kao i u Šekspirovim komedijama, ipak postoji jedna senka među svim tim srećnim krajevima. Sex Education je od starta jedna vedra dramedija koja nas već svojim naslovom upućuje na ton i temu serije. Ali, u svojoj poslednjoj sezoni, ova serija ne nastavlja samo da nas obrazuje na temu seksa, ljubavi i međuljudskih odnosa, već i na temu odrastanja. [Spojler!] Mejv, najsamostalniji lik u seriji, lošom porodičnom situacijom primorana da odraste pre vremena, bira da ne odustane od svojih ambicija. Odlučuje da nastavi da se bavi onim čime želi da se bavi, a ne da ostane u koledžu sa Otisom, što je vrlo važna odluka za jednu devojku iz malog mesta poput nje. Ona ovu odluku donosi iako zna da će to povrediti i nju i Otisa, ali donošenje ove odluke ujedno je otvara ka sebi i ka svetu. [Kraj spojlera!] Kao u filmu Call Me by Your Name, završni gorkoslatki kadrovi finalne epizode podsećaju nas na to (a mlađe među nama uče o tome) šta znači biti odrasla osoba: prihvatiti svoja osećanja i dopustiti sebi da ih slobodno osećaš. I hvala celoj ekipi serije na tom podsećanju.

Članak Sex Education: Čiča-miča i gotova (Otisova) priča se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Otvaranje ka svetu van veze Čarlija i Nika koju nova sezona sprovodi dešava se, pre svega, na unutrašnjem planu. Glavnina prve sezone bavi se procesom zaljubljivanja ova dva mladića i Nikovim postepenim prihvatanjem sopstvene seksualnosti (Čarli je odmah na početku serije ustanovljen kao gej lik, dok Nik kroz osam epizoda prelazi put samootkrivanja biseksualnosti), a u drugoj sezoni dvojica protagonista zajedno odlučuju u kojoj meri žele da njihova veza bude javna, i to uglavnom prateći Nikov proces autovanja okruženju. Međutim, serija pravi iskorak iz njihovog malog sveta i u doslovnom smislu kada Čarli, Nik i ostatak ekipe otputuju na ekskurziju u Pariz. Tri od osam epizoda posvećeno je ovom putovanju i tokom njih se otvaraju nove teme, među kojima je najvažnija tema mentalnog zdravlja. Konkretno, uvodi se problem poremećaja u ishrani, što deluje malo preozbiljno za slatkastu i često naivnu seriju kakva je Heartstopper. 

Nik i Čarli jedu sladoled na Monmartru

 Ova serija je od početka bila nerealno vedra, s obzirom na tematiku kojom se bavi. U pravom životu bi dva srednjoškolca koja stupaju u gej odnos prošla kroz sito i rešeto – i zapravo je pitanje da li bi do ostvarenja odnosa uopšte i došlo – dok se u Heartstopper-u konflikti svode na nekoliko koškanja po hodnicima škole ili bioskopa, i to je to. Čak i u drugoj sezoni nema nekog većeg zaoštravanja situacije po tom pitanju: samo dvoje roditelja ne prihvata seksualnost svoje dece, a kada među vršnjacima dođe do nerazumevanja ili ismevanja nečije seksualne orijentacije, ono vrlo brzo biva propraćeno izvinjenjem od strane ismevača ili „bulija“.

Kada sam gledala prvu sezonu (a i kada sam potom čitala stripove), Heartstopper nisam mogla posmatrati drugačije do kao jednu nežnu LGBT bajku. Kao fantaziju koja je tu da nam pokaže koliko bi svet bio lepši (serija obiluje slatkim animacijama, pa i doslovce prikazuje svet lepšim od realnog) kada bi svakome od nas bilo dozvoljeno da živi u skladu sa svojom prirodom, bez konstantnog pravdanja i dokazivanja vlastite ljudskosti na svakom koraku. I zaista, scene u kojima je Niku i Čarliju dopušteno da prosto budu ono što jesu (a to je skoro svaka), bile su mi izuzetno dirljive, dok sam zbog par njih i zasuzila jer su prilično kontrastirale stvarnosti lišenoj šarenih animacija. Ova nezazorna bezbrižnost serije ima i osvežavajuće dejstvo, budući da gej (a naročito lezbejski) parovi u knjigama i serijama, ali najviše u filmovima, obično završavaju više ili manje tragično.

Čarli i Nik, zaljubljeni (a i u svoje telefone)

Druga sezona ovaj bajkoviti kvalitet podiže na još viši nivo. Tokom nje vidimo da skoro svi likovi – prijatelji, članovi porodice, partneri, profesori – otvoreno, bez straha i kočnica, komuniciraju jedni sa drugima i pokazuju neočekivanu empatiju. Emotivna zrelost i gotovo terapijsko izražavanje Čarlija, Nika i njihovih drugara posebno su frapantni, s obzirom na njihove godine, i na tome bi im mogla pozavideti većina odraslih. U tom smislu, kao što junaci i doslovno i metaforički rastu kako vreme serije odmiče, tako i Heartstopper iz jedne prevashodno LGBT bajke prerasta u bajku potpunog razumevanja, saosećajnosti i, najvažnije – ljubavi.

I to one čedne ljubavi, tokom koje se parovi samo ljube i u kojoj telo kao da ne postoji ispod vrata – seksualan kontakt ograničen je na dodire iznad grudi. Ovo odsustvo telesnosti, a bogami i za taj uzrast karakteristične neposlušnosti, potpuno odudara od drugih tinejdžerskih serija, kao što su Sex Education, We Are Who We Are, a posebno Euphoria, kao i od coming of age filmova gej tematike poput Call Me by Your Name ili Of an Age. Čini se da Alis Ouzman ne želi nikoga da isprovocira u svojoj želji da humanizuje pripadnike LGBT populacije, pa svoje karaktere upravo time dehumanizuje. Oni često deluju kao hodajući pamfleti za edukaciju o seksualnim orijentacijama i rodnim identitetima.

CecaEkipa u Parizu

Insistiranje na ispravnim, podržavajućim reakcijama likova u skoro svakoj situaciji i otklon od telesnog nekima će biti bljutava rabota, a nekima dobrodošao beg od stvarnosti. Međutim, treba se osvrnuti i na činjenicu da ciljnu publiku ove serije ne predstavljaju odrasli, pa čak ne ni adolescenti, nego tvinejdžeri. Dakle, deca od 10 do 14 godina. Za njih, naročito za pripadnike LGBT populacije među njima (kojih sigurno ima!), ova serija (a i strip) služi kao svojevrsni priručnik za prepoznavanje međuljudskih odnosa punih ljubavi i podrške. A verovatno su im i zapleti zabavniji, koliko god oni nevino i naivno izgledali starijim generacijama.

Ali, čak i ovakav bezazlen sadržaj ponegde nailazi na cenzuru. Mislim pre svega na stripski predložak, koji je još manje eksplicitan u poređenju sa serijom. Naime, direktor Gradske biblioteke Pančevo je ranije ove godine povukao prva dva izdanja stripa Leptirići iz dečjeg fonda biblioteke, samo zato što govore o odnosu dva gej dečka. To znači da na sajtu biblioteke možete videti da su ova dva stripa dostupna za pozajmicu, ali ako ih tražite u biblioteci, zaposleni vam ih neće izdati. Neću dalje da komentarišem ovaj potez svog sugrađanina jer bih time izašla iz okvira jedne recenzije, ali reći ću da je ovaj slučaj upravo potvrda toga da su nam knjige, serije i filmovi poput Leptirića i te kako potrebni. Iako mnogi od nas žive u 2023. godini, izgleda da neki još uvek o tome nisu obavešteni.

Članak Heartstopper: Javni čas razumevanja i saosećajnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.